ZID: PRVI DEO (Ko nas je smislio?)
Zid između nas. Ona je tamo, sa one strane zida, tamo ste i vi, uglavnom svi, sem mene, sa ove strane Zida.
Ovaj Zid sam smislio, ovaj Zid sam stvorio da se odbranim od Vas. Vi ste opasni, svi vi. Ona pogotovu, ona je napala Zid. Nije htela, ali ja sam hteo, mada ni u to nisam siguran. Ne secam se ko sam bio pre, pre Nje.
Ovde unutra je sigurno, i toplo. Zid me čuva.
Ali Ona lupa o Zid, ruši ga, neke žene jedino imaju tu Moć, stvaralačku ili rušilačku, po kosmičkoj potrebi.
Zatekla me je, tu, unutar mojih Zidina.
Zvala se A. Tako je sve počelo, baš onako kako je zapisano, i kako je moralo, od slova A. Nisam joj ja izabrao ime, ni to početno slovo, sve je došlo po planu koji je bio van mene.
A mora od nečeg da krene, baš ovde, baš sada, pravo unapred, Put neizvestan.
A kad će kraj?
Nisam je izmislio. Ne bi ni umeo, priznajem, nemam baš te moći. Nju je mogao samo Bog da smisli, koliko god to izlizano i klišerski zvučalo. Baš kao i mene, a lepo je da te neko smisli, jer on ipak onda misli na tebe, a lepo je kad neko misli na tebe, pa makar to bio i Bog, pogotovu Bog. Ali, ova priča nije o Bogu, u stvari nije čak ni priča, nego živa istina.
Pa da krenemo.
Od A.
A. je lepa, toliko za sada, to je sasvim dovoljno što treba da znate za početak. A. je čudesna i sija i svetli i onda je lepo biti pored nje, eto ja to volim, volim sebe kada sam pored nje, baš volim, pravo da vam kažem. Eto, već smo počeli. A već se stidim. Zvučim patetično. Tako je moralo.
Lepo.
Ne baš, jer smo još uvek sa ove strane Zida, a Ona nije, ona je sa vaše strane. Blago vama, da vam kažem. Teško meni. Nije baš toliko teško, ali eto, priznajem da nekad jeste, ali je Zid stabilan. Bio. Dok se nije pojavila A.
Čitav život čekam Ovo.
A Vi?
