dnevnik srpskog samoubice

Sedeo sam i čekao, danima i mesecima. Možda je i to laž. Nisam ništa čekao. Samo sam puštao vreme da prolazi. Svi moji porazi vezali su se i stvorili krug oko mene koji ja nisam mogao da probijem. Moji putevi su me doveli do provalije i trebalo je samo još jedan korak da uradim i skočim. Da se odlepim od sveta koji me nije prihvatao. Svet koji nisam razumeo. Sve je bilo gotovo. Skok u prazno, odlazak u ništavilo se nametao kao jedino rešenje.

Ali nisam skočio. Nema nikakvog posebnog razloga zašto to nisam uradio. Pročitao sam, kada sam bio mlađi tu knjigu ’’Zašto ste niste ubili’’, i ponesen tom knjigom stvarno sam mogao da odgovorim na to pitanje sa nekim stvarima koje sam još priželjkivao u budućnosti, čak i u najgorim trenucima, sa nekim stvarima koje su me nekako gurale napred. Ali sada nije bilo nikakvog odgovora, taj bol ezgzistencije me je opkolio i stegao i ja sam mogao samo da kriknem, ali to i onako ne bi niko čuo.

Svako ko je bio tamo, zna šta je živeti u mraku i svakoga dana buditi se osećajem da je to samo još jedan dan na putu ka velikom, praznom ništa. Samo još jedan dan koji treba popuniti do sledećeg odlaska u krevet. Sve ostaje isto. Rastu nam kosa i nokti, ali u stvari ostajemo isti bez obzira na sirove pokušaje da nešto napravimo.

A najgore je kada se pojavi ta nada, koja polako preraste u očekivanja, i onda neko vreme VERUJEMO u nešto, čini nam se da vidimo smisao, osmeh nam se vrati na lice i konačno pomislimo: ’’TO JE TO’’. Rastemo i gledamo svoj razvoj i srećni smo i to sve vodi nečemu. A onda u tački gde mislimo da sve postaje onako kako smo zamišlajli dolazi do iznenadnog razočarenja. Brzinom svetlosti, sve se ruši kao kula od karata i opet smo na početku, u stvari je još gore... sada smo opet na nuli, ali sa srušenim iluzijama koje su nas jedine pokretale da rastemo. Sada samo opet dole na dnu, ali znamo da i ako se pojavi neka nada, to će biti samo još jedna šargarepa za naivčine. Osećaj je kao ulična prostituka koja se u ranu zoru vraća kući, uz prve zrake jutarnjeg Sunca, ona odlazi u san, iskorišćena i razočrana, u želji da zaboravi sve.

To je verovatno i najgore. Biti sam posle poraza. Biti sam posle izgubljene bitke. Gledati Sunce a ne videti svetlost. Stalno padati opet skroz dole.

Na kraju, nema odgovora. Koliko god mislili da smo jaki, realnost nam zadaje sve jače udarce, sve dok ne budemo dole toliko dugo da shvatimo da tu pripadamo i da ćemo tu uvek biti.

Najveća snaga je u tome da se ne okreneš, i nastaviš dalje, koliko god to bilo mučno, nepotrebno i besmisleno.

Ipak, leteti je bilo dobro. Nadati se, i videti smisao, pa makar sve to bila iluzija, bilo je dobro. Verovati u ljubav i ginuti za nju kada nam je sve govorilo NE, sve je to bilo vredno toga, to su bili trenuci nadahnuća, to su bili jedini trenuci kada samo stvarno postojali. Bili smo kao Bogovi, a da to nismo ni znali.

Ako smo pali, bili smo padu skloni.