Nisam bir'o biro
Morao sam jutros da ustanem u 8h da bih stigao na biro. Možete da zamislite koji šok za telo, obzirom da sam legao u 7h. Kada je zazvonio sat lepo sam video kako mi se topi mozak od tuge. Melanholija, depresija, osećanje beznađa. Želeo sam samo još 5 minuta da ostanem u toplom, slatkom krevetu koji je moj jedini pravi prijatelj... I ostao sam još 5. A ondak još 5. Pa još 5. Pa sam isključio alarm. Kada sam ponovo otvorio oči video sam da je već 11,35!!! Sranje! A ovaj tip na birou već me mrzi. Prošli put mi je rekao da nikada nije video mladića koji je toliko nezainteresovan da nađe posao. Rekao sam mu da mi ga popuši. Ondak sam izašao iz njegove kancelarije. Danas ću morati da se izvinjavam. I moraću da mu se pravdam zašto sam zakasnio...
Prokletstvo! Morao sam u autobusu, onako gladan i bez kafe, da smišljam izgovor zašto sam zakasnio.
Imao sam 3 opcije:
1. Da kažem da sam bio u vojsci. To nije baš ubedljivo zato što sam mu već pričao da ne bih išao u vojsku ni kada bi me puškom terali
2. Da kažem da me je opet boleo stomak, to sam iskoristio 5 od 7 poslednjih puta.
3. Da kažem da radim na crno, ali ne smem da mu kažem gde zato što radim za mafiju, ili još bolje da radim za CIJU.
Na kraju sam od silnog razmišljanja zaspao u autobusu i promašio stanicu. Stigao sam kod njega u 13,52. Oni rade do 14h, taman je hteo da zaključa kancelariju.
-Dobro jutro, rekoh ja držeći se za stomak. Ko ga jebe, imaju ti hronični stomačni virusi.
-Jutro je odavno prošlo, momčino.
Da, nisam vam rekao. Ima ta stvar sa tipom koja me najviše nervira, a to je da su vi koji dođu kod njega na torturu ''momčine''. Mislim da i devojke tako oslovljavlja, jebeni moron.
-Ma i ja sam se rano probudio, nego počeo stomak da me boli još od 7h, baš kad sam ustao, da bih stigao kod vas na vreme... I ondak ja krenem da se spremam i kažem sebi ''Uroše, onaj pošten čovek na birou te čeka tamo, stisni zube i kreni hrabro u novi dan''. I kad sam stisnuo zube, ja se, da prostite, ukakio. I evo tek oko 13h mi bilo bolje.
-Dobro, ajde sedi, ja sam već krenuo.
-Što se mene tiče možete vi da idete, samo da mi produžite markicu za prevoz, znate ja svaki dan jurcam po gradu da bih našao posao, ali svuda popunjeno, svi kažu dođi sutra, a ja dođem sutra, a oni kažu, ne danas nego sutra, i ondak sam ih pitao od kada važi danas, da bih znao kada je sutra...
-Momčino, moram nešto da te pitam. -prekinu me debeli.
-Samo izvolite, gospodine.
-Zašto toliko lažeš?
-Ma ne lažem, nego me boli stomak, evo sve me pecka ovde.
A stvarno me peckalo, ništa nisam pojeo, a ni kafu nisam popio. Da stvar bude gora, on je na stolu imao neki burek sa sirom, pa sam čekao da se okrene, da bi ga strpao u džep. Ali me je on fiksirao sa svojim biro očima. Ondak sam zanemeo. Verovatno zna neku crnu magiju, šta li.
-Kad ćeš ti da nađeš posao, momčino?
Bio je uporan sa tim momčino... Baš mi je išao na živce. Zamišljao sam kako mu guram onaj burek u usta, zajedno sa mišom od kompjutera.
-Jao, pa ja sam zaboravio!!! Pa moram da idem kod dede u bolnicu. Jao, kol'ko je već, to? Au, već je dva sata. Ajde samo lupite mi pečat pa da ja idem u bolnicu. I jel imate možda 100 dinara da kupim dedi čokoladu? Deda jadan, on nema zube, al'čokoladu može da sisa...
-Ti si kreten momčino, evo ti pečat, i ovo malo sitnog što imam.
Kad sam krenuo namignuo sam mu i poslao sam mu poljubac. Jedino sam burek zaboravio da mu maznem... Kad sam izašao sa biroa, video sam da mi je dao samo 34 dinara. Dobro, bar za pivo. Problem je bio što ova glupa kasirka nije htela da mi da flašu na ličnu kartu, pa sam morao da pijem ispred radnje k'o poslednji klošar. Lepo mi je počeo dan.
18,00
Popio sam još 5 piva i već se osećam bolje, još malo rakije i biće lepo veče...
Nego, ako želite da pomognete moj projekat pristupite grupi Napred Urke, kao što sam najavio, ova grupa baviće se svim mladim ljudima u Srbiji koje su sopstveni roditelji i narod prezreo, prognao i oterao negde daleko... Ja sam još uvek ovde u Srbiji, ali moj egzil je blizu, moji sledbenici će nastaviti moj rad, ja ću vam se javiti jednog dana opet.
