Srbin u okovima
Danas neću biti srećan. Ja stvarno ni ne znam ko može da bude srećan zimi. Sneg me plaši. Cipele su mi bušne a noge mokre kada izađem na ulicu. Zato danas neću izlaziti. Kada bi me Irina pozvala, ondak bih izašao. Ali me ona neće pozvati. Zato što je smrdljiva kučka. Ali ni ja nisam mnogo bolji.
Oko moje zgrade lete vrane. One su simbol depresije. Ja sam simbol depresije. Samo što one gakću a ja pišem. Nisam mnogo bolji od njih, a u stvari kad bolje razmislim, ne samo to, nego su one bolje od mene. One bar mogu da lete. Ja mogu samo da padnem. Gledao sam onaj film ’’Tajvansku kanastu’’ pre neki dan. Kaže neki citat: ’’Ako smo i pali, bili smo padu skloni’’ Sjajan film, baš govori o tome kako su mladi i perspektivni ljudi uvek namagarčani u ovoj zemlji. I ja sam namagarčen, i zato ću da se roknem. Sve sam spremio, dve litre najboljeg viskija, 5 kutija bromazepana, mislim da će biti dovoljno. A ondak idem u aleju velikana. Ostaće samo ovo delo iza mene. Neka ono svedoči ko me je ubio i zašto su me ubili. Neću ja sam sebe da ubijem, moja ruka će samo da izvrši konačni cilj. Oni su me ubili. Sistem. Nisu mi dali da studiram iako sam bio najbolji student zato što sam rektoru u lice rekao da je svinja koja prima novac ispod ruke i prosuo sam kantu farbe na lice. Naravno da su me šutnuli sa faksa. I naravno da to nije bilo u medijima zato što je rektor tada bio u vladajućoj koaliciji. Ko ih jebe, i onako im je usran faks, ne znam ni što sam se upisao...Ondak mi nisu mi dali da radim. Hteo sam da prodajem knjige na ulici zato što nisam mogao da nađem posao ni u jednoj firmi. Kome treba buntovnik... Počnem da prodajem knjige i dođe inspekcija i policija, uhapsi mi knjige i mene. To je zato što je to narodna policija, a narod ne voli da čita knjige, sem možda kad kenja, a to je samo nekoliko minuta dnevno... I zato sam sad ovde. Prvo sam radio u jednoj štampariji (dakle štampao knjige) ondak sam knjige prodavao a sada jednu knjigu pišem. Knjiga moje smrti, knjiga srpskih ubica, dakle, razumite, neću ja sam sebe da ubijem, ja ću samo da popijem sva ta sranja, oni su me ubili...
Jedino što mi pomaže su junky filmovi, kad vidim koliko su tek komani sjebani, ondak mi je lakše. Mislim, bio sam i ja koman, ali sam se skinuo sa sranja... Lepo je živeti na Karaburmi, vidiš sve te likove ovisne o dopu, i ondak ti je lakše. Žao mi je njih, ali žao mi je i sebe. Sve nas je sistem sjebao.
Piše danas u novinama da se neki medeved šepuri tamo po zoološkom vrtu. Neće da ide na spavanje. Ja sam malo slabiji medved, ide mi se već na spavanje. Evo tek je podne a meni se već spava. Malo ću da dremnem. Mislim zima nije da čovek radi. Čak i u onoj pričici o cvrčku i mravu, čak i mrav ne radi u zimu. Ali mrav bar radi leti, ja ne. Je ne mogu da radim u sistemu koji me je okovao. Živim sa majkom, od njene plate. Ne smem da vam kažem koliko je njena plata. Stid me je koliko smo postali siromašni...
Ali pored svega toga ja bih voleo da provedem doček Nove Godine sa Irinom. Ondak se možda i ne bi ubio...
Večeras ima Madradeuš u 20,10. Najbolja moguća depresivna muzika. Uzeću dva broma i malo onog viskija tek da vidim da li šljaka....
