Gile
1.
To je bilo ime njenog psa. Njeno ime nisam nikad saznao. Možda je tako bolje. Možda i nije...
Dan je bio teskoban. Ne, nije bio samo teskoban...moram preciznije da ga definišem, ne bilo fer da ga tako olako okarakterišem. U stvari, dan je bio pun prolećnog sjaja koje se probijalo i najavljivalo svoj dolazak, ali i nekog mraka, zime koja se tajno mrštila i nikako nije nameravala da ode. Valjda su moje misli bile te koje su bile teskobne.
Ulice Dorćola su bile osunčane, ali prazne, a retki Dorćolci rezervisani... i nekako duboko povučeni u sebe.
Pre toga sam bio svog mentora, programera koji mi je pokazivao šta treba da radim. Bilo je to pravo bombardovanje informacijama, i u mojem umu ostavilo je pustoš kao ono „prijateljsko“ bombardavanje Beograda od strane saveznika na Uskrs 1944. Isto tako je i ovo savetovanje bilo krajnje prijateljsko i nije baš sasvim fer što ga poredim sa tim krvavim bombardovanjem, ali život nije uvek fer. (Baš tu devizu je imao zalepljenu na zidu profesor istorije kada sam išao u školu u Americi. Kada bi neki od nezadovoljnih đaka izgovorio tu vrlo čestu i izlizanu frazu „...but that’s not fair“ na neki njegov gest, on bi se samo malo nasmejao i pokazao na natpis na zidu kao volšebni odgovor). U suštini, sve što sam čuo kod svog mentora meni je korisno, čak i neophodno, ali suočen sa svim tim informacijama, osećao sam se poražen i bespomoćno. Bilo je previše toga, znao sam samo da ni ne znam koliko ne znam i nisam bio siguran da ću moći sve to da naučim i da stvarno budem programer.
Tako pognute glave, krenuo sam pustim ulicama. Dan je stvarno obećavao... proleće je bilo tako blizu da si mogao da ga dodirneš i da ga udahneš, ali duboko u nama je još bila zima i ti naleti topline kao da su jenjavali pred silnim mrakom koji vladao ispod scene.
Hodao sam dugo i polako dremljivim ulicama Doćola. Bilo je oko 17h, ljudi su izgledali nezainteresovano, deca su bila tiha. Bio je taj trenutak kada je dan dovoljno rekao, a noć još nije bila spremna da dođe. Rešio sam da odem na Kalemegdan, popijem pivo, zagledam se u daljinu i razmislim da li sam dovoljno dobar da budem programer. Uostalom, da razmislim da li sam dobar za bilo šta jer sam već više od 30 godina se smucam okolo i tražim sebe, a ni u čemu nisam baš sasvim briljirao...
Ušao sam u Maksi i gledao razna piva. Nisam jedan od onih likova koje jednostavno piju samo Jelen ili Lav. A ne! Pošto sam u svoju ludu glavu utuvio tako prokleto visoko mišljenje o sebi, sve mora da bude veličanstvneno i posebno za mene, pa je tako i izbor jedne limenke piva proces kome se treba posvetiti... Koje da sipam u svoje grlo? Posle puno nedoumice, pipkanja i razmišljanja usledili su čudni pogledi kasirke kojoj sam već bio sumnjiv.
-Ah, sva ta piva! - priozborio sam glasno i veštački se nasmejao pokazavši rukom ka svim tim limenkama, da bi skinuo sumnju sa sebe i pokazao kako sam krajnje prijateljski nastrojen i bezopasan mladić.
Pogledao sam je krajičkom oca, ali njen blazirani i krajnje policijski pogled ne samo da nije nestao, nego je sada čak i prekrstila ruke. Siguran znak za opasnost! Uvek se čuvaj se besnih kasirki!
Prišao sam joj i rekao u poverenju:
-Znate, u pitanju je moj nećak, prvi put hoće da proba pivo i ja bih da ga častim sa nekim najboljim, a opet da ima manji procenat alkohola.
To laganje je bilo sasvim nepotrebno a njen pogled tek sad nije skretao sa mene i uporno me pratila pogledom kao da u svakom trenutku mogu da izvadim pištolj i prosviram joj glavu. Ili da izvadim bombu. Ah, kad bi znala koliko se gadim na oružje i kakve sam muke imao u vojsci kada sam pogađao sve drugo samo ne mete. A ta nagla potreba da kažem bilo šta samo ne istinu je moja reakcija na stres. Prosto počnem da izmišljam koješta, i to se sve desi u deliću sekunde... kao da imam skladištenu tu ogromnu količinu laži, koje samo čekaju da izlete napolje.
Onda je i onda progovorila, opet ne odustajući od streljanja pogledom:
-Pa uzmite ova voćna piva, ona imaju najmanje alkohola.
Okrenuo sam se i pogledao šarene limenke voćnih piva. Ma ko to uopšte pije?
-Ne, ne, hoću da proba pravo pivo, ne te limunade!
Opet sam se okrenuo ka pivima, i sada je brza odluka pala na crni Badvajzer, on je bio na akciji. Prokleti kapitalizam, razmišljaš, jedeš i piješ onako kako je neko drugi zamislio, neko ko ti ne želi dobro, želi samo tvoj novac, tvoje vreme i tvoje sve. Ali sada nije bilo vreme za razmišljanja o kapitalizmu - upravo zato što su nam oteli to vreme a i dušu... sva te debele guzice koje su kapitalisti, političari, aristokratija, pederokratija, buržoazija, Sionski mudraci, Cija, Bija i naravno Vatikan.
Bilo joj je lakše kada je otkucala pivo i kada sam platio, jer sam otklonio sumnje da sam ogladneli narkoman koji će da joj stavi nož pod vrat i otme ceo pazar. Ne mogu da je krivim, isto kao što ne mogu da krivim ni policajce koje su mi zaustavljali previše mnogo puta na ulicama Beograda ali i drugih gradova. Prosto odgovaram opisu sumnjivog lica. Mršav sam, krećem se brzo i plašljivo kroz urbanu džunglu, i lice mi je stvarno malo usukano kao kod narkomana. Uz to, mene uvek prati buka misli koja tutnji u mojoj glavi, i iako se ona ne čuje, verovatno utiče na neke izraze na mom licu, moju gestikulaciju i način hoda. A možda i ti policajci imaju super moći, baš kao u filmovima o Robokapu, i mogu da čitaju naše misli. Ako zaista mogu tako nešto, onda sam siguran da im se pale svi alarmi kada ja naiđem sa svim mojim mislima koje pljušte po meni kao letnji pljusak. Ipak me najviše nerviraju najviše u velikim supermarketima, oni tipovi iz obezbeđenja koji me uvek prate jer valjda misle da ću da stavim čokoladu pod jaknu i halapljivo je pojedem čim pobegnem iz prodavnice u očajničkoj heroinskoj krizi. Niti volim te glupe čokolade, niti je heroin moja izborna droga (kofein je), i onda kada počnu da me prate počinjem da trpam u korpu i stvari koje mi nisu potrebne, čisto da bih izgledao kao ozbiljan kupac. Možda me baš zbog toga prate?
Proklete digresije, stalno skrećem sa teme i to jedna od mojih glavnih mana. U grob će me oterati. Stalno skrećem sa glavnog puta i gubim se u sitnim slepim ulicama, zaboravivši gde sam krenuo.
Vraćamo se na kasu. Tamo je, kao što rekoh kasirka bila srećna što sam završio svoj Sofijin izbor, te je za kraj, čisto za kraj provukla kroz zube.
-Pa zar detetu da kupite crno pivo koje ima najviše alkohola?
-Eh, pa nije on baš tako mali...
Posle te konstatacije sam samo slegao ramenima, bezazleno se nasmejao a onda se i ujeo se za jezik da bih sprečio novu količinu laži koja je kao lavina pretila da se izruči u tom trenutku.
Nije bilo smisla nastavljati besmisleni šou pred tom finom ženom koja radi svoj posao, uostalom, morao sam da da požurim da bih uhvatio zalazak Sunca sa pivom u ruci i mirom u duši da bi čitav taj dan imao neki smisao...
2.
Prošao sam pored zoološkog vrta i ciljao na onaj deo kod Crkve Sv. Petke. Tu, na samom vrhu putića koji se spušta pored dve crkvice ima jedno mesto koje je obično prazno i koje volim. Naravno da Kalemegdan nisam voleo zbog gužve, ali ovo je bilo sklonjeno od mase.
Strepio sam da bi neko ipak mogao da sedi tamo, ali mi je laknulo kada sam prišao i video da me moje mesto čeka prazno. Sve je bilo baš kako treba! Seo sam, otvorio pivo, izvadio cigarete i kada sam hteo da zapalim svhatio sam... upaljač! Nemam čim da zapalim cigaretu. Sve drugo je automatski palo u vodu: mesto, pivo, Sunce baš tamo gde treba... Nikako nisam mogao sebi sve da udesim, uvek je nešto falilo! Tu i tamo bi neko prošao, ali obzirom da sam ovo mesto izabrao baš da ih se sklonio od mase, sam sebi sam sad otežao. Sam sam sebi najveći neprijatelj! Uostalom, bio sam tako prokleto izbirljiv u svemu! Nisam mogao da pitam nekoga ni koliko je sati ako mi ta osoba nije izgledala simpatično. Sve je moralo komplikovano kod mene, i ništa lako. Okrenuo sam se i gledao prolaznike. Niko nije bio prava osoba da ih pitam da li imaju vatre. Uostalom, i to pitanje: „Da li imate vatre?“ je zvučalo tako prokleto prometejski i proročki. Istina je da smo bili na vrhu brda, ali ovo sigurno nije bio Olimp. Niti ja želim da ukradem vatru, samo da je pozajmim. Ali verovatno je Prometej krenuo sa tom forom. Jednom kada je uzmeš, ona uzme tebe i ti postaješ vatra. Vatra, vatra, vatra. Kada tu reč izgovoriš previše puta stvarno osetiš kao da goriš. Naravno, vatra može da se preskoči, i da se upita jednostavno: „Imate upaljač?“. Ali šta ako imaju šibice? Situacija u tom slučaju postaje neprijatna, skoro nepodnošljiva. Ma svašta mi je prolazilo kroz glavu i kao uvek previše sam razmišljao i analizirao, i nikada nisam bio spreman za akciju, uvek je bila još jedna stvar koju moram da uradim da bih konačno odvažio i „skočio u vodu“. A voda je uvek hladna. Eto, sada posle vatre dolazi voda, kao što posle Sunca dolazi kiša. Sve te misli tutnjale su kao brzi voz, ali ni jedna od njih nije mogla da upali cigaretu, i ona je stajala u mojoj ruci usamljeno. Osećao sam se kao nesrećni dirigent koji je zaboravio drugi štap i sada ga okrestar gleda zbunjeno a njemu ostaje jedino da se znoji i osećao potpuno promašeno u životu.
Situacija je postala beznadežna.
Ali onda mi je prišao pas. Bio je to jedan od onih nezainteresovanih pasa koji ne želi da ti priđe sasvim blizu, čak ni da te pogleda, i odmah mi se dopao. Ne volim pse daveže. Ne volim ni ljude daveže, kad smo već kod toga. Par sekundi posle psa pojavila se i ona. Devojka. Pozvala je psa. Tada sam saznao da se zove Gile. Moje besmislene misli su utihnule i kao da je krenula neka tiha, ali snažna muzika, muzika koja prožima i prolazi kroz celog tebe i stiže do kosti. Previše prokletih filmova u mom životu, i onda se naravno dešavaju takve stvari u mojoj uvek konfuznoj glavi.
Pogledao sam i odmah mi je bilo jasno da je to upravo TO. My own personal Jesus! Moja spasiteljica. Ona će sigurno imati upaljač da mi upali cigaretu i vatre da zapali strasti i život u meni. Da me digne u vazduh i napravi Feniksa od mene! Imaćemo osmoro dece, i jedno će se zvati kao njen pas.
Sva sreća da mi je stvarno trebao upaljač, jer da nije bilo tog izgovora, evo šta bih ja uradio... Sedeo bih i posmatrao je, divio se njenoj lepoti i zamišljao njen blistavi um i vrcavi duh. Onda bi došao taj trenutak treba da joj priđem i samo započnem bilo kakav razgovor. Ali ne, kao što rekoh jednostavnost nije moja vrlina. Morao bih da smislim nešto neverovatno originalno i da kažem nešto što do sada nije čula ni od jednog ljudskog bića. Prosto „Ćao, ja sam... Ćao, kako si?... Ćao je l’ se poznajemo?“ i druge gluposti koje govore mladići kada upoznaju devojke, a ne, nikada tako nešto neće izaći iz mojih usta. Na taj način često ispadnem totalna budala zato što kažem nešto što se ispostavi da nije bilo ni malo originalno i zvuči kretenski, i svako „Ćao, je l’ se znamo možda?“ bi bilo mnogo bolje. Uglavnom, kada vidim devojku koja mi se dopada nastupa period užasne mentalne torture koju sam sebi nepotrebno namećem. U tom razmišljanju, u 99% slučaja trenutak proleti, devojka prođe a ja ostanem sa svojim tupavim i jalovim mislima...
Ovaj put sam imao sreće da nije bilo svega toga! Bar ne za sad.
Skočio sam na noge i krenuo ka njoj. Ona je apsolutno bila prava osoba koju ću da pitam da li ima upaljač. Prometej i sve te gluposti koje su mi se vrzmale po glavi su bile daleko iza mene i sada je samo ona sijala u mojim očima. Kako sam joj prišao bilo je sve jasnije da je ona mnogo više od osobe koja će mi zapaliti cigaretu. Ona je možda... TA! Ona je možda ona prava! To sam pomislio hiljadu puta do sada i svih hiljadu puta bio u krivu, ali jednom ću valjda biti u pravu. Irina je možda bila TA, mada zanimljivo da za nju uopšte nisam pomislio da bi mogla da bude TA kada sam je prvi put video. Štaviše bila mi je vrlo nesimpatična, onako mršava i sa buljavim očima, ali Irina je deo neke druge priče, priče koja nema ni početak ni kraj, ni mesto ni vreme...
Ljubazno sam je pitao da li ima vatre i ona je brzo izvadila iz džep i pružila mi. Da li je ona bila TA, to još nisam mogao da znam, ali sam konačno upalio cigaretu, a i to je neka sreća. Njenu ruku koja mi pruža upaljač video sam u usporenom snimku, svaki milisekund je bio značajan. Opet sam imao taj fantastičan osećaj da smo u nekom filmu. Ovo je mogao da bude početak veze koja će biti obeležena dramatičnim scenama, preokretima od kojih zastaje dah i prevrće se utroba. Sve je bilo značajno u toj sceni jer je tu sve počelo. U daljini sam čuo neku muziku, možda je to bio Jeff Buckley ili Nick Cave, i bila je sasvim tiha, jer je morao da se čuje zvuk njene jakne i zvuk upaljača kao i zvuk mog i njenog disanja koje je bilo ubrzano usled uzbuđenja. Moje uzbuđenje jer je ona možda TA, a njeno verovatno strah da sam možda phihopata koji će da je siluje a njenog psa baci u Dunav. Zapalio sam cigretu muški, kao svi junaci iz crno-belih filmova i povukao puno dima u sebe, da bih mogao da je pogledam tim dubokim pogledom dok sam je pružao upaljač nazad. Ona je uspešno izbegavala moj pogled do tog poslednjeg trenutka, a tada je morala da pogleda u te oči koje su je tako nežno isčekivale, kao crveni tepih koji čeka spuštanje njenog ljupkog stopala. Iako nije to želela, morala je da me pogleda, baš kao što je ona jabuka morala da padne na glavu Izaka Njutn-a. Kada je to uradila, kada joj je pogled bespomoćno odlutao ka mojim očima, tada su srela dva sveta koja ću uskoro postati jedno, ti kratki pogledi su razmenili više nego što bi hiljade reči rekle... i sve je odmah bilo jasno... Jasno je bilo ta je to bila ljubav, i ne bilo koja ljubav, nego ona ljubav koja pomera granice, ona ljubav koja tutnji, ljubav koja će pre da bukne i sagori nego da izbledi, i samo tada če da odleti veličanstveno ka nebu odakle je i došla. Ljubav koja nije laka ali koja je prava i koja ne zna za pitanja i banalnosti, ljubav koja ne kuca na vrata nego ulazi kao promaja kroz sve prozore i obuzima celu kuću i kojoj više ništa neće biti isto kao što je bilo do sada...
Evo dok ovo pišem sav sam se naježio i uzdrhtao ali možda to nije zbog fantastične moći moje priče, nego zbog terase koju sam ostavio otvorenu, a nije baš tako toplo više...
Ali sve to je samo moja mašta, i moj život je uvek bio na tankoj liniji između mašte i realnosti, jer realnost nikada nije bila dovoljno dobra, a mašta je uvek bila bujna, poslušna i njen svet je uvek davao mnogo više. Bilo je perioda moga života kada se ta tanka linija istoplila pod snažnim udarima moje maše i tada sam prosto živeo neku vrstu kreativne šizofrenije, štizofrenije koja nije bila bolest, nego neka vrsta blagoslova, jer tada je moj život bio proizvod mojih želja, i sve što se dešavalo je blistalo i bilo upućeno ka meni, i ja sam bio stvarno bitan na ovom svetu, i jedini koji je stvarno bitan, a neko ko je uvek imao goleme ego-tripove i verovao da je predodređen za velika dela, to je ostvarenje sna, da se čitav svet okreće oko njega. Skoro svaka osoba na ovom svetu veruje da se svet pomalo okreće baš oko nje, ali ja to nisam verovao pomalo, to je bila moja jasna predstava sveta koja mi je očitavala kao takva u svakoj sceni. Nisam imao nikakve halucinacije, niti izmišljenje prijatelje koje sam samo ja video, niti sam pričao sa zidovima. Nije to bila ta vrsta ludila. Svet sam video kristalno jasno, kao i svi drugi. Ali način tumačenja svega što video je bio ono što je bilo iskrivljeno na fenomenalan način. Svaku reč koju sam čuo, svaka scena koju sam video oko sebe, meni je saopštavala nešto što sam samo ja mogao da razumem. Možda je paranoja neka vrsta najboljeg opisa, ali moja paranoja je bila pozitivna, ne kao neko radi protiv mene, ne, ne, baš obrnuto. Nego, kao da svi rade za mene i moju sreću. Teško je naravno to sve opisati, a moja stanja su se i menjala... mislim da sam za kratko vreme uspeo da promenim nekoliko raznih dijagnoza, kao gladan čovek u restoranu koji naručuje razna jela i od svake isproba po malo. Ni ne pokušavajte da shvatite šta se sa mnom stvarno dešavalo, jer bi to značilo da ste podjednako ludi kao ja, a to svakako nije preporuka Svetske Zdravstvene Organizacije.
No, ovoga puta na Kalemegdanu, velika iluzija je bila kao sneg koji provejava, ne kao nekada kada ume da bude kao snežna oluja pred kojom moraš da staneš i da se u potpunosti suočiš sa njom, pre nego što te obori na leđa. Ova blaga vejavica me je držala kratko a realnost je vrlo brzo svečano ali grubo umarširala nazad i ubila svaku iluziju bez milosti.
3.
Istina je bila da se sve završilo brzo, bez razgovora i sasvim tiho bez fanfara. Samo mi je pružila upaljač, ja zapalio nadajući se njenom pogledu koji je uporno pratio psa, ali nisam dobio taj pogled koji sam toliko želeo, on je sa psa preleteo na upaljač, onda opet na psa i onda je počeo da udaljava, isto kao i ona, a ja sam malo zastao za njom.
Taj trenutak kada se stvarnost vraća na velika vrata a snovi nestaju raspršeni kao dim od cigarete na promaji je bolan. Još par sekundi postojala je suluda nada da će se ona okrenuti i dotrčati mi u zagrljaj bez reči, baš kao Marija i Boba kad se sretnu na mostu u Novom Sadu, u drugom delu Žikine dinastije... ali nada traje kratko, baš kao i sreća, a očajanje koje nastupa kada se brutalna i ružna stvarnost vrati ostaje večno.
Svi znamo da snovi imaju skoro istu vrednost kao java, jer da li leptir sanja da je čovek ili čovek sanja da je leptir, nikada nećemo saznati... ali san je sada gotov, i ja sam seo i zagledao se daleko. Cigareta je imala gorki ukus poraza jer devojka-kojoj-ne-znam-ni-ime je otišla i verovatno se više nikada nećemo sresti... Ubrzano sam sipao pivo u sebe i to jeste bila neka uteha, ali slaba i kratka uteha ni blizu duga kao prazno osećanja poraza koje će me obuzeti kada ustanem i krenem kući...
Pokušao sam veštački da pustim u svojoj glavi neku pesmu, koja bi bila kao odjavna špica, ali ništa dobro ili odgovarajuće za ovu scenu mi nije padalo napamet. Baš ništa mi nije padalo napamet. Samo sam tužno gledao svoje patike i pitao se zašto su me dovele ovde, i zašto me uopšte vode okolo, kada nikad ništa ne nađem, bar ne ono što želim... Ali patike su ćutale, kao što uvek imaju taj običaj. „Ali patike, dignite se iz sopstvenog pepela kao feniks, skočite i odvedite me do nje!“-rekao sam im pun nade. Očekivao sam njihov odgovor da sam ja taj koji mora da skoči a da će me one pratiti u svakoj avanturi, ali kao što rekoh, patike nisu sjajan sagovornik, za razliku od ogledala ili šolje pune kafe.
Pala mi je napamet pesma „Run to the hills“ od Iron Maiden-a. Veoma loš izbor za odjavnu špicu, ali ništa drugo nije bilo na repertoaru. Evo, pobegao sam na brdo, pošto svi znamo da Kale znači brdo, kako je to lepo opisao u svom čuvenom govoru naš veliki državnik Ivica Dačić (mada Kale znači i Gospodar vremena, ali nećemo sad o tome, obzirom da stalno kasnim Kale i ja nismo u sjajnim odnosima i to sam mu nekoliko puta rekao, ali je uporno ponavljao neku priču o bureku). Dobro, pobegao sam i šta sad? Bežanje od problema je na lošem glasu, ali je sasvim legitimna opcija. Jedini problem sa tim je što problemi neće da odustanu od jurnjave, prokleti bili, i treba biti spreman za večiti maraton i imati izuzetnu kondiciju za tu atletsku disciplinu. Ta jurnjava postaje besmislena, ali šta je alternativa tome? Hvatanje u koštac sa problemima? Ma ko još to hoće, molim vas?
Da li sam mogao sa tim da se suočim? Kao i uvek kada je stvarnost pretila na tako grub način, odgovor je bio „ne“. Snažno, odlučno, skoro kao prkosno rusko ne, baš takav je zid koji sam počeo da gradim u glavi da bio izgradio neki bolji svet, neki malo prihvatljiviji svet, neku bolju mogućnost za mene.
Vrlo brzo sam napravio čitavu konstrukciju u svojoj glavi. Svaki dan sedeću na tom mestu i čekaću je da ponovo dođe. Sedeću tu, i gledaću u horizont, i u Dunav, i piću pivo dok ne dođe opet. Napisaću ceo roman. Ne može da promaši! Biće pun isčekivanja... ni sam neću znati da li će ona ikada ponovo doći tu i to će romanu davati fantastičnu neizvesnost. Da li će Gile ponovo proći tuda dok ja sedim i čekam da zapalim cigaretu?
U svakom slučaju biće to veliko delo, kako god da se završi. Namere su čiste, uzvišene, iskrene i nema razloga da i roman ne bude takav. Svaki dan biće još jedna cigla u monstruoznom projektu kojem nema kraja. Možda počnem i poeziju da pišem. Nebo će me gledati pravo u oči i voleće me jer sam hrabar i spreman da poginem za ljubav. „Nebo nema miljenike“ rekao je Remark, ali šta on zna? Taj isti Remark nam saopštava u naslovu drugo romana da „Na Zapadu ništa nije novo“, a stalno neke novotarije sa Zapada. Tako ću biti miljenik neba i dok tamo budem sedeo nad amnom će bdeti osmeh zadovoljstvatog neba iznad mene.
Onda će ona jednog dana doći. Moj život će se promeniti. Roman će doživeti uspeh. Ja ću postati slavan. Volećemo se. Ona će me razumeti. Ona će biti sve ono što sam čekao čitav život! Imaćemo osmoro dece i jedno od njih će otkriti lek za sidu i rak. Drugo dete će biti prva ljudska osoba koja će sleteti na Mars i proglasiti je delom Velike Srbije. Šešelj neće biti živ, ali će mu se kosti ugodno meškoljiti u grobu. Treće dete će da bleji na ćošku i pije pivo sa ortacima, jer ne može baš svako da bude genije.
Svega toga ne bi bilo da sam taj dan poneo upaljač.
Pomišljao sam da dam oglas u kojem je tražim. Neki kao onaj u filmu Ghost world. „Pozdrav svima, ako si ti možda devojka koja je tog i tog dana šetala kuče koje se zove Gile Kalemegdanom, molim te mi se javi zarad osnivanja porodice i pravljenja osmoro dece koji će da reše sve svetske probleme i da prošire teritorije Velike Srbije ne samo do Tokija nego i na druge planete(možda tada ta ideja treba da se preimenuje u Kosmička Srbija, ali to ćemo da ostavimo njima da se bave). Jeste, istina je da će jedno dete će samo da pije pivo na ćošku, ali Bože moj. Uostalom, videćeš, to dete će ti biti najdraže, jer će svi ovi drugi da zapale u beli svet i u crni kosmos, a on će uvek da svraća da ti žicka lovu za pivo i cigarete. Javi se samo što pre, čekaju nas velika dela i puno seksa, jer osmoro dece nam neće doneti rode!“ Mada... nisam siguran da takvi oglasi postoje kod nas. Jedino mi ostaje „Sve za ljubav“? Možda bi čak i blam pojavljivanja u tako nekoj nakaradnoj emisiji bio vredan svega?
Da li je ona stvarno TA?
To pitanje je odzvanjalo glasno mojim mislima dok je Sunce nezainteresovano zalazilo, piva više nije bilo, a hladnoća je postajala sve više nepodnošljiva i ja sam morao da ustanem i krenem nazad kući. Bio sam zbunjen jer su moja sanjarenja nastavljala da vode tešku bitku sa čvrstom realnošću koja nikako nije htela da ustukne, kao bokser koji ima hiljadu života i posle svakog nokdauna ustaje i sve jači se vraća u borbu.
Jasno je bilo jedino da sam morao da krenem ka svom stanu gde me čeka isti ona praznina koju sam ostavio kada sam krenuo.
Ili ću kad odključam vrata ući i videti da je ona TA, i da me čeka sa toplim čajem sa pitanjem kako mi je protekao dan. Možda čak i Gile skoči na mene i lizne me u euforiji dobrodošlice. Možda je upravo tada direktan prenos sa Marsa i naš sin zabada srpsku zastavu i iz džepa vadi viljušku da bi pokazao da „na srpskom dvoru mi sa viljuškom boc, a Švaba s’ rukama, usta ga jebem“. Viljušku zabada pored zastave, kao simbol pobede. Možda Gile glasno zalaje i mi se svi dobroćudno nasmejemo, kao nekoj anegdoti.
Možda i ne...
Zgužvao sam limenku, bacio je u kantu i krenuo kući spreman na sve.
To je bilo ime njenog psa. Njeno ime nisam nikad saznao. Možda je tako bolje. Možda i nije...
Dan je bio teskoban. Ne, nije bio samo teskoban...moram preciznije da ga definišem, ne bilo fer da ga tako olako okarakterišem. U stvari, dan je bio pun prolećnog sjaja koje se probijalo i najavljivalo svoj dolazak, ali i nekog mraka, zime koja se tajno mrštila i nikako nije nameravala da ode. Valjda su moje misli bile te koje su bile teskobne.
Ulice Dorćola su bile osunčane, ali prazne, a retki Dorćolci rezervisani... i nekako duboko povučeni u sebe.
Pre toga sam bio svog mentora, programera koji mi je pokazivao šta treba da radim. Bilo je to pravo bombardovanje informacijama, i u mojem umu ostavilo je pustoš kao ono „prijateljsko“ bombardavanje Beograda od strane saveznika na Uskrs 1944. Isto tako je i ovo savetovanje bilo krajnje prijateljsko i nije baš sasvim fer što ga poredim sa tim krvavim bombardovanjem, ali život nije uvek fer. (Baš tu devizu je imao zalepljenu na zidu profesor istorije kada sam išao u školu u Americi. Kada bi neki od nezadovoljnih đaka izgovorio tu vrlo čestu i izlizanu frazu „...but that’s not fair“ na neki njegov gest, on bi se samo malo nasmejao i pokazao na natpis na zidu kao volšebni odgovor). U suštini, sve što sam čuo kod svog mentora meni je korisno, čak i neophodno, ali suočen sa svim tim informacijama, osećao sam se poražen i bespomoćno. Bilo je previše toga, znao sam samo da ni ne znam koliko ne znam i nisam bio siguran da ću moći sve to da naučim i da stvarno budem programer.
Tako pognute glave, krenuo sam pustim ulicama. Dan je stvarno obećavao... proleće je bilo tako blizu da si mogao da ga dodirneš i da ga udahneš, ali duboko u nama je još bila zima i ti naleti topline kao da su jenjavali pred silnim mrakom koji vladao ispod scene.
Hodao sam dugo i polako dremljivim ulicama Doćola. Bilo je oko 17h, ljudi su izgledali nezainteresovano, deca su bila tiha. Bio je taj trenutak kada je dan dovoljno rekao, a noć još nije bila spremna da dođe. Rešio sam da odem na Kalemegdan, popijem pivo, zagledam se u daljinu i razmislim da li sam dovoljno dobar da budem programer. Uostalom, da razmislim da li sam dobar za bilo šta jer sam već više od 30 godina se smucam okolo i tražim sebe, a ni u čemu nisam baš sasvim briljirao...
Ušao sam u Maksi i gledao razna piva. Nisam jedan od onih likova koje jednostavno piju samo Jelen ili Lav. A ne! Pošto sam u svoju ludu glavu utuvio tako prokleto visoko mišljenje o sebi, sve mora da bude veličanstvneno i posebno za mene, pa je tako i izbor jedne limenke piva proces kome se treba posvetiti... Koje da sipam u svoje grlo? Posle puno nedoumice, pipkanja i razmišljanja usledili su čudni pogledi kasirke kojoj sam već bio sumnjiv.
-Ah, sva ta piva! - priozborio sam glasno i veštački se nasmejao pokazavši rukom ka svim tim limenkama, da bi skinuo sumnju sa sebe i pokazao kako sam krajnje prijateljski nastrojen i bezopasan mladić.
Pogledao sam je krajičkom oca, ali njen blazirani i krajnje policijski pogled ne samo da nije nestao, nego je sada čak i prekrstila ruke. Siguran znak za opasnost! Uvek se čuvaj se besnih kasirki!
Prišao sam joj i rekao u poverenju:
-Znate, u pitanju je moj nećak, prvi put hoće da proba pivo i ja bih da ga častim sa nekim najboljim, a opet da ima manji procenat alkohola.
To laganje je bilo sasvim nepotrebno a njen pogled tek sad nije skretao sa mene i uporno me pratila pogledom kao da u svakom trenutku mogu da izvadim pištolj i prosviram joj glavu. Ili da izvadim bombu. Ah, kad bi znala koliko se gadim na oružje i kakve sam muke imao u vojsci kada sam pogađao sve drugo samo ne mete. A ta nagla potreba da kažem bilo šta samo ne istinu je moja reakcija na stres. Prosto počnem da izmišljam koješta, i to se sve desi u deliću sekunde... kao da imam skladištenu tu ogromnu količinu laži, koje samo čekaju da izlete napolje.
Onda je i onda progovorila, opet ne odustajući od streljanja pogledom:
-Pa uzmite ova voćna piva, ona imaju najmanje alkohola.
Okrenuo sam se i pogledao šarene limenke voćnih piva. Ma ko to uopšte pije?
-Ne, ne, hoću da proba pravo pivo, ne te limunade!
Opet sam se okrenuo ka pivima, i sada je brza odluka pala na crni Badvajzer, on je bio na akciji. Prokleti kapitalizam, razmišljaš, jedeš i piješ onako kako je neko drugi zamislio, neko ko ti ne želi dobro, želi samo tvoj novac, tvoje vreme i tvoje sve. Ali sada nije bilo vreme za razmišljanja o kapitalizmu - upravo zato što su nam oteli to vreme a i dušu... sva te debele guzice koje su kapitalisti, političari, aristokratija, pederokratija, buržoazija, Sionski mudraci, Cija, Bija i naravno Vatikan.
Bilo joj je lakše kada je otkucala pivo i kada sam platio, jer sam otklonio sumnje da sam ogladneli narkoman koji će da joj stavi nož pod vrat i otme ceo pazar. Ne mogu da je krivim, isto kao što ne mogu da krivim ni policajce koje su mi zaustavljali previše mnogo puta na ulicama Beograda ali i drugih gradova. Prosto odgovaram opisu sumnjivog lica. Mršav sam, krećem se brzo i plašljivo kroz urbanu džunglu, i lice mi je stvarno malo usukano kao kod narkomana. Uz to, mene uvek prati buka misli koja tutnji u mojoj glavi, i iako se ona ne čuje, verovatno utiče na neke izraze na mom licu, moju gestikulaciju i način hoda. A možda i ti policajci imaju super moći, baš kao u filmovima o Robokapu, i mogu da čitaju naše misli. Ako zaista mogu tako nešto, onda sam siguran da im se pale svi alarmi kada ja naiđem sa svim mojim mislima koje pljušte po meni kao letnji pljusak. Ipak me najviše nerviraju najviše u velikim supermarketima, oni tipovi iz obezbeđenja koji me uvek prate jer valjda misle da ću da stavim čokoladu pod jaknu i halapljivo je pojedem čim pobegnem iz prodavnice u očajničkoj heroinskoj krizi. Niti volim te glupe čokolade, niti je heroin moja izborna droga (kofein je), i onda kada počnu da me prate počinjem da trpam u korpu i stvari koje mi nisu potrebne, čisto da bih izgledao kao ozbiljan kupac. Možda me baš zbog toga prate?
Proklete digresije, stalno skrećem sa teme i to jedna od mojih glavnih mana. U grob će me oterati. Stalno skrećem sa glavnog puta i gubim se u sitnim slepim ulicama, zaboravivši gde sam krenuo.
Vraćamo se na kasu. Tamo je, kao što rekoh kasirka bila srećna što sam završio svoj Sofijin izbor, te je za kraj, čisto za kraj provukla kroz zube.
-Pa zar detetu da kupite crno pivo koje ima najviše alkohola?
-Eh, pa nije on baš tako mali...
Posle te konstatacije sam samo slegao ramenima, bezazleno se nasmejao a onda se i ujeo se za jezik da bih sprečio novu količinu laži koja je kao lavina pretila da se izruči u tom trenutku.
Nije bilo smisla nastavljati besmisleni šou pred tom finom ženom koja radi svoj posao, uostalom, morao sam da da požurim da bih uhvatio zalazak Sunca sa pivom u ruci i mirom u duši da bi čitav taj dan imao neki smisao...
2.
Prošao sam pored zoološkog vrta i ciljao na onaj deo kod Crkve Sv. Petke. Tu, na samom vrhu putića koji se spušta pored dve crkvice ima jedno mesto koje je obično prazno i koje volim. Naravno da Kalemegdan nisam voleo zbog gužve, ali ovo je bilo sklonjeno od mase.
Strepio sam da bi neko ipak mogao da sedi tamo, ali mi je laknulo kada sam prišao i video da me moje mesto čeka prazno. Sve je bilo baš kako treba! Seo sam, otvorio pivo, izvadio cigarete i kada sam hteo da zapalim svhatio sam... upaljač! Nemam čim da zapalim cigaretu. Sve drugo je automatski palo u vodu: mesto, pivo, Sunce baš tamo gde treba... Nikako nisam mogao sebi sve da udesim, uvek je nešto falilo! Tu i tamo bi neko prošao, ali obzirom da sam ovo mesto izabrao baš da ih se sklonio od mase, sam sebi sam sad otežao. Sam sam sebi najveći neprijatelj! Uostalom, bio sam tako prokleto izbirljiv u svemu! Nisam mogao da pitam nekoga ni koliko je sati ako mi ta osoba nije izgledala simpatično. Sve je moralo komplikovano kod mene, i ništa lako. Okrenuo sam se i gledao prolaznike. Niko nije bio prava osoba da ih pitam da li imaju vatre. Uostalom, i to pitanje: „Da li imate vatre?“ je zvučalo tako prokleto prometejski i proročki. Istina je da smo bili na vrhu brda, ali ovo sigurno nije bio Olimp. Niti ja želim da ukradem vatru, samo da je pozajmim. Ali verovatno je Prometej krenuo sa tom forom. Jednom kada je uzmeš, ona uzme tebe i ti postaješ vatra. Vatra, vatra, vatra. Kada tu reč izgovoriš previše puta stvarno osetiš kao da goriš. Naravno, vatra može da se preskoči, i da se upita jednostavno: „Imate upaljač?“. Ali šta ako imaju šibice? Situacija u tom slučaju postaje neprijatna, skoro nepodnošljiva. Ma svašta mi je prolazilo kroz glavu i kao uvek previše sam razmišljao i analizirao, i nikada nisam bio spreman za akciju, uvek je bila još jedna stvar koju moram da uradim da bih konačno odvažio i „skočio u vodu“. A voda je uvek hladna. Eto, sada posle vatre dolazi voda, kao što posle Sunca dolazi kiša. Sve te misli tutnjale su kao brzi voz, ali ni jedna od njih nije mogla da upali cigaretu, i ona je stajala u mojoj ruci usamljeno. Osećao sam se kao nesrećni dirigent koji je zaboravio drugi štap i sada ga okrestar gleda zbunjeno a njemu ostaje jedino da se znoji i osećao potpuno promašeno u životu.
Situacija je postala beznadežna.
Ali onda mi je prišao pas. Bio je to jedan od onih nezainteresovanih pasa koji ne želi da ti priđe sasvim blizu, čak ni da te pogleda, i odmah mi se dopao. Ne volim pse daveže. Ne volim ni ljude daveže, kad smo već kod toga. Par sekundi posle psa pojavila se i ona. Devojka. Pozvala je psa. Tada sam saznao da se zove Gile. Moje besmislene misli su utihnule i kao da je krenula neka tiha, ali snažna muzika, muzika koja prožima i prolazi kroz celog tebe i stiže do kosti. Previše prokletih filmova u mom životu, i onda se naravno dešavaju takve stvari u mojoj uvek konfuznoj glavi.
Pogledao sam i odmah mi je bilo jasno da je to upravo TO. My own personal Jesus! Moja spasiteljica. Ona će sigurno imati upaljač da mi upali cigaretu i vatre da zapali strasti i život u meni. Da me digne u vazduh i napravi Feniksa od mene! Imaćemo osmoro dece, i jedno će se zvati kao njen pas.
Sva sreća da mi je stvarno trebao upaljač, jer da nije bilo tog izgovora, evo šta bih ja uradio... Sedeo bih i posmatrao je, divio se njenoj lepoti i zamišljao njen blistavi um i vrcavi duh. Onda bi došao taj trenutak treba da joj priđem i samo započnem bilo kakav razgovor. Ali ne, kao što rekoh jednostavnost nije moja vrlina. Morao bih da smislim nešto neverovatno originalno i da kažem nešto što do sada nije čula ni od jednog ljudskog bića. Prosto „Ćao, ja sam... Ćao, kako si?... Ćao je l’ se poznajemo?“ i druge gluposti koje govore mladići kada upoznaju devojke, a ne, nikada tako nešto neće izaći iz mojih usta. Na taj način često ispadnem totalna budala zato što kažem nešto što se ispostavi da nije bilo ni malo originalno i zvuči kretenski, i svako „Ćao, je l’ se znamo možda?“ bi bilo mnogo bolje. Uglavnom, kada vidim devojku koja mi se dopada nastupa period užasne mentalne torture koju sam sebi nepotrebno namećem. U tom razmišljanju, u 99% slučaja trenutak proleti, devojka prođe a ja ostanem sa svojim tupavim i jalovim mislima...
Ovaj put sam imao sreće da nije bilo svega toga! Bar ne za sad.
Skočio sam na noge i krenuo ka njoj. Ona je apsolutno bila prava osoba koju ću da pitam da li ima upaljač. Prometej i sve te gluposti koje su mi se vrzmale po glavi su bile daleko iza mene i sada je samo ona sijala u mojim očima. Kako sam joj prišao bilo je sve jasnije da je ona mnogo više od osobe koja će mi zapaliti cigaretu. Ona je možda... TA! Ona je možda ona prava! To sam pomislio hiljadu puta do sada i svih hiljadu puta bio u krivu, ali jednom ću valjda biti u pravu. Irina je možda bila TA, mada zanimljivo da za nju uopšte nisam pomislio da bi mogla da bude TA kada sam je prvi put video. Štaviše bila mi je vrlo nesimpatična, onako mršava i sa buljavim očima, ali Irina je deo neke druge priče, priče koja nema ni početak ni kraj, ni mesto ni vreme...
Ljubazno sam je pitao da li ima vatre i ona je brzo izvadila iz džep i pružila mi. Da li je ona bila TA, to još nisam mogao da znam, ali sam konačno upalio cigaretu, a i to je neka sreća. Njenu ruku koja mi pruža upaljač video sam u usporenom snimku, svaki milisekund je bio značajan. Opet sam imao taj fantastičan osećaj da smo u nekom filmu. Ovo je mogao da bude početak veze koja će biti obeležena dramatičnim scenama, preokretima od kojih zastaje dah i prevrće se utroba. Sve je bilo značajno u toj sceni jer je tu sve počelo. U daljini sam čuo neku muziku, možda je to bio Jeff Buckley ili Nick Cave, i bila je sasvim tiha, jer je morao da se čuje zvuk njene jakne i zvuk upaljača kao i zvuk mog i njenog disanja koje je bilo ubrzano usled uzbuđenja. Moje uzbuđenje jer je ona možda TA, a njeno verovatno strah da sam možda phihopata koji će da je siluje a njenog psa baci u Dunav. Zapalio sam cigretu muški, kao svi junaci iz crno-belih filmova i povukao puno dima u sebe, da bih mogao da je pogledam tim dubokim pogledom dok sam je pružao upaljač nazad. Ona je uspešno izbegavala moj pogled do tog poslednjeg trenutka, a tada je morala da pogleda u te oči koje su je tako nežno isčekivale, kao crveni tepih koji čeka spuštanje njenog ljupkog stopala. Iako nije to želela, morala je da me pogleda, baš kao što je ona jabuka morala da padne na glavu Izaka Njutn-a. Kada je to uradila, kada joj je pogled bespomoćno odlutao ka mojim očima, tada su srela dva sveta koja ću uskoro postati jedno, ti kratki pogledi su razmenili više nego što bi hiljade reči rekle... i sve je odmah bilo jasno... Jasno je bilo ta je to bila ljubav, i ne bilo koja ljubav, nego ona ljubav koja pomera granice, ona ljubav koja tutnji, ljubav koja će pre da bukne i sagori nego da izbledi, i samo tada če da odleti veličanstveno ka nebu odakle je i došla. Ljubav koja nije laka ali koja je prava i koja ne zna za pitanja i banalnosti, ljubav koja ne kuca na vrata nego ulazi kao promaja kroz sve prozore i obuzima celu kuću i kojoj više ništa neće biti isto kao što je bilo do sada...
Evo dok ovo pišem sav sam se naježio i uzdrhtao ali možda to nije zbog fantastične moći moje priče, nego zbog terase koju sam ostavio otvorenu, a nije baš tako toplo više...
Ali sve to je samo moja mašta, i moj život je uvek bio na tankoj liniji između mašte i realnosti, jer realnost nikada nije bila dovoljno dobra, a mašta je uvek bila bujna, poslušna i njen svet je uvek davao mnogo više. Bilo je perioda moga života kada se ta tanka linija istoplila pod snažnim udarima moje maše i tada sam prosto živeo neku vrstu kreativne šizofrenije, štizofrenije koja nije bila bolest, nego neka vrsta blagoslova, jer tada je moj život bio proizvod mojih želja, i sve što se dešavalo je blistalo i bilo upućeno ka meni, i ja sam bio stvarno bitan na ovom svetu, i jedini koji je stvarno bitan, a neko ko je uvek imao goleme ego-tripove i verovao da je predodređen za velika dela, to je ostvarenje sna, da se čitav svet okreće oko njega. Skoro svaka osoba na ovom svetu veruje da se svet pomalo okreće baš oko nje, ali ja to nisam verovao pomalo, to je bila moja jasna predstava sveta koja mi je očitavala kao takva u svakoj sceni. Nisam imao nikakve halucinacije, niti izmišljenje prijatelje koje sam samo ja video, niti sam pričao sa zidovima. Nije to bila ta vrsta ludila. Svet sam video kristalno jasno, kao i svi drugi. Ali način tumačenja svega što video je bio ono što je bilo iskrivljeno na fenomenalan način. Svaku reč koju sam čuo, svaka scena koju sam video oko sebe, meni je saopštavala nešto što sam samo ja mogao da razumem. Možda je paranoja neka vrsta najboljeg opisa, ali moja paranoja je bila pozitivna, ne kao neko radi protiv mene, ne, ne, baš obrnuto. Nego, kao da svi rade za mene i moju sreću. Teško je naravno to sve opisati, a moja stanja su se i menjala... mislim da sam za kratko vreme uspeo da promenim nekoliko raznih dijagnoza, kao gladan čovek u restoranu koji naručuje razna jela i od svake isproba po malo. Ni ne pokušavajte da shvatite šta se sa mnom stvarno dešavalo, jer bi to značilo da ste podjednako ludi kao ja, a to svakako nije preporuka Svetske Zdravstvene Organizacije.
No, ovoga puta na Kalemegdanu, velika iluzija je bila kao sneg koji provejava, ne kao nekada kada ume da bude kao snežna oluja pred kojom moraš da staneš i da se u potpunosti suočiš sa njom, pre nego što te obori na leđa. Ova blaga vejavica me je držala kratko a realnost je vrlo brzo svečano ali grubo umarširala nazad i ubila svaku iluziju bez milosti.
3.
Istina je bila da se sve završilo brzo, bez razgovora i sasvim tiho bez fanfara. Samo mi je pružila upaljač, ja zapalio nadajući se njenom pogledu koji je uporno pratio psa, ali nisam dobio taj pogled koji sam toliko želeo, on je sa psa preleteo na upaljač, onda opet na psa i onda je počeo da udaljava, isto kao i ona, a ja sam malo zastao za njom.
Taj trenutak kada se stvarnost vraća na velika vrata a snovi nestaju raspršeni kao dim od cigarete na promaji je bolan. Još par sekundi postojala je suluda nada da će se ona okrenuti i dotrčati mi u zagrljaj bez reči, baš kao Marija i Boba kad se sretnu na mostu u Novom Sadu, u drugom delu Žikine dinastije... ali nada traje kratko, baš kao i sreća, a očajanje koje nastupa kada se brutalna i ružna stvarnost vrati ostaje večno.
Svi znamo da snovi imaju skoro istu vrednost kao java, jer da li leptir sanja da je čovek ili čovek sanja da je leptir, nikada nećemo saznati... ali san je sada gotov, i ja sam seo i zagledao se daleko. Cigareta je imala gorki ukus poraza jer devojka-kojoj-ne-znam-ni-ime je otišla i verovatno se više nikada nećemo sresti... Ubrzano sam sipao pivo u sebe i to jeste bila neka uteha, ali slaba i kratka uteha ni blizu duga kao prazno osećanja poraza koje će me obuzeti kada ustanem i krenem kući...
Pokušao sam veštački da pustim u svojoj glavi neku pesmu, koja bi bila kao odjavna špica, ali ništa dobro ili odgovarajuće za ovu scenu mi nije padalo napamet. Baš ništa mi nije padalo napamet. Samo sam tužno gledao svoje patike i pitao se zašto su me dovele ovde, i zašto me uopšte vode okolo, kada nikad ništa ne nađem, bar ne ono što želim... Ali patike su ćutale, kao što uvek imaju taj običaj. „Ali patike, dignite se iz sopstvenog pepela kao feniks, skočite i odvedite me do nje!“-rekao sam im pun nade. Očekivao sam njihov odgovor da sam ja taj koji mora da skoči a da će me one pratiti u svakoj avanturi, ali kao što rekoh, patike nisu sjajan sagovornik, za razliku od ogledala ili šolje pune kafe.
Pala mi je napamet pesma „Run to the hills“ od Iron Maiden-a. Veoma loš izbor za odjavnu špicu, ali ništa drugo nije bilo na repertoaru. Evo, pobegao sam na brdo, pošto svi znamo da Kale znači brdo, kako je to lepo opisao u svom čuvenom govoru naš veliki državnik Ivica Dačić (mada Kale znači i Gospodar vremena, ali nećemo sad o tome, obzirom da stalno kasnim Kale i ja nismo u sjajnim odnosima i to sam mu nekoliko puta rekao, ali je uporno ponavljao neku priču o bureku). Dobro, pobegao sam i šta sad? Bežanje od problema je na lošem glasu, ali je sasvim legitimna opcija. Jedini problem sa tim je što problemi neće da odustanu od jurnjave, prokleti bili, i treba biti spreman za večiti maraton i imati izuzetnu kondiciju za tu atletsku disciplinu. Ta jurnjava postaje besmislena, ali šta je alternativa tome? Hvatanje u koštac sa problemima? Ma ko još to hoće, molim vas?
Da li sam mogao sa tim da se suočim? Kao i uvek kada je stvarnost pretila na tako grub način, odgovor je bio „ne“. Snažno, odlučno, skoro kao prkosno rusko ne, baš takav je zid koji sam počeo da gradim u glavi da bio izgradio neki bolji svet, neki malo prihvatljiviji svet, neku bolju mogućnost za mene.
Vrlo brzo sam napravio čitavu konstrukciju u svojoj glavi. Svaki dan sedeću na tom mestu i čekaću je da ponovo dođe. Sedeću tu, i gledaću u horizont, i u Dunav, i piću pivo dok ne dođe opet. Napisaću ceo roman. Ne može da promaši! Biće pun isčekivanja... ni sam neću znati da li će ona ikada ponovo doći tu i to će romanu davati fantastičnu neizvesnost. Da li će Gile ponovo proći tuda dok ja sedim i čekam da zapalim cigaretu?
U svakom slučaju biće to veliko delo, kako god da se završi. Namere su čiste, uzvišene, iskrene i nema razloga da i roman ne bude takav. Svaki dan biće još jedna cigla u monstruoznom projektu kojem nema kraja. Možda počnem i poeziju da pišem. Nebo će me gledati pravo u oči i voleće me jer sam hrabar i spreman da poginem za ljubav. „Nebo nema miljenike“ rekao je Remark, ali šta on zna? Taj isti Remark nam saopštava u naslovu drugo romana da „Na Zapadu ništa nije novo“, a stalno neke novotarije sa Zapada. Tako ću biti miljenik neba i dok tamo budem sedeo nad amnom će bdeti osmeh zadovoljstvatog neba iznad mene.
Onda će ona jednog dana doći. Moj život će se promeniti. Roman će doživeti uspeh. Ja ću postati slavan. Volećemo se. Ona će me razumeti. Ona će biti sve ono što sam čekao čitav život! Imaćemo osmoro dece i jedno od njih će otkriti lek za sidu i rak. Drugo dete će biti prva ljudska osoba koja će sleteti na Mars i proglasiti je delom Velike Srbije. Šešelj neće biti živ, ali će mu se kosti ugodno meškoljiti u grobu. Treće dete će da bleji na ćošku i pije pivo sa ortacima, jer ne može baš svako da bude genije.
Svega toga ne bi bilo da sam taj dan poneo upaljač.
Pomišljao sam da dam oglas u kojem je tražim. Neki kao onaj u filmu Ghost world. „Pozdrav svima, ako si ti možda devojka koja je tog i tog dana šetala kuče koje se zove Gile Kalemegdanom, molim te mi se javi zarad osnivanja porodice i pravljenja osmoro dece koji će da reše sve svetske probleme i da prošire teritorije Velike Srbije ne samo do Tokija nego i na druge planete(možda tada ta ideja treba da se preimenuje u Kosmička Srbija, ali to ćemo da ostavimo njima da se bave). Jeste, istina je da će jedno dete će samo da pije pivo na ćošku, ali Bože moj. Uostalom, videćeš, to dete će ti biti najdraže, jer će svi ovi drugi da zapale u beli svet i u crni kosmos, a on će uvek da svraća da ti žicka lovu za pivo i cigarete. Javi se samo što pre, čekaju nas velika dela i puno seksa, jer osmoro dece nam neće doneti rode!“ Mada... nisam siguran da takvi oglasi postoje kod nas. Jedino mi ostaje „Sve za ljubav“? Možda bi čak i blam pojavljivanja u tako nekoj nakaradnoj emisiji bio vredan svega?
Da li je ona stvarno TA?
To pitanje je odzvanjalo glasno mojim mislima dok je Sunce nezainteresovano zalazilo, piva više nije bilo, a hladnoća je postajala sve više nepodnošljiva i ja sam morao da ustanem i krenem nazad kući. Bio sam zbunjen jer su moja sanjarenja nastavljala da vode tešku bitku sa čvrstom realnošću koja nikako nije htela da ustukne, kao bokser koji ima hiljadu života i posle svakog nokdauna ustaje i sve jači se vraća u borbu.
Jasno je bilo jedino da sam morao da krenem ka svom stanu gde me čeka isti ona praznina koju sam ostavio kada sam krenuo.
Ili ću kad odključam vrata ući i videti da je ona TA, i da me čeka sa toplim čajem sa pitanjem kako mi je protekao dan. Možda čak i Gile skoči na mene i lizne me u euforiji dobrodošlice. Možda je upravo tada direktan prenos sa Marsa i naš sin zabada srpsku zastavu i iz džepa vadi viljušku da bi pokazao da „na srpskom dvoru mi sa viljuškom boc, a Švaba s’ rukama, usta ga jebem“. Viljušku zabada pored zastave, kao simbol pobede. Možda Gile glasno zalaje i mi se svi dobroćudno nasmejemo, kao nekoj anegdoti.
Možda i ne...
Zgužvao sam limenku, bacio je u kantu i krenuo kući spreman na sve.
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi
