dnevnik srpskog samoubice

Bio jednom jedan Đorđe. Taj Đorđe je bio jedan mali dečak u jednom velikom carstvu. U tom carstvu je vladalo paganstvo i neznaboštvo i mali Đoka se plašio svih.

Jednog dana, dođe mu u san njegov Anđeo čuvar i reče mu: 

''Ustani Đokice, vreme je tvoje došlo a njihovo prošlo, vreme je da im objaviš da moraju da odu da bi ti i tvoj porod imali mesta da se namnožite i zasnujete bolji rod.''

Ali se Đokica uplaši i vrati se u san.

Ondak Gospod posla De Selbija, Božijeg izaslanika na zemlji. De Selbi je star čovek, priča se da ima preko 150 godina njegovog života na zemlji. Zemaljci nisu znali za De Selbija, koga su Anglikanci zvali De Selfish, zato što je propovedao samo za svoj narod. A narod De Selbija beše u egzodusu već nekoliko stoleća.

De Selbi dođe Đorđu i reče mu:

''Ustani Đokice, vreme je tvoje došlo a njihovo prošlo, vreme je da im objaviš da moraju da odu da bi ti i tvoj porod imali mesta da se namnožite i zasnujete bolji rod.''

A Đokica se još više uplaši i pobeže u šumu. Tamo je živeo sa vucima i lavovima. Oni ga podigoše i naučiše kako da bude čovek među vukovima i vuk među čovekima. On se vrati u svoju otadžbinu i tamo nađoše stanje mnogo gore nego što je bilo kada je krenuo... Sve ga je to podsećalo na Vavilon, kako po lepoti, tako i po grehu...

Đorđe se vrati među vukove i uze koplje pravde.

Do sutra...

''Sunce sija. Sneg se otopio. Da li je to kraj mojih patnji? Ili samo zatišje pred novu buru?

Ne mogu to znati. Ipak, radosno se osmehujem Suncu i zahvaljujem Gospodaru Bogu što mi je dao još jedan dan. Možda ovo bude poslednji. Ako je tako ondak idem da ga proživim, idem da dišem poslednje zrake Sunca što dobijam.

Ako mi nije poslednji opet ću izaći napolje da se radosno osmehujem svakom prolazniku, svakom dobrom i lošem biću koje hoda ovim sumornim gradom. Ja znam da je ovo moderni Vavilon, ovo gde ja živim, ali ondak sam i ja Vavilonac, ondak sam i ja grešnik kao i svi ostali, ni malo bolji, ni malo lošiji. Radostiću se danas njoj, mojoj obećanoj Irini koju neću videti još dugo. Ona ne zna da mi živimo u istom tom Vavilonu i dan kada je sretnem opet ona će me obasuti baš kao i ovo Sunce.

Da, život je dobar. Da, život je najbolji. Da, ona je tu negde oko moga srca, luta još tražeći me, ali ja imam strpljenja. Da, Gospodar Bog moj mora biti milostiv kada mi je dao ovakav dan...

Spreman sam za dalje. Mislim da samoubistvo ne postoji. Ali ne znam. Nisam probao. Sem možda jednom, ali TarmiRićmi nije bio jači od moga tela. Da, ja ostajem ovde. A vi kako hoćete.''

Tačno u podne tako je govorio Jovan de Selbi.

Lepe li priče, pomisli Đorđe Krivokuća.

Najboljem srpskom b(l)logeru je potrebna vaša moralna podrška... Da bi moje delo bilo objavljeno putem koji nije neslobodan, potrebno je da podržite Fejsbuk grupu Madas Huso...

Prvih 100 koji podrže grupu dobijaju besplatnu knjigu Dnevnik srpskog samoubice!!!

PS Prvih 300 dobija popust 50%.

Za sada počinjem objavljivanje bloga na engleskom kao što sam obećao...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

+gloria

21.12.2012.

I am Nothing Without Love

I got up when it was already dark, at 4.30 PM. I wanted to kill myself, but I have run out of whiskey, I finished it last night. There is some plum brandy, but I’d rather not kill myself with plum brandy.

 So I had to enter a new day. There is one good thing in my life and her name is Dijana. But Dijana has a lover, his name is Spenser and I am unimportant to her. And Spenser works for the blue angels, and I have only one pair of balls, and both were broken on Friday. 

I don’t know what to do today. There is nothing else.

 I keep falling into hibernation, more and more every day. For the New Year’s Eve I’ll go to sleep forever, unless Irina calls me. But she won’t, I know the whore too well.

 I can’t see well in the dark, I’ll turn on the TV. 

The fucking winter, no light. I cannot be happy in winter. I cannot be happy, ever, especially not in winter. That’s why I have given in to the sweet black depression… The demons have come, they are eating at my soul, and I have let them. Maybe I’ll be better tomorrow… Though I doubt it.

19,00 

I am nothing without love. I have been like this for a long time, and it can hurt, I sometimes moan, I am often patient. God’s Will is something that shouldn’t be doubted. If there is God. If not, then I really don’t know.

21,00 

Hard days. A sad youth. Wasted years.

 Still, there is strength and determination. Refusing to obey. Freedom won. Too much freedom won. Days of joy, all those days that I slept through.

 The Devil in the TV. But I have to turn the TV on, there is no other light…

I have to go

I have to loose

I have to start writing in English, obviously there is no law against writing in English. Or French. Mais, vous, les Serbes, vous ne comprenez pas Francais...

So, it will be English.

Sorry for all of you who don't understand English, it was either that or burning the blog down...

Good night to ya all...

Obzirom na razgovore koje sam imao danas sa zelenim zvaničnicima, mogu vam samo reći da ću vam početi pisati na engleskom. Ili iz egzila.

Ovde nemam slobode.

Danas vam se neću obratiti zato što ću imati problema za zelenim anđelima (čitaj:vojskom)

Poželite mi sreću.

Ustao po mraku, u 16,30. Hteo da se ubijem, ali nemam više viskija, popio sam ga sinoć. Ima neka rakija, ali ne bih da se ubijem rakijom.

Zato sam morao da uđem u novi dan. Ima jedna dobra stvar u mom životu i ona se zove Dijana. Ali Dijana ima svog ljubavnika Spensera, i ja joj nisam bitan. A Spenser radi za plave anđele, a ja imam samo dva jaja, i oba su mi slomili u petak...

Ne znam šta da radim danas. Nema više ništa.

Padam i ja sve više u zimski san. Za doček ću zaspati zauvek, sem ako mi se možda Irina ne javi... Ali neće kurva, znam je dobro...

Ne vidim dobro u mraku, upaliću TV.

.Jebena zima, nema svetlosti. Ne mogu da budem srećan zimi. Ne mogu nikad da budem srećan, ali zimi pogotovu. Zato sam se prepustio slatkoj crnoj depresiji... Demoni su došli da mi jedu dušu i ja sam ih pustio. Možda mi sutra bude bolje...Mada, čisto sumnjam.

19,00

Bez ljubavi sam ništa. Tako sam ja već dugo vremena, i ume to da boli, ponekad jaučem, često sam strpljiv. Božija Promisao je nešto u šta ne treba sumnjati. Ako Bog postoji, ako ne, ondak ne znam.

21,00

Teški dani. Tužna mladost. Ptotraćene godine.

Ipak, čvrstina i odlučnost. Nepokoravanje tuđoj volji. Osvojena i preterana sloboda... Dani sreće, svi oni dani koje sam prespavao.

Đavo u televiziji. Ali moram da ga upalim, nema drugog svetla...

Čim sam se probudio video sam vrane. Bilo ih je desetak blizu mog prozora. Ali čak i moje vrane su fine. Ne grakću. Samo su me gledale dok sam se meškoljio po krevetu. Nisam video ni jedan razlog da ustanem, ali sam to ipak uradio. Nije bilo druge, a već je bilo 15,30. Mrak je skoro pao, zima je počela... Zima koju neću završiti...

Zato sam odmah uzeo onog viskija što sam spremio za sudnji dan. Kako sam krenuo, ništa mi neće ostati, a para nemam da kupim novi. A ne ide slatke bromazepane da mešam sa pivom... Eh, muka...

Još jedan dan, eto to me čeka posle par dobrih trenutaka sa mojim najboljim prijateljem Chivasom. Nema nade, to je kristalno jasno, davno sam to shvatio... Nemam ni ljubavi. Ne volim nikog sem možda Irinu. E da, obećao sam vam nesrećnu priču o meni i Irini Voronini.

Sve je počelo veoma davno, proleća Gospodnjeg 2002.

Prvi put sam je video ispred pekare. Nešto sam je pitao. Tražio sam neku njenu drugaricu pa sam morao nju da pitam. Rekla mi je da se zove Irina. Mada je meni više izgledala kao Irena, ali dobro, to sada nije bitno. Bitno je da mi se uopšte nije dopala. Bila mi je krajnje antipatična.

Mrzi me da vam pričam o Irini. Ona je dosadna. Zato sam otišao kod mog brata De Selbija, i on mi je odmah ispričao jednu anegdotu:

Bio jednom jedan bogat čovek. Taj čovek je pun straha ali onog demonskog straha, dakle iracionalnog straha. Kada je počela epidemija svinjskog gripa, on se uplašio da ne umre od svinjskog gripa. Pozvao taj čovek maksijev kontakt centar koji se bavi prevencijom svinjskog gripa i pitao ih šta on treba da uradi da se ne bi zarazio. Kontakt ljudi mu rekli da jede puno vitamina i pije puno čajeva. On otišao u Maksi i kupio mnogo voća i čajeva. Ondak je počeo da jede puno voća. Kada je pojeo mnogo voća, otišao je i kupio brdo voća. Kada je pojeo brdo voća nestalo mu je para i otišao u banku i pokupio sav novac i za  sav novac kupio voće i čajeve. Maksi mu je prodao sve voće koje je imao. Kada je pojeo planinu voća umro je od vitaminoze, ali su ga demoni spasili bar od svinjskog gripa. Bio je srećan što nije umro od svinjskog gripa. Neka mu je laka zemlja.

PS U nastavku programa pogledajte seriju o Džordžu, a i kratak prilog kako se omladina zabavlja u paklu...

Dalja obraćanja ću raditi iz pakla. Tu sam dospeo, pošto sam se ubio. Mada će moji saradnici raditi i na zemlji, ali Srbiji, a to je isto pakao, tako da smo svi blizu i toplo nam je, zato što srpski političari greju ruke sa onim nečastivim što zove se Lucifer.

Moram da vam priznam da postajem sve popularniji!!! Sve više golubova dolazi na moju terasu, ja im čitam svoja dela dok oni jedu, samo me uvek začudi zašto uvek odu pre nego što završim. Kakve ima veze što su pojeli hleb ako im ja još čitam. Nevaljali golubovi!!! E što me nerviraju... Ali dok jedu, da vidite kako lepo slušaju, jest’ da me ne gledaju, gledaju u hranu, ali me slušaju... a to je bitno. Zato što sam ja govornik. Kad Car Uroš priča čak i golubovi ćute!!!

Dragi moji,

Više nisam mogao. Nisam mogao više da trpim svet oko sebe. Hrabro ću istupiti. Rešio sam da se roknem da Mitrom Mirićom.

Zbogom svima. Pamtite me po dobru...

 http://www.youtube.com/watch?v=blCeAOAN9co

Dragi moji čitaoci,

Zbog vaše velike podrške i interesovanja rešio sam da nastavim sa pisanjem bloga. Adresa će ostati ista, međutim sve svoje ekplicitne tekstove moraću da objavljujem na engleskom na drugom sajtu. Ovde ćete videti cenzurisane tekstove ''Dnevnika sprskog samoubice''. Ipak, knjiga koja će biti sinteza tekstova sa bloga izaćiće će, ako Gospod pomogne, necenzurisana. 

Ukoliko me plavi anđeli opet napadnu, ondak možda neću biti ni živ, a da ne pričam o svom radu...

Sutra ćete biti obavešteni o novoj adresi na engleskom. Takođe pozivam sve one koje imaju znanje, a i slobodnog vremena da se uključe u prevođenje, već datih tekstova na blogu, sa srpskog na engleski. Šaljite mi na moj mejl: urokio@yahoo.com

Neki ljudi su već uključeni u ovo i ja im se javno zahvaljujem.

Ipak, mislim da su i cenzurisani tekstovi bolji od praznog bloga, ili kako to naš mudri narod kaže: ''Bolje išta nego ništa.''

Išta. Pišta. Gišta.Jebem. Debem. Grebem.Grebem.Greben.Morski.More.Okean. Kosmos.

Ja sam kosmički pisac, ne srpski, ne balkanski, ne svetski nego kosmički. Žene koje su sa Venere znaju za mene. Ljudi sa Neptuna slave me kao spasitelja još od 2004.

Ipak, slavu zemaljsku je najteže dostići. A meni nije stalo do zemaljske slave. Ali mi treba mecena koji će platiti 250 eura da bi mogao da svoj prvi roman objavim necezenzurisan. Posle će sve biti lakše... Sada nije lako...

Takođe, želim da vas obavestim da će moj prvi magnum opus biti posvećen mome čukun-dedi, Dragutinu Kostiću koji je bio jedan najcenjenijih ljudi svoga vremena, inače i kum Bore Stankovića!!! Zanimljivo je da ga nacisti nisu dirali, nije smetao Hitleru. Ipak, zlom masonu Titu je mnogo smetalo što se on preziva na -ić, pa ga je ''sklonio''. Tito, sjajan posao si odigrao za satanu, ali ja ću pomoći da se moj čukun-deda rehabilituje i da mu Srbija oda priznanje za neverovatan rad koji joj je ostavio.

Današnji dnevnik objaviću baš kada je i ''onaj'' dnevnik, dakle u 19,30.

Srbija je večna dok su joj DECA verna.

Prošlo je više od 12h od vesti o mom hapšenju i pošto nije bilo nikakvih reakcija, ja sam primoran da objavim da ću ugasiti blog ''srpski samoubica''.

Hvala velikom bratu, i svim masonskim ložama koje su tajno podržale. Hvala svim alhemičarima koji su mi dali logističku podršku. Ipak, mudre srpske zmije nisu mi dale da prođem...

Poručujem dušmanima i plavim anđelima da ja još uvek mirno spavam. Kako spavaju oni, to ne želim da znam...

+slava Velikom Neimaru Svemira

Danas su me plavi anđeli uhapsili, zbog ''destruktivnog delovanja na omladinu.

Posle par sati  provodenih na informativnom razgovoru,''objasnili'' su mi da ne smem da pišem takve stvari.

Zvanično saopštenje izdaću sutra, do tada se možete obratiti mome atašeu za javnost, Bojani Moličnik koja će izdati saopštenje na Fejsbuku.

Vaša podrška mi je preko potrebna, krv je pala, njima se ne sviđa šta ja pišem, ako se ni vama ne sviđa, onda je najbolje da ugasim blog. Ako vam se moj blog bar i malo dopada, molim vas da mi pošaljete podršku bilo putem fejsbuka, bloga ili mejla...

Do sutra, ako ga dočekamo...

Probudio se u 14h. Svaki dan je sve gore. Zimska depra vlada mojom dušom. Neću se ni danas osećati dobro, to je sigurno.

Izašao sam na terasu i video da pored sveg snega nema ni jednog deteta na stazi za sankanje. U vreme mog detinjstva, tuda nije moglo da se prođe od gomile nas koji smo se,  rumeni i srećni,  spuštali se u jedan bolji svet. A da, da ne zaboravim da kažem da mi nismo imali 99 kanala na kablovskoj, da nismo imali sega mega, Internet i igrice. Moj televizor je imao samo dva programa, ali samo je jedan imao jasnu sliku, na drugom kanalu je slika bila mutna. Zato smo imali milion programa u glavi, mi deca prošlog milenijuma.

 Sada je ovo jedan lošiji svet. Svet koji ubija ono ljudsko, ono iskonsko. Ne mislim da će smak sveta biti kao u ’’Terminatoru’’,  taj trip sa mašinama koje dižu revoluciju protiv ljudi. Revolucija se već desila, i mi ljudi smo izgubili... Mašine su preuzele kontrolu nad većinom ljudi. Sa tom razlikom što bogati ljudi mogu da kupe dobre mašine koje će dobro da rade za njih. A mi kmetovi srpski, mi možemo da se svi jebemo u bulju sa ovim što imamo. Dakle, samo nas Bog može spasiti. Mene, ne može ni on, ja sam agnostik. Ne verujem da mogu objasniti Boga, a ne mogu da verujem u nešto šta ne mogu objasniti. Mislim da je Hrist bio sjajan lik, ali ovi posle njega su svi govna i jajare. Uključujući i mene.

Sad valjda razumete što želim da se roknem. Ako sam ja govno, vreme je da neko povuče vodu. Da odem u pizdu materinu... Bromovi i viski biće ta voda koja će me pročistiti od ovog tela. Ako Irina neće da se vidi sa mnom, mogao bi da odem za Novu godinu. To bi bio odlazak u stilu. Slatki bromazepani i gorki viski. Kakvo društvo za Novu Godinu!!! Sjajno! Ludo ćemo se provesti...

Juče sam dobio rezultate sa IQ testa iz Mense. IQ mi je drastično opao. Ta jedina stvar koja mi je držala nadu da sam drugačiji i bolji od drugih sada je pala... Ali Bukovski je lepo rekao: ’’Jedina razlika između mene i ostatka sveta je što sam ja svestan da sam genijalan’’ Isto tako i ja, jednog dana svet će shvatiti, tada verovatno neću biti sa vama, ali ću biti slavan. E to je bitno.

Juče sam opet tražio Irinu. Patetičan sam. Toliko me odbija, a ja opet idem pod njen prozor. Ali to je moja jedina sreća. Jedina šansa za izbavljenje. Ali je nada slaba. Sutra ću vam ispričati priču o meni i Irini. Ako dočekam sutra. A verovatno da hoću. Mislim, neću da se roknem pre Nove Godine, to je sigurno. Valjda.

Danas neću biti srećan. Ja stvarno ni ne znam ko može da bude srećan zimi. Sneg me plaši. Cipele su mi bušne a noge mokre kada izađem na ulicu. Zato danas neću izlaziti. Kada bi me Irina pozvala, ondak bih izašao. Ali me ona neće pozvati. Zato što je smrdljiva kučka. Ali ni ja nisam mnogo bolji.

Oko moje zgrade lete vrane. One su simbol depresije. Ja sam simbol depresije. Samo što one gakću a ja pišem. Nisam mnogo bolji od njih, a u stvari kad bolje razmislim, ne samo to, nego su one bolje od mene. One bar mogu da lete. Ja mogu samo da padnem. Gledao sam onaj film ’’Tajvansku kanastu’’ pre neki dan. Kaže neki citat: ’’Ako smo i pali, bili smo padu skloni’’ Sjajan film, baš govori o tome kako su mladi i perspektivni ljudi uvek namagarčani u ovoj zemlji. I ja sam namagarčen, i zato ću da se roknem. Sve sam spremio, dve litre najboljeg viskija, 5 kutija bromazepana, mislim da će biti dovoljno. A ondak idem u aleju velikana. Ostaće samo ovo delo iza mene. Neka ono svedoči ko me je ubio i zašto su me ubili. Neću ja sam sebe da ubijem, moja ruka će samo da izvrši konačni cilj. Oni su me ubili. Sistem. Nisu mi dali da studiram iako sam bio najbolji student zato što sam rektoru u lice rekao da je svinja koja prima novac ispod ruke i prosuo sam kantu farbe na lice. Naravno da su me šutnuli sa faksa. I naravno da to nije bilo u medijima zato što je rektor tada bio u vladajućoj koaliciji. Ko ih jebe, i onako im je usran faks, ne znam ni što sam se upisao...Ondak mi nisu mi dali da radim. Hteo sam da prodajem knjige na ulici zato što nisam mogao da nađem posao ni u jednoj firmi. Kome treba buntovnik... Počnem da prodajem knjige i dođe inspekcija i policija, uhapsi mi knjige i mene. To je zato što je to narodna policija, a narod ne voli da čita knjige, sem možda kad kenja, a to je samo nekoliko minuta dnevno... I zato sam sad ovde. Prvo sam radio u jednoj štampariji (dakle štampao knjige) ondak sam knjige prodavao a sada jednu knjigu pišem. Knjiga moje smrti, knjiga srpskih ubica, dakle, razumite, neću ja sam sebe da ubijem, ja ću samo da popijem sva ta sranja, oni su me ubili...

Jedino što mi pomaže su junky filmovi, kad vidim koliko su tek komani sjebani, ondak mi je lakše. Mislim, bio sam i ja koman, ali sam se skinuo sa sranja... Lepo je živeti na Karaburmi, vidiš sve te likove ovisne o dopu, i ondak ti je lakše. Žao mi je njih, ali žao mi je i sebe. Sve nas je sistem sjebao.

Piše danas u novinama da se neki medeved šepuri tamo po zoološkom vrtu. Neće da ide na spavanje. Ja sam malo slabiji medved, ide mi se već na spavanje. Evo tek je podne a meni se već spava. Malo ću da dremnem. Mislim zima nije da čovek radi. Čak i u onoj pričici o cvrčku i mravu, čak i mrav ne radi u zimu. Ali mrav bar radi leti, ja ne. Je ne mogu da radim u sistemu koji me je okovao. Živim sa majkom, od njene plate. Ne smem da vam kažem koliko je njena plata. Stid me je koliko smo postali siromašni...

Ali pored svega toga ja bih voleo da provedem doček Nove Godine sa Irinom. Ondak se možda i ne bi ubio...

Večeras ima Madradeuš u 20,10. Najbolja moguća depresivna muzika. Uzeću dva broma i malo onog viskija tek da vidim da li šljaka....