Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj,
zatravljen si snovima, izmoren putevima duha.
Lik ti je pognut i lice bledo,
duboko spuštene veđe i glas kao škripa tamničkih vrata.
Iziđi u letnji dan, sine moj!
- Šta si video u letnji dan, sine moj?
Video sam da je zemlja jaka i nebo večno, a čovek slab i kratkovek.
- Šta si video, sine moj, u letnji dan?
Video sam da je ljubav kratka, a glad večna.
- Šta si video, sine moj, u letnji dan?
Video sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmene greha i nesreće, da živeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usniš, sine moj?
Ne, oče, idem, idem da živim.
Bio je to jedan od onih surovih dana, Irina je bila brutalna prema meni kao i uvek, samo sam hteo da sednem u park i da buljim u mrak, budeći u sebi što više samo-sažaljenja. Ali, previše sam tražio. Već posle par minuta prišla su mi dva uniformisana lica.
-Dobro veče, ličnu kartu.
Evo ih i oni, da se ispišaju na moju mizeriju. Jedan je proveravao podatke a drugi blenuo u mene. Iz teleće glave virile su oči u kojima nije bilo života. Ta daljina između nas je bila nepremostiva, ali je ćutnja bila još gora pa je on počeo:
-A šta radiš ovde u mraku?
-Čekam Godoa.
Oćutao je trenutak.
-Još nije došao?
-Sa njim se nikad ne zna kad će da dođe.
-Pa što ovde u mraku?
-Pa šta ima drugačije ispod svetiljki?
Pogledao me je čudno.
-A kako reče ti da ti se zove taj drug, Gado? Jel’ on osuđivan?
-Godo, ne Gado. Pa, mnogi ga osuđuju zato što ga mnogo čekaju a on ne dolazi. Ali nije osuđivan na sudu. A čemu uopšte legitimisanje?
-Izgledaš mi kao sumnjivo lice.
Sad se već i drugi plavi kolega priključio. Četvoro telećih očiju me je gledalo. Neko nije bio sa ove planete, ili ja, ili oni.
-Kaže da čeka nekog Godoa, jel' ti poznato to ime?, pita prvi drugog.
-Godo, Godo, da, zvuči poznato, jel' ima neka poternica za njega?, pita drugi mene.
-Pa mnogi ga jure i čekaju, da.
-Jel' ima poternicu ili nema? Kako se on zove?
-Ne znam. Semjuel Beket me je upoznao sa njim.
-Jesu to neki stranci?
-Da.
-Da li oni imaju uredno prijavljenju adresu boravka?
-Ne znam. Mogao bih da ih zovnem. Sačekajte malo.
Dok sam ja kao zvao, oni su se domunđavali. Mislim da sam im ulepšao veče. Oni meni nisu. Pozvao sam kao, ali bilo je zauzeto.
-Beket stalno priča. Verovatno ovaj put sa Antigonom.
Vratio mi ličnu kartu.
-Čime se ti baviš?, pita drugi.
-Pišem.
-Šta?
-Pišem, bavim se pisanjem.
-?!?
-Pišem knjige, morao sam da mu platično objasnim.
-Pa, ti si pisac!, uzviknu on izneneđeno.
Nije mu puno trebalo da shvati.
Čudna vrsta su ti čuvari reda i mira. Jednom su mi tražili dokumenta dok sam vozom išao u Novi Sad. Pitali me šta ću Novom Sadu. Ja im rekao da nema posebnog razloga. Meditacija, ja pišem pa će Novi Sad možda inspirisati. Nisu razumeli taj deo o pisanju. Rekao sam da pokušavam da budem umetnik.
-Aaa! Pa ti si slikar, rekao je on pobedosno.
Nekako, kao da nisu ni čuli za te stvari kao što su knjige, članci itd. Ako i znaju za umetnost, to su neke tamo boje na zidovima.
Ova dvojica su bila spremna da odu.
-To Godo mi još uvek zvuči poznato.
-Sasvim moguće. A sada me izvinite, moram da napišem poruku Džeku Londonu, pošto ćemo Godo i ja da kasnimo.
-London. Pa to ko onaj grad.
-Zamislite koencidenciju.
-Do viđenja.
Otišli su. Bilo je leto i noć je bila vruća.
