dnevnik srpskog samoubice

Trebalo je da odem kod nekih svojih starijih rođaka, oni mi dođu nešto kao stric i strina, ali ne po direktnoj liniji. Nije da se viđamo često. Uglavnom po nekoj potrebi. Ne mogu da kažem , te posete mi nisu problem. Stari ljudi vole da pričaju. Ja nemam problem da slušam. Problem je onaj deo kada je treba da pričam.

Uglavnom, došao sam, zazvonio i ušao. Sačekao me sok i čokoladne bananice. Dobro, to je lepo. Uglavnom, stric se povukao negde u sobu, a strina je počela da me ispituje, dok sam žvakao bananicu. Sledio je moj standardni raport ko šta radi u porodici, naravno za ove sa kojima ona nije u kontaktu.

Onda sam ja došao na tapet:

-A ti, jel radiš?

-Pa ne radim sad, pišem.

-Pesnik, a? Pusti ti to, piši ti, ali moraš i da radiš.

Ne razumem zašto su ljudi pisanje uvek vezivali sa poezijom. Nisam hteo da ulazim u to.

-Pa ne mogu, probao sam, moram potpuno  da se posvetim pisanju.

-Pa od čega ćeš da živiš?

-Ne znam, nisam o tome razmišljao.

-Batali ti to. Nećeš se od pisanja 'leba najesti. Nađi ti lepo posao, pa da radiš i zarađuješ.

Nisam bio baš sjajan u debatama, valjda sam bio nesiguran. A možda je bila i u pravu. Uostalom, ima bar nekih 60 godina više od mene. Ali sledeći argument me je potpuno dotukao.

-Ma ko danas uopšte i čita, onako iskreno?!?

Stvarno, protiv toga se nije moglo. Obzirom da ona čita Pravdu i Kurir, prepostvaljam da tamo nemaju prikazi knjiga. Verovatno se i knjige ni ne spominju... To je relevantno isto koliko i saobraćajne gužve u Venecueli.

Baš u tom nekom trenutku dok smo ćutali, osetio sam da mi se nešto penje uz vrat. Počešao sam se i našao gusenicu. Verovatno mi se prilepila dok sam šetao po šumi. Strina se odmah uspaničila i počela da urla da je izbacim. Otvorio sam vrata i izneo gusenicu.

-Ubij je. Nemoj da je ostaviš živu, ima da se razmnože pa da ih ima svuda!!!

-Kako da se razmnože kada ima samo jedna... dobro, evo, ubiću je.

Naravno da nisam ubio gusenicu. Ubrzo sam otišao.

Da su Šekspir, Napoleon, Bil Gejts i ostali slušali svoje strine verovatno ne bi bili to što jesu. Pretencioznost i nadobudnost mi nisu bili strani.

Uveče dok sam se tuširao video sam da pauk vredno plete svoju mrežu. Sa njim sam se savršeno dobro razumeo.

Želeo bih prvo da zahvalim onima koji su mi dali podršku kada sam najavio svoj povratak na ovaj blog. Te reči puno znače nekom ko se diže od teškog nokauta koji mi je zadao sam život.

Jednog proleća kada se sve budilo i sav život slavio svoju pobedu nad zimom, ja sam tonuo sve dublje i dublje. Velika očekivanja i pogrešni potezi doveli su do niza poraza koji su me potpuno obeshrabrili. Nisam imao šta drugo nego da padnem.

Pad je bio dug i bolan. Nisam znao odakle je tačno došao udarac, pokušavao sam to da dokučim, ali sam onda shvatio da to nije bio jedan nego serija udaraca koji bi i diva oborio. Porazi su pljuštali sa svih strana i moj put je morao biti put ka dole. Pokušao sam odmah da se podignem i nastavim borbu, ali to su bili pokušaji koji su bili načinjeni kao u delirijumu i nisu mogli biti smatrani ozbilnji. Zvono se oglasilo i ja sam ostao dole. Publika se razišla noseći neke druge pobednike na ramenima.

Prolazilo je vreme a ja sam ležao i u meni je bilo sve manje snage i nade. Gužva i buka su nestali i ostao sam opet sam. Polako sam se privikao na svoj novi položaj i shvatio da ne mogu ništa učiniti. Svaki moj pokušaj je bio uzaludan. Svako jutro bilo je bolno zato što sam znao da mi ovaj život ne daje mnogo, a ne obećava skoro ništa. Samoubistvo je stalno visilo nada mnom, i to mi je izlgedalo kao jedino zrelo rešenje. Obzirom da je bila i usko vezana za glavnog junaka mog prvog romana, video sam u tome doslednost, čak i neku logiku.

Vreme ipak čini svoje i neka nova svetlost je ponovo počela da se probija i daje neku novu nadu. Osetio sam malo vetra na leđima i krenuo. Teško je, svaki put kao da krećem od nule, ali put do zvezda je dug i trnovit. Neću osustati, osećam da imam još puno toga da dam. Nisam siguran u kvalitet svojih reči, ali sam siguran da mogu da rastem. Pisanje mi je pomoglo da se provučem kroz neke od svojih najtežih faza i neću od njega odustati. Ne znam da li će vama značiti, ali meni je pomoglo da se spasem, kada se sve ustremilo protiv mene.

Nije bitno koliko puta padneš. To može biti i 1000 puta. Bitno je da ustaneš i 1001 put, da pokažeš da možeš da uradiš to još jednom, bez obzira na besmisao i lošu sreću.

Ustao sam i pogledao napred. Na polju se lenjo dizala magla i video sam da se sprema nova bitka. Pogledao sam još jednom u nebo i krenuo.

Nakon pola godine kreativne krize, autor ovoga bloga se polako vraća.

Ovaj blog sam počeo krajnje pompezno, ego-centrično i pretenciozno. Taj duh ga je pratio skoro sve vreme. Nekih tekstova me je čak i sramota. Mnogi su bili potpuno suludi. Da, bio sam buntovnik bez razloga. Da, stvarno sam se mačevao sa vetrenjačama. Ipak, sve to ne odričem, to je bio deo moga razvojnog puta kao pisca i kao osobe. Uostalom, uvek bih pre izabrao to kreativno ludilo nego sigurnost i toplinu nekog mediokritetskog života. Štaviše, put kojim se ređe ide nije bio stvar nekog izbora, to je bio vazduh koji dišem i jedino gde sam video sebe.

Sada se vraćam na ovo drago mesto. Ovoga puta krajnje operzno, čak stidljivo. Ne očekujem da ću svojim pisanjem učiniti onoliko koliko su meni otvorili nove horizonte pisci koje sam čitao i voleo. To bi bilo previše za sada, ali ako svojim pisanjem izmamim bar koji osmejak u hladnoj zimskoj noći, ili popunim jedno vrelo letnje popodne, onda je moja misija počela uspešno.

Dakle, vežite se, polećemo... Ovaj put vam ne obećavam put na mesec i u druge galaksije, ali ko zna, možda ovaj dvokrilac i izbegne sudbinu kamikaze koju mu naziv nameće i možda vas jednog dana ipak odnese na neko prijatno mesto.

Eto to je dijagnoza. Can't make a sound. Ne mogu više ni glas da ispustim. Nemam više energije. Duboko sam se povukao u sebe i tu ću ostati neko vreme. To je to. Ništa strašno, samo faza.

Gledam život sa strane i čekam svoj red. 

Energija se nagomilava. Gledam ka nebu i čekam svoj znak.

''blistavo sunce.

nova vatra.

nova igra. 

ali 

za sada 

samo polako.''

U poslednjih par nedelja sam se bavio spremanjem nekakvog ispita pa me nije bilo.

Mada je i neka vrsta rezignacije razlog. Nije da nemam inspiracije, ali nemam baš energije da pišem. Mislim da sam otupeo. Sigurno jesam.

Možda bih trebao da idem na vrh neke planine da meditiram o svom životu. Kao da bi to pomoglo, haha. A slušajte tek ovu pošalicu; mogao bih da osnujem porodicu. Haha, kakve zdrave, patrijarhalne ideje.

Ili da se uozbiljim. E to bi već bilo previše.

U stvari znam, u životu bih hteo da se provlačim. To mi nekako stoji.

Jedno je sigurno, uskoro ću da se okupam!!! Znam da je to prilično šokantna vest za sve vas, ali sigurno ću to uraditi bar jednom pre leta... Pred kraj ovog meseca. Videćete veliki znak na nebu, ne znam tačno ali nešto bitno će se desiti na planeti.

 

 

Tiho i sigurno, moje su misli opet uplovile u tu prokletu depresiju. Možda je bolja reč bezvoljnost. Tamo gde sam bio već puno puta i gde nije baš naročito lepo, ali c'est la vie, kako kažu Francuzi, i to je život.

Izgubio sam volju i za pisanjem, srušilo se i moje samopouzdanje, sve mi izgleda bezbojno i besmisleno.

Nadam se da ću ipak uspeti da vam proguram par reči iz mog mraka.

Sedeo sam u parku blizu mene i pušio cigaretu. 14h, prva jutarnja cigareta, ona najbolja... Prošla noć je bila burna i jutro nije bilo nešto, ali sada sam bio tu.

U parku nema skoro nikog. Samo sam gledao travu i drveće i granje i beton suncem okupan. Pas je spavao a devojčica se u daljini ljuljala. Monotoni zvuk ljuljaške je jedino što je strujalo kroz vazduhu. Jedan momak sa naočarima prošao je tiho nepogedavši me. Nije bilo ljudi.

Nije u tome bilo ničeg posebnog, ali je sve to bilo kao neki nedosanjani raj.

Bio sam tamo, uradio sam to. Eto, to je smirenje.

Osećam harmoniju sa celim univerzumom kada se povučem duboko u sebe.

A opet, tamo među ljudima se osećam kao potpuno nepotrebna jedinka, osećam te ljude oko sebe kao da su obojeni nekim potpuno drugim programima, mnogo drugačijim nego moji. Da, siguran sam da sam u dubokoj disharmoniji sa sredinom oko sebe...

Ipak, čak i ovde, na svom putu sam sreo mnogo srodnih duša i to me greje i daje mi nadu za izbavljenje.

Tako je govorio Janoš de Selbi jednog običnog jutra.

Ostalo je još nešto malo cigareta

i nekoliko dana da bude straćeno

a onda opet moram da se vratim tamo

gde nisam sam

i gde je realnost.

Biće bolno.

''I dobro upamti da do poslednjeg trenutka nisi izgubljen.

Nisi spolja osuđen na prokletstvo.

Ti sam sebe držiš u prokletstvu.

Sve zavisi od tebe.

Svaka duše se rađa cela i svoju celinu ne može izgubiti.

Budi pametan, povrati svoju celovitost.

Leka ima svuda.

Pij vino!

Ono što ti ja nudim, to je ulje čistote, ulje zanosa.

Pij, ostalo će srediti vino.''

Bela Hamvaš-Filozofija vina

Da, ovo će definitivno biti jedan od tih dana.

Sunce sija bez ikakvih prepreka na nebu i čini da moja duša blista od sreće. Neću biti na ovom blogu i neću dan provesti pasivno gledajući život preko Interneta, nego ću biti tamo sa vama, uživajući u životu i ovim najlepšim danima proleća.

Isto bih preporučio i vama. Izađite u najbližu šumu i udahnite vazduh. Još uvek je lepo napolju i vazduh nije toliko zagađen. Nećete dobiti rak kože koliko god se ovi na vrhu medija trudili da vas ubede u to. Zagađenje je najviše mentalno i sa medija vam stalno poručuju upravo to, kako je napolju svet prljav, gadan, kako su svuda ubistva i kako je sve tužno i ružno. Oni vam poručuju da je bolje da ostanete iz njihovo televizijsko zaglupljivanje ili još bolje igranje igrica i besmisleno surfovanje Internetom...

A ja vam kažem da nije. Da vam je bolje da izađete napolje i suočite se sa životom. A razlog je vrlo jednostavan:

ŽIVOT JE IPAK LEP!!! A svako povlačenje u čauru kolotečine i zavisnosti od mas medija vas sve više zatvara u tu opnu koja vas sprečava da probijete kroz nju i vidite kako taj život može biti čudesan na nekim mestima na kojima niste ni sanjali da postoje!

Još ste tu? Šta čekate? 'Ajde, flašicu vode i u prirodu!

Uprkos tome što CIA sprema novi veliki pokolj u Iranu

Uprkos tome što se već svakodnevno prave pokolji u Iraku, Avganistanu i Pakistanu zbog nafte

Uprkos tome što moj narod slavi i uzdiže koljače a uporno odbija pismenost i kulturu

Uprkos tome što moje komšije govore kao divlje životinje kada se pare u džungli

Uprkos tome što drugi komšija renovira i lupa u stanu samo subotom i nedeljom (jel' su to beše bili dani za odmor u neko davno vreme?)

Uprkos tome što nemam nikakvu perspektivu u ovoj svojoj domovini

A tamo daleko sam samo još jedan varvar sa divljeg balkana

Uprkos krizi, bedi, gladi i smaku sveta koji nam obećavaju

Uprkos razvitku civilizacije koja isto gazi siromašne i slabe kao pre 3.000 godina

Ja sam ovoga jutra nasmejan gledao drvo pored moje terase.

To drvo mi je reklo da će ipak sve biti u redu.

Sav ozbiljan obrijan i sve sa naočarima otišao sam na taj Career days čisto radi reda, kao da pokažem kako mi je ipak stalo da nađem posao a ništa nije dalje od istine.

No, sa ''Carreer days''-a sam izašao sam osmehom do ušiju, da nisam žurio još bih ostao da se zabavljam. Mislim da je ključ mog uspeha bio u opuštenosti... Znao sam da sam došao zbog protokola i da nemam ništa tamo da nađem.

A našao sam sve i svašta!!! Verujte mi da je zabava bila kao da sam bio na Exitu, ili bar na Beer festu!!! :)

Uglavnom, to sam i očekivao a osećaj me nije prevario, a to je da će tamo biti mnogo prelepih mladih dama.  To se valjda zove ''parenje očiju''. Najbolje što su ove mlade dame plaćene da budu predusretljive i da vam daju (naravno lažnu) nadu da ćete se zaposliti baš kod njih u firmi. Nisam mogao da se zamajavam sa njima i slušam kako mi obećvaju ''sjajne mogućnosti napredovanja'' u okviru njihove firme, pa sam im to odmah stavio do znanja da nisam zbog toga tu, tako da sam sa njima mogao da ćaskam u jednom opuštenom tonu. Ah, baš je bilo prijatno... kao da smo na plaži :) Divno, kao da sam čuo talase okeana u daljini...

Ali, čujte i počujte, to nije sve.

Prvo, moram da vam kažem da sam na jednom štandu jeo neke kolačiće koji su bili prva liga!!! Nekoliko vrsta čokoladnih i raznih drugih filova... ah milina!!! Baš sam na tom štandu rekao (naravno sa punim ustima šećera) nekoj krupnijoj gospođi kako mi, neženje,  prosto žudimo za ove trenutke kada možemo da se rokamo kolačima na tuđ račun. Ona mi je rekla da ću ipak morati da nađem ženu a ja njoj da je brak protiv moje religije!?! Mislim da se nismo baš razumeli, ali važno je da smo debela i ja, pomažnjavali pola onih kolača dok su one budale što kao nude poslove pričali o nečem skroz dosadno, sigurno o poslovima firme. Eh, bilo je nečeg emocionalnog u tom trpanju kolača u usta!!!

To nije najbolje od svega. Naime, tu su bile neke ženskinje koje su delile besplatne ''Ultra energy'', onaj novi energetski napitak!!! Uzeo sam tri! Baš sam komentarisao sa njima kako je super kako ovde možeš da popiješ energetski i onda se kao naložiš pa nađeš posao. Ipak, nisam zagrizao tu udicu da upražnjavam kofein za besmisleno jurcanje po tim štandovima i tri limenke sam ubacio u kesu, zatrebaće mi energija ovih dana proleća!

Pokupio sam još nekih bombona, a da vidite tek što sam maznuo hemijske!!! Svih mogućih firmi! A dali su mi čak i neku kao ''anti-stres'' lopticu, kao stegneš je i anti-streseš se... nije loša fora...

Kada sam odlazio, rekao sam jednoj devojci koja je tek dolazila za sve moguće đakonije koje sam dobio i rekao joj da ni slučajno ne očekuje posao, a ona je odgovorila da se ni ne nada poslu. Najbolje od svega je što se nasmejala na moje kometare a došla je očigledno smorena.

Ma ko hoće da nađe posao neka lepo diluje drogu ili ubija, to se najviše isplati u ovoj zemlji.

P.S. Čuo sam da u subotu opet ima neki sajam zapošljavanja tako da ću možda opet na žurku!!!

 

A ako nastavi ovako lepo vreme, ko zna, sve je moguće, možda se čak i okupam posle duge zimske pauze...Amin

Uglavnom, tako obrijan ( a još sam stavio i cvikere sa dioptrijom da bih izgledao pametnije) sam se zaputio na ''Career days'', tu sprdnju koju ova vlast reklamira kao ''šansu za mlade''.

O tome kako sam se proveo čitajte u sutrašnjem izdanju naše i vaše ''TV Revije''.

To pitanje, veliko skoro kao ono šekspirijansko ''to be or not to be'', javilo mi se jutros. Rešio sam se za ovo drugo, kao ko zna koliko puta do sada. Štaviše, mislim da i nije postojala ozbiljna dilema. Kada je alarm zazvonio čuo sam kapljice kiše kako mi lupkaju po prozoru i znao sam da će svaka borba biti izlišna...

Nije da nisam blago pokušao, jednom sam sam sebi ozbiljno rekao: ''Samo još pet minuta'', ali je alarm išao na 10 minuta tako da ni ova nije laž nije bila ni malo ubedljiva.

Čak sam u jednom trenutku i ustao. Rekao sam sebi: ''Sada je stvarno dosta, vreme je da se razbudim!'' Otišao sam do WC-a, malo stajao u sobi i razmišljao ali me onda tek sva ta borba umorila i vratio sam se u topli krevet.

Čudo jedno, za sve ove moje godine sulude mladosti probao sam skoro sve moguće droge, lekove i alkohole. Ništa me nije ni blizu radilo kao spavanje, a pogotovu to produžavanje spavanja, tih čuvenih ''5 minuta''. U filmu ''Trainspotting'' za heroin kažu ''better than sex'', a meni se baš ta rečenica mnogo puta vrtela po glavi dok sam produžavao spavanje. Pošto je za ekipu iz ''Trainspottinga'' heroin najbolji, čak im je bolji i od seksa, baš tako se meni to valjanje po posteljini čini boljim i od seksa i od heroina i od svega. By the way, kaže mi majka da ništa ne valjam, a ja joj kažem: ''Ma valjam se bre svako jutro i znaš kako uživam!!! :)

Uglavnom, ostao sam u krevetu ovog teškog jutra. Otac bi mi verovatno rekao da su mnogi sagradili kuće, završili fakultete i zaradili milione eura i dolara dok sam se ja izležavao. A mene baš malo zabole za to što su oni postigli! Koga briga za te diplome, kuće i silne novce? Sigurno je da to danas donosi bolji materijalni status, ali to može svako da postigne uz malo truda... Sa druge strane ko će za 1.000 godina znati za te sitne uspehe? Niko! A ja već 14 godina uporno rečima gradim novu vavilonsku kulu sa željom napravim nešto čvrsto i trajno...

Tako su obaveze tamo negde strpljivo čekale dok je car sanjao svoje blažene snove.