dnevnik srpskog samoubice

-Ne hvala, neću, ja sam veganka.
-To je ono kad nećeš da jedeš meso?
-Ne, nije samo meso... O Bože, koliko je neukih ovde u Srbiji.  Ne jedem ništa što je životinjskog porekla.
-Kakvog porekla?
-Ma nije ni bitno, uglavnom neću, ne jedem kačkavalj.
-Pa nisi mi baš jasna...
-Nisi ni ti meni jasan kad svako jutro jedeš slaninu i čvarke!
-Pa hrana na usta ulazi, uostalom kako znaš da svako jutro jedem slaninu? Nekad jedem i paštetu, nekad šunku... šta je tu problem? Pa ne mogu čaj da doručkujem. Šta ti jedeš za doručak?
-Pirinčane galete.
-Šta bre?
-E dečko, sve je u redu, samo ti krkaj tu slaninu, a mene sad ostavi na miru.
-Ma kažem ti nije slanina baš svako jutro, znaš kako kaže naš narod "bolje slaninica nego pica". Hehe... a tebe baš briga za naš narod i šta on ima da kaže, a? Ti si jedna od ovih evropskih, je l' tako? Vi ste posisali svu mudrost ovoga sveta...
-Važi, u pravu si, ja sam jedna od tih, sad me ostavi da čitam.
-A i ona je dobra, "fuck the nato, fuck the pizza, all we need is..."
-Znam, znam, gibanica, samo nam gibanica treba i sve će biti u redu. Jasno mi je šta hočeš da kažeš, sad si mi sve objasnio..
Vraća se čitanju i mumla sebi u bradu: Ništa nam drugo ne treba, samo nam masna gibanica fali...
-Ali do Beograda imamo još dva sata, zar ne bi bilo bolje da se družimo, da ostavimo malo nauku da se odmori, a ja eto možda i naučim nešto od tebe, da mi objasniš kakva si ti veganica i to sve.
Ona ćuti sad i čita. Posle par sekundi, ipak...
-Nije veganica nego veganka. Bože svašta pričaš stvarno, bolje bi bilo i tebi da pričitaš neku knjigu, nešto bi naučio.
-Eto, sad si i zla! Ma mani se knjiga, eto čovek hoće sa tobom malo da popriča, k'o da sam ne znam šta hteo. Ma je l' gledaš ti televiziju, ta tvoja Evropa bre počela da se raspada, bolje ti gledaj malo svoj narod, u se i u svoje kljuse... Evo Englezi odoše, teroristi ih ubijaju na svakom koraku. Što kod nas nema terorista?!? Znaš zašto nema?
-Verovatno jer jedemo puno slanine, pa smo mnogo pametni?
-Pa nego šta smo nego pametni, jesmo sad posrnuli malo u poslednjih dvaest godina, ali to je... A znaš zašto nema terorista i bombi? Zato što mi nikad nismo bili, bre, kolonijalisti i imperijalisti, i nismo, bre nikad hteli nešto što je tuđe.
Oboje ćute. Ona čita, on žvaće kačkavalj i zamišljeno gleda kroz prozor, ohrabren sopstvenim mislima. Onda se nagne i pogleda naslov knjige.
-Harukimuruki... A to je harikiri, ono kad se Japanci ubijaju... e baš lepe stvari ti čitaš, znao sam da je neka boleština, e znao sam da si takva, čim sam video tvoju crnu majcu i ta krvava slova na engleskom. E majke mi sam znao! A stvarno bi radije seo na bilo koje drugo mesto, nego sam zakasnio, a sve puno... Pa nećeš valjda da mi se ubiješ posle te knjige? Ma i ja bi se ubio kad bi morao da živim bez pečenja i šnicli za ručak. Pa šta bre vi za slavu jedete... a da, vi Evropljani ne slavite slavu...
Ona skida naočare, zatvara knjigu i hvata se za glavu.
-Hajde molim te prestani, molim te. Kao prvo, ovo nije harikiri, ovo je Haruki Murakami, japanski pisac, roman je "Norveška šuma". Kao drugo, ako nastaviš da me daviš, stvarno ću da se ubijem pre nego što dođemo do Beograda. Bože...
Besno vraća naočare, stavlja obe ruke na roman, vidno iznervirana odvraća pogled, i prazno gleda kroz prozor.
-Bože, pa Bože, a kladim se da nisi ni vernik. Samo mi, molim te, reci jesi ti jedna od onih agnostika ili ateista.
Sad ona diže pogled i njen pogleda kao da krije blagu zainteresovanost.
-Aha, aha, hehe, nisi to očekivala, da znam ko su agnostici. E baš je tako jednog sedela pored mene jedna pametnica kao ti, i pitam je ja koju slavu slavi, a ona meni kaže da je agnostik i da ne slavi slavu. Meni ovaj kačkavalj ovde stao, ovde! (diže glavu revoltirano i pokazuje na grlo). I pitam je ja, pa kako bre slavu da ne slaviš, a ona kaže pa tako lepo, ja sam agnostik, i još mi se smeje u lice, zamisli. Kaže mi to, valjda kako ona ni ne zna da li veruje ili tako nešto, uglavnom sva se hvalila kako ona nije zapravo ateista. Ajoj, šta će sve narod da izmisli da ne radi na njivi. Haha, i ja joj kažem, pa ako ti ne znaš ni da li veruješ ni ne, šta ti onda znaš? Znaš šta mi je rekla?
-Šta ti je rekla?
-Rekla mi da zna da sam ja kreten i da zna da bi bila srećnija kad bi umuknuo!
-Lepo ti je rekla, stvarno.
-Ma znam, ali...
-Aj sad me stvarno pusti malo da čitam, evo posle kad izadjemo na cigaretu, pričaćeš mi koga si još sve sretao u autobusu.
-Aaaaa, stvarno sam sreo znaš kakve sve čudake...
-Ali na pauzi.
-Pa nema više pauza do Beograda.
-Ajde molim te bar 5 minuta ćuti, 5 minuta da se odmorim od tebe!
On sad okreće glavu na drugu stranu, malo je razočaran, ali nema predaje...
-A kladim se da po ceo dan visiš na Fejsbuku, znači hoćeš da se družiš sa ljudima kad nisu stvarni, a ovde, pravi život bre, e to ne valja, eh...(sad već kao da priča samom sebi) Bože, pa Bože... sad znaš da zoveš Boga, a za slavu ne znaš da zoveš goste.
Ustaje i ide do vozača.
-Majstore, daj bre neku muziku da slušamo, k'o na sahrani smo.
-Sine, posle će pola autobusa da mi se buni jer neće narodnjake. Kako ja svima da udovoljim, aj mi reci.
-Pa narodnu, nego šta nego narodnu, neka Mozzarta sluša njegov narod, mi imamo Miroslava Ilića, pa i Cecu, šta fali Ceci, ja kad se setim kad sam bio na Ušću, e majstore, ne možeš da zamisliš koliko ljudi na sve strane, to bre cela Srbija došla da vidi čudo od žene...
-Dobro, dobro, evo puštam muziku, samo idi sedi sad na mesto, sine, aj molim te.
Vraća se na mesto, seda malo zadovoljniji, sa zvučnika kreće muzika.
Ona opet zatvara knjigu besno i gleda ga.
-To si ga sigurno ti nagovorio da pusti muziku, a? Sad ne mogu da čitam dok mi je ovaj zavija nad glavom da nije suzu pustio, dok je kiša pljuštala.
-Ako nećeš da čitaš taman da mi objasniš zašto ne jedeš kačkavalj. E a pazi, ovaj ti je domaći, majka napravi uvek za put, nema ti bolje hrane za autobus, moš ceo dan da ga jedeš.
Ona prevrće očima i odmahuje glavom za sebe, ali onda se smiri.
-Ne jedem ništa što dolazi od životinja, eto to ti je vegan.
-Šta ti imaš protiv životinja? Šta ti one smetaju?
-Ja veoma volim životinje i zato neću neko da ih ubija ili maltretira da bih ja imala šta da stavim na tanjir.
-Ništa što dolazi od životinja, ali sve dolazi od životinja, pa šta ti jedeš?!? Sem tih... kako si rekla, galeta?
-Pa ne dolazi sve od životinja, kukuruz, raž, voće, povrće, sve to ne dolazi od životinja, eto ti šta jedem.
-Raž, raž konji jedu, haha.
-Važi, čula sam sve te fore, jako je to smešno što razmišljaš isto kao što su i tvoji dedovi pre 200 godina.
-Ma ne, nego kako ću da razmišljam, molim te, nego kako ću nego kao svoji.
-Nema nikakvog napretka u tom razmišljanju, ne idete napred, ne idete u korak sa vremenom.
-Važi što vi idete u korak sa vremenom, sad vam pederi i lezbejke šetaju gradom!
-Dobro, neću o tome.
-Okej, okej, znači ništa što je životinjsko. A jaja?
Ona cokće, klima glavom.
-Ni jaja? Au...
-Ni jaja, ni sir, ni mleko, ni med.
Sad je gleda širom otvorenih očiju. I usta.
-Ni med?
-Ne, ni med.
-Pa što ne med?
-Pa i pčele su životinje.
-Ali med je najzdravija stvar na svetu, ja se ne sećam da sam se ikadzakašljao zato što stalno jedem med. Ma ne mogu da verujem, ni med... A mast na hleba?
Ona opet odmahuje glavom u neverici.
-A jabuku, jabuku jedeš?
-Da, naravno, jabuke da.
-Pa i jabuku boli kad je ti zagrizeš. Još ako je iseckaš na komadiće, pa je nabodeš viljuškom, misliš da ona ne pati.
-Ne, mislim da ne pati.
-E pa to ti misliš. Hoćeš jabuku da ti dam?
-Ne, hvala.
U tom trenutku autobus koči i skreće sa puta. Izbezumljeni pogledi, vrištanje i jauci uskoro zamenjuje apsolutna tišina.
On je kao i ostali potpuno deformisan i u magnovenju smrti, on vidi komadić svoga kačkavalja blizu svog smrvljenog lica i izusti svoje poslednje:
-Ali kačkavalj, domaći kačkavalj...