dnevnik srpskog samoubice

Ne znam za vas, ali ja sam jedva čekao da nastavim. U stvari, znam za vas, vi to niste nešto iščekivali kao ja. Niko nije. Niko kao ja. Naravno. Razume se. Vama se ne žuri, samo čitate, a ja sam ovde, živ, od krvi i mesa, ima i takvih pisaca, koji nisu izmišljeni, nego stvarni. Pisac često ume da se zanese i pored izmisljenih likova izmisli i sebe, što dodatno zbunjuje i komplikuje fabulu. Meni se bar čini da sam stvaran ovde, noćas, mada je i to sporno, pošto nema ovde bilo koga da posvedoči da postojim. Jedino česmu čujem kako kapljuća, ništa drugo nema. Jedino vi. U vas gajim velike nade. Vi me spasavate.

Tamo gde je opasnost, tamo raste i ono što je spasonosno.

Sad razumete da opasnost vreba, mene, a ne vas. Vi samo rastete, spasonosno.

Dosta o meni i o vama, mi smo tu najmanje bitni.

A najviše - Ona. 

A.

Od krvi i mesa nema ništa, u tom svetu nemamo nikakva očekivanja, zato što A. nije tu, nego je baš ovde. Poznati violinista rekao je da se muzika dešava između nota. Tačno, a ovde između redova. Mora negde (da pršti). U stvari tu jedino i može, pošto, opet ponavljam, ovde - tamo napolju, tu je opasnost. Tražim je ovde između Reči, između slova, samo da nađem to A i tačkicu posle A. Eto je.

Ali je to iluzija, opasnost raste, ali je sada kasno, i spasa nema niti može biti. A. možda nije tamo, u stvarnom svetu gde sam ja od krvi i mesa, a bome i Ona, tu gde smo prilično stvarni, kao pravi, e tu nema ništa, pa sam bar ovde onda mislio da je nađem, ali sada vidim da je to samo jedno A. To ništa ne znači, jedino meni to kao nešto znači, a sada više ni meni, pošto sada vidim da to je to samo jedno slovo, to nije Ona, slovo se izlizalo, previše sam ga puta otkucao i sada sam razočaran, dok opasnost raste, pa ću zbog toga da završim.

Možda zauvek.

To bi bilo lepo prema njoj, da je ne gledaju razni čudaci u ovom svetu gde još uvek raste ono što je spasonosno.