dnevnik srpskog samoubice

Na znam tačno kada sam razvio tu fobiju, ali čini mi se da je zauvek bila tu. Naime, mislim da ta fobija ni ne postoji u udžbenicima medicine. To me i teši, konačno ću ostaviti nekakav trag na ovoj planeti. Recimo, De Selbijev sindrom!

Radi se o ovome. Imam veliki problem sa pričanjem telefonom, bilo mobilnim ili fiksnim. Ili je bolje reći da nemam problem, pošto ih gotovo ni ne koristim. Ne znam tačno šta je tu problem, možda to što ne mogu da gledam u sagovornika. Ne vidim gestikulaciju, mimiku... Dakle, ukoliko moram nekoga da zovem imam veliku tremu, baš kao pred bitan ispit. Glas mi podrhtava, pomalo gubim dah, a srce ubrzano lupa. Ruke su mi ledene. Kada počnem razgovor počinjem i da se znojim. Dok pričam šetam se od jednog kraja sobe do drugog. Ako je razgovor duži, verovatno pređem i par kilometara! Naravno, sve to gledam da izbegnem. Recimo, ako mi treba neka informacija iz neke agencije, radnje ili servisa radije ću da odem na drugi kraj grada, nego da pozovem telefonom. Često mi se desi, kad tako odem negde, da mi kažu: ''Pa mogli ste telefonom da nas pozovete, niste morali da dolazite!'' Onda ja slažem da sam baš tu prolazio. 

Telefonska sekretarica, naravno, meni je mnogo pomogla i na tom sam izumu zaista zahvalan čovečanstvu. Pre toga njenog dolaska moram sam da strepim ko zove i kakvog će karaktera da bude razgovor. Tada još nije bilo ni indentifikacije, da vas podsetim. Ovako je lakše sa sekretaricom. Nekad se čak i javim, kada sam mentalno spreman i shvatim da mogu da pričam sa osobom koja se predstavila na sekretaricom. Naravno, takve situacije su retke.

Mobilni nisam imao dugo godina, štaviše, bio sam veliki pobornik njihovog nekorišćenja. Ipak, kada sam se zaljubio u jednu Riječanku, morao sam da ga nabavim, jer je SMS bio najlakši način komunikacije. (Fejsbuk sam takođe otvorio zbog jedne ljubavi). Naravno, ljudi se ljute što ne odgovaram danima na pozive (SMS mi nije problem). Niko ne razume moje stanje. Generacijama posle mene će biti lakše, jer će moći prosto da odgovore da je u pitanju De Selbijev sindrom, i ljudi će ih razumeti, kao što razumeju čoveka koji se plaši zatvorenog prostora.

Ipak, danas sam uspeo ono što mesecima odlažem; da pozovem agenta za neki posao koji čekam. Kod njega, na žalost, ne može da se ode, jer je retko u kancelariji. Gutao sam gnedle pre neko što sam pozvao, ali sam znao da sada moram i da ne mogu više da odlažem. Skupio sam snage i uradio to hrabro!

Ali đubre se nije javilo...

Sećam se da sam nekad bio srećan. To je bilo davno, doduše. Toliko davno da se čini kao da je to bio neki drugi život.

Na radiju je glupa muzika, ali ne mogu da uhvatim ni jednu bolju stanicu.

Ne znam ni o čemu da pišem, ali i to će doći, bitno je da sam ovde.

Moj drugar je juče rekao da se ceo život neprestano menjamo i da je to bitan proces. Da je najteže pobediti sebe ali da je to najbitnije.

Svaki početak je težak! Međutim, novi početak je izgleda još teži. Tu mislim na stvari koje si već započeo ali si stao. Sigurno, lakše je time što znaš da možeš da počneš, ali isto tako te još više prati to spoznaja da si ipak pao i da nisi uspeo da izguraš ono što si započeo. Naravno, krenuću opet, ali ništa ne može da mi garantuje da neću opet pasti. Štaviše, vrlo verovatno da opet neću uspeti. Nije to obeshrabrenost, to je čista statistika. 

ali...

''If you're going to try, go all the way. Otherwise don't even start. This could mean losing girlfriends, wives, relatives, jobs, and maybe your mind. It could mean not eating for three or four days. It could mean freezing on a park bench. It could mean jail. It could mean derision. It could mean mockery, isolation. Isolation is the gift. All the others are a test of your endurance. Of how much you really want to do it. And you'll do it, despite rejection in the worst odds. And it will be better than anything else you can imagine. If you're going to try, go all the way. There is no other feeling like that. You will be alone with the gods. And the nights will flame with fire. You will ride life straight to perfect laughter. It's the only good fight there is. '' (Charles Bukowski)

Odlazak na biro. Tradicija i nužnost. Skoro svečanost u životu u životu jednog nezaposlenog. Doduše, ni jedan nezaposleni ne voli tu neophodnost, ali to povlači bar neku akciju. Pokucao sam na vrata i ušao. Moj čovek me je pogledao iznad naočara. Klimnuo je glavom nezainteresovano i rekao mi da sednem. Ovaj put se ništa spektakularno nije desilo. Overio mi je sve papire.

Na kraju me je pitao:
-Šta ćemo dalje?
Rešio sam da ga uklonim. Da ga ubijem ako hoćete. Naravno, bez krvi i oružja. Jednostavno, mojom tastaturom.
-Nema dalje, kratko odgovorih.
-Kako nema dalje?, pitao je lenjo, gledajući u papire i u kompjuter.
-Lepo, nema dalje, rešio sam da vi nestanete iz moga dela.
-Da li ćete mi i ovaj put pričati neke bajke kao i obično? Šta ste ovaj put smislili, pogledao me je kratko.
-Upravo se o tome i radi. Ovaj put neče biti nikakvih bajki, moraću da vas suočim sa stvarnom situacijom. A to baš proizliazi iz toga što nisam ništa smislio za ovo naše viđenje. Niste mi više inspirativni.
-Ne znam o čemu pričate.
Morao sam da saspem istinu u lice. Znao sam da će to biti bolno.
-Vi ne postojite stvarno. Vi ste izmišljeni lik. Služite za ismevanje i porugu čitaocima mojih kratkih priča, uglavnom na blogu.
-A je li? Ovaj put stvarno imate nešto novo.
Skinuo je naočare i pogledao me značajno.
-Vidim da mi ne verujete. Navešću vam jedan primer. Probajte da kažete nešto svoje, nešto što ste potpuno sami smislili. Bilo šta. A ja neću smisliti narednu rečenicu za vas. Dakle, da vidimo da li vi imate svoju svest, ili ste deo moje mašte.
Naravno, ništa nije mogao da kaže. Bez mene on je bio samo marioneta. U trenutku je počeo da sve shvata. Počeo je da se znoji i labavi kravatu.
-Ali, to ne može biti.
-O da, može.
Lupio je šakom u sto.
-Ali evo, lupio sam šakom o sto. To sam sam uradio.
-Netačno. Sve sam ja smislio kao vašu reakciju. Takođe, i taj znoj koji vam curka, a ti besmisleni pokreti sa kravatom.
-Ah, ah... ponavljao je.
-Nemojte se ljutiti. Nekome je život majka a nekome maćeha. Vama nije ni jedno ni drugo. Vi ste jednostavno izmišljeni. Da sam zaposlen u bacni, ili da sam advokat, bilo šta drugo a da nisam pisac, vi ne bi ste ni postojali. Stvari su jasne.
-Da li ima nade da ostanem u životu?
-Ne baš. Jedino, ako bih ja postao šizofreničar i počeo da živim u vašem svetu.
-Pa je l' ima šanse?
-Šta?
-To, da postanete šizofreničar?
-Teško, ja imam bujnu maštu, ali ipak znam da razdvojim realnost od fikcije.
-Vi ste onda Bog.
-A ne. To je pogrešna pretpostavka. Da sam ja Bog, vi bi postojali kao čovek od krvi i mesa. Uostalom, Bog je jedan za one koji veruju. A vi ste samo jedan običan lik u mojim kratkim pričama.
Ćutao je i gledao u pod.
-Šta ćemo sada?
-Ništa posebno. Završiću ovu priču uskoro i vi se više nećete pojavljivati. Možda imate pravo na poslednju želju. To ću vam dozvoliti da sami smislite. Toliko ste ipak zaslužili. Proveli smo neke lepe trenutke nas dvojica. Dakle, samo zamislite u vašoj glavi i želja će vam biti odmah ispunjena.
Već u sledećem trenutku on je bio na meni. Njegovi mesnati prsti stezali su me oko vrata. Gubio sam dah. Radnici u svim državnim ustanovama uvek su bili lukavi. Umeli su da prevare sistem. Da pronađu rupu u zakonu. Ali, ovo nisam očekivao od njega. Na svu sreću, vrata od kancelarije su bila otvorena i neko od njegovih kolega je video. Ubrzo, nekoliko ljudi ga je držalo u uglu sobu, dok sam ja dolazio sebi.
-Ne, pustite me, kako ne razumete, niko od nas ne postoji, svi smo mi samo epizodne uloge u njegovoj glavi. Moramo ga ubiti, kako vam nije jasno!
Prirodno, zvučao je kao ludak. To nije moglo tek tako da se izgovara. Ubrzo su ga odvezla kola hitne pomoći.

Čovek sa biroa je otišao da se nikada ne vrati.

Marijana, sasvim normalna devojka, modernih shvatanja, solidan student Beogradskog univerziteta. Đorđetova devojka.
Đorđe, nenormalni i nadobudni mladi pisac, koji dane provodi sedeći kući, neuspešno pokušavajući da smisli početak svog prvog romana. Pati od insomnie, mada se njegova psiho-patologija verovatno ne završava na tome. Za sebe tvrdi da je neshvaćeni genije i da će nadmašiti sve velike pisce, uključujući i Šekspira. Marijanin dečko.

Noć je. Sat pokazuje 03:50. Telefon zvoni u Marijaninom stanu. Ona ga pušta da zvoni do prekida centrale. Telefon zvoni drugi put i Marijana je ovaj put primorana da ustane i javi se kako bi okončala buku.

-Halo?
-E stvarno, koliko ti treba da se javiš. Ja čekam sa druge strane, znaš!, reče on uvređeno.
Nije mogla ništa da mu odgovori. Zbunjenost.
-Pa dobro, molim te, šta radiš?-pitao je Đorđe.
-A šta misliš da radim?, počinjao je bes u njoj da radi.
-Nemam pojma šta radiš, samo znam da moram da te čekam dok se javiš na telefon.
-SPAVAM! To je obično ono što ljudi rade u četri sata noću.
-A to... Pa kako si?
-Probudio si me, podigao iz kreveta u sred noći i sada bi malo da ćaskaš, je li to u pitanju?
-Što je l' se tebi ćaska?
Držala se za glavu u neverici.
-Možemo i da ćaskamo ako hoćeš, ali hteo sam da ti saopštim nešto važno, reče Đorđe.
-Da nije tvoj otac...(otac mu je bio teško bolestan, pa se smrt očekivala svakog dana)
-Ma ne, nije moj otac u pitanju. Konačno sam smislio kako da počnem roman! Zamisli! A ideja mi je sve vreme bila tako reći pred nosem. Jesi spremna da se iznenadiš?
-...
-Verovatno si uzbuđena. Vidi. Radi se o jednom mladom piscu. On želi da napiše roman, ali ne može da nađe temu. Ima tešku situaciju i u prvoj glavi on se bori sa sopstvenim demonima, pokušavajući da smisli ubedljiv početak. Šta kažeš?
-To je tvoja neverovatna ideja?!?
-Da. Priznaćeš da sam briljirao.
-To je tvoja ideja zbog koje si me probudio u sred noći?
-Da, odlično, znači i tebi se dopada!
-Šta je u tome originalno?
-Kako ne shvataš, pa sve! Nisi se ti baš razbudila. Sada mi to otvara mnoga vrata, njemu sada može pasti na pamet bilo šta kao tema romana. Imam otvoren put.
- U tih nekoliko rečenica si samo opisao svoj život, upravo taj koji ti ne donosi ni malo inspiracije. Tu nema ničega kreativnog, štaviše...
-Šta? Ma ne, ti samo još nisi shvatila celinu ideje. Ah, stvarno je teško biti shvaćen u današnjem svetu. Videćeš, izdavači će se otimati oko ovakve ideje. A šta ima kod tebe?
-Misliš, sem što spavam?
-Da.
-Pa uglavnom se noću dok spavam, apsolutno ništa ne dešava.
-Aha
-I sada bi nastavila sa tom suludom radnjom ako je to u redu sa tobom?
-Zar ćeš moći da spavaš posle ovakve uzbudljive ideje koje sam ti rekao? Haha, pa ti si stvarno čudo!
-Meni to hoće ponekad, znaš kad sam uzbuđena, da zaspim, Jesi mi sve ispričao?
-Gde ćeš više od ovoga! Tebe baš čovek ne može da zadovolji.
-Ja odoh da spavam.
-Šta već? Pa ja sam mislio da se vidimo i da proslavimo.
-SAD?!?
-Da, dok je vruće!
-Ne, vidi. A što ti ne bi ubacio baš ovakav razgovor u svoj roman, eto baš taj mladi pisac zove svoju devojku. To će mu već dati razradu.
-Jaooo. Pa to je sjajna ideja! Kako se JA toga nisam setio? Pa ovo je još bolje!
-Nema sumnje.
-Moram da idem, da napišem sve to!
-E baš mi je žao!
Prekinuo je u žurbi.
Ona je ovoga puta isključila zvono. Težak je život partizanski, govorilo se. E drugovi partizani, nemate vi pojma!

 To je bio jedan od onih dana. Išla sam ulicom i spazila kartu za prevoz na trotoaru. Sagnula sam se da pogledam da nije slučajno neotikucana. Dok ja nezadovoljno gledam probušenu kartu prolazi tip pored mene, zastaje i nekulturno me zagleda. Produžava dalje uz okretanje glave. Razočarana bacam kartu i sa tugom u očima nastavih dalje put ka toplom domu gde me naravno svi znaju.

Na kraju iste ulice palim cigaretu kada me preseče strani glas iza leđa.

-Izvini, devojko, izvini!!!

Kada se okrenem shvatam da je to isti tip od malopre.

-Da nisi ti malopre gledala kartu na ulici?
-Jesam.
-A zašto?
-Da je uzmem ako je čitava.
-A šta misliš da je neko lud da baca cele karte?
Već na prvi pogled je bilo jasno ko je lud, ali sam ga ipak udostojila odgovora.
-Ne mislim, ali može i da ispadne, ne mora da znači da je bačena.
-Zašto pušiš?
-Zato što volim.
-Ha, voliš... ja sam to ostavio davno, moraš da prestaneš da pušiš!
Dok ćutim i produžavam dalje on uporno nastavlja svoju priču.
-Znaš...krenuo sam u drugom pravcu ali sam morao da se vratim i krenem za tobom....da ti kažem da ne radiš više to.
-Šta da ne radim?, strpljenje je več počinjalo da me izdaje.
-Da gledaš karte po ulici, degradirajuće je.
-Baš me briga!
-Zamisli neki dobar frajer prolazi, ako vidi tako nešto neće ti prići.
-Pa šta, baš me briga. Uostalom, ti si mi prišao. Doduše, ti nisi baš neki DOBAR frajer... pokušala sam da ga obeshrabrim ali je on nastavlja da monotono melje.
-Ti samo misliš da te nije briga, imaš taj buntovnički stav, ali tvoja slika u društvu je veoma bitna i to šta neko može da priča.
-Neka priča ko šta hoće!
- Nije to baš tako...
Nije prestajao da priča.
-Hajde uzmi moj broj, pa ako ti je nekada frka za kartu, odvešću te gde treba.
-Ne hvala, imam kartu.
-Ali možda nekada kada budeš žurila, jel studiraš?
-Da.
-Eto na primer... Kreneš na ispit i nemaš kartu, zovneš me i odbacim te.
-A ne, kada imam tako važne stvari, kartu kupim unapred....
-A šta ako se desi....
Prekinem ga...
-U krajnjem slučaju šarmiraću kontrolora.
Smeška se...
-Hajde uzmi moj broj, mogu svašta da naučim od tebe i ti od mene.
-A da naučiš od mene kako se okreću leđa i ide u suprotnom pravcu?!?
-Možda se pokaješ iza ćoška...
-Možda me i zgazi auto iza ćoška! Nikada se ne zna, sve je moguće.
-Kakva ti je to glupa percepcija života....
-Možda je tvoja glupa, mi živimo samo u trenutku i to je sve što imamo.
-Pa iskoristi onda ovaj trenutak i uzmi moj broj, mogu svašta od tebe da naučim.
-Neću!
-A je li koliko dugo pušiš?
-Ne znam!
-Kako ne znaš. Dve, tri, pet, deset godina?
Tu prevrnem očima i opet kažem da ne znam, možda pet.
-Je l’ te smaram? Ako te smaram možeš da se okreneš i odeš u svakom trenutku.
-E tu si u pravu, aj zdravo.
-Kako se zoveš?
-Bojana.
-Ja sam Vlada, drago mi je.

Posle rukovanja sam se okrenula i otišla, on me je gledao još neko vreme i krenuo svojim putem.

(hvala Bojani M. na inspiraciji i kosturu teksta)

Krenuo ja da prošetam šumom. Lep dan, nema šta da se prigovori. Odmah naletim na zeca. Pogledam ga ja, a on sedi i odmara. Posmatra me odsutno. Pitam ga ja šta radi tu.
-Ma ništa pusti me, vidiš da odmaram. Trkam se sa kornjačom, ali pošto je ona mnogo spora ja ovde sedim i odmaram.
-Ah, ne!, uzviknuh ja.
I sve mu lepo objasnim. Ispričam mu opšte poznatu basnu. Kako se on odmara ali da to nije dobro za njega. Opustiće se previše i zaspaće, a kornjača će za to vreme da pobedi.
-Hajde, skoči na noge, i pojuri!
Zec me pogleda ozbiljno. Onda se namršti.
-Ti misliš da si mnogo pametan?
-Mislim da sam verovatno jedan od najpametnijih ljudi ikada rođenih.
-Da, to TI misliš. Ali ja ću da ti kažem jednu stvar.
Bio sam spreman da čujem najdivniju stvar na svetu o meni, kad zec reče:
-Ti si jedna budala, eto šta si ti!!!
Prokleti zec, pomislih, šteta što nisam poneo pušku da mu zatvorim brbljiva usta. Nastavio je da priča.
-Kretenu! Ti misliš da je sve u pobedi! A šta ako meni nije bitno da pobedim kornjaču? Šta ako je meni bitno učestvati? Ja sam zec zen budista, i ti me nećeš shvatiti zato što jedan prokleti degenerik, ali kod nas zen budista nije sve u pobedi. Kornjača me nikada ne bi pobedila da sam se ja potrudio. Zato sam je ja namerno pustio da pobedi, da bi mogla bar jednom u životu da pomisli da je brza, razumeš? Meni ta pobeda ništa ne bi značila, a njoj će to biti praznik.
-Aha, rekoh zamislivši se.
-Aha, aha, jer vidiš kakav si ti imbelcil.
-A mogao bi ti malo da prestaneš sa uvredama. Kako bi se ti osećao da te ja nazovem ''Uške'', samo zbog tvojih džinovskih ušiju.
Tog trenutka zec mi priđe i iz sve snage šutnu me u moje testise.
-Od svega na svetu, najviše mrzim kada se ljudi sprdaju sa veličinom mojih ušiju. Spomeni to još jednom i decu ćeš moći jedino da usvojiš!!!
Lud zec, a još zen budista, prođe mi kroz glavu dok sa se krivio sa nesnosnim bolom u testisima.
-Uostalom, nastavi on, da sam pobedio koranjaču, tu ne bi bilo ništa spektakularno i ja ne bih bio u dotičnoj basni. Kada pas ujede čoveka, tu nema ništa posebno, ali čovek ujeo psa, to je već neka vest!

Zec me je gledao pun prezira. Očigledno me je nadmudrio. Nije mi dovoljno što se osećam inferiorno i pun kompleksa u odnosu na većinu ljudskih bića, sad je i ovaj zec morao da me podjebava.
Onda me priupita:
-A čime se ti, nesrećo, baviš?
-Pišem
-Pisac? Jesi siguran?
Pogledao sam ka dole.
-Pa ne baš.
-Evo ja ću da ti kažem. Nisi ti nikakav pisac! Kradeš Bogu dane, eto šta radiš!!! Nego ti lepo motiku u ruke, pa udri. Da vidiš kako ćeš slatko da spavaš posle. Ako već mene pitaš, najbolje bi bilo da sadiš šargarepe. To ti je biznis. Mi, zečevi, bi ti bili zahvalni.
-Razmisliću tome.
-Opet on. Pa to je i problem, ti samo razmišljaš. Kažem ti, baci se u akciju.
Nisam više znao šta da kažem. Na neki čudan i izvitoperen način, bio je u pravu. Izvadio je kesicu sa belim praškom.
-Slušaj, uzmi ovog speeda i odnesi kornjači, ne mogu ceo dan da čekam da pobedi. Nemoj slučajno ti da se igraš sa tim speedom, znam da vi pisci volite te stimulativne stvari.

Nervozan neki zec. Posle sam čuo da je uhapšen zato što je ispisivao grafite: ’’Rodilo mi grožđe na vrbi’’, ’’Masturbacija nije zločin’’ i ’’Svako voli da prdi’’. U zatvoru je pročitao ’’Anu Karenjinu’’ od Tolstoja i posle toga oduzeo sebi život skočivši u wc šolju.

Slava mu.

Razlog što dugo nisam pisao na ovom blogu je jednostavan: hteo sam da povratnički tekst bude nešto izvanredno, nešto vanserijsko, nešto što je toliko genijalno da nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Hteo sam da to bude kao veliki prasak, posle koga ništa nije onako kako je bilo.

Da budem konkretniji, hteo sam da se vratim upravo onako kako se Arnold Švarcenger vratio u policijsku stanicu, nakon čuvene rečenice: ''I'll be back'', u prvom delu Terminatora. Za sve one koji su zaboravili evo kako je to izgledalo.

http://www.youtube.com/watch?v=soYDuaurNKY

Dakle, eto tako sam hteo da se vratim, na velika vrata, bučno, snažno i beskompromisno. Čekao sam, razmišljao, vreme je prolazilo ali nisam u sebi pronašao nešto tako fantastično. Ako ne mogu tako onda ne vredim, razmišljao sam. Povukao sam se u sebe i nadao sam se tom danu, TOM DANU kada ću biti spreman da izvedem neki potez za koji će prosto svi okrenuti glavu.

Naravno, taj dan nikada nije došao.

Filmovi (pogotovu holivudski) uspeli su lepo da mi isperu mozak kada sam bio mlađi i kada sam spoljne utiske primao mnogo intenzivnije, tako da su ostavili duboke tragove u mojoj duši. Baveći se manje sobom i ljudima iz svog okruženja, sve dublje sam ronio u te paralelne svetove i tamo pronalazio zadovoljstvo. Sada, kada pogledam na sve to, istina je da su me holivudski filmovi upropastili. Nisam mogao da odolim njihovoj sladunjavosti i poverovao sam da će i moj život pre ili kasnije imati ''happy end'' baš kao i što je imao skoro svaki film u tom šablonu.

Poverovao sam u američki san kroz te filmove sa 15-16 godina. Sa 17 godina sam otišao u te Sjedinjene Američke Države, i konačno počeo da stvarno živim taj san. Bio je to sigurno najbolji period moga života, tada sam shvatio koliko vredna, drugačija i bolja osoba mogu da budem u inspirativnom okruženju. Avaj, moj ostvareni san nije dugo trajao. Baš tu gde sam bio najsrećniji i gde sam konačno osetio koliko je život lep posle godina mučenja u Srbiji, desilo se nešto u mojoj glavi. Jednostavno sam pukao. A ti prokleti filmovi su mi se konačno obili o glavu. Nisam više mogao da razlikujem stvarnost od fikcije. Jeste to bio najbolji trip ikad ali sam vrlo brzo svojim ponašanjem bio gotovo deportovan.

Što je najgore, nikada nisam prestao da ih gledam i volim. Istina je da sam smanjio broj filmova koje gledam, ali sam još uvek prilično navučen. Vremenom sam profilisao svoj ukus, i počeo da gledam kvalitetnije filmove, ali nisam uspeo da se skinem sa američkih ''razbijača blagajna'' (upravo sam preveo block-buster u duhu srpskog jezika i to je sjajno). Često dok sam gledao neki umetnički film, jedan od onih dubokih (i dosadnih) prosto bih poželeo da sam na nekom drugom mestu i gledam Adam Sandlera kako se sapliće, pada i izaziva salve smeha u nekoj glupoj komediji. Naravno, dosta sam se pronašao u filmovima koji govore o luzerima i tipovima na margini društva. Ipak, uglavnom bi i oni doživeli neku čudesnu promenu u filmu i završili srećno na kraju. Čekajući tako nešto u svom životu on mi polako klizi i prolazi.

Čekajući taj dan,

pozdravlja vas De Selbi.

(Strpljenje i mirenje sa sudbinom treba da budu vrline mladića koji su u tvom položaju-Onore de Balzak)

Ništa nisam uradio onako kako sam planirao. A onda je počeo derbi u fudbalu. Rekao sam sebi: ''Samo pet minuta, da vidim atmosferu, pa gasim''. Pet po pet, odgledao sam celo prvo poluvreme. Zato sam sebi obećao da ću drugo poluvreme da provedem produktivnije i uradim nešto kontruktivno. Ali između mene i TV-a, bolje se kladite na ovo drugo. Nekada sam danima i mesecima mogao bez TV-a, jasno tada sam imao svoju viziju o svom životu, znao sam šta radim. Sada je drugačije, maksimalno sam se zatupeo, a od vizija je jača tele-vizija. Tako da sam i drugo poluvreme proveo gledajući fudbalere kako trče. Dobra stvar je što je Partizan pobedio, to me je činilo srećnim bar pet minuta. A kada se završila utakmica krenula je griža savest. Mogao sam mnogo kreativnije da provedem ta dva sata... Da sam išao na utakmicu, bar bi bio među ljudima i navijao. Ceo dan sam proveo radeći pogrešne stvari. Verovatno i ceo život.

Sedeo sam i razmišljao o sebi, o svojoj zatupljenosti i propuštenim šansama. Priča mog života.

Nisam bio srećan. Čekao sam. Ni sam više ne znam šta tačno ali sam čekao NEŠTO. Možda neko čudo. Možda drugu šansu. Možda savršenu ljubav. Dani su prolazili, a ja sam stajao u mestu. Ništa novo se nije događalo. Nije to čak bilo ni mrtvo more, pre da je bila bara koja je presušila i u kojoj nije bilo ni malo života. Drugi su rasli, zarađivali pare, probijali se, gazili, muvali nešto, dobijali decu, polagali ispite, a ja sam samo nezainteresovano gledao.

Mrak me je pokrio, presamitio i pojeo. Maštao sam u toj sobi o nemogućim ljubavima, a svet je tamo nastavljao svoje. Umrtvljen i tup, sedeo sam i gledao u prazno. Ništa plemenito ni čudesno nije bilo u meni. Previše sam razmišljao, bilo je vreme za akciju.

Ali kakvu?

Sutra je novi dan, što bi rekla Skarlet O'Hara, ali šta to meni znači? Nije moj dan, to je sigurno. Ali doći će i moj dan. Možda ne sutra, ni prekosutra, možda ne ni ove godine, ali će doći.  Biću spreman da zagrlim svetlost, sa osmehom na licu. Biće to još jedna nemoguća bitka...

 

Ubio sam buba-švabu. Nisam znao kako da počnem svoj glupi tekst na svom glupom blogu pa mi je ovo poslužilo kao inspiracija.

Ali stvarno sam je ubio. Video sam je iznad svog kompjutera, skinuo sam papuču i opalio je. Hrabro i bez razmišljanja. Verovatno je ovo pivo što sam popio uticalo na spontanost i odlučnost moje akcije (God bless lonely drinkers). Onda sam uzeo bater-lampu i gledao ispod stola i već sam pomislio da je negde pobegla. Ali nije, bila je tamo negde u prašini (kod mene se ne čisti često, to je stvar stava) i video sam poslednje trzaje njenog malog tela. Verovatno je već bila mrtva, radili su samo još njeni refleksi. Tada mi je već bilo žao, ali bilo je kasno za to. Uhvatio sam je toalet papirom i bacio u WC šolju, ali i to je bila greška. Kad sam je već ubio trebao sam da je bacim u park, u travu, da tamo postane deo prirode. Danas sam sve radio pogrešno. Završilo se ubistvom.

Žao mi je što sam je ubio, ali uhvatila me nespremnog. U svom stanu stvarno dugo nisam video ni jednu bubu, više se ni ne znam šta se radi kad je vidiš. Porazgovaraš sa njom? Pitaš je za koga navija? Sećam se da sam poslednju video kad je bilo bombardovanje 1999. ali sam prilično siguran da ni te nisu živele u kod mene, jednostavno su tu završile u panici egzodusa zbog bombardovanja. Što je čudno, zato što stvarno ne održavam svoj stan, znači deluje malo zapušten (u stvari istina je da mi je jedna bivša devojka rekla da je to najprljaviji stan koji je ikada videla. Shvatio sam to kao kompliment, jer da ja nisam takva  neponovljiva ličnost i pravi baja sigurno ne bi bila u toj prljavštini :) Uostalom, ona je Belgijanka, i to bogata, pa normalno da nije videla ovakvu gajbu u Briselu, centru EU)  Trebalo bi ba sve vrvi od raznih životnjskih vrsta. Mada, možda je tajna baš u tome. Stan je toliko praljav da ni bube više ne žive ovde, jednostavno zaobilaze moju gajbu. Fine by me.

Dugo nisam pisao za ovaj blog, i sada bi trebalo da kažem zašto me nije bilo. Razlog je jednostavan-zimski san. Još davno sam uočio povezanost svoje sudbine sa ritmom života medveda. Preko leta jurcam, putujem i puno stvari se događa, a zimi se jednostvno povučem u svoj stan i izlazim iz njega samo kad moram. Isto kao što medvedi ostaju svojim pećinama. Kada sam počeo da učim francuski shvatio sam da moje ime ima isti koren kao i medved na latinskom! Tada je bilo jasno da sam ja jedan od njih.

Nisam zabušavao u međuvremenu, pisao sam, ali svoj veš nisam iznosio na terasu da se suši. U suštini, nastavljam da verujem da je pisanje jedan duboko intiman čin. Nemam ništa ni protiv ovog, dođe kao neko razgolićivanje pred očima javnosti, a ja nemam sa tim problem, narcisoidan sam dovoljno da to prihvatim.

I tako, opet je deo toga što pišem javno.

Samoubistvo je ostalo pitanje koje dominira mojim rukopisima (onim neobjavljenim), ne kao neki umetnički hir, nego kao egzistencijalno pitanje. Posle još jednog poraza ovog proleća, opet se postavilo pitanje da li sve ovo ima smisla. Odgovora nije bilo. Previše poraza skupilo se u mom životu za relativno mali broj godina. Još proleća 2010., nakon tadašnjeg poraza, bilo mi jasno da sva moja borba i želja ostala uzaludna... Tada je bilo teško, ali kao, nastavio sam pognute glave, a proleća 2011. je sledio novi poraz. Opet sam uložio puno vremena, truda i energije, a na kraju se sve opet završilo porazom. Jasno da je posle toga glas u meni govorio: ''Dokle ćeš više uzalud da se trudiš?''. Moj potpuni krah i poraz desio se baš na dan kada su Nemci bombradovali Beograd,  06.04.1941. Sedamdeset godina kasnije, ja sam bio potpuno poražen i svoj poraz sam prihvatio stoički. Nisam video smisao niti izlaz, ali sam video bekstvo u alkoholu, drogama, književnost. Eto, pisanje je ostalo kao poslednji poziv.

...

Kasno je i svi su utihnuli. Samo se kod mene još čuje tiha muzika Julee Cruise. Sedim na podu i pijem pivo. Meditiram i gledam u daljinu. U stvari , serem, samo cirkam.

Eto, ovaj blog će možda početi da daje još nekih članaka, možda i redovno. Sve zavisi od reakcije publike. Ja nikada neću prestati pisati, to je sigurno. Što bi rek'o Bukovski: ''Da mi odseku obe ruke, pisao bih nogama.'' Ali objavljivanuje i javno razgolićivanuje je neka druga stvar. O da.

 

 

 

Od sutra, na ovom blogu, biće obajvljen moj prvi roman ''Dnevnik srpskog samoubice''. Roman je izašao kao samizdat u martu ove godine. Ne, to nije delo izuzetnog kvaliteta, to je sigurno, ali valjda se prvi mačići... pa znate već. Nastao je za pet dana, u jedno za mene izuzetno čudno vreme, kada su se realnost moga života i fikcija počinjali opasno da se prepliću. Cela koncepcija je da bude kratak i da može svako da ga ga pročita, čak i ako neko nema naviku da čita knjige. Dakle minimal, ali ipak sa nekom akcijom. Nemam neko visoko mišljenje o njemu, ali sam ipak rešio da ga podelim besplatno na Internetu.

Uspeo sam da sakupim kolekciju ''toplih preporuka'' za knjigu, reakcije kritike i pojedinaca.

Evo ih:

Ovakve knjige čine da javno spaljivanje knjiga koje su sprovodili nacisti izgleda sasvim prihvatljivo.   Politika

Odavno se na srpskoj književnoj sceni nije pojavilo delo koje je toliko monotono sa jedne, a pretenciozno sa druge strane. Prosto poželite da zadavite autora.   Martin Nestorović

Već smo čuli da papir sve trpi, ali nešto ovako imbecilno nismo očekivali.   Književne novine

... a mladi domaći pisci kao da to potrđuju. Roman Janoša de Selbija kao da nema nikakvu smernicu niti smisao kome teži. Sva sreća da roman nije dugačak pa nećete potpuno protraćiti previše svoga vremena.   NIN

Previše je idiotsko da bi bilo šizofrenično.   Janko Vojinović

Kada bi stvarna književnost bila ovoliko loša, mogli bi stvarno da se kolektivno samoubijemo, kao što bi autor možda predložio.   Metropolis

Lucidno delo, u svom kratkom obliku i formi uspeva da iznese pakao i neprilagođenost jednog mladog života.   Supersonic

Da psihijatrijske ustanove nisu dovoljno pune svedoči i roman Janoša de Selbija ’’Dnevnik Srpskog Samoubice’’.   Stremljenja

Kasnio sam opet. Već su me opominjali i kažnjavali, ali ne vredi. Jednostavno nisam mogao da dođem na vreme. Podsvesno, možda sam tako izražavao svoj bunt protiv sistema. Posao je i onako bio zaglupljujuć i slabo plaćen. Ubacio sam neke podatke u kompjuter. Devet sati sa kratkim pauzama. Prirodno, nisam bio snažno motivisan.

Nisam mogao više ni jednog izgovora da se setim. Upotrebio sam ih sve, od onih uverljivih do onim krajnje providnih. Jednom sam bio toliko ubedljiv da sam sam sebe iznenadio. Naime, već sam kasnio i brijao sam se. Malo sam se posekao, nisam ni osetio, ali je neka krv stidljivo počinjala da curka. Hm, ovo bi moglo da se iskoristi, pomislio sam. Pažljivo sam puštao krv da curi i sve to dobro upijao maramicom, sa raznih strana. Maramica je bila krvava na dovoljno mesta. Nisam zaustavljao krv, ne, nego sam samo ćopkao maramicu i čačkao po rani. Trebalo je iskoristi svaku kap to malo krvi. Ranica je bila malo ispod nosa. Ovo će biti sjajno, znao sam.
Dok sam stigao na posao, maramica je izgledala opasno natopljena krvlju sa svih strana, kao da mi se ne znam šta desilo. Zabacio sam glavu unazad gurnuo maramicu u nos. Bio sam spreman za dramu. Čim sam ušao u kancelariju, počeo sam da posrćem i da se gegam. Svi su gledali u mene. Ponašao sam se kao da mi nema nade.
-Pa šta vam je?
-Ah... uh... teško mi je da govorim. Od ranog jutra ne mogu da zaustavim krvarenje iz nosa. Vrti mi se u glavi.
Naravno da tada niko nije mislio o mom kašnjenju. Odglumio sam na nivou. Svi su bili puni sažaljenja za mene, jadnika koji nije mogao da spreči krvarenje iz nosa. Uspeo sam čak i da ono malo krvi bacim na košulju, stvarno sam izgledao kao da sam se vratio iz bitke. Pitali su me da li sam pao. Ne, nisam pao. U trenutku sam pomislio da kažem kako me je napala grupa huligana, navijača, ali sam odustao. Bilo bi previše.
-Pa zašto se uopšte dolazili?
-Nisam hteo više da izostajem. Stvarno mi je stalo do ovoga posla. Duhovno me ispunjava. Da nisam došao, ne bih danas mogao da vidim svoj smisao postojanja.
Bilo je sjajno. Vratili su me kući, puni brige. Mojoj sreći nije bilo kraja. Nekom je život majka, a nekom maćeha, o da.

Sada više nisam imao ideje. Ostalo mi je jedino prst da isečem. Ipak, prsti su mi još uvek trebali. Razmišljao sam o novoj interpretaciji onih akademskih 15. Ali, kasnio sam više od pola sata. Trebaju mi dva akademska kašnjenja zato što vredim za dva čoveka? Ne. Upisao sam dva fakulteta pa mi trebaju dva akademska 15? Ne.

Otkaz je bio blizu. Stao sam pred zgradom i pogledao je u svoj njenoj ružnoći. Da, popušiću još jednu cigaretu, kad je bal. Gledao sam sva ta lica koja su užurbano prolazila pored mene. Oni i ja, ne, nije to isti film. Čekao sam neku ideju koja bi mogla da mi posluži kao izgovor. Nije je bilo. Ugasio sam cigaretu i krenuo pravo ka kancelariji svog supervizora. Nije bilo nikakvog razloga za to, ali bolje da ja idem kod nje, nego da ona mene zove, ovako ću bar malo da je uhvatim nepripremljenu. Banuo sam bez kucanja.. Supervizorka me pogledao iznenađeno, možda čak i po malo uplađeno. Dok sam ulazio setio sam se da sam jutros čuo ''Lumberjack song'' od Monti Pajtonovaca
-O, pa to ste vi, procedila je.
Odmah sam seo i složio najozbiljniju moguću facu.
-Morao bih da popričam sa vama. Stvar je ozbiljna.
-Naravno, izvolite.
Zagledao sam se u neku tačku u zidu i trudio se da izgledam zabrinuto.
-Primetili ste da sam zakasnio. Nije prvi put, znam. Stvar je psihološke prirode.
Onda sam naglo skrenuo pogled sa zida na nju. Opet sam bio glumac. Lumberjack (drvoseča) je uveliko svirao u mojoj suludoj glavi.
-Odmah ću preći na stvar. Oduvek sam želeo da budem drvoseča, eto u tome je problem. Dugo sam razmišljao zašto sam toliko neefikasan na poslu, i onda mi se noćas sve to javilo u snu. Ja sam rođen da budem drvoseča. Ovde, radeći ceo dan za kompjuterom, ja sam bio kao divlja životinja u kavezu.
Ustao sam i pun teskobe gledao kroz prozor, sjajno sam glumeo, zaista, kad god je to bilo potrebno.
-Nažalost, mislim da znate šta ovo znači, rekao sam.
Gledala me je zabezeknuto.
-Ovo implicira da ću biti primoran da vam dostavim svoju neopozivu ostavku.
Onda sam pogledao ka dole, kao da su mi sve lađe potonule. Bože, gluma mi je sjajno išla. Nikada to ne bih radio u nekom filmu, ali ovo, u stvarnom vremenu, to mi je bilo izazov.
Uostalo, zeznuo sam ih. Dao sam im ostavku par dana nego oni meni. To mi je uvek bila posebna slast. Voleo sam tim sadistima da se narugam. Da im kažem kako mi više nisu potrebni. Znao sam da se duboko unutra jedu, što oni nisu bili ti koji su meni prvi dali otkaz.
Opet sam gledao kroz prozor.
-Znam kakav će ovo biti nenadoknadiv gubitak za firmu. No, kada sebe zamislim kako zamahujem sekirom u divljini daleke, ali prijateljske nam Azije, prosto ne mogu da odolim. Već vidim sebe kako se budim ujutro, na brzinu uzimam svoju opremu i jurim ka novim radnim pobedama, rumen u licu.
Već je dolazila sebi. Pitala je:
-Nenadokandiv gubitak za firmu kažete.
-Apsolutno.
-Skoro svaki treći dan ste kasnili, sa izgovorima kakve u životu nisam čula. Vaša mašta je stvarno zadivljujuća. Jednom ste mi rekli da su vas zaustavili agenti Državne Bezbeznosti i da su vas ispitivali o firmi, i jedini razlog što ste zakasnili je što ste bili ''tvrd orah'' i niste ništa odali o firmi.
Da, zaista, mogao sam i nešto bolje da smislim, ali sve klasične izgovore sam iskoristio. Već se previše puta zapalio autobus (a se jedva živ izvukao) i zaglavio lift. Pocrkali su mi šporet, mačka i komšija. Toga dana nije bilo nikakvih vremenskih neprilika (prokletstvo, baš sad kad mi trebaju) pa sam na brzinu slagao to sa agentima.
-Ali setite se samo kako sam jedan dan teško ranjen došao na posao. To se zove požrtvovanje.
-Dobro, to jeste istina. Ipak, imate izostanaka kao sve vaše kolege zajedno. Jedan ceo dan ste ubacivali podatke u pogrešan fajl.
-Dešava se i najboljima.
-Vi sigurno niste među takvima!
-Ah, to je vaše subjektivno mišljenje. Kao i takav, bio sam nezamenjiv šraf u vašoj mašineriji. Doduše, malo zarđao i labav ali opet nezamenjiv.
Joše neko vreme usta su mi bila puna neke prazne filozofije. Ni sam više nisam znao šta pričam, ali bio sam opušten. Verovatno sam hteo da mom bivšem sadisti oduzmem što više vremena. ''A kad ću da govorim ako neću sada'', k'o što reče Ljuba Tadić u ulozi Murata kada mu je Žarko Laušević rasekao utrobu u ''Boju na Kosovu''.

Svečano sam ušao u kancelariju, uzeo svoje papire i izašao dižući noge kao da marširam. Ostali su me bledo gledali. Bilo ih je pet i uvek su bili tako poslušni. Ostali su tamo zatvoreni.

Kažu da je bežanje od problema kao loša stvar. Ali ako te problemi ne uhvate, čemu ’’puno buke ni oko čega’’? Treba samo biti dovoljno brz.

Izašao sam na ulicu i posmatrao zgrade oko sebe. Sve je bilo tako blistavo. Slobodnim koracima gazio sam novi dan. Kupio sam tri piva za preostalih 200 dinara i otišao na Kalimegdan da se se hranim Suncem. Svi one budale u kancelariji nisu imale pojma šta propuštaju.

Mlad i ambicozan, okej tip, odgovoran. Pratim sportove i vežbam karate 2x nedeljno. Volim da pogledam dobar akcioni film s vremena na vreme. U selu sam bio prvi u bacanju kamena sa ramena. Ne pušim, ne pijem i ne drogiram se, ležem rano u krevet i još ranije ustajem. Nekada glasno vičem kada se probudim. Ne znam zašto. Omiljeni glumci su mi Rambo i Terminator. Volim da čitam, najviše Kurir, Skandal i Moja kosa. Knjige ne, iz principa, čak ni u klozetu.

Kada sam bio mali, često sam lupao glavom u zid. Zanimljivo, zid je ubek bio jači.

Rođen sam u Klokočevcu, a u Beograd sam došao da okušam sreću. Radim kao moler, svoj posao shvatam ozbiljno, dane provodim opijen mirisima farbe.

Kupam se toplom vodom svake nedelje i državnim praznicima. Ne volim da idem na svadbe i sahrane zato što ne volim da gledam kako ljudi odlaze u grob. Doduše, svadbom su samo jednom nogom zakoračili u grob.  

Na raskrsnicama uvek skrećem desno. Ne vredi, ostavile trag na mene devedesete, čuo sam ono ’’Svesno desno’’ i od tada, čim naletim na raskrsnicu, ja lepo skrenem desno! Pa neću valjda levo, pa da me optuže da sam komunjara?!? Nemate pojma kako je teško stići od jednog mesta do drugog kada na svakoj raskrsnici skrećete desno. Ponekad su mi potrebni sati da bi prešao rastojanje od nekoliko stotina metara.
Takođe, čuo sam u jednoj predizbornoj kampanji slogan ’’Glasaj za sebe’’. To sam shvatio ozbiljno i od tada na izborima, redovno dodajem svoje ime na kraju papirića i naravno zaokružim ga. Kad me pitaju za koga sam glasao odgovorim:
-Pa za koga bih glasao nego za sebe?!?
Ne shvataju me ozbiljno.

Često su me odvodili kod raznih psihijatara. Oni bi me uvek pitali:
-Čujete li glasove?
-Pa naravno da čujem glasove. Čujem vaš glas. Da ga ne čujem, bio bih gluv, zar ne?
-Ne mislim na to. Da li čujete glasove u svojoj glavi koji vam govore šta da radite?
Tada mi je glas u glavi rekao: ’’RECI: NE NARAVNO’’.
-Naravno da ne čujem. Pa nisam ja neki ludak, odgovio sam.
Glas u mojoj glavi se zasmejao. I ja sam malo. Uvek uspem da ih prevarim.

Imam glavobolje svaki dan. One dolaze iz krajnje jednostavnog razloga. Kada god ugledam broj tablice na kolima, ja bukvalno shvatim zadatak koji piše na njima. Hoću reći, ako vidim tablicu broj BG 784-822 moj mozak dobija zadatak da reši kolika je razlika ta dva broja. Dakle, 784 minus 822. Rešenje je -38. Možda vam to izgleda jednostavno, ali nije. Zamislite, kada prolazite kroz gradsku gužvu i vidite stotine tablica. Dovoljno mi je samo jednu da ne rešim i odmah počinje snažna migrena. Shvatate zašto me stalno boli glava? Nekada su tablice automobila milostive prema meni pa glase ovako BG 482-003 ili NS 245-240. To su srećni dani za mene. Ali je takvih malo.

Boje su takođe nešto čemu pridajem punu pažnju. Pogotovu kombinacije boja. Crno-bela je moja omiljena. Šah mi je omiljena igra, naravno samo zbog boja figura. To ne znači da ga igram sa drugim ljudima. Ako gledam filmove, to su naravno crno-beli fimovi. Da se ja pitam, ceo svet bi bio crno-beo, previše je boja na repertoaru ovako.

Imam prijatelje, naravno, nisam nikada sam. Moji prijatelji nisu živi ljudi, ali oni ne mare mnogo zbog toga. Nisu čak ni ljudi, ali kažem, to ih ne sprečava da mi budu bliski. Moj najbolji prijatelj je jedan teniski reket iz mog detinjstva. Sa njim često diskutujem o političkoj situaciji. Nažalost, samo ja mogu da čujem njegove duge i intrigantne monologe. Moji ostali prijatelji su: sve nindža kornjače(uključujući i učitelja Splintera), jedan neispravan fen i moj stari frižider koji pušta divne zvuke koji prevazilaze čak i Betovena (za koga neki domaći političari tvrde da je živ, ali ja to ne bih znao). Nedeljom se svi okupljamo i imamo zajedniččki ručak na kome raspravljamo o tome šta nam se dešavalo. Ja vodim glavnu reč.

Moj seksualni život je buran, kao što možete da zamislite. Naravno, on ne uključuje druge osobe, niti se dešava u stvarnosti, ali sam na doborom glasu, pitajte samo sve one porno glumice sa kojima sam zamišljao sebe. One znaju ko je legenda!

Opšte je poznato da se veoma držim broja tri i da pravim trijade u svakom aspektu svoga života. Ove večeri vratio sam se kući i popio tri čaše viskija sa tri čaše vode, napisao ovaj tekst u tri primerka, tri puta brijačem presekao sebi venu na vratu i umirućom rukom naškrabao vama svoje poslednje zbogom, zbogom, zbogom.

U večerašnjoj epizodi ''Dnevnika srpskog samoubice'' upoznaćemo Živadina Čedomirovića, korpuletnog mladića iz Klokočevca koji je došao u Beograd da okuša sreću. Radi kao moler što je samo paravan da kojom gaji svoju prljavu naviku da duva lepak i druge isparljive solvense, iako za sebe tvrdi da se gnuša od droge i alkohola.

Kada ne duva lepak, glava ga boli od suludog pokušaja da izračuna razliku  šest brojeva na registarskim tablicama na automobilima. Po načinu govora i nekulturnom navikom da mlatara rukama kada hoda veoma podseća na majmuna.

Upoznajte Živadina, naš čovek, patriota, trezven i racionalan. Večeras u pola osam.

Sedeo sam i čekao, danima i mesecima. Možda je i to laž. Nisam ništa čekao. Samo sam puštao vreme da prolazi. Svi moji porazi vezali su se i stvorili krug oko mene koji ja nisam mogao da probijem. Moji putevi su me doveli do provalije i trebalo je samo još jedan korak da uradim i skočim. Da se odlepim od sveta koji me nije prihvatao. Svet koji nisam razumeo. Sve je bilo gotovo. Skok u prazno, odlazak u ništavilo se nametao kao jedino rešenje.

Ali nisam skočio. Nema nikakvog posebnog razloga zašto to nisam uradio. Pročitao sam, kada sam bio mlađi tu knjigu ’’Zašto ste niste ubili’’, i ponesen tom knjigom stvarno sam mogao da odgovorim na to pitanje sa nekim stvarima koje sam još priželjkivao u budućnosti, čak i u najgorim trenucima, sa nekim stvarima koje su me nekako gurale napred. Ali sada nije bilo nikakvog odgovora, taj bol ezgzistencije me je opkolio i stegao i ja sam mogao samo da kriknem, ali to i onako ne bi niko čuo.

Svako ko je bio tamo, zna šta je živeti u mraku i svakoga dana buditi se osećajem da je to samo još jedan dan na putu ka velikom, praznom ništa. Samo još jedan dan koji treba popuniti do sledećeg odlaska u krevet. Sve ostaje isto. Rastu nam kosa i nokti, ali u stvari ostajemo isti bez obzira na sirove pokušaje da nešto napravimo.

A najgore je kada se pojavi ta nada, koja polako preraste u očekivanja, i onda neko vreme VERUJEMO u nešto, čini nam se da vidimo smisao, osmeh nam se vrati na lice i konačno pomislimo: ’’TO JE TO’’. Rastemo i gledamo svoj razvoj i srećni smo i to sve vodi nečemu. A onda u tački gde mislimo da sve postaje onako kako smo zamišlajli dolazi do iznenadnog razočarenja. Brzinom svetlosti, sve se ruši kao kula od karata i opet smo na početku, u stvari je još gore... sada smo opet na nuli, ali sa srušenim iluzijama koje su nas jedine pokretale da rastemo. Sada samo opet dole na dnu, ali znamo da i ako se pojavi neka nada, to će biti samo još jedna šargarepa za naivčine. Osećaj je kao ulična prostituka koja se u ranu zoru vraća kući, uz prve zrake jutarnjeg Sunca, ona odlazi u san, iskorišćena i razočrana, u želji da zaboravi sve.

To je verovatno i najgore. Biti sam posle poraza. Biti sam posle izgubljene bitke. Gledati Sunce a ne videti svetlost. Stalno padati opet skroz dole.

Na kraju, nema odgovora. Koliko god mislili da smo jaki, realnost nam zadaje sve jače udarce, sve dok ne budemo dole toliko dugo da shvatimo da tu pripadamo i da ćemo tu uvek biti.

Najveća snaga je u tome da se ne okreneš, i nastaviš dalje, koliko god to bilo mučno, nepotrebno i besmisleno.

Ipak, leteti je bilo dobro. Nadati se, i videti smisao, pa makar sve to bila iluzija, bilo je dobro. Verovati u ljubav i ginuti za nju kada nam je sve govorilo NE, sve je to bilo vredno toga, to su bili trenuci nadahnuća, to su bili jedini trenuci kada samo stvarno postojali. Bili smo kao Bogovi, a da to nismo ni znali.

Ako smo pali, bili smo padu skloni.

Upravo je vibracija mobilnog telefona bila to što je Đorđa probudila iz dubokog sna. Automatski je krenuo da odgovori, ali kada je pritisnuo zelenu slušalicu znao je da je napravio grešku. Bila je to njegova devojka.
-Nemoj mi samo reći da još uvek spavaš!
-Ne, naravno da ne spavam.
Lupio je sebi dva šamara, pročistio grlo i pokušao da u trenutku dođe sebi.
-Da li je moguće da se još nisi probudio?
-Naravno da sam budan, pa šta ti je...
-Dobro, šta radiš?
To je već bilo teško pitanje. Tako brzo nije mogao ništa da smisli. Pogledao je u zid. Visila je slika.
-Evo, kačim sliku.
Da li je bio ubedljiv? Ne, nije bio ubedljiv. Promenio je priču u trenutku.
-U stvari, desilo se nešto strašno. Uginuo mi je hrčak.
-Ti nemaš hrčka.
-Imam, juče sam ga kupio.
-I već je uginuo?
-Naprasno. Tužan sam. Voleo sam ga.
Ni sam sebi nije verovao, ali je morao nešto da lupeta.
-Kako si mogao da zaboraviš? Pet puta smo se dogovorili, vrištala je ona sa druge strane.
Probudi se i počni da zvučiš ubedljivo, govorio je sam sebi. Onda se svega setio. Trebalo je da ode sa njom, da isprati njenu najbolju drugaricu na aerodrom, da im pomogne oko nošenja i da se pozdravi. Ide u Škotsku, na godinu dana.
-Ti si kreten, grmela je.
-Ma ne, ništa ne brini, evo stižem.
Naglo je ustao iz kreveta. Stvarno je verovao da će da stigne brzo. Aerodrom je tu, odmah iza ugla.
-Gde ćeš da stigneš?!? Trebalo je da se nađemo u 11,15. Sad je već skoro podne, već smo stigli na aerodrom.
-Ne brini, aerodrom je odmah iza ćoška, dolazim za minut, govorio je bunovno.
Onda je čuo seriju sočnih psovki i prekidanje veze.
Pogledao je oko sebe i pošto je to propalo nije mu ostalo ništa drugo nego da se vrati da spava. Topli krevet ne osuđuje ga što je sebična i neodgovorna budala. Topli krevet ga prihvata onakvog kakav jeste. Bacio se u njegov zagrljaj.