Čovek sa biroa
Odlazak na biro. Tradicija i nužnost. Skoro svečanost u životu u životu jednog nezaposlenog. Doduše, ni jedan nezaposleni ne voli tu neophodnost, ali to povlači bar neku akciju. Pokucao sam na vrata i ušao. Moj čovek me je pogledao iznad naočara. Klimnuo je glavom nezainteresovano i rekao mi da sednem. Ovaj put se ništa spektakularno nije desilo. Overio mi je sve papire.
Na kraju me je pitao:
-Šta ćemo dalje?
Rešio sam da ga uklonim. Da ga ubijem ako hoćete. Naravno, bez krvi i oružja. Jednostavno, mojom tastaturom.
-Nema dalje, kratko odgovorih.
-Kako nema dalje?, pitao je lenjo, gledajući u papire i u kompjuter.
-Lepo, nema dalje, rešio sam da vi nestanete iz moga dela.
-Da li ćete mi i ovaj put pričati neke bajke kao i obično? Šta ste ovaj put smislili, pogledao me je kratko.
-Upravo se o tome i radi. Ovaj put neče biti nikakvih bajki, moraću da vas suočim sa stvarnom situacijom. A to baš proizliazi iz toga što nisam ništa smislio za ovo naše viđenje. Niste mi više inspirativni.
-Ne znam o čemu pričate.
Morao sam da saspem istinu u lice. Znao sam da će to biti bolno.
-Vi ne postojite stvarno. Vi ste izmišljeni lik. Služite za ismevanje i porugu čitaocima mojih kratkih priča, uglavnom na blogu.
-A je li? Ovaj put stvarno imate nešto novo.
Skinuo je naočare i pogledao me značajno.
-Vidim da mi ne verujete. Navešću vam jedan primer. Probajte da kažete nešto svoje, nešto što ste potpuno sami smislili. Bilo šta. A ja neću smisliti narednu rečenicu za vas. Dakle, da vidimo da li vi imate svoju svest, ili ste deo moje mašte.
Naravno, ništa nije mogao da kaže. Bez mene on je bio samo marioneta. U trenutku je počeo da sve shvata. Počeo je da se znoji i labavi kravatu.
-Ali, to ne može biti.
-O da, može.
Lupio je šakom u sto.
-Ali evo, lupio sam šakom o sto. To sam sam uradio.
-Netačno. Sve sam ja smislio kao vašu reakciju. Takođe, i taj znoj koji vam curka, a ti besmisleni pokreti sa kravatom.
-Ah, ah... ponavljao je.
-Nemojte se ljutiti. Nekome je život majka a nekome maćeha. Vama nije ni jedno ni drugo. Vi ste jednostavno izmišljeni. Da sam zaposlen u bacni, ili da sam advokat, bilo šta drugo a da nisam pisac, vi ne bi ste ni postojali. Stvari su jasne.
-Da li ima nade da ostanem u životu?
-Ne baš. Jedino, ako bih ja postao šizofreničar i počeo da živim u vašem svetu.
-Pa je l' ima šanse?
-Šta?
-To, da postanete šizofreničar?
-Teško, ja imam bujnu maštu, ali ipak znam da razdvojim realnost od fikcije.
-Vi ste onda Bog.
-A ne. To je pogrešna pretpostavka. Da sam ja Bog, vi bi postojali kao čovek od krvi i mesa. Uostalom, Bog je jedan za one koji veruju. A vi ste samo jedan običan lik u mojim kratkim pričama.
Ćutao je i gledao u pod.
-Šta ćemo sada?
-Ništa posebno. Završiću ovu priču uskoro i vi se više nećete pojavljivati. Možda imate pravo na poslednju želju. To ću vam dozvoliti da sami smislite. Toliko ste ipak zaslužili. Proveli smo neke lepe trenutke nas dvojica. Dakle, samo zamislite u vašoj glavi i želja će vam biti odmah ispunjena.
Već u sledećem trenutku on je bio na meni. Njegovi mesnati prsti stezali su me oko vrata. Gubio sam dah. Radnici u svim državnim ustanovama uvek su bili lukavi. Umeli su da prevare sistem. Da pronađu rupu u zakonu. Ali, ovo nisam očekivao od njega. Na svu sreću, vrata od kancelarije su bila otvorena i neko od njegovih kolega je video. Ubrzo, nekoliko ljudi ga je držalo u uglu sobu, dok sam ja dolazio sebi.
-Ne, pustite me, kako ne razumete, niko od nas ne postoji, svi smo mi samo epizodne uloge u njegovoj glavi. Moramo ga ubiti, kako vam nije jasno!
Prirodno, zvučao je kao ludak. To nije moglo tek tako da se izgovara. Ubrzo su ga odvezla kola hitne pomoći.
Čovek sa biroa je otišao da se nikada ne vrati.
Na kraju me je pitao:
-Šta ćemo dalje?
Rešio sam da ga uklonim. Da ga ubijem ako hoćete. Naravno, bez krvi i oružja. Jednostavno, mojom tastaturom.
-Nema dalje, kratko odgovorih.
-Kako nema dalje?, pitao je lenjo, gledajući u papire i u kompjuter.
-Lepo, nema dalje, rešio sam da vi nestanete iz moga dela.
-Da li ćete mi i ovaj put pričati neke bajke kao i obično? Šta ste ovaj put smislili, pogledao me je kratko.
-Upravo se o tome i radi. Ovaj put neče biti nikakvih bajki, moraću da vas suočim sa stvarnom situacijom. A to baš proizliazi iz toga što nisam ništa smislio za ovo naše viđenje. Niste mi više inspirativni.
-Ne znam o čemu pričate.
Morao sam da saspem istinu u lice. Znao sam da će to biti bolno.
-Vi ne postojite stvarno. Vi ste izmišljeni lik. Služite za ismevanje i porugu čitaocima mojih kratkih priča, uglavnom na blogu.
-A je li? Ovaj put stvarno imate nešto novo.
Skinuo je naočare i pogledao me značajno.
-Vidim da mi ne verujete. Navešću vam jedan primer. Probajte da kažete nešto svoje, nešto što ste potpuno sami smislili. Bilo šta. A ja neću smisliti narednu rečenicu za vas. Dakle, da vidimo da li vi imate svoju svest, ili ste deo moje mašte.
Naravno, ništa nije mogao da kaže. Bez mene on je bio samo marioneta. U trenutku je počeo da sve shvata. Počeo je da se znoji i labavi kravatu.
-Ali, to ne može biti.
-O da, može.
Lupio je šakom u sto.
-Ali evo, lupio sam šakom o sto. To sam sam uradio.
-Netačno. Sve sam ja smislio kao vašu reakciju. Takođe, i taj znoj koji vam curka, a ti besmisleni pokreti sa kravatom.
-Ah, ah... ponavljao je.
-Nemojte se ljutiti. Nekome je život majka a nekome maćeha. Vama nije ni jedno ni drugo. Vi ste jednostavno izmišljeni. Da sam zaposlen u bacni, ili da sam advokat, bilo šta drugo a da nisam pisac, vi ne bi ste ni postojali. Stvari su jasne.
-Da li ima nade da ostanem u životu?
-Ne baš. Jedino, ako bih ja postao šizofreničar i počeo da živim u vašem svetu.
-Pa je l' ima šanse?
-Šta?
-To, da postanete šizofreničar?
-Teško, ja imam bujnu maštu, ali ipak znam da razdvojim realnost od fikcije.
-Vi ste onda Bog.
-A ne. To je pogrešna pretpostavka. Da sam ja Bog, vi bi postojali kao čovek od krvi i mesa. Uostalom, Bog je jedan za one koji veruju. A vi ste samo jedan običan lik u mojim kratkim pričama.
Ćutao je i gledao u pod.
-Šta ćemo sada?
-Ništa posebno. Završiću ovu priču uskoro i vi se više nećete pojavljivati. Možda imate pravo na poslednju želju. To ću vam dozvoliti da sami smislite. Toliko ste ipak zaslužili. Proveli smo neke lepe trenutke nas dvojica. Dakle, samo zamislite u vašoj glavi i želja će vam biti odmah ispunjena.
Već u sledećem trenutku on je bio na meni. Njegovi mesnati prsti stezali su me oko vrata. Gubio sam dah. Radnici u svim državnim ustanovama uvek su bili lukavi. Umeli su da prevare sistem. Da pronađu rupu u zakonu. Ali, ovo nisam očekivao od njega. Na svu sreću, vrata od kancelarije su bila otvorena i neko od njegovih kolega je video. Ubrzo, nekoliko ljudi ga je držalo u uglu sobu, dok sam ja dolazio sebi.
-Ne, pustite me, kako ne razumete, niko od nas ne postoji, svi smo mi samo epizodne uloge u njegovoj glavi. Moramo ga ubiti, kako vam nije jasno!
Prirodno, zvučao je kao ludak. To nije moglo tek tako da se izgovara. Ubrzo su ga odvezla kola hitne pomoći.
Čovek sa biroa je otišao da se nikada ne vrati.
11 Komentari |
0 Trekbekovi
:))))
Genijalna prica,i sama se cesto druzim sa doticnim cikom sa biroa.Nakon ove tvoje price,drugacije gledam na celu stvar...
Autor unajedina — 28 Jun 2011, 23:08
nase drustvo sa toliko mladih nezaposlenih je jadno,ljudi kojima nije pruzena sansa,a mnogima manje vrednim je data,da sede i prepisuju prepisano
Autor goldeneye — 29 Jun 2011, 08:02
Jel ti pišeš još?
Autor pramajka — 29 Avg 2011, 00:00
Hm, da, mada manje, ovih dana ću otvoriti novi blog (ovde), ovaj dnevnik sr.samoubice je delom nosio neku lošu karmu.
Autor srpskisamoubica — 09 Sep 2011, 14:20
Pozivam se na neuracunnjivost za ubistvo ovog cike.Nije lako danas nama piscima koji su karmicki prokleti da budu diplomirani pravnici.
Autor Biljana Biljka — 28 Dec 2011, 17:42
Sto bi rekao moj profesor: ko to ne zna, on to nece znati...
Taj biro mu dodje kao male boginje, dobro je da ih prelezis na vreme, kad si stariji onda su komplikacije vece, a retki su srecnici koje mimoidje potpuno...
Autor vremenska prognoza — 13 Feb 2012, 12:47
Ауторе, јеси ти из Новог Сада да се можда видимо и попијемо по које пиће?
Autor Федор — 07 Mar 2012, 00:10
Ne, iz Beograda :)
Možda kad jednom svratim do Novog Sada.
Autor srpskisamoubica — 07 Mar 2012, 14:20
pisi vise odlican si
Autor lecenje prosirenih vena — 16 Maj 2012, 14:28
Danas sam po prvi put došao na tvoj blog.Pročitao tvoj poslednje-izbačeni post, i slatko se nasmejao.Vidim da imaš tu moć u sebi,da okreneš situaciju u kojoj se nađeš u svoju korsit.Dobra ti je tehnika provociranja tog tvog službenika u zavodu.Ionako mislim da je taj zavod samo farsa,kada već sve moramo sami da radimo.
Kome je zavod pomogao,taj se hleba nije najeo.
Autor Kapetan Kameni — 12 Jun 2012, 12:31
e mnogo si dobar
Autor pitija — 06 Jan 2013, 22:45