dnevnik srpskog samoubice

Razlog što dugo nisam pisao na ovom blogu je jednostavan: hteo sam da povratnički tekst bude nešto izvanredno, nešto vanserijsko, nešto što je toliko genijalno da nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Hteo sam da to bude kao veliki prasak, posle koga ništa nije onako kako je bilo.

Da budem konkretniji, hteo sam da se vratim upravo onako kako se Arnold Švarcenger vratio u policijsku stanicu, nakon čuvene rečenice: ''I'll be back'', u prvom delu Terminatora. Za sve one koji su zaboravili evo kako je to izgledalo.

http://www.youtube.com/watch?v=soYDuaurNKY

Dakle, eto tako sam hteo da se vratim, na velika vrata, bučno, snažno i beskompromisno. Čekao sam, razmišljao, vreme je prolazilo ali nisam u sebi pronašao nešto tako fantastično. Ako ne mogu tako onda ne vredim, razmišljao sam. Povukao sam se u sebe i nadao sam se tom danu, TOM DANU kada ću biti spreman da izvedem neki potez za koji će prosto svi okrenuti glavu.

Naravno, taj dan nikada nije došao.

Filmovi (pogotovu holivudski) uspeli su lepo da mi isperu mozak kada sam bio mlađi i kada sam spoljne utiske primao mnogo intenzivnije, tako da su ostavili duboke tragove u mojoj duši. Baveći se manje sobom i ljudima iz svog okruženja, sve dublje sam ronio u te paralelne svetove i tamo pronalazio zadovoljstvo. Sada, kada pogledam na sve to, istina je da su me holivudski filmovi upropastili. Nisam mogao da odolim njihovoj sladunjavosti i poverovao sam da će i moj život pre ili kasnije imati ''happy end'' baš kao i što je imao skoro svaki film u tom šablonu.

Poverovao sam u američki san kroz te filmove sa 15-16 godina. Sa 17 godina sam otišao u te Sjedinjene Američke Države, i konačno počeo da stvarno živim taj san. Bio je to sigurno najbolji period moga života, tada sam shvatio koliko vredna, drugačija i bolja osoba mogu da budem u inspirativnom okruženju. Avaj, moj ostvareni san nije dugo trajao. Baš tu gde sam bio najsrećniji i gde sam konačno osetio koliko je život lep posle godina mučenja u Srbiji, desilo se nešto u mojoj glavi. Jednostavno sam pukao. A ti prokleti filmovi su mi se konačno obili o glavu. Nisam više mogao da razlikujem stvarnost od fikcije. Jeste to bio najbolji trip ikad ali sam vrlo brzo svojim ponašanjem bio gotovo deportovan.

Što je najgore, nikada nisam prestao da ih gledam i volim. Istina je da sam smanjio broj filmova koje gledam, ali sam još uvek prilično navučen. Vremenom sam profilisao svoj ukus, i počeo da gledam kvalitetnije filmove, ali nisam uspeo da se skinem sa američkih ''razbijača blagajna'' (upravo sam preveo block-buster u duhu srpskog jezika i to je sjajno). Često dok sam gledao neki umetnički film, jedan od onih dubokih (i dosadnih) prosto bih poželeo da sam na nekom drugom mestu i gledam Adam Sandlera kako se sapliće, pada i izaziva salve smeha u nekoj glupoj komediji. Naravno, dosta sam se pronašao u filmovima koji govore o luzerima i tipovima na margini društva. Ipak, uglavnom bi i oni doživeli neku čudesnu promenu u filmu i završili srećno na kraju. Čekajući tako nešto u svom životu on mi polako klizi i prolazi.

Čekajući taj dan,

pozdravlja vas De Selbi.