Normal
0
false
false
false
MicrosoftInternetExplorer4
Sada je kasno za
bilo šta. ’’Nema više vremena za bilo šta’’ baš kao što kaže onaj komentator
pre nego što počne da urla ’’Vujović...Vujović... evo šansa... gol,
goooooool!!!’’ Ali to može samo u fudbalu, u stvarnom životu je drugačije. U
životu kad shvatiš da je kraj onda to znaš duboko u sebi. Nema tu čuda. Veruješ
u čuda, dugo, dugo, i onda shvatiš da si namagarčen, da je to neko smislio samo
da bi te zajebo. I zato se ja ne nadam. Ima i onaj film ’’Bekstvo iz Šošenka’’,
on baš govori o tome, kako ima nade. A nema, stvarno vam kažem. Nema nade.
Moram još jednom to da ponovim. Nema nade. Eto zato sam rešio da završim sa tom
usranom pričom koja se zove život. Nema sreće, nema ljubavi, nema nade.
Zajebana je ta situacija. Mislim, znam da drugi ljude pronalaze smisao negde u
životu. I iako su oni smrdljivi mediokriteti, oni bar imaju volje za životom.
Ja ne. Možda bi mi Irina dala volje. U stvari, ona bi mi sigurno dala smisao,
kada bi me zavolela, ali ona neće. Jurio sam je sto puta i ništa. Prokletnica.
Slušam Darkwood
Dub ovoga jutra. I oni pevaju ’’čitav kosmos staje u treptaj, u prostor između
nas’’ i ja razmišljam o njoj, o o jedinoj, o najboljoj, o savršenoj. Sa njom
sam bio srećan, a retko sam bio srećan u životu, retko sam se osećao dobro.
Uvek je nešto falilo.Uvek samo malo. Čudi se Andrić kako nam je malo potrebno
da budemo srećni i kako nam baš to malo uvek fali. Ja se ne čudim. To malo se
zove Irina, a taj prostor između nas je ogrman, iako živimo u istom gradu ona
je tako daleko, ona je na drugom kraju sveta. Bilo mi je lakše sa Sanjom, ona
je bar živela u Kragujevcu, znao sam da ne mogu da je vidim. Sanja je moja
kosmička ljubav. Irina je moja žena, samo što ona to još uvek ne zna. Irina
živi u centru Beograda i ja svaki dan prolazim pored njenog prozora.
Sam đavo me
nagovori da prolazim pored njene zgrade, želim da je vidim, a kada je i vidim
to će biti samo kopanje po staroj rani... Ali uz Tamnošumi Dab sve je u redu.
Dok njih slušam osećam kao da je Irina tu. A nikad nije bila stvarno. Nikad nije
bila pored mene. Mislim to, kao žena. Bila je kao drugar, ali ja to nisam hteo.
Hteo nju celu, sve njeno telo i duh. Ali nikada nisam dobio. Sve je prošlo brzo
kao san.
Sutra ću početi da
objavljujem svoj magnum opus koja sam spremio za vas, prvo na srpskom a onda i
na francuskom i na engleskom.
Glavna ideja moga
dela biće da malo ubrzam kilavu kulturnu evoluciju Srba. Naš narod je pretrpeo
užasne stvari u poslednjih sto godina, ili preciznije od početka prvog svetskog
rata. Zaista, nevolje nas nisu zaobilazile. Imamo kuću na raskrsnici, i to je
mnogima smetalo. Ako budemo mudri, svoj motel na sred puta, možemo da
preuredimo, ukrasimo, promenimo ventilaciju i kanalizaciju i dobro ga
naplatimo.
Ja sam pisac i to
će biti moj doprinos. Međutim, već sam razradio čitavu mašineriju koja će
pomoći svim mladim i neostvarenim ali kvalitetnim umetnicima da se ostvare.
Od vas očekujem
samo strpljenje, ko zna šta je magnum opus, zna da je potrebno nekada i više
stotina godina da se to ostvari. Dakle, pored toga što sam pisac, ja sam
mislilac koji će otvoriti mladima određena vrata za umetnost. Za sada, su u
planu 3 umetnosti: književnost, slikarstvo i filmska umetnost. Moji saradnici i
ja pomoćićemo mlade umetnike koje se bave ovakvim umetnicima. Moj posao i posao
moje organizacije biće da mlade umetnike povežemo sa finansijskim moćnicima koji
su voljni da sponzorišu.
Ja želim da budem
most mladim ljudima, isto onako kao što je meni most bio gospodin De Selbi. On
me je uveo u umetničko stvaranje i objasnio mi kako od toga mogu da zaradim
novac, pod uslovom da ta umetnost bude stvarno kvalitetna i da ne pravi komprosmise
sa publikom. Nema predaje. Ako je umetničko delo kvalitetno, a ljudi ne mogu da
je prepoznaju ondak ljudi trebaju da se menjaju a ne umetnik. U tome je nesreća
bivših milenijuma, što su umetnici uvek išli mnogo ispred svoga vremena, pa su
stvarali dela koja su bila prepoznata u punoj veličini tek kada su oni otišli
sa ovoga sveta ili u najboljem slučaju u njihovoj poznoj starosti.
Dakle, ja želim
da ubrzam kulturno sazrevanje konzumenata umetničkih dela, da bi progresivni
umetnici bili u harmoniji sa duhom svoga vremena. Za ostvarenje mojih ciljeva
potrebno mi je vaše strpljenjem, ali isto tako i konkretna pomoć, tj. vaš rad.
Dakle molim sve one koji su mladi i misle da imaju taletna da poslušaju mudre
reči Danila Harmsa:
’’Dosta je bilo
lenčarenja i nerada! Svakoga dana ima da otvaraš ovu svesku i da ispisuješ
najmanje pola stranice. A ako nemaš šta da pišeš, ondak po savetu Gogolja
zapiši barem to da ti se danas ništa ne piše. Piši uvek zanimljivo i na pisanje
gledajkao na praznik’’
To je to. To je
cela filozofija umetnosti. Svakodnevni i kontinuirani rad. To je bio ključ mog
velikog dela. To je ključ uspeha svakoga umetničkog dela...
Što se tiče mog
literalnog dela, ono je skromno, prvi roman će se objavljivati na Internetu iz
prostog razloga što nemam novca da ga odštampam. To nije mnogo novca, ali ja ni
toliko nemam, pa je ovo i javni poziv sponzorima da se jave. To međutim mora
biti bezuslovna podrška, dakle ne dolaze u obzir nikakvi kompromisi što se tiča
sadržaja, moje vraćanje duga biće samo kroz zahvalnicu i slobodan prostor za
marketing.
Mi Srbi smo jedan
topao južnjački narod, teška i hladna vremena u poslenjih 20 godina čini mi se,
samo su još više zagrejali to toplo srce u nas. Moja je želja da se Evropi (tu
ne mislim samo na EU) i svetu prema kojoj se sve više otvaramo, prikažemo baš u
tom svetlu, kao jedan divan narod koji voli i prašta, koji može da se smeje čak
i u najtežim trenucima. Pazite, ovo su kvaliteti koje ima retko koji narod u
Evropi. Ovo kroz šta smo mi prošli ne bi mogli da prođu neki drugi narodi. O
tome govorim i kao vrlini, ali isto tako i kao mani.
Preterana
trpeljivost vodi u mazohizam, a on je opet povezan sa sadizmom, i to je moj
odgovor na pitanje: ’’Zašto je debeli sadista vladao više od decenije ovim
divnim narodom?’’ Kada kažem debeli sadista ne mislim ni na jednog čoveka, mislim na nečastivog, a ko su mu bili sluge na
zemlji, to je vaše da mi kažete, ja sam bio mali kada su u Srbiji počele da se
događaju zle stvari.
Komplet knjiga
koje nameravam da objavim pokazaće vam moj put, moja iskušenja i konačno moju
pobedu nad nečastivim koji je i u mene ušao u jednom periodu...
Put je bio dug,
ali kao što već znate sam put do nečega je mnogo zanimljiviji nego dolazak na
samu destinaciju. Zato se radujem zbog vas, vi ćete taj divni put kroz moje
delo preći prvi put. Sa druge strane, ja ne želim da vi idete mojim putem. Ja
želim da svako od vas nađe Pravi put, i ondak će vam svaki trenutak
egzistencije biti radost. Ipak da bi došli do tačke gde počinje pravi put,
morate proći čistilište, morate biti spremni na žrtve u vama samima. Najveća i
najteža žrtva je menjanje vaših mana. Ja vam ne mogu reći kako da menjate svoje
mane, ali svako od vas duboko u sebi jasno zna kako se to radi.
Za kraj citiraću
vam Bukovskog:
’’budi na oprezu.
uvek postoje
izlazi.
negde ima svetla.
možda nema mnogo
svetla, ali
bolje i to nego
mrak.’’
Zahvaljujem vam
se na ukazanom vremenu i želim vam prijatan i uspešan nastavak ili večeri.
Sutra počinje
izdavanje knjige. Molim izdavače da me ne kontaktiraju sam ću štampati svoja
dela ako nađem sponzore, a i znate već kako mi kažemo- ko izda pi...
