dnevnik srpskog samoubice

Čudan je bio prvi susret između Irine i mene. Bilo je to u pekari, jednog dalekog leta 2002. Prišao sam joj sa leđa. Okrenula se. Tada se TO desilo. Progutala me je svojim očima i te oči me nikada neće napustiti, evo i sada 8 godina kasnije osećam taj crni okean koji me je progutao da me nikada više ne bi pustio napolje. Ne mogu da kažem da mi se dopala na prvi pogled, štaviše u tim tamnim crnim očima bilo je previše iskrenog i tužnog za mene. Popričali smo. Odmah je bila ironična. Rekla je da sam na pogrešnom mestu. Ipak, od celog ovog kosmosa, ja sam toga dana mogao samo tu da budem, zato što je samo tu mogla da počne ta nesrećna ljubav...

Vrlo brzo je ušla u mene, ne pitajte me kako, jednostavno je imala tu sposobnost da prođe kroz kožu i tu zauvek ostane. Već sledeći dan smo se opet sreli... Ja sam bio slobodan završivši srednju, a ona osnovnu školu. Imali smo sve vreme ovoga svet. Počeli smo da se srećemo. Najbolje od svega je bilo što se nikada nismo dogovorili da ćemo se naći izuzev jednom. Nismo čak ni živeli u istom kraju grada, ali smo uspevali da se sretnemo na svakih nekoliko dana. Bila su to spajanja, jednostavni zakon fizike koji bi nas privukao.

Leto je brzo prošlo, da ne kažem proletelo, a ja sam ostao snažno vezan za nju. Osećao sam potrebu za njom kao što sam osećao potrebu da dišem, da jedem, da se budim... Ona je već krenula u srednju školu i nekako se sve promenilo. Nije više bilo slobode. Ja sam počeo sa faksom i to sve između nas je počelo da bledi na najgori mogući način. Osećao sam kako to nešto vredno i divno i najbolje klizi kroz moje prste i ide ka ništavilu. Znao sam da zima ništa ne oprašta. 

Desilo se baš to. Mrak zime je došao i pojeo to malo svetlosti. Ostao sam sam. Nije to bio običan osećaj samoće, više je to bio oštar bol u stomaku, bio je to nož koji je prošao unutra i ostavio rupu koju niko neće moći da zakrpi. 

P.S. Više o celoj tragediji čitaćete u ''Dnevniku srpskog samoubice'', a za kraj citiraću velikog maga kosmosa Nick-a Cave...

Some things we plan, we sit and we invent and we plot and cook up,
Others are works of inspiration, of poetry

Pita me sestra kako mi je u Srbiji a ja joj kažem opet : ''Sjajno, do jaja!!!''

Mada, to do jaja mislim bukvalno, zato što me tako jebe ovaj suludi sistem u kome živim. Gospoda iz Biroa za nezaposlene su me obavestili da su me izbrisali iz evidencije. Zašto? Zato što sam zakasnio jedan dan sa pregledom za kurs konobara. Za taj kurs sam se prijavio početkom novembra i odlazio ravno 9 puta da bi prošao sve testove, i sada me brišu zato što sam zakasnio 1 dan na jubilarni 10. test koji su mi spremili... Volim Srbiju, ali me sistem još jednom gura u ilegalu... Ja zvanično ne postojim. Nisam zaposlen a ni nezaposleno lice. Ko sam ja? Verovatno niko, što se njih tiče, verovatno bi bilo najbolje da sam se stvarno samoubio umesto što im prljam parkete koje je uglačao skromni gospodin Dinkić...

Ali, moja sreća bila je još veća kada sam danas krenuo u posetu kolegama iz Telekoma koje rade u Kosovskoj ulici. Portiri su me ljubazno obavestili da sam personna non grata, ili vam- da nisam poželjan u prostorijama Telekoma. Zašto? Pa verovatno zato što moj advokat sprema tužbu protiv Telekoma koji me je 2 godine držao pod ugovorom koji nije zakonit, a nakon što sam dobio otkaz morao sam da pišem molbu da mi taj isti otkaz i uruče(!?!). Sve to da bih mogao da se prijavim na već spomenuti Biro koji mi nije dodelio normalnu zakonitu otpremninu od nekoliko stotina evra da bih imao da jedem hleb i mleko. Nema veze, meni je uvek do jaja, ali će nečije stolice da se drmaju kada budem objavio šta se radilo u ''tranzitnom'' periodu od Srpskog Telekoma do Deutche Telekoma. Za kolege koje nisu upućene, mogu da vam kažem da je Nemački Telekom davno kupio sve potrebne akcije, ali ne brinite, vi ćete sigurno dobiti svojih 1000 eura od velikodušnog ministra finansija... Ja govorim i nemački i englski i francuski pa će mi biti drago da kupcima objasnim rad službi a pogotovu famoznu 9813. Da li ta služba ima veze sa 1389, vi razmislite, malo obrnite brojeve... ja se sećam Miloša Obilića i ostalih junaka koji su te godine poginuli za srpsku zemlju, ali čisto sumnjam da su čelnici koji sede u kožnim foteljama mnogo učili istoriju. Da jesu znali bi i to da se ponavlja, a da je samim tim učiteljica života. 

Ja nikada neću izdati Srbiju, ja sam služio dobro za 9813, ali su Janosha mnogi gazili tamo kao i druge operatere. Vreme je za Istinu.

Teško je pisati ovaj blog, ovde u mojoj zgradi struja nije u redu, pa mi se dešava da redovi ''nestanu'' usled pada napona. Ali, ja sam kao i drugar Tesla, pod viskokim naponom, i mogu da izdržim sve. Uostalom, ja sam se davno srpski samoubio kada sam počeo da radim u Telekomu, sada samo ostavljam trag...

Kao burek u rano jutro

Probudio sam se sa užasnom glavoboljom i gubitničkim tiketima na tepihu. Postao sam jedan od njih, ti užasni ljudi što odlaze u kladionice puni znanja, a odlaze praznih džepova. Morao sam da se kockam zato što nisam imao para. Sada nemam ni to malo para što sam imao, ali sam ponosan na sebe. Tesla, Dostojevski, Bukovski, razni heroji i vojkovođe gubili su na kocki ono što su imali. Priznajem, nemam pojma da se kladim, ali nastaviću, strast je jaka i danas ću verovatno opet igrati na pogrešan tim, ali ću se kladiti na Memfis i Golden Stejt. Ipak znam da ću pogoditi. Moram večeras. Večeras se kockam i opijam i napušavam poslednji put. Od sutra sam na dijeti. Srećna mi nova godina...

Bukowksi je voleo isto što i ja... Kockanje, žene i alkohol. Eto, večeras sam ja sa njim i on je sa mnom ovde, matori vuk se smeje mladom lavu...

Tužan sam bio kad je Buk otišao sa scene devedesetih, tužno mi je bilo zato što sam znao da se nikad neće pojaviti neko tako iskren kao on. Ondak sam počeo da pišem. I eto, večeras sam sam, ali znam da je on tamo na nebu prekontrolisao ovaj blog i rekao:

''Mali, mnogo kenjaš''

Zato mali lav ide da spava, a Buk nastvavlja da pali i žari srca mladih uspaljenica svakog velikog grada.

Long live the king!!!

Večeras je sve u redu. Sve je u okeanu. Ja sam kul. Samo još kada bi me ispratili ovi koškarkaši iz NBA što sam se kladio na njih bilo bi sjajno.

Plašim se da ću promašiti ali nema veze, ja se kladim iz zadovoljstva, volim da odem kod moje Sandže i da stavim pare na pogrešan tim. To mi daje neko zadovoljstvo, ne znam kako. Problem je samo ujutro kada se probudim i vidim ''mrtve tikete'' po podu.

Ondak moram da se umijem i uđem u još jedan novi dan u pakao Beograda...

PS Zvala me bivša devojka iz Bosne i sad sam srećan... Možda ću čak i ''mrtve tikete'' da svarim.

Samo još jedan dan u paklu ledenog doba Beograda. Neverovatna je količina informacija kojima se  truju moji sugrađani. Da sam gadljiv povraćalo bi mi se. Svi mediji rade za istog gazdu, a oni gaje iluzije o demokratiji, slobodnoj štampi i ostalim glupostima koje EU servira kao ideale. Neću o politici. To je klizav teren, a danas sam već pao na ledu.

Uglavnom, ta nedelja uveče je kraj civilizacije za mene, barem u ovakvom gradu. Svako ima svoju seriju, svoj show i svi su se udobno smestili u programe koji su im drugi smestili da su zaboravili na same sebe. Ja imam svoj šou i odigrava se u mojoj glavi i zato sam usamljen u danima kao što je ovaj.

Ili možda ja ne živim u paklu Belog grada? Možda ja samo živim svoj film i scenario, za razliku od većine koja prihvata sve što mali televizijski prijemnici mogu da im ponude. Priznajem da sam i ja bio težak zavisnik televizijskog programa. Ali sam onda rešio da prošetam. Izgubio sam program koji su mi smislili vladari Vavilona i našao sebe.

Eto, to je moj raj.

Toga leta Gospodnjeg 2008. završila se jedna velika ljubavna priča. Svi anđeli bili su tamo i plakali zbog njih dvoje.

Ona je rekla: ''Volim te najviše na svetu.''

On je rekao: ''Volim te najviše na svetu.''

Zagrlili su se i rastali. Nije bilo šta više da se kaže. On se okrenuo i otišao. Ona je ostala u bolu.

On nije mogao da izdrži. Rekao je: ''Još jedan put za kraj. Dozvoli mi da dođem još jednom''

Ona nije mogla da izdrži. Rekla je: ''Dođi''

Bili su zajedno u Poslednjoj noći na zemlji. Celo je Nebo slavilo. Anđeli su opet vodili ljubav. Njih dvoje su samo bili tamo, ali njihova tela su već bila daleko. On je morao da se vrati Putu Samuraja, a ona svom Domu anđela. 

Došlo je to poslednje jutro na Zemlji. On je znao da će se vratiti, ona je verovala da je svemu kraj. Bili su srećni i bilo je Sunce i bilo je leto. Njihova omiljena igra je bila pri kraju. Zajedno su jeli i pili i gledali film ''Mali svet''. Taj mali svet bio je Srbija.

''Neću moći bez tebe''-rekla je ona.

''Uvek ćemo biti zajedno''-rekao je on.

Autobus pun samuraja je došao i odveo ga. Samuraji su otišli u rat za ''Našu stvar''. Svi su poginuli. Žrtvovali su svoja tela za ideale. Ona je ostala u suzama. Njene suze oprale su zemlju Srbiju. On se nikad nije vratio, ali se i dalje moli za nju.

Vratiće se jednog dana. Zato što ni jedna ljubavna priča nema kraj. Samo filmovi u Hollywoodu imaju ''the end''. Cigani imaju svoj raj. Tamo idu svi ljubavnici. Tamo su sada njih dvoje.

Došla je i jesen. Hladni vetrovi su počeli da duvaju i on je čuo njen zov. Gospodar mu je dozvolio da dođe kod nje. Vuk dlaku menja, ali ne i ćud. Ipak nije bilo sreće.

Zima 2009. Ledeno doba je okovalo planetu Zemlju. Samo je vatra gorela u njihovim srcima. Anđeo je rekao:''Spojiću ih na razgovor''. Niko ne zna kada i kako ali Clevland Cavaliers su pomogli da se oni porazgovaraju. Smejali su se. Celo Nebo se smejalo. Vatrometi su obeležili dolazak Kineske nove godine. Operater koji je Sanjao da ih je spojio se samo nasmejao. Bitno je bilo da su oboje živi. Vole se, tako pričaju Anđeli sada.

Niko ne zna ko je Samuraj, a ko je Ciganka. Znaju da su negde u centralnoj Srbiji. Ciganka gori iznutra a isto tako i Samuraj. Ali Samuraj nosi plamene mačeve i pije vatrenu vodu. Puši puno cigareta. 

Kada je došlo proleće 2009. zvezde su se smejale.

Indeed, if you live in Serbia, you have no practical reason to be happy. So, why am I happy today?

I spoke with her. I spoke with my ex wife. Suddenly, world seems like a perfect place to live in. I know that we cannot be together, but we live in the same universe and that leaves hope.

Hope is good thing. Maybe the best of all things. And, no good thing ever dies. Amin

Niko ne zna šta to sija...

Eto, 30.01.2010... Cela Evropa u mraku ali sija neko sa Crne Burme... ko zna odakle neka svedoči.

Mi, Srbi, mali narod, ali voćka čudnovata. Hteo NATO da nas ujede, hteo EU da nas ujede, hteo USA da nas ujede... i mi rekli... grizite sile zemaljske.

Eto, živi smo, posle i999 godina patnje. Čudo se desilo, ali živi smo.

Zato je Janosh de Serbie večeras srećan. Živi smo, braćo i sestre, eto zato sam ja srećan. 

I have been traveling a lot, and I could not find my wife, but it was her, she-devil, Irine, now, I confess, I still love her, but she never loved me.

My wildest dream, it was her, Irine, I still love her, no matter what...

I will never let her go, she will never let me go...

all the drugs and alchohol and gambling and cigaterettes will never be as good as Irine...

And all the cigarettes we smoke while dr. Zoran Djindjic was alive, while dream of Serbia in EU existed.

Exit 2002-two hearts in one Janosh de Serbie and Irine and all the angels, heaven and hell, I confess, I loved her more than anything and Roni Size asked: ''Serbia, are you ready for the fucking future?''

I was not ready, and so was not she. We were ready for 8 years of dreaming. We were wating for Exit 2010.

And now, it's too late. We are too old, and Serbia is too old. We were ready for dreams.

My dream is Serbia in EU. But now it's too late. Serbia will always stay part of Ottoman Empire, and we will say: NO!!! No, EU, we do not want EU here, we are the Serbs, and we shall always stay free slaves!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Nahranio sam životinje u parku i sada je savršen dan...

Tu je stari dobri žuti prašak kao i Lou Reed i ja, taj trip...

Sve sam regulisao, većeras L.A.Lakers idu da sjebu Philadelhiju i Kobe Brayant ima da saplete ovog Allena Iversona i tako to.

Kocka, alkohol, bukowksi i ja.

Mnogo reći za jedno veće, zato što Crna Burma ne spava nego stondira...

Da li ima nekakve veze to što me je pre godinu dana ostavila moja prva žena? Ona zna kako se zovem i ja znam da nikad nije bila moja, ali je naša bila ljubav. Naša je bila kolekcija na FB-Once upon the time. BOL ne prolazi, ali srce se čisti kroz suze i Cigani čekaju svoj Đurđevdan i tamo negde daleko u budućnosti, ono što je nekad bilo nemoguće, izgledaće moguće.

Ljubav je slepa, kao i pravda kao i bLog, kao i svaki Zen ratnik. Ko razume, znaće, Kata je na toplom i ja sam, i to je za sada jedino bitno.

Tako je govorio Janosh de Serbi kada nije lagao.

Večeras će košarkaši NBA lige zameniti BOL u srcu, onaj koji se zove Fur Kayah, baš kao što je nekad moj drugar Beetoven svirao Fur Elise...

Nekad Beetoven, danas Janosh.

... taj nema sreće u ljubavi...

Koje sranje, ja da vam kažem. Od kako se kockam imam sreće u svemu. Normalno kad se kockam na prave klubove, NBA. Znam koji klubovi dobro igraju, prošao sam Ameriku uzduž i popreko.

Tako da prijatelji moji, samo se vi kockajte, neka vam žene kvocaju, kad nemaju šta da rade, normalno da blebeću. Za večeras se razmišljam izeđu Lejkersa i Hjustona, kaže BEOGRADSKA VEŠTICA da će biti Hjuston, ali ja ne verujem ni jednoj ženi, a kamoli ovoj vestici iz ČAJđinice.

Nemam pojma, alkohol, fine pljuge i NBA klubovi su tu, biće ovo uspešan vikend...

26012010

DAnas sam bio u kafiću ''Kuća čaja''. Jedan tip se kačio sa mnom. Ja mu ništa nisam uradio.

Ondak je nastavio da se kurči. Ondak sam morao da mu slomim oba jaja. 

A nisam hteo... Hteo sam samo jedno...

PS Police interogator: So, where is he now, that guy that was messing with mr. Janosh de Serbi?

JDS:I don't know. He is probably sleeping with Danube fishes.

Dva meseca posle dana Svetog Cara Uroša, dakle 15.02.2010. desiće se promocija prve knjige Janoša de Selbija. O mestu ćete biti naknadno obavešteni.

Svako ko je zaiteresovan da prisustvuje ovoj promociji neka se prijavi na Fejsbuk grupu P.Z.Belgrade Foundation, zato što će sva dalja obaveštenja ići isključivo preko te grupe.

Ovaj blog neće postojati još dugo...