dnevnik srpskog samoubice

 To je bio jedan od onih dana. Išla sam ulicom i spazila kartu za prevoz na trotoaru. Sagnula sam se da pogledam da nije slučajno neotikucana. Dok ja nezadovoljno gledam probušenu kartu prolazi tip pored mene, zastaje i nekulturno me zagleda. Produžava dalje uz okretanje glave. Razočarana bacam kartu i sa tugom u očima nastavih dalje put ka toplom domu gde me naravno svi znaju.

Na kraju iste ulice palim cigaretu kada me preseče strani glas iza leđa.

-Izvini, devojko, izvini!!!

Kada se okrenem shvatam da je to isti tip od malopre.

-Da nisi ti malopre gledala kartu na ulici?
-Jesam.
-A zašto?
-Da je uzmem ako je čitava.
-A šta misliš da je neko lud da baca cele karte?
Već na prvi pogled je bilo jasno ko je lud, ali sam ga ipak udostojila odgovora.
-Ne mislim, ali može i da ispadne, ne mora da znači da je bačena.
-Zašto pušiš?
-Zato što volim.
-Ha, voliš... ja sam to ostavio davno, moraš da prestaneš da pušiš!
Dok ćutim i produžavam dalje on uporno nastavlja svoju priču.
-Znaš...krenuo sam u drugom pravcu ali sam morao da se vratim i krenem za tobom....da ti kažem da ne radiš više to.
-Šta da ne radim?, strpljenje je več počinjalo da me izdaje.
-Da gledaš karte po ulici, degradirajuće je.
-Baš me briga!
-Zamisli neki dobar frajer prolazi, ako vidi tako nešto neće ti prići.
-Pa šta, baš me briga. Uostalom, ti si mi prišao. Doduše, ti nisi baš neki DOBAR frajer... pokušala sam da ga obeshrabrim ali je on nastavlja da monotono melje.
-Ti samo misliš da te nije briga, imaš taj buntovnički stav, ali tvoja slika u društvu je veoma bitna i to šta neko može da priča.
-Neka priča ko šta hoće!
- Nije to baš tako...
Nije prestajao da priča.
-Hajde uzmi moj broj, pa ako ti je nekada frka za kartu, odvešću te gde treba.
-Ne hvala, imam kartu.
-Ali možda nekada kada budeš žurila, jel studiraš?
-Da.
-Eto na primer... Kreneš na ispit i nemaš kartu, zovneš me i odbacim te.
-A ne, kada imam tako važne stvari, kartu kupim unapred....
-A šta ako se desi....
Prekinem ga...
-U krajnjem slučaju šarmiraću kontrolora.
Smeška se...
-Hajde uzmi moj broj, mogu svašta da naučim od tebe i ti od mene.
-A da naučiš od mene kako se okreću leđa i ide u suprotnom pravcu?!?
-Možda se pokaješ iza ćoška...
-Možda me i zgazi auto iza ćoška! Nikada se ne zna, sve je moguće.
-Kakva ti je to glupa percepcija života....
-Možda je tvoja glupa, mi živimo samo u trenutku i to je sve što imamo.
-Pa iskoristi onda ovaj trenutak i uzmi moj broj, mogu svašta od tebe da naučim.
-Neću!
-A je li koliko dugo pušiš?
-Ne znam!
-Kako ne znaš. Dve, tri, pet, deset godina?
Tu prevrnem očima i opet kažem da ne znam, možda pet.
-Je l’ te smaram? Ako te smaram možeš da se okreneš i odeš u svakom trenutku.
-E tu si u pravu, aj zdravo.
-Kako se zoveš?
-Bojana.
-Ja sam Vlada, drago mi je.

Posle rukovanja sam se okrenula i otišla, on me je gledao još neko vreme i krenuo svojim putem.

(hvala Bojani M. na inspiraciji i kosturu teksta)