dnevnik srpskog samoubice

Marijana, sasvim normalna devojka, modernih shvatanja, solidan student Beogradskog univerziteta. Đorđetova devojka.
Đorđe, nenormalni i nadobudni mladi pisac, koji dane provodi sedeći kući, neuspešno pokušavajući da smisli početak svog prvog romana. Pati od insomnie, mada se njegova psiho-patologija verovatno ne završava na tome. Za sebe tvrdi da je neshvaćeni genije i da će nadmašiti sve velike pisce, uključujući i Šekspira. Marijanin dečko.

Noć je. Sat pokazuje 03:50. Telefon zvoni u Marijaninom stanu. Ona ga pušta da zvoni do prekida centrale. Telefon zvoni drugi put i Marijana je ovaj put primorana da ustane i javi se kako bi okončala buku.

-Halo?
-E stvarno, koliko ti treba da se javiš. Ja čekam sa druge strane, znaš!, reče on uvređeno.
Nije mogla ništa da mu odgovori. Zbunjenost.
-Pa dobro, molim te, šta radiš?-pitao je Đorđe.
-A šta misliš da radim?, počinjao je bes u njoj da radi.
-Nemam pojma šta radiš, samo znam da moram da te čekam dok se javiš na telefon.
-SPAVAM! To je obično ono što ljudi rade u četri sata noću.
-A to... Pa kako si?
-Probudio si me, podigao iz kreveta u sred noći i sada bi malo da ćaskaš, je li to u pitanju?
-Što je l' se tebi ćaska?
Držala se za glavu u neverici.
-Možemo i da ćaskamo ako hoćeš, ali hteo sam da ti saopštim nešto važno, reče Đorđe.
-Da nije tvoj otac...(otac mu je bio teško bolestan, pa se smrt očekivala svakog dana)
-Ma ne, nije moj otac u pitanju. Konačno sam smislio kako da počnem roman! Zamisli! A ideja mi je sve vreme bila tako reći pred nosem. Jesi spremna da se iznenadiš?
-...
-Verovatno si uzbuđena. Vidi. Radi se o jednom mladom piscu. On želi da napiše roman, ali ne može da nađe temu. Ima tešku situaciju i u prvoj glavi on se bori sa sopstvenim demonima, pokušavajući da smisli ubedljiv početak. Šta kažeš?
-To je tvoja neverovatna ideja?!?
-Da. Priznaćeš da sam briljirao.
-To je tvoja ideja zbog koje si me probudio u sred noći?
-Da, odlično, znači i tebi se dopada!
-Šta je u tome originalno?
-Kako ne shvataš, pa sve! Nisi se ti baš razbudila. Sada mi to otvara mnoga vrata, njemu sada može pasti na pamet bilo šta kao tema romana. Imam otvoren put.
- U tih nekoliko rečenica si samo opisao svoj život, upravo taj koji ti ne donosi ni malo inspiracije. Tu nema ničega kreativnog, štaviše...
-Šta? Ma ne, ti samo još nisi shvatila celinu ideje. Ah, stvarno je teško biti shvaćen u današnjem svetu. Videćeš, izdavači će se otimati oko ovakve ideje. A šta ima kod tebe?
-Misliš, sem što spavam?
-Da.
-Pa uglavnom se noću dok spavam, apsolutno ništa ne dešava.
-Aha
-I sada bi nastavila sa tom suludom radnjom ako je to u redu sa tobom?
-Zar ćeš moći da spavaš posle ovakve uzbudljive ideje koje sam ti rekao? Haha, pa ti si stvarno čudo!
-Meni to hoće ponekad, znaš kad sam uzbuđena, da zaspim, Jesi mi sve ispričao?
-Gde ćeš više od ovoga! Tebe baš čovek ne može da zadovolji.
-Ja odoh da spavam.
-Šta već? Pa ja sam mislio da se vidimo i da proslavimo.
-SAD?!?
-Da, dok je vruće!
-Ne, vidi. A što ti ne bi ubacio baš ovakav razgovor u svoj roman, eto baš taj mladi pisac zove svoju devojku. To će mu već dati razradu.
-Jaooo. Pa to je sjajna ideja! Kako se JA toga nisam setio? Pa ovo je još bolje!
-Nema sumnje.
-Moram da idem, da napišem sve to!
-E baš mi je žao!
Prekinuo je u žurbi.
Ona je ovoga puta isključila zvono. Težak je život partizanski, govorilo se. E drugovi partizani, nemate vi pojma!