dnevnik srpskog samoubice

26 Sep, 2016

U magnovenju

— Autor srpskisamoubica @ 19:10

To je bio jedan od onih snova, u kojima, kada se probudiš imaš osećaj da nešto nisi završio, da moraš da se što pre vratiš u san da bi to što bolje uradio. Buđenje predstavlja najgoru od svih opcija, jer jedino što si trebao, da završiš to što je bilo, nisi uradio. Budiš se poražen i obeshrabren, jer ako ni u snovima nisi uspeo da uradiš šta treba, kako onda da budeš dobar u stvarnosti koja je 100 puta teža.

Bio sam svega toga svestan u magnovenju (ova reč je vrlo sofisticirana i sigurno je nikad ne bih znao da nije Goblina. Inače pre nego što sam saznao šta tačno znači, bio sam ubeđen da je to neko malo mesto u Srbiji gde su Goblini doživeli prosvetljenje ili katarzu ili neku drugu divnu božansku stvar).

Uložio sam sav napor volje koji sam mogao da se što pre vratim u san. Samo je trebalo okrenuti jastuk i završiti san koji sanjam. Samo što nije bilo jastuka. Nisam bio u krevetu. Spavao sam na stolovima u Telekomu. Da, bila je pauza, i ja nisam mogao da odolim praznoj sobi za odmor i praznim stolovima. Naravno, rekao sam sebi “samo jedan minut”. A posle jednog minuta poželeo sam još jedan, a posle tog, naravno, još jedan i posle toga nisam više ništa posebno želeo, sve je bilo u redu, bar na neko vreme. Zadremao sam

Možda bih i mogao da nekako zaspim odmah da nije bilo tog iritatnog zvuka koji je trajao dugo i nikako nije hteo da prestane. Prvo mi se činilo da je kao neko šištanje, možda one stare lokomotive.

Onda sam postao svestan gde sam i šta se dešava, ali sam uporno odbijao da otvorim oči. Znao sam da svet koji me čeka na javi nikako ne može da bude bolji od snova. Čak ni od košmara. Svaki košmar ima kraj, java ne.

Dakle, sada sam bio siguran da neko cokće nad mojoj glavom. U tom zvuku već sam jasno razaznao prezir koji se sve više pretvarao u mržnju.

Morao sam da otvorim oči. Bila je to moja čarobna supervizorka nad mojoj glavom.

-Pa zar ovde da spavaš?
-?
-Spojio si dva stola i zaspao ovde gde neki ljudi jedu!
-Pa i ja jedem ovde, ako ćemo za pravo…

Naravno, mrzim kada ljudi kažu “ako ćemo za pravo”. Prvo, zvuči malo kretenski, drugo, ima puno tog nekog ja-sam-pravu-a-ti-nisi stava i treće šta to uopšte znači? “Ako ćemo za pravo”! A šta ako mi lepo nećemo za pravo, nego za krivo. No, nije ni bitno to sada, rekao sam to valjda zato što baš mrzim tu glupu konstrukciju reči, mada je to više bilo neko buncanje. Uglavnom sada više ništa nije bilo u redu, a ona je bila ta koja mi je oduzela moj mir. Sve je mirisalo na poraz.

Jasno je bilo da je i ona poražena. Već dugo je htela da me najuri, ali je procedura za otkaz u Telekomu bila toliko komplikovana i duga, da je odustala. Uostalom, plaćali su nas tako malo i držali na nekim fantomskim ugovorima da smo im se isplatili u svakom slučaju. Nije mogla da me trpi, ali joj je bilo još teže da pokreće pitanje mog otkaza. Ja, sa druge strane, mrzeo sam svoj posao, ali isto tako nisam mogao da dam otkaz, trebale su mi pare.

U šahu: pat.

Sela je na stolicu pored mene i pogledala me značajno. Mržnja se polako pretvarala u radoznalost. Verovatno je veoma zanimalo, bukvalno je fasciniralo kako crv kao ja uopšte može da postoji, kako može tako da se ponaša i zašto to radi. Bio sam srećan da je fasciniram, bar na neki način. Uostalom, ja sam imao skoro ista takva pitanja u vezi nje. Već vam je jasno da nismo bili u ljubavi.

Da je pušila(tad je još moglo da se puši unutra), sada bi upalila cigaretu, duboko uvukla dim u sebe, pogledala još jednom u mene, pa u prazan prostor i onda izbacila dim, prateći njegovu putanju. Često je imala taj ritual kad mora da se suoči sa mnom u duelu jedan na jedan. Ali nije pušila, a nisam ni ja, i nije bilo ničega što bi, na bilo koji način olakšalo ovu mučnu situaciju.

Najgore od svega je što mi se nekad ona dopala. Naime, kada sam počinjao da radim, ona je bila operater, i bila je prva osoba koja mi se stvarno dopala u Telekomu. Imala je te buljave, verne oči koje su prolazile duboko u mene, i činile da uzdrhtim iznutra. Poseća je na Irinu, a na mojoj estetskoj lestvici nema ništa iznad.

Malo smo razmenjivali poglede ali sam onda dopustio glavi da padne i bio sam opet u ležećoj poziciji. Na ta dva gola i prazna stola osećao sam se kao pred operaciju. Ali, ovde nije bilo doktora. Ili što je bilo još gore, nije bilo anestezije. Samo ja i ona. Čuo sam neke brze korake kako ulaze u prostoriju i verovatno zatečena situacijom, ta osoba je brže-bolje izašla.

Uvek sam se branio ćutanjem. Mislio sam da je to najbolja taktika. To sam radio i u vojsci. "You have a right to remain silent!", bila je rečenica koju smo svi čuli 1000 puta u američkim filmovima, i meni se vremenom dopala. Šta drugo može čovek nego da ućuti. Ali čak ni to nije pomagalo. U suštini, ništa nije moglo da pomogne.

Na neki način mi je bilo žao nje. Život bi joj bio lakši da nije mene koji sam joj stalno pravio probleme. Isto tako, žao mi je bilo i onog majmunolikog vodnika koga sam stalno nervirao u vojsci. Ali mnogo više od svih njih mi je bilo žao samoga sebe. Ja sam ipak bio ispod svih njih i morao sam da ih trpim isto kao i oni mene.

Dok sam tako ležao na stolu i gledao u plafon, postajalo mi je sve neudobnije. U trenutku sam se setio "Google", kako tamo imaju one super sobe za pauzu i razne terene za odbojku i golf i sve. Imali su i sobe za dremku.

Počeo sam:

-Znate, u Google-u...
-Nemoj, molim te da počinješ! Kada budeš vratio te stolove dođi kod mene u kancelariju.

Izašla je sporim koracima iz prostorije. U svakom udaru njenih štikla u pod čuo sam njeno očajničko razmišljanje šta da radi sa mnom. Znala je da ne može ništa. Možda počne da nekontrolisano viče i besni na mene još jedan put. Nije kao da će me to učiniti boljim operaterom, ali će bar pomoći njoj da izbaci svoje frustracije. A i to je nešto. Uzmi sve što ti život pruža, baš kao što kaže ona pesma. Ako je to neki nesrećnik koji se našao u pogrešno vreme u pogrešnom radnom okruženju, iskoristi nesrećnika kao što bi iskoristila neki džak koji možeš da udaraš do besvesti da si se našla u nekom skladištu. Posle svih tih udaraca, osećaš se bar malo bolje. Verovatno je tako razmišljala. Možda i nije puno razmišljala. Uvek me kopkalo šta drugi ljudi razmišljaju a istina je da oni to ne čini tako mnogo, ni blizu koliko ja i da se prosto prepuštaju situacijama i ponašaju spontano.

Ležao sam sa stolovima i gledao u plafon.

Šta sad?

Komentari

  1. Sećam se ovog teksta, ali se nisam mogla setiti kraja ... kao i u snovima, nikada ne vidimo kraj probudimo se u sceni jedan korak pre ... a Frojd je tvrdio da su snovi ispunjenje želje?!!
    Kako je to moguće?
    Ako snovi ostaju nedosanjani, da li nam se onda želje ispunjavaju? ;)

    Autor Aneta — 26 Sep 2016, 19:41

  2. Mislim da je situacija sa snovima mnogo nejasnija nego što se to predstavlja.

    Snovi su, isto kao i život... misterija.

    Autor srpskisamoubica — 30 Sep 2016, 22:29

  3. Ja isto mislim o tome što si rekao, a slutim, čak se usuđujem reći da i ono tvoje nedorečeno mišljenje delimo.:)(nije sve za na blogu reći ...)
    Pozdrav!

    Autor Aneta — 01 Okt 2016, 15:09

  4. Ово је предивно написано, осим неких граматичких грешака које ми кољу очи, али немој ми замерити што пишем то (студирам језик).
    Поистоветила сам се са тобом - исто мрзим када се пробудим а неки сан остане недосањан, јер чак и када поново након тога заспим, најчешће или не сањам ништа или сањам нешто десето. Такође, као и ти, имам осећај да превише размишљам и анализирам, док људи око мене то не раде. Свиђа ми се како си све лепо описао са психолошке стране. Дефинитивно ћу прочитати још неке твоје текстове.

    Autor sd — 30 Okt 2016, 18:34

  5. Hvala na lepim rečima, kao neko ko je uvek nezadovljan svojim radom (jer uvek može bolje), svaka pohvala mi znači. Pogotovu od nekog ko studira jezik.
    Ali posebno mi se dopada ovaj deo gde kažeš da ima gramatičkih grešaka! Da li bi mi ukazala šta si sve videla. Pošto sam i ja neka vrsta jezičkog čistunca, i meni isto tako zapara uši kada čujem kako ljudi greše u govoru i pisanju.

    Sigurno da kod mene ima grešaka, često pišem u nekoj groznici koja je između agonije i ekstaze, pa se onda podvuku greške, a i kad proveravam posle, opet sam u nekom posebnom stanju. Ili je to možda onaj sindrom da kao da ne vidimo mane svoje dece, hehe.

    Ako stigneš, napiši mi gde su greške ili bar one koje se često ponavljaju. Hvala puno! :)

    Autor srpskisamoubica — 03 Nov 2016, 19:52

  6. haha, evo već vidim da sam i u ovom kometaru zaboravio jedan znak pitanja, i stavio zarez na pogrešno mesto... no dobro, sad nisam bio dovoljno pažljiv, ali tekstove baš preoveravam, često i po 2-3 puta, i drugar mi je isto rekao da imam puno grešaka.

    Autor srpskisamoubica — 03 Nov 2016, 19:56

  7. chloroquine tablets amazon
    chloroquin
    erectile pills for sale
    erectile vacuum device
    dosage for hydroxychloroquine
    hydroxychloroquine plaquenil
    botox for erectile dysfunction
    hydroxychloroquine sulfate plaquenil
    tadalafil 60 mg
    tadalafil 40
    azomycin wikipedia
    buy zithromax online

    Autor WilsonHaila — 21 Jan 2021, 20:22


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me