Živo blato
Mislim da je moj život upao baš u to. U živo blato.
E sad... kažu da kad upadneš u živo blato treba što manje da se pomeraš, jer ako se pomeraš, to blato te guta sve brže i toneš sve brže. Ali, kakav je to savet? Znači, ako upadneš u živo blato treba da budeš savršeno miran i da tako zaleđen gledaš kako lagano toneš u smrt?
Problem je što ja ne znam kada sam stvarno upao u živo blato. Shvatio sam to sada, kada mi je to blato stiglo do nosa, izleda da sam ipak dosta mrdao i trzao se pa sam tonuo ubrzano... Da li da sada nastavim da se trzam u očajničkoj borbi za goli život, u onome što bi mogao da bude poslednji trzaj? Ili da promenim taktiku i sada se smirim nadajući se da će neko doći i pružiti mi ruku spasenja? Ne znam šta da mislim. Ili možda nisam ni upao u živo blato i sve to samo sanjam, ali onda... da li sam leptir koji sanja da je čovek ili čovek koji sanja da je leptir?
Previše misli i pakao u glavi dok mi blato prekriva nos, još jednom shvatim da sam ceo život samo previše razmišljao i da uglavnom nisam bio u pravu.
Ali sada je kasno za kajanje.
Blato mi je potpuno prekrilo nos i sada mi ulazi u oči, više ne mogu da dišem i samo mogu još da blatnjavim očima gledam svoj kraj.
Poslednje što mi padne napamet je: „Ako već svako ko kroči u ovo blato ide u smrt, nije li bolje da se zove mrtvo blato?“
No, tada već više nije bilo potrebe za misli.
