dnevnik srpskog samoubice

Tuga. Praznina. Šok.

Tek tako. Trt-mrt, levo-desno, ima-me-nema-me, stvarna sam ili nisam? Nema je. Nikada nije ni postojala. Samo rupa. Samo neki procep koji je ostao nepopunjen, rana.

Now that you found it

It's gone

Now that you feel it

You don't

You've gone off the rails 

Radiohead - Nude

Ispao iz šina, voz stao.

Ne postoji svet u kojem ne postoji A. Sve mora da stane.

A ipak.

Nista nije stalo, sve se odvija po planu. Možda ne tvom. Svet bez A. se trudi da postoji, bori se. Teško je, neverovatno da se Sve (tj. Ništa) desilo tako naglo. 

Sta i kako dalje?

Ništa, praznog srca, kao i do sada, bez ljubavi.

Nada umire poslednja u svetu koji vise ne postoji.

Bio je Neki Tamo Petak, veče, stvarno je bio, stvarno je postojao, dok je pisao znao je da postoji, bio je siguran jer bile su to Reči koje je ostavljao za sobom, kao mrvice, da nađe put do kuće.

Bio je Neki Tamo Petak, a juče je bio Neki Tamo Četvrtak (u deSelbijevom narodu poznat kao NTČ) i da, ovoga puta nije bilo sumnje, taj NTČ je doneo tu vest, tu tužnu vest za koju je znao da će doći pre ili kasnije, video je već davno kako to dolazi, kao brod koji se vraća kući, u luku ulazi tiho i spokojno, dolazi da kaže da Ona odlazi, NTČ je rekao to jasno i glasno, lepo i učtivo da ona više ne postoji, da je taj svet u kome je postojala Ona nestao, da ga nije ni bilo, ničega nije bilo, apsolutno ništa, samo neki tamo goli život koji niko nije želeo.

Ali… Da.

Sada je bio siguran da je ona postojala, da, jeste, seća se svetlosti u svojim očima i zaslepljenost koja je gurala dane pred sobom, sada je samo Uspomena…

Pljuštale su letnje kiše, a bilo je hladno, bila je zima, dan Svetog Valentina, svuda sinhronicitet, svuda rima, sve je bilo kao nikada do sada, ne bilo koja zima, nego Zima, sa velikim Z, baš kao što je velikim Z počinjalo ostrvo na koje je otišla. Znao je da se nešto neobično dešava te Zime, u svetu u kojemu …

Samo uspomena.

Ništa više nije potrebno za Večnost i za savršenu sreću u Neki Tamo Petak.

***

Sipao je vodu u džezvu i video je pauka u vodi, šta je pauk tražio tu, pomogao mu je da izađe, spustio je drvenu kašcicu i spasao ga, bio je on kao taj pauk, našao se u nekoj vodi, davio se, i …

***

Biće Ništa. Popustiće ga to. Ona će otići na Zanzibar da traži sreću koju ne može da pronađe u sebi. On je uspeo da je pronađe u njoj, ali to više nije bitno, sve je vrlo subjektivno, i realne okolnosti i objektivna Istina je poptuno nepotreba i za nju nema mesta.

Popustiće ga to. Ona će otići na Zanzibar, on će otići u sebe, sakriće se i pokriti preko glave i zapušiti uši, i dok se ona bude Sunčala pod Zanzibarskim Suncem, on će uspeti sve da izbriše, ceo taj fajl, problem je što je fajl u oblaku, i ne može mu ništa, ali može sebe da obriše. Ako obrise sebe, i ako prestane da postoji, neće postojati ni Uspomena, ni bol, ni praznina, ništa neće biti.

 

Zid se ruši, ali i on.

 

A Ona? Ona je glasina koju treba dobro proveriti.   

Na kraju neće čak biti ni Kraj, pošto nije postojao ni Početak.

 

But it was only fantasy

The wall was too high as you can see

No matter how he tried he could not break free

And the worms ate into his brain

 

Ne znam za vas, ali ja sam jedva čekao da nastavim. U stvari, znam za vas, vi to niste nešto iščekivali kao ja. Niko nije. Niko kao ja. Naravno. Razume se. Vama se ne žuri, samo čitate, a ja sam ovde, živ, od krvi i mesa, ima i takvih pisaca, koji nisu izmišljeni, nego stvarni. Pisac često ume da se zanese i pored izmisljenih likova izmisli i sebe, što dodatno zbunjuje i komplikuje fabulu. Meni se bar čini da sam stvaran ovde, noćas, mada je i to sporno, pošto nema ovde bilo koga da posvedoči da postojim. Jedino česmu čujem kako kapljuća, ništa drugo nema. Jedino vi. U vas gajim velike nade. Vi me spasavate.

Tamo gde je opasnost, tamo raste i ono što je spasonosno.

Sad razumete da opasnost vreba, mene, a ne vas. Vi samo rastete, spasonosno.

Dosta o meni i o vama, mi smo tu najmanje bitni.

A najviše - Ona. 

A.

Od krvi i mesa nema ništa, u tom svetu nemamo nikakva očekivanja, zato što A. nije tu, nego je baš ovde. Poznati violinista rekao je da se muzika dešava između nota. Tačno, a ovde između redova. Mora negde (da pršti). U stvari tu jedino i može, pošto, opet ponavljam, ovde - tamo napolju, tu je opasnost. Tražim je ovde između Reči, između slova, samo da nađem to A i tačkicu posle A. Eto je.

Ali je to iluzija, opasnost raste, ali je sada kasno, i spasa nema niti može biti. A. možda nije tamo, u stvarnom svetu gde sam ja od krvi i mesa, a bome i Ona, tu gde smo prilično stvarni, kao pravi, e tu nema ništa, pa sam bar ovde onda mislio da je nađem, ali sada vidim da je to samo jedno A. To ništa ne znači, jedino meni to kao nešto znači, a sada više ni meni, pošto sada vidim da to je to samo jedno slovo, to nije Ona, slovo se izlizalo, previše sam ga puta otkucao i sada sam razočaran, dok opasnost raste, pa ću zbog toga da završim.

Možda zauvek.

To bi bilo lepo prema njoj, da je ne gledaju razni čudaci u ovom svetu gde još uvek raste ono što je spasonosno.

Zid između nas. Ona je tamo, sa one strane zida, tamo ste i vi, uglavnom svi, sem mene, sa ove strane Zida.

Ovaj Zid sam smislio, ovaj Zid sam stvorio da se odbranim od Vas. Vi ste opasni, svi vi. Ona pogotovu, ona je napala Zid. Nije htela, ali ja sam hteo, mada ni u to nisam siguran. Ne secam se ko sam bio pre, pre Nje.

Ovde unutra je sigurno, i toplo. Zid me čuva.

Ali Ona lupa o Zid, ruši ga, neke žene jedino imaju tu Moć, stvaralačku ili rušilačku, po kosmičkoj potrebi.

Zatekla me je, tu, unutar mojih Zidina.

Zvala se A. Tako je sve počelo, baš onako kako je zapisano, i kako je moralo, od slova A. Nisam joj ja izabrao ime, ni to početno slovo, sve je došlo po planu koji je bio van mene.

A mora od nečeg da krene, baš ovde, baš sada, pravo unapred, Put neizvestan.

A kad će kraj?

Nisam je izmislio. Ne bi ni umeo, priznajem, nemam baš te moći. Nju je mogao samo Bog da smisli, koliko god to izlizano i klišerski zvučalo. Baš kao i mene, a lepo je da te neko smisli, jer on ipak onda misli na tebe, a lepo je kad neko misli na tebe, pa makar to bio i Bog, pogotovu Bog. Ali, ova priča nije o Bogu, u stvari nije čak ni priča, nego živa istina. 

Pa da krenemo.

Od A.

A. je lepa, toliko za sada, to je sasvim dovoljno što treba da znate za početak. A. je čudesna i sija i svetli i onda je lepo biti pored nje, eto ja to volim, volim sebe kada sam pored nje, baš volim, pravo da vam kažem. Eto, već smo počeli. A već se stidim. Zvučim patetično. Tako je moralo.

Lepo. 

Ne baš, jer smo još uvek sa ove strane Zida, a Ona nije, ona je sa vaše strane. Blago vama, da vam kažem. Teško meni. Nije baš toliko teško, ali eto, priznajem da nekad jeste, ali je Zid stabilan. Bio. Dok se nije pojavila A.

Čitav život čekam Ovo. 

A Vi?

 

 

Tačno pre 15 godina sam baš ovde objavio svoj prvi blog. Pompezno, pretenciozno, agresivno. Krenuo sam, da. Ali na najgori mogući način... Ali nije bitno, jedino što je bilo bitno je da sam krenuo. Uvek je najteži taj prvi korak. 

Zaista je bio čudan, često i čudesan put, i sigurna ruka me je vukla od agonije do ekstaze. Videćete taj put u danima koji dolaze, kada budem objavljivao i razdanjivao svoju Odiseju, korak po korak. Jer svaki čovek ima svoju Odiseju, i svaka je drugačija i posebna na svoj način. Videćete prvo to vi, blogeri, a onda i drugi. Zato što se ovde ne radi samo o blogovanju, pa čak ni o magiji pisanja (koja je fascinatna za sebe), već o jednom stvaralačkom procesu, koji je od amebe čoveka doveo da pravi zgrade od nekoliko stotina metara (a isto tako i skače iz tih zgrada, kada drugog rešenja nema). Sve do okupacije Meseca i drugih planeta, jer kada nije na Zemlji ostalo više šta da se okupira mora se iċi dalje. Ipak, radi se o tom briljantnom i čudesnom umu čovekovom koji zna da smisli najgenijalnije stvari i pomogne sebi i drugima, oplemeni, usreći i ohrabri. Opet, o tom istom umu koji na volšeban i čudesan način zna kako da sebe zakopa i uništi. Nisam baš bio toga sasvim svestan, ali ja sam, već kada sam izabrao naziv ovog bloga krenuo baš tim drugim, tim nesrećnim i destruktivnim putem. Zašto? Dobro je to pitanje i odgovor bi bio preopširan, ali neki najiskreniji i najjednostavniji odgovor bi bio da je taj um to izabrao jer nije znao za bolje. To je naučio i mogao je jedino tim putem. Da je znao za bolje, sigurno ne bi sam sebe ukopao. 

​​Nomen est omen je jedna velika latinska mudrost koju ljudi često previđaju i ignorišu. Da, znaju da je ime bitno i znači nešto, ali ne vide dubinu i značaj koje svako ime može da nosi. Nije da se busam sa latinskim, uostalom niti sam ga učio niti ga poznajem, ali te tri kratke latinske reči toliko mnogo znače.

Ergo (evo necu vise latinski, samo sam jos ovo morao), ovde se blog zove Dnevnik srpskog samoubice. Žalosni kraj je neizbežan. Happy end je nemoguć. No, kraj nije uopšte tragičan, kako to upućuje značenje te reči. Svaki kraj je neki novi početak, i koliko god to zvučalo izlizano i bajato, to je istina. Pa čak i ta smrt, kraj koga se plaši svaki čovek, nije ništa drugo nego samo jedna tačka u razvoju i putovanju kroz siroku i bogatu egzistenciju (a mozda cak i ne-egzistenciju koja može biti podjednako zabavna). Da, nije destinacija, nego samo jedna stanica na putu. Ali, niko ne zna šta nas čeka na toj stanici, pa izgleda da imamo razloga za strah. Bez lažne skromnosti, pisac ovih redova se ipak ne bi podavao tom iskonskom strahu i malo bi odstupio od generalizacije. Radije bi on istrazio malo vise sta tu moze sve da se desi nego drtao pred necim pred cim ne poznaje, a sto uopste ne mora da bude tragicno kao sto se fatalistički implicira, a sve u nedostatku maste i kreativnosti, i u nedostatku volje i zelje da se pronadje druga strana horizonta.

Ako vas reči zavedu i dokolica natera, možda poželite da čitate starije tekstove na ovom blogu. Apelujem na vas zdrav razum da to ne činite. Nećete vam se desiti ništa strašno, nego ćete izgubiti malo vremena, ali to je već dovoljno strašno. To vreme možete da upotrebite mnogo bolje; naveo bih vam bar 100 klasika književnosti i još 100 dela savremene literature koje bi bila bolja investicija vremena. Četiri reči govore sve o tim tekstovima: Too idiotic to be schizophrenic. Mislim da je to Jung rekao. Prvi put kada sam cuo te reci znao sam da je to najbolji opis stila i nacina moga pisanja na ovom blogu - toliko je idiotski da ne može da bude čak ni šizofreno. Cak i šizofrenično ima neke svoje ideje vodilje, koliko god one bile bolesne i sumanute. Valjda je neko tako opisao i dadaizam, a veza sa mnom nije teško da se izvuče, obzirom na moju ranu ljubav ka tom pokretu koji je idolizovao besmislenost u umetnosti. Valjda sam morao tome da se priklonim videvši upravu tu dominatnu boju besmislenosti u Srbiji devedestih. 

Ali, sve to je samo početak, a svaki početak je težak, pogotvu sa tim pogrešnim mestom u surovo vreme, Srbijom nam dragom devedesetih. Koje je pratio početak trećeg milenijuma i obecanje novog sistema, blagostanja i demokratije. A i te famozne ere vodolije (Age of Aquarius), ako verujemo u zvezde. Obećanje ludom radovanje, a pogotovu ludom koji veruje politicarima, ili veruje sta nam zvezde, tako daleke i nerazumljive govore. Covek ne razume ni rodjenje roditelje, ni brata i sestru svoju, a da ne pricamo koliko flagrantno ne poznaje ni samoga sebe. Treći milenijum nije srećno počeo.

Najteži je početak iz mrklog mraka. Ali, negde mora da se počne. Zasto ne ovde i sada?

Da li sam ja pisac? Pitam se ja. Možda i vi. Verovatno se u ovom trenutku to pita hiljade ovako zaludnih ljudi. Odgovor je kao i u 99% slučajeva: Ne! To što znaš da pišeš samo je prosta posledica masovnog opismenjavanja u 20. veku. To što znaš da nižeš slova jedno za drugim, za koje ti se čini da daju neki uzvišeni smisao, svakako te ne čini umetnikom.

Ali, i posle ovog hladnog tuša (a hladnog tuš je veoma zdrav za organizam) meni ostaje nada, moram da priznam. Znam da sam lud (to nije neka floskula, stvarno je; psihijatri su utvrdili), ali ja stvarno verujem da nisam deo tih 99%, nego spadam u onih 1% koji stvarno jesu pisci. Zašto je to tebi bitno? Zato što se i ti pitaš. Zato što i ti veruješ. I upravo zato što toliko preispitujemo tu činjenicu, znači da nam to stvarno nešto znači i da mi možda stvarno jesmo pisci. Da li pripadamo u onih 1%?

Vreme će pokazati, ali možda ni to. Mnogi veliki pisci doživeli su slavu mnogo nakon što su umrli...

Nisam neki preterani zaljubljeni Metalike, ali Turn the Page pesma mi je mocna, sa snaznom porukom.

Here I am, on the road again

There I am, up on the stage

There I go playin' the star again

There I go, turn the page

Rečima ove pesme sam sve rekao za ovo uključenje. Okrećem novi list. Ne baš sa nekim entuzijazmom kao ranije, jer sam se mnogo puta do sada uverio da je i taj novi list skoro isti kao onaj stari. Ne, lekcija je naučena: time što sam okrenuo novi list ne znači da sam novi čovek, isti sam onaj od pre. Vuk novi list okreće, ali ćud nikada. Ne znači da me čekaju nove pobede. Možda će ovaj put čak biti i gore nego prošli put. Sve je moguće!

Tako, pognute glave, ulazim u novi život, znajući da mi onaj stari diše za vratom. 

A vi, kako ste?

05. januar 2020.

12,30
Majka dolazi u stan oko 12,30 a ja nisam spreman za to, ne, nisam, i kada je čujem, hvatam se za majcu, hteo bih da je pokidam, hteo bih sebe da pokidam, nemam gde, ona kada dođe, nema dovoljno prostora, nema mene, nema tebe, ničeg više nema joj, sabijen sam u ćošak, nemam gde, nemam, baš više ništa nije ostalo, baš... Nikad nismo spremni na taj Život kad dođe i opkoli nas, a Život nas juri, dok mi bežimo, naivno misleći da smo brži, ali uvek nas stigne.
Sve ovo što pišem je smešno, i u isto vreme tragično, klasična situacija, umetnost Srbovanja, svi smo mi pomalo Srbi, a ja najviše. Potonuli smo, a nismo se udavili, eto naše nesreće. Skočili smo, a još nismo pali.
Život na ivici simsa, to je moj život već nekoliko godina, spreman sam da skočim, smrt želim više nego bilo šta drugo, ali eto, ne skačem, nemam talenta za takav čin, nema, nema...

Stao sam. Mašina nema goriva, ili se pokvarila, ili ja nisam mašina, možda sam ljudsko biće, sve je moguće, ali sam stao. Sedim za radnim stolom, ruke sam položio na sto, i preko njih spustio glavu. Ne bi ovaj tren bio tako težak da juče nisam osetio koliko život može da bude lep, samo kada majka nije tu. Mogao sam da skuvam čaj, recimo, mogao sam da odem u kuhinju, slobodno, zdrav i prav, i da uključim šporet, prokuvam vodu, i prelijem šolju sa kesimo čaja u njoj. To je nešto, to bi mi i sada pomoglo, ali ne, sada sam ovde zatvoren u sobi, zatvoren i zaključan duboko u sebi. Katanac je jak, jači od mene. Sedim i dramim. Sedim i tragikomedišem. Ne znam ništa bolje od toga. Kada je majka blizu mene, ne znam šta ću sa rukama, kao oduzete su mi, ona mi ih oduzima. Istina jeste da su i njoj roditelji oduzeli ruke i odsekli krila, pa je ceo život provela u kavezu. Tradicija se nastavlja, gajimo dobre navike. Samo da izdržim ovaj život i ne ostavim iza sebe porod i decu, samo da prekinem nesreću, to je bar neka uteha.

Ništa mi se ne radi. Bilo je 1000 stvari koje sam želeo da uradim, ali sada nemam volje ni za šta. Volja za nemoć. Jedino što mi pada napamet je da zapalim cigaretu.

22:15
Dokle više ovo? Koliko dugo će da traje ovaj besmisao? Šta činiti? Kako se ubiti? U čemu je problem? Kosmos ćuti.
Ceo život mučenje.
Nemam odgovore, nemam rešenja, samo taljigam.

Samo da prođe, da se završi sve ovo, da se raspadne telo i da prestane svesnost. Kad će da prođe?

23:00
Smrt, smrt, smrt. Samo to čekam i tome se radujem.

Ne jebe lep, nego Vučić. Sve nas!

Ovaj blog napravio sam pre više od 10 godina.

Jedno je sigurno... nećemo više o samoubistvu da pričamo.

Ovo je zvanična odjava ovoga bloga.

Odslužio je svoje i ako vas zanima nešto o mom radu, možete da kupite moj roman, taj prvi roman koji se zove "Dnevnik Srbkog Samoubice".

Dobra vest je da već pišem nastavak i trebalo bi da on bude u štampi u decembru 2020.

Bila je dobra vožnja, ali svakoj vožnji treba da dođe kraj, pogotovu kada je vozi tako suluda ideja o samoubistvu.

Zbogom!

 

-Majko, majko, rešio sam! Hoću da idem na eutanaziju!
Majka ga gleda zabezeknuto.
-Da, da, razmišljao sam i shvatio da bih time rešio sve, ali baš sve probleme, a ima ih dosta, Bog mi je svedok. Već sam postao mator da se bakćem sa svim tim... budimo realni, nikad neću naći dobar posao, neću se ni oženiti, neće nikad biti bolje u Srbiji, i ovim potezom ću ubiti dve muve, što bi se reklo. Ma ne dve, nego sve! Eto, čak se i rimuje! Eh, slatka mala eutazijica kad zaplovi mojim venema! Ima ona pesma "...neka ovaj ludi ritam krene tvojim venama", hehe, mojim će eutanazija da krene!
-Dokle ćeš da lupaš svašta?
-'Ajde šta si se smračila, moći ćeš da izdaš moju sobu i uzmeš koju kintu, pa mislim tvoj sin i na tebe. Pazi, to ti je siguran mesečni prihod.
-Molim ti da se ne šališ sa takvim stvarima!
-Ma kakva šala, Vučić je davno odneo šalu! Ne stvarno, čak mi se i kompjuter pokvario a ne mogu da ga popravim, pa šta da radim po ceo dan? Da čitam knjige? Pa nismo u 16.-tom veku! Pa je l' se zato borio Tesla?!? Da čitam knjige? Ne, hteo je da mi šaljemo one blesave emotikonse po ceo dan svojim prijateljima preko vajbera, to je bila njegova vizija. Uostalom, šta nam i vredi da popravljam kompjuter kad će struju da nam isključe, evo već 2 meseca ne plaćamo. Bar da živim sa devojkom, pa kad nam isključe da bude mrak, romantika, sveće... Ovako... neću, bre, sa tobom da se vatam, od svih tih kompleksa bar me je gospodin Edip zaobišao... Mada, tebe će teško čika Alchajmer da zaobiđe obzirom da po ceo dan gledaš serije i rijalitije na TV-u.
-Prestani, molim te.
-Prestaću uskoro stvarno. Prestaću da postojim, hehe, kontaš... Pisaću ti sigurno sa onog sveta, mada znajući kakva je pošta u Srbiji, ne bi me čudilo da ne stigne.
Eh, moja radosti, uvek si mi govorila da uradim nešto sa svojim životom, evo sada ću konačno da ti osvetlim obraz pred svetom!
Kad ti pitaju ljudi:
A gde vam je sin?
Moj vam je sin sada na jednom boljem mestu!
Šta, otišao u inostranstvo?
Ne-ne, nego u večna lovišta!
Hoho, sad oni možda nisu čitali stripove pa ne znaju gde su to večna lovišta, ali ti samo složi facu pa će da shvate da nisam otišao na piknik.
-Dokle misliš da me daviš sa tvojim nebulozama?
-O tome se i radi, neću još dugo, hoho, još malo pa ćeš pričati sa mojom slikom na zidu. A znaš kakve su slike, nisu baš elokventne, moći ćeš ti da držiš slovo stalno. Eh, radosti! Znaš kako kaže ona pesma "Rado ide Srbin u eutanaziju"!
-...ide u vojnike. Pesma kaže „ rado ide u vojnike“
-Ma u vojsci sam ja već bio rado, sad ću malo i da se ubijem! Ovog puta te neću izneveriti majko! Nova vremena su sada, možda ovaj moj čin pokrene čitav novi talas mode. Možda eutanazija postane popularna kao putovanja u Španiju. A još plus, plaćaš kartu u samo jednom pravcu, sad već govorimo o uštedi, kontaš?
-Zašto govoriš sve te gluposti, sine?
-A šta da radim sa sobom, šta?

 

Ulazim u autobus i sedam do prozora. Pored mene seda starija gospođa i čim se smesti počinje da me zagleda. Gledam kroz prozor i pravim se da ne primećujem njene sve više nametljive poglede. Ali ne vredi, osećam njen pogled svuda po sebi i moram da okrenem glavu ka njoj. Nije uopšte potrebno da joj se obratim, zato što čim okrenem glavu, njena usta koja su čekala kao zapeta puška se otvaraju da me uvuku u razgovor koji nisam želeo. Stari ljudi stvarno umeju da te uhvate na prepad, iskustvo, šta li je...

Uglavnom, pruža mi limenku Šveps-a i pita:

-Hoćeš malo?

Namrštim se jer sam prosto zbunjen samom idejom da pijem sok iz iste limenke iz koje je ona pila. Ja sam baš vrsta osobe koja ni sa devojkom ne voli da pije iz iste flašice. Naravno, ljubljenje je još strašnija razmena bakterija, ali ljubljenje mu nekako dođe obavezno u vezama. A nisam baš lud ni za ljubljenjem, ako baš hoćete da znate. Mislim, zanimljivo je u prvih 10 sekundi poljubca, ali onda postaje jednolično i dosadno... slično kao seks. Treba to izdržati.

Prevaziđem zatečenost i gađenje od same pomisli da pijem iz limenke gde je ova baka ostavila svoje bale, i kažem joj kratko:

-Ne.

Inače ova starija gospođa je baš baka. Kada vidite neku ženu u tim „najboljim“ godinama, odmah možete da vidite da li je ona babetina ili bakica. Baba ili baka. Ova je baka. Ima nešto fino u njoj što govori o njenom stilu.

Ipak, to ne znači da ću da pijem iz iste limenke kao ona.

Kratkim odgovorom mislio sam da sam zatvorio kanal komunikacije između nas. Ako kažeš bilo šta što liči na prosto-proširenu rečenicu, tada postoji mogućnost da se osoba željna razgovora uhvati za nešto od toga. Ovako su šanse svedene na minimum. Komentarisanje vremena, uslova u gradskom prevozu ili naroda, u datom trenutku, to može da bude kao neka stvar koja je deo dobrih manira, ali verujte mi, to su tempiranane bombe, koje mogu da eksplodiraju u čitav jedan obilan monolog, gde će osoba koja sedi do vas da vam ispriča apsolutno sve, od svoje mladosti i ludog doba, pa sve do male penzije i potomstva. Moj pogled je opet leteo pravo kroz prozor i nameravao je tamo da ostane.

Ali...

-Mnogo je hladno. Ledeno. Ne znam ko ovako pije. Ovo ne može da bude dobro za grlo!

Nevoljno okrećem glavu ka njoj i jasno je da je komunikacioni kanal opet otvoren, bez mog odobrenja. Slegnem ramenima. Branim se ćutanjem, baš kako savetuju američki panduri kada hapse nekog opasnog u filmovima.

Mislim, šta ja da radim kada hlade pića kao ludi, samo što ih ne prodaju u čvrstom stanju, i mene to nervira ali plašim se da bi komunikacijiski kanal između nas bio svečano otvoren ako bih to rekao. Nije problem u njoj, mislim generalno ne volim da pričam, ni sa kim. Recimo, čak ni sa roditeljima. Nisam baš neki društveni leptir. Daj mi mir čitaonice gde se samo neko povremeno zakašlje i to je atmosfera u kojoj ja procvetam. Ili još bolje sam kod kuće. Previše ljudi je u čitaonici.

-Je l’ ti ideš u neku školu?

Uporna je i ne vredi se više trgati, moram da joj ubijem malo vremena.

-Pa ne, ne studiram.
-Aaa, studiraš!
-Ne, NE studiram, gospođo!
-Aaa, dobro, šta vičeš!

Opet talas tišine, ali nedugo zatim...

-Znači, radiš?
-Da, radim.
-A šta radiš?

Ništa od mog nevinog gledanja kroz prozor.

-Paaa... vi to ne bi razumeli baš, ali radim na kompjuteru.
-Znam, znam i moj sin radi na kompjuteru, sedi po ceo dan uz i gleda u onaj ekran. Ma nije to zdravo, baba da ti kaže! A je l’ imaš bar devojku?

Limenka Švepsa još uvek stoji u ruci i ona ne zna šta će sa tim. U stvari, neke devojke su ga promovisale i delile besplatno na stanici. Video sam ih, i naravno nisam uzeo taj sok.

-A hoćeš ti ipak ovu limenku?
-Ne, stvarno, ne hvala.
-Ali ja neću da pijem više.

Mislim šta sam ja treba sada sa tim? Ali, opet sam se branio ćutanjem, mada je bilo jasno da odbrane nije bilo.

-Znaš šta...

Počinje ona i sada zabada svoj oštar prst u moju mlitavu ruku i jasno je da je spremna na sve kako bi zadobila moju pažnju.

-Znaš šta, ne samo da nije hladno, nego nije ni, što bi vi mladi rekli, „nije kul“!
-Ali „cool“ upravo znači hladno na engleskom. To baš jeste kul, to jest, hladno.
-Ma znaaam, nego mislim onako žargonski. Hoću da kažem da nije lepo, to hoću da kažem.

Na sledećoj stanici ulazi neki dečko i staje pored nas.

-E, e...Jesi video onom oči? Drogira se, sto posto!

Pogledam momka i istina je da ne izgleda mlad i zdrav kao ruža. Nešto ga muči.

-Ma otkud vi znate? Možda samo nije dobro spavao, ili ima problema sa bubrezima. Ima bezbroj mogućnosti, zašto ste odabrali tu najcrnju? Mislim čemu to?

Ugrizao sam se za jezik, ali je tada bilo već kasno, već sam se upuštao u obziljan razgovor sa njom. Naravno, ima je štošta toga mi kaže i da podeli razne mudrosti sa mnom. Vratila se na temu kompjutera i njihovog pogubnog delovanja na ljudski rod, Tita je naravno gotovo nemoguće zaobići, šta je uradio i šta nije uradio,  a na repertoaru su bile i teme o kakav je Zemun bio nekada a kakav sada, divlja gradnja devedestih i aktuelni imigranti iz Afrike.

Bespotrebno je da kažem da sam do kraja puta popio i Šveps. Stvarno je bio leden, majku mu.

Ulazim u autobus i sedam do prozora. Pored mene seda starija gospođa i čim se smesti počinje da me zagleda. Gledam kroz prozor i pravim se da ne primećujem njene sve više nametljive poglede. Ali ne vredi, osećam njen pogled svuda po sebi i moram da okrenem glavu ka njoj. Nije uopšte potrebno da joj se obratim, zato što čim okrenem glavu, njena usta koja su čekala kao zapeta puška se otvaraju da me uvuku u razgovor koji nisam želeo. Stari ljudi stvarno umeju da te uhvate na prepad, iskustvo, šta li je...

Uglavnom, pruža mi limenku Šveps-a i pita:

-Hoćeš malo?

Namrštim se jer sam prosto zbunjen samom idejom da pijem sok iz iste limenke iz koje je ona pila. Ja sam baš vrsta osobe koja ni sa devojkom ne voli da pije iz iste flašice. Naravno, ljubljenje je još strašnija razmena bakterija, ali ljubljenje mu nekako dođe obavezno u vezama. A nisam baš lud ni za ljubljenjem, ako baš hoćete da znate. Mislim, zanimljivo je u prvih 10 sekundi poljubca, ali onda postaje jednolično i dosadno... slično kao seks. Treba to izdržati.

Prevaziđem zatečenost i gađenje od same pomisli da pijem iz limenke gde je ova baka ostavila svoje bale, i kažem joj kratko i tiho:

-Ne.

Inače ova starija gospođa je baš baka. Kada vidite neku ženu u tim „najboljim“ godinama, odmah možete da vidite da li je ona babetina ili bakica. Baba ili baka. Ova je baka. Ima nešto fino u njoj što govori o njenom stilu.

Ipak, to ne znači da ću da pijem iz iste limenke kao ona.

Kratkim odgovorom mislio sam da sam zatvorio kanal komunikacije između nas. Ako kažeš bilo šta što liči na prosto-proširenu rečenicu, tada postoji mogućnost da se osoba željna razgovora uhvati za nešto od toga. Ovako su šanse svedene na minimum. Komentarisanje vremena, uslova u gradskom prevozu ili naroda, u datom trenutku, to može da bude kao neka stvar koja je deo dobrih manira, ali verujte mi, to su tempiranane bombe, koje mogu da eksplodiraju u čitav jedan obilan monolog, gde će osoba koja sedi do vas da vam ispriča apsolutno sve, od svoje mladosti i ludog doba, pa sve do male penzije i potomstva. Moj pogled je opet leteo pravo kroz prozor i nameravao je tamo da ostane.

Ali...

-Mnogo je hladno. Ledeno. Ne znam ko ovako pije. Ovo ne može da bude dobro za grlo!

Nevoljno okrećem glavu ka njoj i jasno je da je komunikacioni kanal opet otvoren, bez mog odobrenja. Slegnem ramenima. Branim se ćutanjem, baš kako savetuju američki panduri kada hapse nekog opasnog u filmovima.

Mislim, šta ja da radim kada hlade pića kao ludi, samo što ih ne prodaju u čvrstom stanju, i mene to nervira ali plašim se da bi komunikacijiski kanal između nas bio svečano otvoren ako bih to rekao. Nije problem u njoj, mislim generalno ne volim da pričam, ni sa kim. Recimo, čak ni sa roditeljima. Nisam baš neki društveni leptir. Daj mi mir čitaonice gde se samo neko povremeno zakašlje i to je atmosfera u kojoj ja procvetam. Ili još bolje sam kod kuće. Previše ljudi je u čitaonici.

-Je l’ ti ideš u neku školu?

Uporna je i ne vredi se više trgati, moram da joj ubijem malo vremena.

-Pa ne, ne studiram.
-Aaa, studiraš!
-Ne, NE studiram, gospođo!
-Aaa, dobro, šta vičeš!

Opet talas tišine, ali nedugo zatim...

-Znači, radiš?
-Da, radim.
-A šta radiš?

Ništa od mog nevinog gledanja kroz prozor.

-Paaa... vi to ne bi razumeli baš, ali radim na kompjuteru.
-Znam, znam i moj sin radi na kompjuteru, sedi po ceo dan uz i gleda u onaj ekran. Ma nije to zdravo, baba da ti kaže! A je l’ imaš bar devojku?

Limenka Švepsa još uvek stoji u ruci i ona ne zna šta će sa tim. U stvari, neke devojke su ga promovisale i delile besplatno na stanici. Video sam ih, i naravno nisam uzeo taj sok.

-A hoćeš ti ipak ovu limenku?
-Ne, stvarno, ne hvala.
-Ali ja neću da pijem više.

Mislim šta sam ja treba sada sa tim? Ali, opet sam se branio ćutanjem, mada je bilo jasno da odbrane nije bilo.

-Znaš šta...

Počinje ona i sada zabada svoj oštar prst u moju mlitavu ruku i jasno je da je spremna na sve kako bi zadobila moju pažnju.

-Znaš šta, ne samo da nije hladno, nego nije ni, što bi vi mladi rekli, „nije kul“!
-Ali „cool“ upravo znači hladno na engleskom. To baš jeste kul, to jest, hladno.
-Ma znaaam, nego mislim onako žargonski. Hoću da kažem da nije lepo, to hoću da kažem.

Na sledećoj stanici ulazi neki dečko i staje pored nas.

-E, e...Jesi video onom oči? Drogira se, sto posto!

Pogledam momka i istina je da ne izgleda mlad i zdrav kao ruža. Nešto ga muči.

-Ma otkud vi znate? Možda samo nije dobro spavao, ili ima problema sa bubrezima. Ima bezbroj mogućnosti, zašto ste odabrali tu najcrnju? Mislim čemu to?

Ugrizao sam se za jezik, ali je tada bilo već kasno, već sam se upuštao u obziljan razgovor sa njom. Naravno, ima je štošta toga mi kaže i da podeli razne mudrosti sa mnom. Vratila se na temu kompjutera i njihovog pogubnog delovanja na ljudski rod, Tita je naravno gotovo nemoguće zaobići, šta je uradio i šta nije uradio,  a na repertoaru su bile i teme o kakav je Zemun bio nekada a kakav sada, divlja gradnja devedestih i aktuelni imigranti iz Afrike.

Bespotrebno je da kažem da sam do kraja puta popio i Šveps. Stvarno je bio leden, majku mu.

 

Mislim da je moj život upao baš u to. U živo blato.

E sad... kažu da kad upadneš u živo blato treba što manje da se pomeraš, jer ako se pomeraš, to blato te guta sve brže i toneš sve brže. Ali, kakav je to savet? Znači, ako upadneš u živo blato treba da budeš savršeno miran i da tako zaleđen gledaš kako lagano toneš u smrt?

Problem je što ja ne znam kada sam stvarno upao u živo blato. Shvatio sam to sada, kada mi je to blato stiglo do nosa, izleda da sam ipak dosta mrdao i trzao se pa sam tonuo ubrzano... Da li da sada nastavim da se trzam u očajničkoj borbi za goli život, u onome što bi mogao da bude poslednji trzaj? Ili da promenim taktiku i sada se smirim nadajući se da će neko doći i pružiti mi ruku spasenja? Ne znam šta da mislim. Ili možda nisam ni upao u živo blato i sve to samo sanjam, ali onda... da li sam leptir koji sanja da je čovek ili čovek koji sanja da je leptir?

Previše misli i pakao u glavi dok mi blato prekriva nos, još jednom shvatim da sam ceo život samo previše razmišljao i da uglavnom nisam bio u pravu.

Ali sada je kasno za kajanje.

Blato mi je potpuno prekrilo nos i sada mi ulazi u oči, više ne mogu da dišem i samo mogu još da blatnjavim očima gledam svoj kraj.

Poslednje što mi padne napamet je: „Ako već svako ko kroči u ovo blato ide u smrt, nije li bolje da se zove mrtvo blato?“

No, tada već više nije bilo potrebe za misli.

-Ta tvoja priča o Giletu... sve što se desilo je da si prošetao Kalemegdanom, devojka koju ne poznaješ ti je zapalila cigaretu i otišla bez reči a ti si se posle vratio kući.
-Paaa, da.
-To je sve?
-Da.
-O tome si napisao skoro 5 strana teksta.
-Pa tako nekako.
-Čemu sve to?
-Pa to je umetnost.
-Nije, to je gubljenje vremena i zavaravanje! To ti je izgovor da ne tražiš posao, ovako lažeš sebe da si pisac.
-Nema tu laži i prevare, ja sam stvarno pisac, evo baš sam pre neki dan napisao sjajnu kratku priču.
-Koju?
-Zove se "Gile". Hehe.
-Maaa nemaaa tu nikave priče, prošetao si Kalemegdanom, čoveče, hiljade ljudi to uradi svaki dan.
-Čekaj, jesi gledao recimo onaj film „Povratnik“? Sa Leonardom Di Kapriom?
-Onaj po cičoj zimi sa divljim zverima koje vrebaju sa svih strana?
-E baš taj. E pa vidi, radnja filma je ovakva: čovek hoda, pa hoda još, i onda hoda još malo. I taj film zaradi milione širom sveta. U odnosu na taj film, moja kratka priča je puna doživljaja! Ona brkata prodavačica što me je gledala čudno, pa onda devojka, pa cigareta, sve pršti od događaja i uzbuđenja! Da ne pričamo o psu koji je lajtmotiv.
-To nije priča, sledeći put ćeš da napišeš priču kako si otišao u prodavnicu i kupio hleb.
-Hehehe!
-Šta?
-Već je bilo nekoliko na tu temu. Baš imam novu, o jednoj devojci koju sam sreo u prodavnici.
-Ali u tim pričama se ništa ne dešava!
-To ti misliš. U njima se svašta dešava. Moji likovi prolaze kroz veliki psihološke promene. Metamorfoza koja im se dešava je ključna tačka u njihovim životima. Spolja sve izgleda mirno, ali unutra se dešavaju promene posle kojih ništa neće biti isto... Uostalom, nisam ja prvi koji je tako pisao. To se zove podvodni tok. Čehov je tako pisao. Jesi čitao „Tri sestre“? Ili „Galeba“? Ili bar „Ujka Vanju“, pa to si morao za lektiru?
-Ma ja ti kažem da se tu ništa ne dešava.
-To je budistička stvar, ti to ne razumeš. Činjenje nečinjenjem. Ili tako nešto.
-Bar da znaš o čemu pričaš.
-Znam, znam, budizam ti je to, sve je jasno, ali ništa nije jasno... ako bih razumeo onda ne bih bio budista. To ti je čitava filozofija. Ali ti ne možeš to da razumeš, ti radiš u banci. Svoju svest si sveo na robovanje od 9 do 5, i tako si zatvorio svoj um od prosvetljenja. Moja umetnost nije za tebe. Idi da proveriš da li je Rambo snimio 7. deo, to će da tebe zabavi.
-Rambo ima četiri dela.
-Eto, vidiš, to znaš... a nisi čitao "Čekajući Godoa". Ljudi se dele na one koji su čitali Godoa i na one koje nisu. Ti si u ovoj drugoj nesrećnoj grupi. Mada se i ovi u prvoj grupi dele na one koji su to razumeli i na one koji nisu.
-Ljudi se dele i na one koji rade i na one koji bleje po ceo dan i izmišljaju izgovore.
-Ja sam srećan što sam u toj podeli u prvoj grupi. Ja zaista radim i stvaram, ostavljam svoje delo potomstvu i čovečanstvu.
-Kakvo bre potomstvo ćeš ti da imaš, kad ne možeš ni sebe da izdržavaš!
-Ja sam pisac, umetnik, ti to ne razumeš. Mi smo žrtvovali svoj život za umetnost!
-Šta se ti žrtvuješ, neko drugo ti plaća struju, telefon i hranu?!? Ti spavaš do podne i onda kao nešto pišeš.
-Nije "kao nešto pišem", stvarno pišem. Evo i ovaj naš razgovor će biti kratka priča. A struja mi ni ne treba, od telefona imam fobiju, i gladovanje je najbolji čistač organizma.

Nastavio je da odmahuje glavom u neverici. Mada, možda je bio u pravu. Svako da je neko od nas dvojice bio u krivu. Ili možda niko nije u pravu, verovatno bi budizam tako nešto ponudio kao rešenje. Dobri stari budizam, prihvata te onakvog kakav jesi, a ne ovi bankari, samo bi da im ceo dan nosiš neke džakove i kutije i lomiš kičmu za male pare. Ali, počinje proleće i nema razloga za brigu. Sve će biti u redu.