dnevnik srpskog samoubice

Kasnio sam opet. Već su me opominjali i kažnjavali, ali ne vredi. Jednostavno nisam mogao da dođem na vreme. Podsvesno, možda sam tako izražavao svoj bunt protiv sistema. Posao je i onako bio zaglupljujuć i slabo plaćen. Ubacio sam neke podatke u kompjuter. Devet sati sa kratkim pauzama. Prirodno, nisam bio snažno motivisan.

Nisam mogao više ni jednog izgovora da se setim. Upotrebio sam ih sve, od onih uverljivih do onim krajnje providnih. Jednom sam bio toliko ubedljiv da sam sam sebe iznenadio. Naime, već sam kasnio i brijao sam se. Malo sam se posekao, nisam ni osetio, ali je neka krv stidljivo počinjala da curka. Hm, ovo bi moglo da se iskoristi, pomislio sam. Pažljivo sam puštao krv da curi i sve to dobro upijao maramicom, sa raznih strana. Maramica je bila krvava na dovoljno mesta. Nisam zaustavljao krv, ne, nego sam samo ćopkao maramicu i čačkao po rani. Trebalo je iskoristi svaku kap to malo krvi. Ranica je bila malo ispod nosa. Ovo će biti sjajno, znao sam.
Dok sam stigao na posao, maramica je izgledala opasno natopljena krvlju sa svih strana, kao da mi se ne znam šta desilo. Zabacio sam glavu unazad gurnuo maramicu u nos. Bio sam spreman za dramu. Čim sam ušao u kancelariju, počeo sam da posrćem i da se gegam. Svi su gledali u mene. Ponašao sam se kao da mi nema nade.
-Pa šta vam je?
-Ah... uh... teško mi je da govorim. Od ranog jutra ne mogu da zaustavim krvarenje iz nosa. Vrti mi se u glavi.
Naravno da tada niko nije mislio o mom kašnjenju. Odglumio sam na nivou. Svi su bili puni sažaljenja za mene, jadnika koji nije mogao da spreči krvarenje iz nosa. Uspeo sam čak i da ono malo krvi bacim na košulju, stvarno sam izgledao kao da sam se vratio iz bitke. Pitali su me da li sam pao. Ne, nisam pao. U trenutku sam pomislio da kažem kako me je napala grupa huligana, navijača, ali sam odustao. Bilo bi previše.
-Pa zašto se uopšte dolazili?
-Nisam hteo više da izostajem. Stvarno mi je stalo do ovoga posla. Duhovno me ispunjava. Da nisam došao, ne bih danas mogao da vidim svoj smisao postojanja.
Bilo je sjajno. Vratili su me kući, puni brige. Mojoj sreći nije bilo kraja. Nekom je život majka, a nekom maćeha, o da.

Sada više nisam imao ideje. Ostalo mi je jedino prst da isečem. Ipak, prsti su mi još uvek trebali. Razmišljao sam o novoj interpretaciji onih akademskih 15. Ali, kasnio sam više od pola sata. Trebaju mi dva akademska kašnjenja zato što vredim za dva čoveka? Ne. Upisao sam dva fakulteta pa mi trebaju dva akademska 15? Ne.

Otkaz je bio blizu. Stao sam pred zgradom i pogledao je u svoj njenoj ružnoći. Da, popušiću još jednu cigaretu, kad je bal. Gledao sam sva ta lica koja su užurbano prolazila pored mene. Oni i ja, ne, nije to isti film. Čekao sam neku ideju koja bi mogla da mi posluži kao izgovor. Nije je bilo. Ugasio sam cigaretu i krenuo pravo ka kancelariji svog supervizora. Nije bilo nikakvog razloga za to, ali bolje da ja idem kod nje, nego da ona mene zove, ovako ću bar malo da je uhvatim nepripremljenu. Banuo sam bez kucanja.. Supervizorka me pogledao iznenađeno, možda čak i po malo uplađeno. Dok sam ulazio setio sam se da sam jutros čuo ''Lumberjack song'' od Monti Pajtonovaca
-O, pa to ste vi, procedila je.
Odmah sam seo i složio najozbiljniju moguću facu.
-Morao bih da popričam sa vama. Stvar je ozbiljna.
-Naravno, izvolite.
Zagledao sam se u neku tačku u zidu i trudio se da izgledam zabrinuto.
-Primetili ste da sam zakasnio. Nije prvi put, znam. Stvar je psihološke prirode.
Onda sam naglo skrenuo pogled sa zida na nju. Opet sam bio glumac. Lumberjack (drvoseča) je uveliko svirao u mojoj suludoj glavi.
-Odmah ću preći na stvar. Oduvek sam želeo da budem drvoseča, eto u tome je problem. Dugo sam razmišljao zašto sam toliko neefikasan na poslu, i onda mi se noćas sve to javilo u snu. Ja sam rođen da budem drvoseča. Ovde, radeći ceo dan za kompjuterom, ja sam bio kao divlja životinja u kavezu.
Ustao sam i pun teskobe gledao kroz prozor, sjajno sam glumeo, zaista, kad god je to bilo potrebno.
-Nažalost, mislim da znate šta ovo znači, rekao sam.
Gledala me je zabezeknuto.
-Ovo implicira da ću biti primoran da vam dostavim svoju neopozivu ostavku.
Onda sam pogledao ka dole, kao da su mi sve lađe potonule. Bože, gluma mi je sjajno išla. Nikada to ne bih radio u nekom filmu, ali ovo, u stvarnom vremenu, to mi je bilo izazov.
Uostalo, zeznuo sam ih. Dao sam im ostavku par dana nego oni meni. To mi je uvek bila posebna slast. Voleo sam tim sadistima da se narugam. Da im kažem kako mi više nisu potrebni. Znao sam da se duboko unutra jedu, što oni nisu bili ti koji su meni prvi dali otkaz.
Opet sam gledao kroz prozor.
-Znam kakav će ovo biti nenadoknadiv gubitak za firmu. No, kada sebe zamislim kako zamahujem sekirom u divljini daleke, ali prijateljske nam Azije, prosto ne mogu da odolim. Već vidim sebe kako se budim ujutro, na brzinu uzimam svoju opremu i jurim ka novim radnim pobedama, rumen u licu.
Već je dolazila sebi. Pitala je:
-Nenadokandiv gubitak za firmu kažete.
-Apsolutno.
-Skoro svaki treći dan ste kasnili, sa izgovorima kakve u životu nisam čula. Vaša mašta je stvarno zadivljujuća. Jednom ste mi rekli da su vas zaustavili agenti Državne Bezbeznosti i da su vas ispitivali o firmi, i jedini razlog što ste zakasnili je što ste bili ''tvrd orah'' i niste ništa odali o firmi.
Da, zaista, mogao sam i nešto bolje da smislim, ali sve klasične izgovore sam iskoristio. Već se previše puta zapalio autobus (a se jedva živ izvukao) i zaglavio lift. Pocrkali su mi šporet, mačka i komšija. Toga dana nije bilo nikakvih vremenskih neprilika (prokletstvo, baš sad kad mi trebaju) pa sam na brzinu slagao to sa agentima.
-Ali setite se samo kako sam jedan dan teško ranjen došao na posao. To se zove požrtvovanje.
-Dobro, to jeste istina. Ipak, imate izostanaka kao sve vaše kolege zajedno. Jedan ceo dan ste ubacivali podatke u pogrešan fajl.
-Dešava se i najboljima.
-Vi sigurno niste među takvima!
-Ah, to je vaše subjektivno mišljenje. Kao i takav, bio sam nezamenjiv šraf u vašoj mašineriji. Doduše, malo zarđao i labav ali opet nezamenjiv.
Joše neko vreme usta su mi bila puna neke prazne filozofije. Ni sam više nisam znao šta pričam, ali bio sam opušten. Verovatno sam hteo da mom bivšem sadisti oduzmem što više vremena. ''A kad ću da govorim ako neću sada'', k'o što reče Ljuba Tadić u ulozi Murata kada mu je Žarko Laušević rasekao utrobu u ''Boju na Kosovu''.

Svečano sam ušao u kancelariju, uzeo svoje papire i izašao dižući noge kao da marširam. Ostali su me bledo gledali. Bilo ih je pet i uvek su bili tako poslušni. Ostali su tamo zatvoreni.

Kažu da je bežanje od problema kao loša stvar. Ali ako te problemi ne uhvate, čemu ’’puno buke ni oko čega’’? Treba samo biti dovoljno brz.

Izašao sam na ulicu i posmatrao zgrade oko sebe. Sve je bilo tako blistavo. Slobodnim koracima gazio sam novi dan. Kupio sam tri piva za preostalih 200 dinara i otišao na Kalimegdan da se se hranim Suncem. Svi one budale u kancelariji nisu imale pojma šta propuštaju.