dnevnik srpskog samoubice

Bio jednom jedan Đorđe. Taj Đorđe je bio jedan mali dečak u jednom velikom carstvu. U tom carstvu je vladalo paganstvo i neznaboštvo i mali Đoka se plašio svih.

Jednog dana, dođe mu u san njegov Anđeo čuvar i reče mu: 

''Ustani Đokice, vreme je tvoje došlo a njihovo prošlo, vreme je da im objaviš da moraju da odu da bi ti i tvoj porod imali mesta da se namnožite i zasnujete bolji rod.''

Ali se Đokica uplaši i vrati se u san.

Ondak Gospod posla De Selbija, Božijeg izaslanika na zemlji. De Selbi je star čovek, priča se da ima preko 150 godina njegovog života na zemlji. Zemaljci nisu znali za De Selbija, koga su Anglikanci zvali De Selfish, zato što je propovedao samo za svoj narod. A narod De Selbija beše u egzodusu već nekoliko stoleća.

De Selbi dođe Đorđu i reče mu:

''Ustani Đokice, vreme je tvoje došlo a njihovo prošlo, vreme je da im objaviš da moraju da odu da bi ti i tvoj porod imali mesta da se namnožite i zasnujete bolji rod.''

A Đokica se još više uplaši i pobeže u šumu. Tamo je živeo sa vucima i lavovima. Oni ga podigoše i naučiše kako da bude čovek među vukovima i vuk među čovekima. On se vrati u svoju otadžbinu i tamo nađoše stanje mnogo gore nego što je bilo kada je krenuo... Sve ga je to podsećalo na Vavilon, kako po lepoti, tako i po grehu...

Đorđe se vrati među vukove i uze koplje pravde.

Do sutra...

''Sunce sija. Sneg se otopio. Da li je to kraj mojih patnji? Ili samo zatišje pred novu buru?

Ne mogu to znati. Ipak, radosno se osmehujem Suncu i zahvaljujem Gospodaru Bogu što mi je dao još jedan dan. Možda ovo bude poslednji. Ako je tako ondak idem da ga proživim, idem da dišem poslednje zrake Sunca što dobijam.

Ako mi nije poslednji opet ću izaći napolje da se radosno osmehujem svakom prolazniku, svakom dobrom i lošem biću koje hoda ovim sumornim gradom. Ja znam da je ovo moderni Vavilon, ovo gde ja živim, ali ondak sam i ja Vavilonac, ondak sam i ja grešnik kao i svi ostali, ni malo bolji, ni malo lošiji. Radostiću se danas njoj, mojoj obećanoj Irini koju neću videti još dugo. Ona ne zna da mi živimo u istom tom Vavilonu i dan kada je sretnem opet ona će me obasuti baš kao i ovo Sunce.

Da, život je dobar. Da, život je najbolji. Da, ona je tu negde oko moga srca, luta još tražeći me, ali ja imam strpljenja. Da, Gospodar Bog moj mora biti milostiv kada mi je dao ovakav dan...

Spreman sam za dalje. Mislim da samoubistvo ne postoji. Ali ne znam. Nisam probao. Sem možda jednom, ali TarmiRićmi nije bio jači od moga tela. Da, ja ostajem ovde. A vi kako hoćete.''

Tačno u podne tako je govorio Jovan de Selbi.

Lepe li priče, pomisli Đorđe Krivokuća.

 

Najboljem srpskom b(l)logeru je potrebna vaša moralna podrška... Da bi moje delo bilo objavljeno putem koji nije neslobodan, potrebno je da podržite Fejsbuk grupu Madas Huso...

Prvih 100 koji podrže grupu dobijaju besplatnu knjigu Dnevnik srpskog samoubice!!!

PS Prvih 300 dobija popust 50%.

Za sada počinjem objavljivanje bloga na engleskom kao što sam obećao...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

+gloria

21.12.2012.

I am Nothing Without Love

I got up when it was already dark, at 4.30 PM. I wanted to kill myself, but I have run out of whiskey, I finished it last night. There is some plum brandy, but I’d rather not kill myself with plum brandy.

 So I had to enter a new day. There is one good thing in my life and her name is Dijana. But Dijana has a lover, his name is Spenser and I am unimportant to her. And Spenser works for the blue angels, and I have only one pair of balls, and both were broken on Friday. 

I don’t know what to do today. There is nothing else.

 I keep falling into hibernation, more and more every day. For the New Year’s Eve I’ll go to sleep forever, unless Irina calls me. But she won’t, I know the whore too well.

 I can’t see well in the dark, I’ll turn on the TV. 

The fucking winter, no light. I cannot be happy in winter. I cannot be happy, ever, especially not in winter. That’s why I have given in to the sweet black depression… The demons have come, they are eating at my soul, and I have let them. Maybe I’ll be better tomorrow… Though I doubt it.

 

19,00 

I am nothing without love. I have been like this for a long time, and it can hurt, I sometimes moan, I am often patient. God’s Will is something that shouldn’t be doubted. If there is God. If not, then I really don’t know.

 

21,00 

Hard days. A sad youth. Wasted years.

 Still, there is strength and determination. Refusing to obey. Freedom won. Too much freedom won. Days of joy, all those days that I slept through.

 The Devil in the TV. But I have to turn the TV on, there is no other light…