dnevnik srpskog samoubice

Čim sam se probudio video sam vrane. Bilo ih je desetak blizu mog prozora. Ali čak i moje vrane su fine. Ne grakću. Samo su me gledale dok sam se meškoljio po krevetu. Nisam video ni jedan razlog da ustanem, ali sam to ipak uradio. Nije bilo druge, a već je bilo 15,30. Mrak je skoro pao, zima je počela... Zima koju neću završiti...

Zato sam odmah uzeo onog viskija što sam spremio za sudnji dan. Kako sam krenuo, ništa mi neće ostati, a para nemam da kupim novi. A ne ide slatke bromazepane da mešam sa pivom... Eh, muka...

Još jedan dan, eto to me čeka posle par dobrih trenutaka sa mojim najboljim prijateljem Chivasom. Nema nade, to je kristalno jasno, davno sam to shvatio... Nemam ni ljubavi. Ne volim nikog sem možda Irinu. E da, obećao sam vam nesrećnu priču o meni i Irini Voronini.

Sve je počelo veoma davno, proleća Gospodnjeg 2002.

Prvi put sam je video ispred pekare. Nešto sam je pitao. Tražio sam neku njenu drugaricu pa sam morao nju da pitam. Rekla mi je da se zove Irina. Mada je meni više izgledala kao Irena, ali dobro, to sada nije bitno. Bitno je da mi se uopšte nije dopala. Bila mi je krajnje antipatična.

Mrzi me da vam pričam o Irini. Ona je dosadna. Zato sam otišao kod mog brata De Selbija, i on mi je odmah ispričao jednu anegdotu:

Bio jednom jedan bogat čovek. Taj čovek je pun straha ali onog demonskog straha, dakle iracionalnog straha. Kada je počela epidemija svinjskog gripa, on se uplašio da ne umre od svinjskog gripa. Pozvao taj čovek maksijev kontakt centar koji se bavi prevencijom svinjskog gripa i pitao ih šta on treba da uradi da se ne bi zarazio. Kontakt ljudi mu rekli da jede puno vitamina i pije puno čajeva. On otišao u Maksi i kupio mnogo voća i čajeva. Ondak je počeo da jede puno voća. Kada je pojeo mnogo voća, otišao je i kupio brdo voća. Kada je pojeo brdo voća nestalo mu je para i otišao u banku i pokupio sav novac i za  sav novac kupio voće i čajeve. Maksi mu je prodao sve voće koje je imao. Kada je pojeo planinu voća umro je od vitaminoze, ali su ga demoni spasili bar od svinjskog gripa. Bio je srećan što nije umro od svinjskog gripa. Neka mu je laka zemlja.

PS U nastavku programa pogledajte seriju o Džordžu, a i kratak prilog kako se omladina zabavlja u paklu...

Dalja obraćanja ću raditi iz pakla. Tu sam dospeo, pošto sam se ubio. Mada će moji saradnici raditi i na zemlji, ali Srbiji, a to je isto pakao, tako da smo svi blizu i toplo nam je, zato što srpski političari greju ruke sa onim nečastivim što zove se Lucifer.

Moram da vam priznam da postajem sve popularniji!!! Sve više golubova dolazi na moju terasu, ja im čitam svoja dela dok oni jedu, samo me uvek začudi zašto uvek odu pre nego što završim. Kakve ima veze što su pojeli hleb ako im ja još čitam. Nevaljali golubovi!!! E što me nerviraju... Ali dok jedu, da vidite kako lepo slušaju, jest’ da me ne gledaju, gledaju u hranu, ali me slušaju... a to je bitno. Zato što sam ja govornik. Kad Car Uroš priča čak i golubovi ćute!!!

Dragi moji,

Više nisam mogao. Nisam mogao više da trpim svet oko sebe. Hrabro ću istupiti. Rešio sam da se roknem da Mitrom Mirićom.

Zbogom svima. Pamtite me po dobru...

 http://www.youtube.com/watch?v=blCeAOAN9co

Dragi moji čitaoci,

Zbog vaše velike podrške i interesovanja rešio sam da nastavim sa pisanjem bloga. Adresa će ostati ista, međutim sve svoje ekplicitne tekstove moraću da objavljujem na engleskom na drugom sajtu. Ovde ćete videti cenzurisane tekstove ''Dnevnika sprskog samoubice''. Ipak, knjiga koja će biti sinteza tekstova sa bloga izaćiće će, ako Gospod pomogne, necenzurisana. 

Ukoliko me plavi anđeli opet napadnu, ondak možda neću biti ni živ, a da ne pričam o svom radu...

Sutra ćete biti obavešteni o novoj adresi na engleskom. Takođe pozivam sve one koje imaju znanje, a i slobodnog vremena da se uključe u prevođenje, već datih tekstova na blogu, sa srpskog na engleski. Šaljite mi na moj mejl: urokio@yahoo.com

Neki ljudi su već uključeni u ovo i ja im se javno zahvaljujem.

Ipak, mislim da su i cenzurisani tekstovi bolji od praznog bloga, ili kako to naš mudri narod kaže: ''Bolje išta nego ništa.''

Išta. Pišta. Gišta.Jebem. Debem. Grebem.Grebem.Greben.Morski.More.Okean. Kosmos.

Ja sam kosmički pisac, ne srpski, ne balkanski, ne svetski nego kosmički. Žene koje su sa Venere znaju za mene. Ljudi sa Neptuna slave me kao spasitelja još od 2004.

Ipak, slavu zemaljsku je najteže dostići. A meni nije stalo do zemaljske slave. Ali mi treba mecena koji će platiti 250 eura da bi mogao da svoj prvi roman objavim necezenzurisan. Posle će sve biti lakše... Sada nije lako...

Takođe, želim da vas obavestim da će moj prvi magnum opus biti posvećen mome čukun-dedi, Dragutinu Kostiću koji je bio jedan najcenjenijih ljudi svoga vremena, inače i kum Bore Stankovića!!! Zanimljivo je da ga nacisti nisu dirali, nije smetao Hitleru. Ipak, zlom masonu Titu je mnogo smetalo što se on preziva na -ić, pa ga je ''sklonio''. Tito, sjajan posao si odigrao za satanu, ali ja ću pomoći da se moj čukun-deda rehabilituje i da mu Srbija oda priznanje za neverovatan rad koji joj je ostavio.

Današnji dnevnik objaviću baš kada je i ''onaj'' dnevnik, dakle u 19,30.