dnevnik srpskog samoubice

Mlad i ambicozan, okej tip, odgovoran. Pratim sportove i vežbam karate 2x nedeljno. Volim da pogledam dobar akcioni film s vremena na vreme. U selu sam bio prvi u bacanju kamena sa ramena. Ne pušim, ne pijem i ne drogiram se, ležem rano u krevet i još ranije ustajem. Nekada glasno vičem kada se probudim. Ne znam zašto. Omiljeni glumci su mi Rambo i Terminator. Volim da čitam, najviše Kurir, Skandal i Moja kosa. Knjige ne, iz principa, čak ni u klozetu.

Kada sam bio mali, često sam lupao glavom u zid. Zanimljivo, zid je ubek bio jači.

Rođen sam u Klokočevcu, a u Beograd sam došao da okušam sreću. Radim kao moler, svoj posao shvatam ozbiljno, dane provodim opijen mirisima farbe.

Kupam se toplom vodom svake nedelje i državnim praznicima. Ne volim da idem na svadbe i sahrane zato što ne volim da gledam kako ljudi odlaze u grob. Doduše, svadbom su samo jednom nogom zakoračili u grob.  

Na raskrsnicama uvek skrećem desno. Ne vredi, ostavile trag na mene devedesete, čuo sam ono ’’Svesno desno’’ i od tada, čim naletim na raskrsnicu, ja lepo skrenem desno! Pa neću valjda levo, pa da me optuže da sam komunjara?!? Nemate pojma kako je teško stići od jednog mesta do drugog kada na svakoj raskrsnici skrećete desno. Ponekad su mi potrebni sati da bi prešao rastojanje od nekoliko stotina metara.
Takođe, čuo sam u jednoj predizbornoj kampanji slogan ’’Glasaj za sebe’’. To sam shvatio ozbiljno i od tada na izborima, redovno dodajem svoje ime na kraju papirića i naravno zaokružim ga. Kad me pitaju za koga sam glasao odgovorim:
-Pa za koga bih glasao nego za sebe?!?
Ne shvataju me ozbiljno.

Često su me odvodili kod raznih psihijatara. Oni bi me uvek pitali:
-Čujete li glasove?
-Pa naravno da čujem glasove. Čujem vaš glas. Da ga ne čujem, bio bih gluv, zar ne?
-Ne mislim na to. Da li čujete glasove u svojoj glavi koji vam govore šta da radite?
Tada mi je glas u glavi rekao: ’’RECI: NE NARAVNO’’.
-Naravno da ne čujem. Pa nisam ja neki ludak, odgovio sam.
Glas u mojoj glavi se zasmejao. I ja sam malo. Uvek uspem da ih prevarim.

Imam glavobolje svaki dan. One dolaze iz krajnje jednostavnog razloga. Kada god ugledam broj tablice na kolima, ja bukvalno shvatim zadatak koji piše na njima. Hoću reći, ako vidim tablicu broj BG 784-822 moj mozak dobija zadatak da reši kolika je razlika ta dva broja. Dakle, 784 minus 822. Rešenje je -38. Možda vam to izgleda jednostavno, ali nije. Zamislite, kada prolazite kroz gradsku gužvu i vidite stotine tablica. Dovoljno mi je samo jednu da ne rešim i odmah počinje snažna migrena. Shvatate zašto me stalno boli glava? Nekada su tablice automobila milostive prema meni pa glase ovako BG 482-003 ili NS 245-240. To su srećni dani za mene. Ali je takvih malo.

Boje su takođe nešto čemu pridajem punu pažnju. Pogotovu kombinacije boja. Crno-bela je moja omiljena. Šah mi je omiljena igra, naravno samo zbog boja figura. To ne znači da ga igram sa drugim ljudima. Ako gledam filmove, to su naravno crno-beli fimovi. Da se ja pitam, ceo svet bi bio crno-beo, previše je boja na repertoaru ovako.

Imam prijatelje, naravno, nisam nikada sam. Moji prijatelji nisu živi ljudi, ali oni ne mare mnogo zbog toga. Nisu čak ni ljudi, ali kažem, to ih ne sprečava da mi budu bliski. Moj najbolji prijatelj je jedan teniski reket iz mog detinjstva. Sa njim često diskutujem o političkoj situaciji. Nažalost, samo ja mogu da čujem njegove duge i intrigantne monologe. Moji ostali prijatelji su: sve nindža kornjače(uključujući i učitelja Splintera), jedan neispravan fen i moj stari frižider koji pušta divne zvuke koji prevazilaze čak i Betovena (za koga neki domaći političari tvrde da je živ, ali ja to ne bih znao). Nedeljom se svi okupljamo i imamo zajedniččki ručak na kome raspravljamo o tome šta nam se dešavalo. Ja vodim glavnu reč.

Moj seksualni život je buran, kao što možete da zamislite. Naravno, on ne uključuje druge osobe, niti se dešava u stvarnosti, ali sam na doborom glasu, pitajte samo sve one porno glumice sa kojima sam zamišljao sebe. One znaju ko je legenda!

Opšte je poznato da se veoma držim broja tri i da pravim trijade u svakom aspektu svoga života. Ove večeri vratio sam se kući i popio tri čaše viskija sa tri čaše vode, napisao ovaj tekst u tri primerka, tri puta brijačem presekao sebi venu na vratu i umirućom rukom naškrabao vama svoje poslednje zbogom, zbogom, zbogom.

U večerašnjoj epizodi ''Dnevnika srpskog samoubice'' upoznaćemo Živadina Čedomirovića, korpuletnog mladića iz Klokočevca koji je došao u Beograd da okuša sreću. Radi kao moler što je samo paravan da kojom gaji svoju prljavu naviku da duva lepak i druge isparljive solvense, iako za sebe tvrdi da se gnuša od droge i alkohola.

Kada ne duva lepak, glava ga boli od suludog pokušaja da izračuna razliku  šest brojeva na registarskim tablicama na automobilima. Po načinu govora i nekulturnom navikom da mlatara rukama kada hoda veoma podseća na majmuna.

Upoznajte Živadina, naš čovek, patriota, trezven i racionalan. Večeras u pola osam.

Sedeo sam i čekao, danima i mesecima. Možda je i to laž. Nisam ništa čekao. Samo sam puštao vreme da prolazi. Svi moji porazi vezali su se i stvorili krug oko mene koji ja nisam mogao da probijem. Moji putevi su me doveli do provalije i trebalo je samo još jedan korak da uradim i skočim. Da se odlepim od sveta koji me nije prihvatao. Svet koji nisam razumeo. Sve je bilo gotovo. Skok u prazno, odlazak u ništavilo se nametao kao jedino rešenje.

Ali nisam skočio. Nema nikakvog posebnog razloga zašto to nisam uradio. Pročitao sam, kada sam bio mlađi tu knjigu ’’Zašto ste niste ubili’’, i ponesen tom knjigom stvarno sam mogao da odgovorim na to pitanje sa nekim stvarima koje sam još priželjkivao u budućnosti, čak i u najgorim trenucima, sa nekim stvarima koje su me nekako gurale napred. Ali sada nije bilo nikakvog odgovora, taj bol ezgzistencije me je opkolio i stegao i ja sam mogao samo da kriknem, ali to i onako ne bi niko čuo.

Svako ko je bio tamo, zna šta je živeti u mraku i svakoga dana buditi se osećajem da je to samo još jedan dan na putu ka velikom, praznom ništa. Samo još jedan dan koji treba popuniti do sledećeg odlaska u krevet. Sve ostaje isto. Rastu nam kosa i nokti, ali u stvari ostajemo isti bez obzira na sirove pokušaje da nešto napravimo.

A najgore je kada se pojavi ta nada, koja polako preraste u očekivanja, i onda neko vreme VERUJEMO u nešto, čini nam se da vidimo smisao, osmeh nam se vrati na lice i konačno pomislimo: ’’TO JE TO’’. Rastemo i gledamo svoj razvoj i srećni smo i to sve vodi nečemu. A onda u tački gde mislimo da sve postaje onako kako smo zamišlajli dolazi do iznenadnog razočarenja. Brzinom svetlosti, sve se ruši kao kula od karata i opet smo na početku, u stvari je još gore... sada smo opet na nuli, ali sa srušenim iluzijama koje su nas jedine pokretale da rastemo. Sada samo opet dole na dnu, ali znamo da i ako se pojavi neka nada, to će biti samo još jedna šargarepa za naivčine. Osećaj je kao ulična prostituka koja se u ranu zoru vraća kući, uz prve zrake jutarnjeg Sunca, ona odlazi u san, iskorišćena i razočrana, u želji da zaboravi sve.

To je verovatno i najgore. Biti sam posle poraza. Biti sam posle izgubljene bitke. Gledati Sunce a ne videti svetlost. Stalno padati opet skroz dole.

Na kraju, nema odgovora. Koliko god mislili da smo jaki, realnost nam zadaje sve jače udarce, sve dok ne budemo dole toliko dugo da shvatimo da tu pripadamo i da ćemo tu uvek biti.

Najveća snaga je u tome da se ne okreneš, i nastaviš dalje, koliko god to bilo mučno, nepotrebno i besmisleno.

Ipak, leteti je bilo dobro. Nadati se, i videti smisao, pa makar sve to bila iluzija, bilo je dobro. Verovati u ljubav i ginuti za nju kada nam je sve govorilo NE, sve je to bilo vredno toga, to su bili trenuci nadahnuća, to su bili jedini trenuci kada samo stvarno postojali. Bili smo kao Bogovi, a da to nismo ni znali.

Ako smo pali, bili smo padu skloni.