dnevnik srpskog samoubice

Odlazak na biro. Tradicija i nužnost. Skoro svečanost u životu u životu jednog nezaposlenog. Doduše, ni jedan nezaposleni ne voli tu neophodnost, ali to povlači bar neku akciju. Pokucao sam na vrata i ušao. Moj čovek me je pogledao iznad naočara. Klimnuo je glavom nezainteresovano i rekao mi da sednem. Ovaj put se ništa spektakularno nije desilo. Overio mi je sve papire.

Na kraju me je pitao:
-Šta ćemo dalje?
Rešio sam da ga uklonim. Da ga ubijem ako hoćete. Naravno, bez krvi i oružja. Jednostavno, mojom tastaturom.
-Nema dalje, kratko odgovorih.
-Kako nema dalje?, pitao je lenjo, gledajući u papire i u kompjuter.
-Lepo, nema dalje, rešio sam da vi nestanete iz moga dela.
-Da li ćete mi i ovaj put pričati neke bajke kao i obično? Šta ste ovaj put smislili, pogledao me je kratko.
-Upravo se o tome i radi. Ovaj put neče biti nikakvih bajki, moraću da vas suočim sa stvarnom situacijom. A to baš proizliazi iz toga što nisam ništa smislio za ovo naše viđenje. Niste mi više inspirativni.
-Ne znam o čemu pričate.
Morao sam da saspem istinu u lice. Znao sam da će to biti bolno.
-Vi ne postojite stvarno. Vi ste izmišljeni lik. Služite za ismevanje i porugu čitaocima mojih kratkih priča, uglavnom na blogu.
-A je li? Ovaj put stvarno imate nešto novo.
Skinuo je naočare i pogledao me značajno.
-Vidim da mi ne verujete. Navešću vam jedan primer. Probajte da kažete nešto svoje, nešto što ste potpuno sami smislili. Bilo šta. A ja neću smisliti narednu rečenicu za vas. Dakle, da vidimo da li vi imate svoju svest, ili ste deo moje mašte.
Naravno, ništa nije mogao da kaže. Bez mene on je bio samo marioneta. U trenutku je počeo da sve shvata. Počeo je da se znoji i labavi kravatu.
-Ali, to ne može biti.
-O da, može.
Lupio je šakom u sto.
-Ali evo, lupio sam šakom o sto. To sam sam uradio.
-Netačno. Sve sam ja smislio kao vašu reakciju. Takođe, i taj znoj koji vam curka, a ti besmisleni pokreti sa kravatom.
-Ah, ah... ponavljao je.
-Nemojte se ljutiti. Nekome je život majka a nekome maćeha. Vama nije ni jedno ni drugo. Vi ste jednostavno izmišljeni. Da sam zaposlen u bacni, ili da sam advokat, bilo šta drugo a da nisam pisac, vi ne bi ste ni postojali. Stvari su jasne.
-Da li ima nade da ostanem u životu?
-Ne baš. Jedino, ako bih ja postao šizofreničar i počeo da živim u vašem svetu.
-Pa je l' ima šanse?
-Šta?
-To, da postanete šizofreničar?
-Teško, ja imam bujnu maštu, ali ipak znam da razdvojim realnost od fikcije.
-Vi ste onda Bog.
-A ne. To je pogrešna pretpostavka. Da sam ja Bog, vi bi postojali kao čovek od krvi i mesa. Uostalom, Bog je jedan za one koji veruju. A vi ste samo jedan običan lik u mojim kratkim pričama.
Ćutao je i gledao u pod.
-Šta ćemo sada?
-Ništa posebno. Završiću ovu priču uskoro i vi se više nećete pojavljivati. Možda imate pravo na poslednju želju. To ću vam dozvoliti da sami smislite. Toliko ste ipak zaslužili. Proveli smo neke lepe trenutke nas dvojica. Dakle, samo zamislite u vašoj glavi i želja će vam biti odmah ispunjena.
Već u sledećem trenutku on je bio na meni. Njegovi mesnati prsti stezali su me oko vrata. Gubio sam dah. Radnici u svim državnim ustanovama uvek su bili lukavi. Umeli su da prevare sistem. Da pronađu rupu u zakonu. Ali, ovo nisam očekivao od njega. Na svu sreću, vrata od kancelarije su bila otvorena i neko od njegovih kolega je video. Ubrzo, nekoliko ljudi ga je držalo u uglu sobu, dok sam ja dolazio sebi.
-Ne, pustite me, kako ne razumete, niko od nas ne postoji, svi smo mi samo epizodne uloge u njegovoj glavi. Moramo ga ubiti, kako vam nije jasno!
Prirodno, zvučao je kao ludak. To nije moglo tek tako da se izgovara. Ubrzo su ga odvezla kola hitne pomoći.

Čovek sa biroa je otišao da se nikada ne vrati.