dnevnik srpskog samoubice

Moj prvi roman

— Autor srpskisamoubica @ 16:49
Od sutra, na ovom blogu, biće obajvljen moj prvi roman ''Dnevnik srpskog samoubice''. Roman je izašao kao samizdat u martu ove godine. Ne, to nije delo izuzetnog kvaliteta, to je sigurno, ali valjda se prvi mačići... pa znate već. Nastao je za pet dana, u jedno za mene izuzetno čudno vreme, kada su se realnost moga života i fikcija počinjali opasno da se prepliću. Cela koncepcija je da bude kratak i da može svako da ga ga pročita, čak i ako neko nema naviku da čita knjige. Dakle minimal, ali ipak sa nekom akcijom. Nemam neko visoko mišljenje o njemu, ali sam ipak rešio da ga podelim besplatno na Internetu.

Uspeo sam da sakupim kolekciju ''toplih preporuka'' za knjigu, reakcije kritike i pojedinaca.

Evo ih:

Ovakve knjige čine da javno spaljivanje knjiga koje su sprovodili nacisti izgleda sasvim prihvatljivo.   Politika

Odavno se na srpskoj književnoj sceni nije pojavilo delo koje je toliko monotono sa jedne, a pretenciozno sa druge strane. Prosto poželite da zadavite autora.   Martin Nestorović

Već smo čuli da papir sve trpi, ali nešto ovako imbecilno nismo očekivali.   Književne novine

... a mladi domaći pisci kao da to potrđuju. Roman Janoša de Selbija kao da nema nikakvu smernicu niti smisao kome teži. Sva sreća da roman nije dugačak pa nećete potpuno protraćiti previše svoga vremena.   NIN

Previše je idiotsko da bi bilo šizofrenično.   Janko Vojinović

Kada bi stvarna književnost bila ovoliko loša, mogli bi stvarno da se kolektivno samoubijemo, kao što bi autor možda predložio.   Metropolis

Lucidno delo, u svom kratkom obliku i formi uspeva da iznese pakao i neprilagođenost jednog mladog života.   Supersonic

Da psihijatrijske ustanove nisu dovoljno pune svedoči i roman Janoša de Selbija ’’Dnevnik Srpskog Samoubice’’.   Stremljenja

Sasvim običan dan

— Autor srpskisamoubica @ 00:15
Kasnio sam opet. Već su me opominjali i kažnjavali, ali ne vredi. Jednostavno nisam mogao da dođem na vreme. Podsvesno, možda sam tako izražavao svoj bunt protiv sistema. Posao je i onako bio zaglupljujuć i slabo plaćen. Ubacio sam neke podatke u kompjuter. Devet sati sa kratkim pauzama. Prirodno, nisam bio snažno motivisan.

Nisam mogao više ni jednog izgovora da se setim. Upotrebio sam ih sve, od onih uverljivih do onim krajnje providnih. Jednom sam bio toliko ubedljiv da sam sam sebe iznenadio. Naime, već sam kasnio i brijao sam se. Malo sam se posekao, nisam ni osetio, ali je neka krv stidljivo počinjala da curka. Hm, ovo bi moglo da se iskoristi, pomislio sam. Pažljivo sam puštao krv da curi i sve to dobro upijao maramicom, sa raznih strana. Maramica je bila krvava na dovoljno mesta. Nisam zaustavljao krv, ne, nego sam samo ćopkao maramicu i čačkao po rani. Trebalo je iskoristi svaku kap to malo krvi. Ranica je bila malo ispod nosa. Ovo će biti sjajno, znao sam.
Dok sam stigao na posao, maramica je izgledala opasno natopljena krvlju sa svih strana, kao da mi se ne znam šta desilo. Zabacio sam glavu unazad gurnuo maramicu u nos. Bio sam spreman za dramu. Čim sam ušao u kancelariju, počeo sam da posrćem i da se gegam. Svi su gledali u mene. Ponašao sam se kao da mi nema nade.
-Pa šta vam je?
-Ah... uh... teško mi je da govorim. Od ranog jutra ne mogu da zaustavim krvarenje iz nosa. Vrti mi se u glavi.
Naravno da tada niko nije mislio o mom kašnjenju. Odglumio sam na nivou. Svi su bili puni sažaljenja za mene, jadnika koji nije mogao da spreči krvarenje iz nosa. Uspeo sam čak i da ono malo krvi bacim na košulju, stvarno sam izgledao kao da sam se vratio iz bitke. Pitali su me da li sam pao. Ne, nisam pao. U trenutku sam pomislio da kažem kako me je napala grupa huligana, navijača, ali sam odustao. Bilo bi previše.
-Pa zašto se uopšte dolazili?
-Nisam hteo više da izostajem. Stvarno mi je stalo do ovoga posla. Duhovno me ispunjava. Da nisam došao, ne bih danas mogao da vidim svoj smisao postojanja.
Bilo je sjajno. Vratili su me kući, puni brige. Mojoj sreći nije bilo kraja. Nekom je život majka, a nekom maćeha, o da.

Sada više nisam imao ideje. Ostalo mi je jedino prst da isečem. Ipak, prsti su mi još uvek trebali. Razmišljao sam o novoj interpretaciji onih akademskih 15. Ali, kasnio sam više od pola sata. Trebaju mi dva akademska kašnjenja zato što vredim za dva čoveka? Ne. Upisao sam dva fakulteta pa mi trebaju dva akademska 15? Ne.

Otkaz je bio blizu. Stao sam pred zgradom i pogledao je u svoj njenoj ružnoći. Da, popušiću još jednu cigaretu, kad je bal. Gledao sam sva ta lica koja su užurbano prolazila pored mene. Oni i ja, ne, nije to isti film. Čekao sam neku ideju koja bi mogla da mi posluži kao izgovor. Nije je bilo. Ugasio sam cigaretu i krenuo pravo ka kancelariji svog supervizora. Nije bilo nikakvog razloga za to, ali bolje da ja idem kod nje, nego da ona mene zove, ovako ću bar malo da je uhvatim nepripremljenu. Banuo sam bez kucanja.. Supervizorka me pogledao iznenađeno, možda čak i po malo uplađeno. Dok sam ulazio setio sam se da sam jutros čuo ''Lumberjack song'' od Monti Pajtonovaca
-O, pa to ste vi, procedila je.
Odmah sam seo i složio najozbiljniju moguću facu.
-Morao bih da popričam sa vama. Stvar je ozbiljna.
-Naravno, izvolite.
Zagledao sam se u neku tačku u zidu i trudio se da izgledam zabrinuto.
-Primetili ste da sam zakasnio. Nije prvi put, znam. Stvar je psihološke prirode.
Onda sam naglo skrenuo pogled sa zida na nju. Opet sam bio glumac. Lumberjack (drvoseča) je uveliko svirao u mojoj suludoj glavi.
-Odmah ću preći na stvar. Oduvek sam želeo da budem drvoseča, eto u tome je problem. Dugo sam razmišljao zašto sam toliko neefikasan na poslu, i onda mi se noćas sve to javilo u snu. Ja sam rođen da budem drvoseča. Ovde, radeći ceo dan za kompjuterom, ja sam bio kao divlja životinja u kavezu.
Ustao sam i pun teskobe gledao kroz prozor, sjajno sam glumeo, zaista, kad god je to bilo potrebno.
-Nažalost, mislim da znate šta ovo znači, rekao sam.
Gledala me je zabezeknuto.
-Ovo implicira da ću biti primoran da vam dostavim svoju neopozivu ostavku.
Onda sam pogledao ka dole, kao da su mi sve lađe potonule. Bože, gluma mi je sjajno išla. Nikada to ne bih radio u nekom filmu, ali ovo, u stvarnom vremenu, to mi je bilo izazov.
Uostalo, zeznuo sam ih. Dao sam im ostavku par dana nego oni meni. To mi je uvek bila posebna slast. Voleo sam tim sadistima da se narugam. Da im kažem kako mi više nisu potrebni. Znao sam da se duboko unutra jedu, što oni nisu bili ti koji su meni prvi dali otkaz.
Opet sam gledao kroz prozor.
-Znam kakav će ovo biti nenadoknadiv gubitak za firmu. No, kada sebe zamislim kako zamahujem sekirom u divljini daleke, ali prijateljske nam Azije, prosto ne mogu da odolim. Već vidim sebe kako se budim ujutro, na brzinu uzimam svoju opremu i jurim ka novim radnim pobedama, rumen u licu.
Već je dolazila sebi. Pitala je:
-Nenadokandiv gubitak za firmu kažete.
-Apsolutno.
-Skoro svaki treći dan ste kasnili, sa izgovorima kakve u životu nisam čula. Vaša mašta je stvarno zadivljujuća. Jednom ste mi rekli da su vas zaustavili agenti Državne Bezbeznosti i da su vas ispitivali o firmi, i jedini razlog što ste zakasnili je što ste bili ''tvrd orah'' i niste ništa odali o firmi.
Da, zaista, mogao sam i nešto bolje da smislim, ali sve klasične izgovore sam iskoristio. Već se previše puta zapalio autobus (a se jedva živ izvukao) i zaglavio lift. Pocrkali su mi šporet, mačka i komšija. Toga dana nije bilo nikakvih vremenskih neprilika (prokletstvo, baš sad kad mi trebaju) pa sam na brzinu slagao to sa agentima.
-Ali setite se samo kako sam jedan dan teško ranjen došao na posao. To se zove požrtvovanje.
-Dobro, to jeste istina. Ipak, imate izostanaka kao sve vaše kolege zajedno. Jedan ceo dan ste ubacivali podatke u pogrešan fajl.
-Dešava se i najboljima.
-Vi sigurno niste među takvima!
-Ah, to je vaše subjektivno mišljenje. Kao i takav, bio sam nezamenjiv šraf u vašoj mašineriji. Doduše, malo zarđao i labav ali opet nezamenjiv.
Joše neko vreme usta su mi bila puna neke prazne filozofije. Ni sam više nisam znao šta pričam, ali bio sam opušten. Verovatno sam hteo da mom bivšem sadisti oduzmem što više vremena. ''A kad ću da govorim ako neću sada'', k'o što reče Ljuba Tadić u ulozi Murata kada mu je Žarko Laušević rasekao utrobu u ''Boju na Kosovu''.

Svečano sam ušao u kancelariju, uzeo svoje papire i izašao dižući noge kao da marširam. Ostali su me bledo gledali. Bilo ih je pet i uvek su bili tako poslušni. Ostali su tamo zatvoreni.

Kažu da je bežanje od problema kao loša stvar. Ali ako te problemi ne uhvate, čemu ’’puno buke ni oko čega’’? Treba samo biti dovoljno brz.

Izašao sam na ulicu i posmatrao zgrade oko sebe. Sve je bilo tako blistavo. Slobodnim koracima gazio sam novi dan. Kupio sam tri piva za preostalih 200 dinara i otišao na Kalimegdan da se se hranim Suncem. Svi one budale u kancelariji nisu imale pojma šta propuštaju.

Crno-beli svet Živadina Čedomirovića

— Autor srpskisamoubica @ 19:33
Mlad i ambicozan, okej tip, odgovoran. Pratim sportove i vežbam karate 2x nedeljno. Volim da pogledam dobar akcioni film s vremena na vreme. U selu sam bio prvi u bacanju kamena sa ramena. Ne pušim, ne pijem i ne drogiram se, ležem rano u krevet i još ranije ustajem. Nekada glasno vičem kada se probudim. Ne znam zašto. Omiljeni glumci su mi Rambo i Terminator. Volim da čitam, najviše Kurir, Skandal i Moja kosa. Knjige ne, iz principa, čak ni u klozetu.

Kada sam bio mali, često sam lupao glavom u zid. Zanimljivo, zid je ubek bio jači.

Rođen sam u Klokočevcu, a u Beograd sam došao da okušam sreću. Radim kao moler, svoj posao shvatam ozbiljno, dane provodim opijen mirisima farbe.

Kupam se toplom vodom svake nedelje i državnim praznicima. Ne volim da idem na svadbe i sahrane zato što ne volim da gledam kako ljudi odlaze u grob. Doduše, svadbom su samo jednom nogom zakoračili u grob.  

Na raskrsnicama uvek skrećem desno. Ne vredi, ostavile trag na mene devedesete, čuo sam ono ’’Svesno desno’’ i od tada, čim naletim na raskrsnicu, ja lepo skrenem desno! Pa neću valjda levo, pa da me optuže da sam komunjara?!? Nemate pojma kako je teško stići od jednog mesta do drugog kada na svakoj raskrsnici skrećete desno. Ponekad su mi potrebni sati da bi prešao rastojanje od nekoliko stotina metara.
Takođe, čuo sam u jednoj predizbornoj kampanji slogan ’’Glasaj za sebe’’. To sam shvatio ozbiljno i od tada na izborima, redovno dodajem svoje ime na kraju papirića i naravno zaokružim ga. Kad me pitaju za koga sam glasao odgovorim:
-Pa za koga bih glasao nego za sebe?!?
Ne shvataju me ozbiljno.

Često su me odvodili kod raznih psihijatara. Oni bi me uvek pitali:
-Čujete li glasove?
-Pa naravno da čujem glasove. Čujem vaš glas. Da ga ne čujem, bio bih gluv, zar ne?
-Ne mislim na to. Da li čujete glasove u svojoj glavi koji vam govore šta da radite?
Tada mi je glas u glavi rekao: ’’RECI: NE NARAVNO’’.
-Naravno da ne čujem. Pa nisam ja neki ludak, odgovio sam.
Glas u mojoj glavi se zasmejao. I ja sam malo. Uvek uspem da ih prevarim.

Imam glavobolje svaki dan. One dolaze iz krajnje jednostavnog razloga. Kada god ugledam broj tablice na kolima, ja bukvalno shvatim zadatak koji piše na njima. Hoću reći, ako vidim tablicu broj BG 784-822 moj mozak dobija zadatak da reši kolika je razlika ta dva broja. Dakle, 784 minus 822. Rešenje je -38. Možda vam to izgleda jednostavno, ali nije. Zamislite, kada prolazite kroz gradsku gužvu i vidite stotine tablica. Dovoljno mi je samo jednu da ne rešim i odmah počinje snažna migrena. Shvatate zašto me stalno boli glava? Nekada su tablice automobila milostive prema meni pa glase ovako BG 482-003 ili NS 245-240. To su srećni dani za mene. Ali je takvih malo.

Boje su takođe nešto čemu pridajem punu pažnju. Pogotovu kombinacije boja. Crno-bela je moja omiljena. Šah mi je omiljena igra, naravno samo zbog boja figura. To ne znači da ga igram sa drugim ljudima. Ako gledam filmove, to su naravno crno-beli fimovi. Da se ja pitam, ceo svet bi bio crno-beo, previše je boja na repertoaru ovako.

Imam prijatelje, naravno, nisam nikada sam. Moji prijatelji nisu živi ljudi, ali oni ne mare mnogo zbog toga. Nisu čak ni ljudi, ali kažem, to ih ne sprečava da mi budu bliski. Moj najbolji prijatelj je jedan teniski reket iz mog detinjstva. Sa njim često diskutujem o političkoj situaciji. Nažalost, samo ja mogu da čujem njegove duge i intrigantne monologe. Moji ostali prijatelji su: sve nindža kornjače(uključujući i učitelja Splintera), jedan neispravan fen i moj stari frižider koji pušta divne zvuke koji prevazilaze čak i Betovena (za koga neki domaći političari tvrde da je živ, ali ja to ne bih znao). Nedeljom se svi okupljamo i imamo zajedniččki ručak na kome raspravljamo o tome šta nam se dešavalo. Ja vodim glavnu reč.

Moj seksualni život je buran, kao što možete da zamislite. Naravno, on ne uključuje druge osobe, niti se dešava u stvarnosti, ali sam na doborom glasu, pitajte samo sve one porno glumice sa kojima sam zamišljao sebe. One znaju ko je legenda!

Opšte je poznato da se veoma držim broja tri i da pravim trijade u svakom aspektu svoga života. Ove večeri vratio sam se kući i popio tri čaše viskija sa tri čaše vode, napisao ovaj tekst u tri primerka, tri puta brijačem presekao sebi venu na vratu i umirućom rukom naškrabao vama svoje poslednje zbogom, zbogom, zbogom.

Upoznajte Živadina

— Autor srpskisamoubica @ 16:29

U večerašnjoj epizodi ''Dnevnika srpskog samoubice'' upoznaćemo Živadina Čedomirovića, korpuletnog mladića iz Klokočevca koji je došao u Beograd da okuša sreću. Radi kao moler što je samo paravan da kojom gaji svoju prljavu naviku da duva lepak i druge isparljive solvense, iako za sebe tvrdi da se gnuša od droge i alkohola.

Kada ne duva lepak, glava ga boli od suludog pokušaja da izračuna razliku  šest brojeva na registarskim tablicama na automobilima. Po načinu govora i nekulturnom navikom da mlatara rukama kada hoda veoma podseća na majmuna.

Upoznajte Živadina, naš čovek, patriota, trezven i racionalan. Večeras u pola osam.


Zašto ste niste ubili?

— Autor srpskisamoubica @ 03:44
Sedeo sam i čekao, danima i mesecima. Možda je i to laž. Nisam ništa čekao. Samo sam puštao vreme da prolazi. Svi moji porazi vezali su se i stvorili krug oko mene koji ja nisam mogao da probijem. Moji putevi su me doveli do provalije i trebalo je samo još jedan korak da uradim i skočim. Da se odlepim od sveta koji me nije prihvatao. Svet koji nisam razumeo. Sve je bilo gotovo. Skok u prazno, odlazak u ništavilo se nametao kao jedino rešenje.

Ali nisam skočio. Nema nikakvog posebnog razloga zašto to nisam uradio. Pročitao sam, kada sam bio mlađi tu knjigu ’’Zašto ste niste ubili’’, i ponesen tom knjigom stvarno sam mogao da odgovorim na to pitanje sa nekim stvarima koje sam još priželjkivao u budućnosti, čak i u najgorim trenucima, sa nekim stvarima koje su me nekako gurale napred. Ali sada nije bilo nikakvog odgovora, taj bol ezgzistencije me je opkolio i stegao i ja sam mogao samo da kriknem, ali to i onako ne bi niko čuo.

Svako ko je bio tamo, zna šta je živeti u mraku i svakoga dana buditi se osećajem da je to samo još jedan dan na putu ka velikom, praznom ništa. Samo još jedan dan koji treba popuniti do sledećeg odlaska u krevet. Sve ostaje isto. Rastu nam kosa i nokti, ali u stvari ostajemo isti bez obzira na sirove pokušaje da nešto napravimo.

A najgore je kada se pojavi ta nada, koja polako preraste u očekivanja, i onda neko vreme VERUJEMO u nešto, čini nam se da vidimo smisao, osmeh nam se vrati na lice i konačno pomislimo: ’’TO JE TO’’. Rastemo i gledamo svoj razvoj i srećni smo i to sve vodi nečemu. A onda u tački gde mislimo da sve postaje onako kako smo zamišlajli dolazi do iznenadnog razočarenja. Brzinom svetlosti, sve se ruši kao kula od karata i opet smo na početku, u stvari je još gore... sada smo opet na nuli, ali sa srušenim iluzijama koje su nas jedine pokretale da rastemo. Sada samo opet dole na dnu, ali znamo da i ako se pojavi neka nada, to će biti samo još jedna šargarepa za naivčine. Osećaj je kao ulična prostituka koja se u ranu zoru vraća kući, uz prve zrake jutarnjeg Sunca, ona odlazi u san, iskorišćena i razočrana, u želji da zaboravi sve.

To je verovatno i najgore. Biti sam posle poraza. Biti sam posle izgubljene bitke. Gledati Sunce a ne videti svetlost. Stalno padati opet skroz dole.

Na kraju, nema odgovora. Koliko god mislili da smo jaki, realnost nam zadaje sve jače udarce, sve dok ne budemo dole toliko dugo da shvatimo da tu pripadamo i da ćemo tu uvek biti.

Najveća snaga je u tome da se ne okreneš, i nastaviš dalje, koliko god to bilo mučno, nepotrebno i besmisleno.

Ipak, leteti je bilo dobro. Nadati se, i videti smisao, pa makar sve to bila iluzija, bilo je dobro. Verovati u ljubav i ginuti za nju kada nam je sve govorilo NE, sve je to bilo vredno toga, to su bili trenuci nadahnuća, to su bili jedini trenuci kada samo stvarno postojali. Bili smo kao Bogovi, a da to nismo ni znali.

Ako smo pali, bili smo padu skloni.

Krevet je čovekov najbolji prijatelj

— Autor srpskisamoubica @ 23:51
Upravo je vibracija mobilnog telefona bila to što je Đorđa probudila iz dubokog sna. Automatski je krenuo da odgovori, ali kada je pritisnuo zelenu slušalicu znao je da je napravio grešku. Bila je to njegova devojka.
-Nemoj mi samo reći da još uvek spavaš!
-Ne, naravno da ne spavam.
Lupio je sebi dva šamara, pročistio grlo i pokušao da u trenutku dođe sebi.
-Da li je moguće da se još nisi probudio?
-Naravno da sam budan, pa šta ti je...
-Dobro, šta radiš?
To je već bilo teško pitanje. Tako brzo nije mogao ništa da smisli. Pogledao je u zid. Visila je slika.
-Evo, kačim sliku.
Da li je bio ubedljiv? Ne, nije bio ubedljiv. Promenio je priču u trenutku.
-U stvari, desilo se nešto strašno. Uginuo mi je hrčak.
-Ti nemaš hrčka.
-Imam, juče sam ga kupio.
-I već je uginuo?
-Naprasno. Tužan sam. Voleo sam ga.
Ni sam sebi nije verovao, ali je morao nešto da lupeta.
-Kako si mogao da zaboraviš? Pet puta smo se dogovorili, vrištala je ona sa druge strane.
Probudi se i počni da zvučiš ubedljivo, govorio je sam sebi. Onda se svega setio. Trebalo je da ode sa njom, da isprati njenu najbolju drugaricu na aerodrom, da im pomogne oko nošenja i da se pozdravi. Ide u Škotsku, na godinu dana.
-Ti si kreten, grmela je.
-Ma ne, ništa ne brini, evo stižem.
Naglo je ustao iz kreveta. Stvarno je verovao da će da stigne brzo. Aerodrom je tu, odmah iza ugla.
-Gde ćeš da stigneš?!? Trebalo je da se nađemo u 11,15. Sad je već skoro podne, već smo stigli na aerodrom.
-Ne brini, aerodrom je odmah iza ćoška, dolazim za minut, govorio je bunovno.
Onda je čuo seriju sočnih psovki i prekidanje veze.
Pogledao je oko sebe i pošto je to propalo nije mu ostalo ništa drugo nego da se vrati da spava. Topli krevet ne osuđuje ga što je sebična i neodgovorna budala. Topli krevet ga prihvata onakvog kakav jeste. Bacio se u njegov zagrljaj.

Citati: O lenjosti

— Autor srpskisamoubica @ 22:03

Lenj i marljiv ne mogu živeti složno, jer lenje odviše prezire marljivog.   Ebner-Eschenbach

Ko dođe kasno, loše sedi.    Latinska poslovica

Ko neće da potraži poklopac za lonac, taj jede nekuvan pirinač.   Kineska poslovica

Sutra je uvek dan kada lenštijna ima najviše posla.   Norveška poslovica

Lenjost tako sporo korača, da bedi nije teško da je stigne.   Confucius


Citati: O ambiciji

— Autor srpskisamoubica @ 22:15

Živimo u želji da se bogatimo ili da steknemo neko više zvanje, ali malo napora ulažemo za sticanje više znanja.   Gorki

Svako želi da je neko; niko ne želi da raste.   Gete

Ako ambicija i vrednost koračaju pored vas, postaćete neko.  Santayana

Čovek se probija dok je mlad, posle pazi da se mladi ne probijaju.  Pajo Kanižaj

Radio je za trojicu, a posle nije bilo ni jednoga! :) Literaturnaja gazeta


Ivo Andrić-Ex ponto (epilog)

— Autor srpskisamoubica @ 19:48


Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj,

zatravljen si snovima, izmoren putevima duha.

Lik ti je pognut i lice bledo,

duboko spuštene veđe i glas kao škripa tamničkih vrata.

Iziđi u letnji dan, sine moj!

- Šta si video u letnji dan, sine moj?

Video sam da je zemlja jaka i nebo večno, a čovek slab i kratkovek.

- Šta si video, sine moj, u letnji dan?

Video sam da je ljubav kratka, a glad večna.

- Šta si video, sine moj, u letnji dan?

Video sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmene greha i nesreće, da živeti znači slagati varku na varku.

- Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem, idem da živim.


Godo, moj dobar drugar

— Autor srpskisamoubica @ 02:36
Bio je to jedan od onih surovih dana, Irina je bila brutalna prema meni kao i uvek, samo sam hteo da sednem u park i da buljim u mrak, budeći u sebi što više samo-sažaljenja. Ali, previše sam tražio. Već posle par minuta prišla su mi dva uniformisana lica.
-Dobro veče, ličnu kartu.

Evo ih i oni, da se ispišaju na moju mizeriju. Jedan je proveravao podatke a drugi blenuo u mene. Iz teleće glave virile su oči u kojima nije bilo života. Ta daljina između nas je bila nepremostiva, ali je ćutnja bila još gora pa je on počeo:
-A šta radiš ovde u mraku?
-Čekam Godoa.
Oćutao je trenutak.
-Još nije došao?
-Sa njim se nikad ne zna kad će da dođe.
-Pa što ovde u mraku?
-Pa šta ima drugačije ispod svetiljki?
Pogledao me je čudno.
-A kako reče ti da ti se zove taj drug, Gado? Jel’ on osuđivan?
-Godo, ne Gado. Pa, mnogi ga osuđuju zato što ga mnogo čekaju a on ne dolazi. Ali nije osuđivan na sudu. A čemu uopšte legitimisanje?
-Izgledaš mi kao sumnjivo lice.

Sad se već i drugi plavi kolega priključio. Četvoro telećih očiju me je gledalo. Neko nije bio sa ove planete, ili ja, ili oni.
-Kaže da čeka nekog Godoa, jel' ti poznato to ime?, pita prvi drugog.
-Godo, Godo, da, zvuči poznato, jel' ima neka poternica za njega?, pita drugi mene.
-Pa mnogi ga jure i čekaju, da.
-Jel' ima poternicu ili nema? Kako se on zove?
-Ne znam. Semjuel Beket me je upoznao sa njim.
-Jesu to neki stranci?
-Da.
-Da li oni imaju uredno prijavljenju adresu boravka?
-Ne znam. Mogao bih da ih zovnem. Sačekajte malo.

Dok sam ja kao zvao, oni su se domunđavali. Mislim da sam im ulepšao veče. Oni meni nisu. Pozvao sam kao, ali bilo je zauzeto.
-Beket stalno priča. Verovatno ovaj put sa Antigonom.

Vratio mi ličnu kartu.
-Čime se ti baviš?, pita drugi.
-Pišem.
-Šta?
-Pišem, bavim se pisanjem.
-?!?
-Pišem knjige, morao sam da mu platično objasnim.
-Pa, ti si pisac!, uzviknu on izneneđeno.
Nije mu puno trebalo da shvati.

Čudna vrsta su ti čuvari reda i mira. Jednom su mi tražili dokumenta dok sam vozom išao u Novi Sad. Pitali me šta ću Novom Sadu. Ja im rekao da nema posebnog razloga. Meditacija, ja pišem pa će Novi Sad možda inspirisati. Nisu razumeli taj deo o pisanju. Rekao sam da pokušavam da budem umetnik.
-Aaa! Pa ti si slikar, rekao je on pobedosno.
Nekako, kao da nisu ni čuli za te stvari kao što su knjige, članci itd. Ako i znaju za umetnost, to su neke tamo boje na zidovima.

Ova dvojica su bila spremna da odu.
-To Godo mi još uvek zvuči poznato.
-Sasvim moguće. A sada me izvinite, moram da napišem poruku Džeku Londonu, pošto ćemo Godo i ja da kasnimo.
-London. Pa to ko onaj grad.
-Zamislite koencidenciju.
-Do viđenja.

Otišli su. Bilo je leto i noć je bila vruća.

Barače (skoro haiku poezija)

— Autor srpskisamoubica @ 19:42

Obama

Misliš da si kul Obama?

To što si crnac ne mora da znači da imaš veliki znaš-već šta

A izbore si i onako pokrao

Obama

Misliš da si opasan dok nezaposlenost raste?

Ej Barače

Obama


Citati: O bolu

— Autor srpskisamoubica @ 20:13
Samo nam srodan bol izaziva suzu i svako plače zapravo zbog sebe.    Hajne

Izrazi svoj bol rečju! Bol koji ne govori guši puno srce dok ne pukne.    Šekspir

Božansko delo je ublažiti bol.    Asklepije

Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje.    Ivo Andrić

Bol ima snagu koja nas popravlja: on nas čini plemenitijim i poučava nas o dubokom smislu i vrednosti života.    Cesare Cantu

Sreća se krije u svakodnevnim sitnicama

— Autor srpskisamoubica @ 00:09
Eto to je naslovna strana u nekom magazinu na koga slučajno naletih. Već je izlizana ta fraza, ali ’ajde, ima tu istine.

E sad, to nam poručuje Aleksandra Radujko i u meni se budi bes. Žena generalnog direktora Telekoma i bivši glavni i odgovorni urednik na TV Avala i urednik nacionalnog dnevnika Pink. A sada vodi neku PR agenciju. Ne znam, možda pogrešno reagujem, ali to mi baš smrdi!

Mislim, njen muž ima 300-400 hiljada dinara platu, plus odbori i razna druga članstva, da ne spominjemo onaj deo ispod žita (naravno to se ne radi). Ona verovatno nema toliko ali dovoljno. Siguran sam da zajedno imaju 700-800 hiljada dinara. I onda ona meni osmehuje, kaže kako je jednostavna i kao je sreća u svakodnevnim sitnicama. A ja treba da joj verujem?

Bacio bih je mesec-dva da živi sa prosečnom srpskom platom, ili još bolje u neku porodicu gde su ljudi bukvalno gladni, a takvih ima i previše. E onda bi je pitao kako uživa u sitnicama.

Mislim šta, pitaće Miškovića šta misli da je njegova glavna vrlina i on će da kaže skromnost! Razumete?

Dokle će ti ljudi koji su se izlaktali i pokupili svu lovu da nam se rugaju sa naslovnih strana?

Citati: O bogatstvu

— Autor srpskisamoubica @ 19:39

  Bogatstvo i siromaštvo imaju zajedničko prokletstvo da učine čoveka robom. (Graf) 

  Ljudi koji poseduju samo spoljna dobra, postaju oholi i bezobzirni. Nije lako bez potpune moralne izgrađenosti podnositi spoljne darove, razumno i uravnoteženo. (Aristotel)

  Bogatstvo čoveka meri se onim za čim ne žudi. (Gandi) 

  Posle plime bogaćenja. dolazi oseka morala. (Vladimir Bulatović) 

  Ljudi više klase otvrdnuli su na potrebe i na nevolje čovečanstva kao i lekari na bolove svojih pacijenata. (Česterfild) 

  Bogatstvo je kao morska voda: što više piješ, sve si žedniji. (Šopenhauer)

  Bogataši su šljam zemlje u svakoj državi. (Česterfild)

  Bog slabo mari za bogatstvo kad dopušta da rđe i glupaci postanu bogati. (Šiler)

  Kao što teška odeća smeta pri kretanju tela, tako i bogatstvo smeta kretanju duše. (Indijski mislilac)


Zvali su me Smrda

— Autor srpskisamoubica @ 19:17
Zvali su me Smrda. Ne znam zašto. Nikada nisam razmišljao o tome. Ne mogu ni da se setim kako mi je bilo pravo ime i prezime. Nadimak su mi dali još dok sam bio mali. Nije mi dopao ali je išao uz mene. Sada ne mogu samoga sebe da zamislim drugačije nego kao Smrdu.

Bio sam sićušan i uvek su me mučili sva deca iz kraja. Pitali bi me:
-Hoćeš da te zovemo Smrda ili da ti lupamo čvrge?
Izabrao bih prvo, ali bi mi oni opet lupali čvrge. Nije bilo pravde za mene. Život mi nije obećavao mnogo.
 
Veliki problem je nastao kada sam vadio ličnu kartu. To je bilo ovako:
-Niste naveli ime i prezime.
-Pa... napisao sam tu. Smrda.
-Smrda?
-Pa, da. Smrda, to je to.
-Ma dečko, bre, moraš puno ime i prezime da mi napišeš.
-Nemam.
-Mora da imaš ime i prezime, to svi imaju.
-Možda sam i imao ali se ne sećam.
Policajac se već hvatao za glavu. Na kraju mi je rekao da odem kući i pitam roditelje.

Otišao sam kući i pitao mamu i tatu. Tata je pio pivo. Gledao je u mehuriće kako se penju ka vrhu čaše. Voleo je to. To ga je valjda opuštalo. Majka se držala za glavu kao i obično. Nisu mi mnogo pomogli.

Rođen u siromašnoj porodici. Često nismo imali dovoljno da jedemo. Tata je bio elokventan čovek. Lepo je govorio, nema šta. Šteta što to nije imao ko da sluša. Uglavnom je imao najdivnije besede kada je bio sam i pijan. Mama je govorila da je on najveća budala koga je ikada upoznala. Mama je bila precizna u rečima.

Sa mnom nisu mnogo pričali. Često nisu ni primećivali da sam tu. To mi je davalo slobodu. Mogao sam da radim šta kod sam hteo. Nisam morao da jedem na vreme i radim domaće zadatke. Išao sam u šumu i pričao sa drvećem, pticama i zečevima. Sa zečevima je, doduše bilo najteže, uvek bi mi pobegli pre nego što sam uspeo da im objasnim sve. U drveću sam pronalazio pouzdanog prijatelja i vernog slušaoca.

Jedna igra mi je bila omiljena. To je sa ’’čiča glišom’’. To je ona stvar, muška, da vam već ne objašnjavam. Moji drugari imali su autiće i razne druge igračke, ali ne i ja. Ja sam vozio ’’čiča glišu napred nazad, što brže bilo bi mi lepše. Na kraju bi tek bilo lepo. Rekao sam mami i tati za moju igru. Tata je podrignuo, a mama mi je lupila šamar. Ni sam ne znam zašto.

Već sam bio veliki kada je, jednog dana, pala je zvezda sa neba i pogodila me u glavu. Zvezda mi je rekla da ću živeti još dve godine. Samo sam se nasmejao. Samo astrolozi veruju u zvezde. Ja ne. Ja sam samo verovao u krov nad glavom i pun stomak. To su bili moji Bogovi.

Nasledio sam od oca talenat za besedništvo. Bilo je divno čuti me! Avaj, sudbina je tako htela da i ja svoju inspiraciju crpim samo kada nema nikoga oko mene. Alkohol se podrazumevao, bez njega život nije imao boje. Tako sam jedan dan sam išao ulicom i objašnjavao sebi novo viđenje Pitagorine teoreme. Divna beseda, šteta što niste bili tu da čujete. Jedan kamion me je razumeo, video sam kako me lepo sluša dok mi se približavao, baš kao nekad drveće. Ali nije me razumeo, nego me zgazio.

To je bilo dve godine nakon što mi se zvezda javila.

Nema više Smrde.

Powered by blog.rs