U ovakvim danima poželim da živim
''Sunce sija. Sneg se otopio. Da li je to kraj mojih patnji? Ili samo zatišje pred novu buru?
Ne mogu to znati. Ipak, radosno se osmehujem Suncu i zahvaljujem Gospodaru Bogu što mi je dao još jedan dan. Možda ovo bude poslednji. Ako je tako ondak idem da ga proživim, idem da dišem poslednje zrake Sunca što dobijam.
Ako mi nije poslednji opet ću izaći napolje da se radosno osmehujem svakom prolazniku, svakom dobrom i lošem biću koje hoda ovim sumornim gradom. Ja znam da je ovo moderni Vavilon, ovo gde ja živim, ali ondak sam i ja Vavilonac, ondak sam i ja grešnik kao i svi ostali, ni malo bolji, ni malo lošiji. Radostiću se danas njoj, mojoj obećanoj Irini koju neću videti još dugo. Ona ne zna da mi živimo u istom tom Vavilonu i dan kada je sretnem opet ona će me obasuti baš kao i ovo Sunce.
Da, život je dobar. Da, život je najbolji. Da, ona je tu negde oko moga srca, luta još tražeći me, ali ja imam strpljenja. Da, Gospodar Bog moj mora biti milostiv kada mi je dao ovakav dan...
Spreman sam za dalje. Mislim da samoubistvo ne postoji. Ali ne znam. Nisam probao. Sem možda jednom, ali TarmiRićmi nije bio jači od moga tela. Da, ja ostajem ovde. A vi kako hoćete.''
Tačno u podne tako je govorio Jovan de Selbi.
Lepe li priče, pomisli Đorđe Krivokuća.
