Crno-beli svet Živadina Čedomirovića
Mlad i ambicozan, okej tip, odgovoran. Pratim sportove i vežbam karate 2x nedeljno. Volim da pogledam dobar akcioni film s vremena na vreme. U selu sam bio prvi u bacanju kamena sa ramena. Ne pušim, ne pijem i ne drogiram se, ležem rano u krevet i još ranije ustajem. Nekada glasno vičem kada se probudim. Ne znam zašto. Omiljeni glumci su mi Rambo i Terminator. Volim da čitam, najviše Kurir, Skandal i Moja kosa. Knjige ne, iz principa, čak ni u klozetu.
Kada sam bio mali, često sam lupao glavom u zid. Zanimljivo, zid je ubek bio jači.
Rođen sam u Klokočevcu, a u Beograd sam došao da okušam sreću. Radim kao moler, svoj posao shvatam ozbiljno, dane provodim opijen mirisima farbe.
Kupam se toplom vodom svake nedelje i državnim praznicima. Ne volim da idem na svadbe i sahrane zato što ne volim da gledam kako ljudi odlaze u grob. Doduše, svadbom su samo jednom nogom zakoračili u grob.
Na raskrsnicama uvek skrećem desno. Ne vredi, ostavile trag na mene devedesete, čuo sam ono ’’Svesno desno’’ i od tada, čim naletim na raskrsnicu, ja lepo skrenem desno! Pa neću valjda levo, pa da me optuže da sam komunjara?!? Nemate pojma kako je teško stići od jednog mesta do drugog kada na svakoj raskrsnici skrećete desno. Ponekad su mi potrebni sati da bi prešao rastojanje od nekoliko stotina metara.
Takođe, čuo sam u jednoj predizbornoj kampanji slogan ’’Glasaj za sebe’’. To sam shvatio ozbiljno i od tada na izborima, redovno dodajem svoje ime na kraju papirića i naravno zaokružim ga. Kad me pitaju za koga sam glasao odgovorim:
-Pa za koga bih glasao nego za sebe?!?
Ne shvataju me ozbiljno.
Često su me odvodili kod raznih psihijatara. Oni bi me uvek pitali:
-Čujete li glasove?
-Pa naravno da čujem glasove. Čujem vaš glas. Da ga ne čujem, bio bih gluv, zar ne?
-Ne mislim na to. Da li čujete glasove u svojoj glavi koji vam govore šta da radite?
Tada mi je glas u glavi rekao: ’’RECI: NE NARAVNO’’.
-Naravno da ne čujem. Pa nisam ja neki ludak, odgovio sam.
Glas u mojoj glavi se zasmejao. I ja sam malo. Uvek uspem da ih prevarim.
Imam glavobolje svaki dan. One dolaze iz krajnje jednostavnog razloga. Kada god ugledam broj tablice na kolima, ja bukvalno shvatim zadatak koji piše na njima. Hoću reći, ako vidim tablicu broj BG 784-822 moj mozak dobija zadatak da reši kolika je razlika ta dva broja. Dakle, 784 minus 822. Rešenje je -38. Možda vam to izgleda jednostavno, ali nije. Zamislite, kada prolazite kroz gradsku gužvu i vidite stotine tablica. Dovoljno mi je samo jednu da ne rešim i odmah počinje snažna migrena. Shvatate zašto me stalno boli glava? Nekada su tablice automobila milostive prema meni pa glase ovako BG 482-003 ili NS 245-240. To su srećni dani za mene. Ali je takvih malo.
Boje su takođe nešto čemu pridajem punu pažnju. Pogotovu kombinacije boja. Crno-bela je moja omiljena. Šah mi je omiljena igra, naravno samo zbog boja figura. To ne znači da ga igram sa drugim ljudima. Ako gledam filmove, to su naravno crno-beli fimovi. Da se ja pitam, ceo svet bi bio crno-beo, previše je boja na repertoaru ovako.
Imam prijatelje, naravno, nisam nikada sam. Moji prijatelji nisu živi ljudi, ali oni ne mare mnogo zbog toga. Nisu čak ni ljudi, ali kažem, to ih ne sprečava da mi budu bliski. Moj najbolji prijatelj je jedan teniski reket iz mog detinjstva. Sa njim često diskutujem o političkoj situaciji. Nažalost, samo ja mogu da čujem njegove duge i intrigantne monologe. Moji ostali prijatelji su: sve nindža kornjače(uključujući i učitelja Splintera), jedan neispravan fen i moj stari frižider koji pušta divne zvuke koji prevazilaze čak i Betovena (za koga neki domaći političari tvrde da je živ, ali ja to ne bih znao). Nedeljom se svi okupljamo i imamo zajedniččki ručak na kome raspravljamo o tome šta nam se dešavalo. Ja vodim glavnu reč.
Moj seksualni život je buran, kao što možete da zamislite. Naravno, on ne uključuje druge osobe, niti se dešava u stvarnosti, ali sam na doborom glasu, pitajte samo sve one porno glumice sa kojima sam zamišljao sebe. One znaju ko je legenda!
Opšte je poznato da se veoma držim broja tri i da pravim trijade u svakom aspektu svoga života. Ove večeri vratio sam se kući i popio tri čaše viskija sa tri čaše vode, napisao ovaj tekst u tri primerka, tri puta brijačem presekao sebi venu na vratu i umirućom rukom naškrabao vama svoje poslednje zbogom, zbogom, zbogom.
Kada sam bio mali, često sam lupao glavom u zid. Zanimljivo, zid je ubek bio jači.
Rođen sam u Klokočevcu, a u Beograd sam došao da okušam sreću. Radim kao moler, svoj posao shvatam ozbiljno, dane provodim opijen mirisima farbe.
Kupam se toplom vodom svake nedelje i državnim praznicima. Ne volim da idem na svadbe i sahrane zato što ne volim da gledam kako ljudi odlaze u grob. Doduše, svadbom su samo jednom nogom zakoračili u grob.
Na raskrsnicama uvek skrećem desno. Ne vredi, ostavile trag na mene devedesete, čuo sam ono ’’Svesno desno’’ i od tada, čim naletim na raskrsnicu, ja lepo skrenem desno! Pa neću valjda levo, pa da me optuže da sam komunjara?!? Nemate pojma kako je teško stići od jednog mesta do drugog kada na svakoj raskrsnici skrećete desno. Ponekad su mi potrebni sati da bi prešao rastojanje od nekoliko stotina metara.
Takođe, čuo sam u jednoj predizbornoj kampanji slogan ’’Glasaj za sebe’’. To sam shvatio ozbiljno i od tada na izborima, redovno dodajem svoje ime na kraju papirića i naravno zaokružim ga. Kad me pitaju za koga sam glasao odgovorim:
-Pa za koga bih glasao nego za sebe?!?
Ne shvataju me ozbiljno.
Često su me odvodili kod raznih psihijatara. Oni bi me uvek pitali:
-Čujete li glasove?
-Pa naravno da čujem glasove. Čujem vaš glas. Da ga ne čujem, bio bih gluv, zar ne?
-Ne mislim na to. Da li čujete glasove u svojoj glavi koji vam govore šta da radite?
Tada mi je glas u glavi rekao: ’’RECI: NE NARAVNO’’.
-Naravno da ne čujem. Pa nisam ja neki ludak, odgovio sam.
Glas u mojoj glavi se zasmejao. I ja sam malo. Uvek uspem da ih prevarim.
Imam glavobolje svaki dan. One dolaze iz krajnje jednostavnog razloga. Kada god ugledam broj tablice na kolima, ja bukvalno shvatim zadatak koji piše na njima. Hoću reći, ako vidim tablicu broj BG 784-822 moj mozak dobija zadatak da reši kolika je razlika ta dva broja. Dakle, 784 minus 822. Rešenje je -38. Možda vam to izgleda jednostavno, ali nije. Zamislite, kada prolazite kroz gradsku gužvu i vidite stotine tablica. Dovoljno mi je samo jednu da ne rešim i odmah počinje snažna migrena. Shvatate zašto me stalno boli glava? Nekada su tablice automobila milostive prema meni pa glase ovako BG 482-003 ili NS 245-240. To su srećni dani za mene. Ali je takvih malo.
Boje su takođe nešto čemu pridajem punu pažnju. Pogotovu kombinacije boja. Crno-bela je moja omiljena. Šah mi je omiljena igra, naravno samo zbog boja figura. To ne znači da ga igram sa drugim ljudima. Ako gledam filmove, to su naravno crno-beli fimovi. Da se ja pitam, ceo svet bi bio crno-beo, previše je boja na repertoaru ovako.
Imam prijatelje, naravno, nisam nikada sam. Moji prijatelji nisu živi ljudi, ali oni ne mare mnogo zbog toga. Nisu čak ni ljudi, ali kažem, to ih ne sprečava da mi budu bliski. Moj najbolji prijatelj je jedan teniski reket iz mog detinjstva. Sa njim često diskutujem o političkoj situaciji. Nažalost, samo ja mogu da čujem njegove duge i intrigantne monologe. Moji ostali prijatelji su: sve nindža kornjače(uključujući i učitelja Splintera), jedan neispravan fen i moj stari frižider koji pušta divne zvuke koji prevazilaze čak i Betovena (za koga neki domaći političari tvrde da je živ, ali ja to ne bih znao). Nedeljom se svi okupljamo i imamo zajedniččki ručak na kome raspravljamo o tome šta nam se dešavalo. Ja vodim glavnu reč.
Moj seksualni život je buran, kao što možete da zamislite. Naravno, on ne uključuje druge osobe, niti se dešava u stvarnosti, ali sam na doborom glasu, pitajte samo sve one porno glumice sa kojima sam zamišljao sebe. One znaju ko je legenda!
Opšte je poznato da se veoma držim broja tri i da pravim trijade u svakom aspektu svoga života. Ove večeri vratio sam se kući i popio tri čaše viskija sa tri čaše vode, napisao ovaj tekst u tri primerka, tri puta brijačem presekao sebi venu na vratu i umirućom rukom naškrabao vama svoje poslednje zbogom, zbogom, zbogom.
9 Komentari |
0 Trekbekovi
Fantastična priča!
Autor sammy — 12 Dec 2010, 21:35
... Dok su se kapci spuštali sakrivajući poslednju sliku koju sam hteo da upamtim dok dramatično ispuštam dušu, sliku prazne čaše i krvavog žileta kraj nje, setih se da sam potpuno zaboravio da joj je danas rođendan.
U trenutku sam se pokajao učinjenog dela razmišljajući kako ću tako krvav da odem do radnje i da joj kupim minjone i poručim buket crvenih ruža koje su uvek, po pravilu, završavale u vazi na njenom prozoru, u stanu na drugom spratu vojne zgrade na Keju.
Peškir je sporo upijao krv, i ja sam shvatio da moram odmah u bolnicu. Strah me je bilo da me ne proglase ludim ovog puta, ali je želja za njenim ustima punim čokolade prevagnula. Onom istom rukom kojom sam presekao venu okrenuo sam 94 srećen što je žilet bio tup, te sam samo zaparao kožu vrata.
Ljubazna sestra se javila i uskoro sam se klackao putem u ležećem položaju dok je sirena zavijala iznad moje glave..
...
Autor blackmoonlight — 12 Dec 2010, 22:30
Samoubico,napisao si samoubistven tekst.
Autor djura77 — 13 Dec 2010, 10:17
@blackmoonlight
Da, lepo se to sve uklopilo. Kao po dogovoru.
Autor srpskisamoubica — 13 Dec 2010, 20:32
Mogu se prilagoditi tvom načinu pisanja.. jel to znači da te mogu preslikati sasvim?
Autor blackmoonlight — 13 Dec 2010, 20:53
Hm... preslikati mene, to za sada nije potrebno, nema tu još pravog kvaliteta, još nije došlo do erupcije najboljih stvari. Ali povezivanje, nadograđivanje, dopunjavanje, inspirisanje, to je nešto što do sada nisam postigao sa drugom osobom, a ovde su ta vrata otškrinuta.
Autor srpskisamoubica — 13 Dec 2010, 23:20
Kad otvaraš vrata jednog novog sveta budi spreman na sve što bi tamo mogao zateći..
Ja sam te pozvala da prošetaš kroz dimenziju Blog i zaustaviš se na stanici blackmoonlight.
Kakvu si kartu kupio?
Autor blackmoonlight — 13 Dec 2010, 23:44
Da, otputovao sam do polja obasjanih mesečinom crne boje, mada sam kupio povratnu kartu. Spontanost nije moja jača strana.
Tamo sam video jednu čežnju u duginim bojama. Jedan dodir i želju za životom. Dok sam gledao u kaljave cipele čuo sam uzdahe.
Ali onda je počela mučnina. Ona nije imala veze ni sa čim što sam video tamo, ne. Bila je to moja mučnina, koja me verno pratila koliko god daleko pobegao od sebe. I morao sam da se vratim, mučninu je bilo najlakše gristi sam, u svom domu.
Sada znam za to mesto. Vratiću se, to je sigurno, možda kada mučnina prođe. Ali će opet proći puno vremena do tada, pokrenuti se, to nije lako, ne radi se o lenjosti, to je nešto više, pre je očajanje to koje drži prikovanog svoje sluge, dok oni sanjaju da su budni.
Autor srpskisamoubica — 14 Dec 2010, 00:08
Najteži i najduži put je onaj koji vodi u sebe.
Tim putem mnogi krenu.. retki hodaju.. malo njih stigne do kraja..
Teško je hodati, noge vezane olovnim lancima cimaju u trzajima.. dah sve plići i stradanje veliko..
I ne sme se bežati.. ne sme se stajati. Svaki korak kojim se stupa dalje ukopava nas dublje.
Nekada poželimo da odustanemo, pa posustanemo..
Dođe ona mučnina i dno jezika postane gorko..
...
A ja ću da ti pružim dlan.
Tek tako.
Autor blackmoonlight — 14 Dec 2010, 00:24