dnevnik srpskog samoubice

Upravo je vibracija mobilnog telefona bila to što je Đorđa probudila iz dubokog sna. Automatski je krenuo da odgovori, ali kada je pritisnuo zelenu slušalicu znao je da je napravio grešku. Bila je to njegova devojka.
-Nemoj mi samo reći da još uvek spavaš!
-Ne, naravno da ne spavam.
Lupio je sebi dva šamara, pročistio grlo i pokušao da u trenutku dođe sebi.
-Da li je moguće da se još nisi probudio?
-Naravno da sam budan, pa šta ti je...
-Dobro, šta radiš?
To je već bilo teško pitanje. Tako brzo nije mogao ništa da smisli. Pogledao je u zid. Visila je slika.
-Evo, kačim sliku.
Da li je bio ubedljiv? Ne, nije bio ubedljiv. Promenio je priču u trenutku.
-U stvari, desilo se nešto strašno. Uginuo mi je hrčak.
-Ti nemaš hrčka.
-Imam, juče sam ga kupio.
-I već je uginuo?
-Naprasno. Tužan sam. Voleo sam ga.
Ni sam sebi nije verovao, ali je morao nešto da lupeta.
-Kako si mogao da zaboraviš? Pet puta smo se dogovorili, vrištala je ona sa druge strane.
Probudi se i počni da zvučiš ubedljivo, govorio je sam sebi. Onda se svega setio. Trebalo je da ode sa njom, da isprati njenu najbolju drugaricu na aerodrom, da im pomogne oko nošenja i da se pozdravi. Ide u Škotsku, na godinu dana.
-Ti si kreten, grmela je.
-Ma ne, ništa ne brini, evo stižem.
Naglo je ustao iz kreveta. Stvarno je verovao da će da stigne brzo. Aerodrom je tu, odmah iza ugla.
-Gde ćeš da stigneš?!? Trebalo je da se nađemo u 11,15. Sad je već skoro podne, već smo stigli na aerodrom.
-Ne brini, aerodrom je odmah iza ćoška, dolazim za minut, govorio je bunovno.
Onda je čuo seriju sočnih psovki i prekidanje veze.
Pogledao je oko sebe i pošto je to propalo nije mu ostalo ništa drugo nego da se vrati da spava. Topli krevet ne osuđuje ga što je sebična i neodgovorna budala. Topli krevet ga prihvata onakvog kakav jeste. Bacio se u njegov zagrljaj.