dnevnik srpskog samoubice

Ko rano rani, dve sreće grabi, a ko kasno kasni...?

Ja!

Ja kasnim!

Imam problem sa kašnjenjem od kako znam za sebe! Pokušavao sam da to rešim na mnogo načina, obećavao sebi kule i gradove ako stignem na vreme, i isto tako pretio sebi razne sankcije ako ne stignem, ali ne vredi. Tu i tamo, ponekad bih uspeo, ali nikada mi stizanje na vreme nije prešlo u naviku. To što se u ovoj zemlji malo šta dešava na vreme je slab izgovor. Pričao sam sa raznim psiholozima i psihijatrima o tome, ali ni sa njima nisam uspeo da utvrdim razlog tome niti da iskorenim tu zlu naviku.

Uostalom, majka mi uvek priča da je moj otac oduvek kasnio, možda je to deo mog genetskog koda kao boja očiju, i oblik ušiju?

I tako... opet sam kasnio u „Telekom“. Nije to bilo ništa novo, ali ovoga puta sam već napravio preveliki niz, i kasnio sam više od pola sata. Potrošio sam sve moguće izgovore i sve nemoguće priče i nije bilo realno da se opet desilo su navijači upali u moj autobus i demolirali ga a ja jedva izvukao živu glavu, ili da se pored mene onesvestila jedna divna baka koju sam morao da vodim u bolnicu. Dosta tih izmišljotina sam izvlačio iz crne hronike, i one su stvarno dešavale na beogradskim ulicama, doduše ne meni. Ali, mogle su i meni. Da mi se još i tako nešto dešavalo dok kasnim kasnio bih po dva, tri sata. Kada bih se stvarno desio neki zastoj u saobraćaju, prvo bih počeo da se nerviram, a onda bih shvatio da je moje kašnjenje upravo opravdano baš tim, i postajao bih mnogo opušteniji...

Nije bilo smisla da žurim, pa sam kupio pivo i seo preko puta u park, da razmislim. Ovaj put mi je trebalo nešto više od opravdanja, neki konretan dokaz. Sampovređivanje više nije dolazilo u obzir, i to jednom probao, čak je i uspelo. Istina je da sam se tada posekao pri brijanju, ali ranica je bila vrlo izdašna krvlju, pa sam natopio nekoliko maramica i izgledalo je kao da sam stvarno iskasapljen. Nije to bila neka velika posekina, pa sam morao da svaku kapljicu krvi dobro iskoristim i rasporedim na maramici da bi to izgledalo ubedljivo. Ali šta sam mogao ovaj put da radim? Da lupam glavom u zidu? Da sečem vene? Ma ne...

Radio sam u međusmeni, od 11h, i u parku je bilo neke dece koja su se igrala. Tada mi je sinula spasonosna ideja, kao kada se upali sijalica onom Proki Pronalazaču iz stripova sa Paja Patkom! Ideja koja će me neće spasiti samo ovaj put nego koja će otvoriti vrata za neka naredna izvlačenja i izmišljanja. Dete! Vanbračno dete!

Dakle, odmah sam ostavio pivo i pojurio prema klincima da izaberem neko koje će biti najpogodnije za čitavu konstrukciju laži koja se u mojoj glavi sada stvarala brzinom munje. Nisam mogao ove najmanje, oni ne bi mogli ni rečenicu da sastave, nego je bio tu neki klinac od 6-7 godina, na njega je pao izbor. Nije bilo vremena za gubljenje pa sam mu odmah pritrčao. Imao je neku odvratnu gumenu loptu za koju sam se ja kao zainteresovao...

-Ćao, šta radiš?
-Mama mi je rekla da ne pričam sa nepoznatim ljudima.
-Čuj, pusti me tih maminih fora, daj ruku, evo ja sam Janoš, sad se poznajemo. Kako se ti zoveš?
-Miloš.
-Eto, skoro su nam i imena slična! Čuj, trebaćeš mi na 15-20 minuta, platiću ti celih 200 dinara, i posle možeš da nastaviš da se igraš.
Tad je već malo stao i zamislio se.
-Može za 500 dinara, da mogu da kupim onaj veliki Deltin sladoled!
-U' jeee', al' si skup! 'Aj za 300?
-Ali onda neću moći da kupim veliki Deltin sladoled...
-Pa kupi neki manji.
-Ali ja hoću taj veliki.

Mali je baš bio uporan, a ja sam bio blizu otkazu, pa sam morao da prihvatim ultimatum koje je ovo dete postavljalo vrlo vešt diplomatski način sa izrazom lica koji pretpostavljam da se zove poker-face. Kažem pretpostavljam jer nikada nisam igrao poker pa ne znam kakvi sve izrazi lica postoje u toj igri. Verovatno da ne bih ni znao za taj pojam da Lady Gaga nije ponovila trizibilion puta „pa-pa-pa-pa-pa-poker-face“.

-Dobro, slušaj ovako, ti se zoveš, recimo... Marko i ti si moj vanbračni sin, ja sam to tek jutros saznao i moram da te čuvam danas, pošto ti je majka otišla u Niš...
-Ali ja se zovem Miloš.
-Ne, znam ja to sine, evo već te zovem sine, kontaš... Ali mi ćemo sada glumimo, i ti ćeš da budeš Marko, ime Miloš izgleda kao da sam ga na brzinu izislio obzirom da se ja zovem Janoš.
-Ali ti nisi izmislio da se ja zovem Miloš, ja se stvarno zovem tako.
-Ne, znam, ali nekako je čudno da...
Koncept glume mu nije bio baš jasan pa me je bledo gledao. Izgleda da nije bio baš najbistriji. Ili su mu samo pregovori i diplomatija išli od ruke. Već sam počeo da gledam da li ima neko drugo dete, ali nekako... Miloš mi je već postao drag, skoro da je tupav koliko i ja. Skroz bi mogao bi da prođe za mog sina, imao je taj tupav i iznenađeni izraz lica, kao da ništa ne shvata šta se događa.
-Dobro, nema veze, zovi se kako hoćeš, u suštini je bitno da ćutiš i klimaš glavom stalno. Hajde sad ponovi to za mnom.
-Šta?
-Ponovi za mnom ovo: „Bitno je da ćutim i da klimam glavom stalno“. Ponovi to pet puta, molim te.
-Bitno je...ehmm..
-Da ćutim i...
-I...ehmmm...
-Joj, nema veze, očigledno da Holivud nije za tebe.

Uzeo sam ga za ruku i poveo u "Telekom". Krenuo sam odmah kod supervizora. Kucnuo sam i brzo ušao. Trebalo je što pre sve završiti jer nisam baš ni smislio najbolje priču, a mali Miloš sigurno neće zablistati kao Leonardo Di Kaprio u "Titaniku". A nisam ni ja Kejt Vinslet baš.

-Mile, sam kratko nešto da vam kažem...
-Ma jesam li vam sto puta rekao da me ne zovete Mile, nego po prezimenu!
Već je počinjao da se dernja, nije sjajno raspoložen.
-Milence, moram brzo, pošto žurim.
-Gde žurite čoveče, pa tek vam počinje smena...
-O tome se i radi, ne mogu da ostanem danas na poslu, ovo je moj sin, Miloš.
Sad već ni ja nisam bio siguran koje je njegovo pravo ime a koje izmišljeno i koju priču treba da serviramo supervizoru kao zakasneli doručak.
-Ali rekao si da zovem Marko.
-Ma da, Marko, nisam uspeo najbolje da uhvatim ime kada mi ga je bišva devojka jutros utrapila na železničkoj stanici.

Mile supervizor je besno gledao. Sva sreća da je situacija bila toliko nebulozna da nije odmah mogao da me uhvati u laži.

-Ma šta vi pričate?
-Gledajte, zove me bivša devojka jutros i kaže mi "Dođi odmah na železničku stanicu da uzmeš svoje dete, ja moram pod hitno u Niš, muž mi je pobegao i sad se tamo kocka i kurva". Znate mene, ja koji bi život dao za druge, odmah skočim na noge i dođem na stanicu i ona mi samo uvali Marka... to jest Miloša, i eto sad moram da ga čuvam dok se ona ne vrati iz Niša. A znate kako ide sporo taj voz do Niša. Ja kad sam išao u vojsku...
-Dosta sa vašom pričom, dakle danas ste shvatili da imate i dete.
-Da, svašta čovek nauči.
-A zašto se klati ovoliko, kakvi su mu to tikovi glavom?
Približio mi se i onda tiho upitao na politički najkorektniji način.
-Da nije retardiran u razvoju?

Poslednji deo je rekao tiho tako da nisam ni čuo najbolje, ali Miloš je očigledno celu scenu pratio pažljivije nego ja. Istog trenutka ga je šutnuo u nogu i razdrao se.

-Ti si retardiran, ćelavi. To mi je on rekao da klimam glavom sve vreme.

Mile je ustuknuo i počeo da maše rukama.

-Vodite to derište odavde, molim vas. Vratite se kad rešite vaše bračne probleme.
-Pa de facto, to nisu moji bračni problemi, nego njeni...
-Izlazite!

Očigledno da Mile i Miloš nisu bili na istim talasnim dužinama, ali situacija je bila idealna jer smo relativno brzo završili pa me nije uhvatio u laži u priči koju sam smišljao takoreći u samom razgovoru.

...

Kupio sam Milošu veliki Deltin sladoled na koji je navalio prstima, a sebi pivo, pa smo tako sedeli u parku. U stvari odigrao je odlično svoju ulogu. Bio sam ponosan na njega. Izborio mi je nekoliko slobodnih dana. Prosto bi voleo da je moj sin. Ispričao mi je da će uskoro da krene u školu i da voli Mesija i Barselonu. Ja sam njemu isrpičao da me u "Telekomu" baš ne vole, često kasnim i zabušavam.

A onda me je to pitao:

-A zašto ti stalno kasniš?

Otpio sam gutljaj piva i zamislio se. Nisam znao odgovor na to pitanje. Prošlo je 13h, pa sam se pozdravio sa Milošem i krenuo nazad kući. Sunce je bilo blago a nebo milostivo prema meni toga dana.