Telefonofobija
Na znam tačno kada sam razvio tu fobiju, ali čini mi se da je zauvek bila tu. Naime, mislim da ta fobija ni ne postoji u udžbenicima medicine. To me i teši, konačno ću ostaviti nekakav trag na ovoj planeti. Recimo, De Selbijev sindrom!
Radi se o ovome. Imam veliki problem sa pričanjem telefonom, bilo mobilnim ili fiksnim. Ili je bolje reći da nemam problem, pošto ih gotovo ni ne koristim. Ne znam tačno šta je tu problem, možda to što ne mogu da gledam u sagovornika. Ne vidim gestikulaciju, mimiku... Dakle, ukoliko moram nekoga da zovem imam veliku tremu, baš kao pred bitan ispit. Glas mi podrhtava, pomalo gubim dah, a srce ubrzano lupa. Ruke su mi ledene. Kada počnem razgovor počinjem i da se znojim. Dok pričam šetam se od jednog kraja sobe do drugog. Ako je razgovor duži, verovatno pređem i par kilometara! Naravno, sve to gledam da izbegnem. Recimo, ako mi treba neka informacija iz neke agencije, radnje ili servisa radije ću da odem na drugi kraj grada, nego da pozovem telefonom. Često mi se desi, kad tako odem negde, da mi kažu: ''Pa mogli ste telefonom da nas pozovete, niste morali da dolazite!'' Onda ja slažem da sam baš tu prolazio.
Telefonska sekretarica, naravno, meni je mnogo pomogla i na tom sam izumu zaista zahvalan čovečanstvu. Pre toga njenog dolaska moram sam da strepim ko zove i kakvog će karaktera da bude razgovor. Tada još nije bilo ni indentifikacije, da vas podsetim. Ovako je lakše sa sekretaricom. Nekad se čak i javim, kada sam mentalno spreman i shvatim da mogu da pričam sa osobom koja se predstavila na sekretaricom. Naravno, takve situacije su retke.
Mobilni nisam imao dugo godina, štaviše, bio sam veliki pobornik njihovog nekorišćenja. Ipak, kada sam se zaljubio u jednu Riječanku, morao sam da ga nabavim, jer je SMS bio najlakši način komunikacije. (Fejsbuk sam takođe otvorio zbog jedne ljubavi). Naravno, ljudi se ljute što ne odgovaram danima na pozive (SMS mi nije problem). Niko ne razume moje stanje. Generacijama posle mene će biti lakše, jer će moći prosto da odgovore da je u pitanju De Selbijev sindrom, i ljudi će ih razumeti, kao što razumeju čoveka koji se plaši zatvorenog prostora.
Ipak, danas sam uspeo ono što mesecima odlažem; da pozovem agenta za neki posao koji čekam. Kod njega, na žalost, ne može da se ode, jer je retko u kancelariji. Gutao sam gnedle pre neko što sam pozvao, ali sam znao da sada moram i da ne mogu više da odlažem. Skupio sam snage i uradio to hrabro!
Ali đubre se nije javilo...
Ukoliko zelite da resite problem preporucujem psihoterapiju REBT orijentacije (racionalno emocionalno bihejvioralna terapija)
Autor Ana — 16 Sep 2013, 18:05
Na zalost ili srecu mozda, nisi jedini sa tim problemom, tako da mi se cini da ce biti poteskoca sa patentiranjem sindroma na tvoje ime. Barem imas problema samo sa znojenjem i samim zapocinjanjem razgovora, a ne i sa objasnjavanjem eventuralne situacije ili informacije koja ti je potrebna. You got off easy!
Autor Perka — 21 Okt 2013, 23:13
A možda je najbolje rešenje ono iz naslova. Svet ne bi ni primetio tu sitnu promenu. Ma u stvari sam hteo reći nešto o telefonskoj sekretarici. Na stranu što nema niti prsa, niti zadnjicu, to je sprava koja me izluđuje. Oprostite, moram se ispraviti: koja me je izluđivale, sve dok je nisam zavitlao prema zidu. Posle mi je bilo žao. Ma ne zbog nje, nego sam morao krečiti zid.
Autor Samo ja — 23 Mar 2015, 16:35
Nakon dva meseca, evo mene opet. Oni organi su me zatvorili; nije mi jasno zašto. Tako sam morao potražiti utočište i azil u Engleskoj. Nadajmo se sa više sreće ovaj puta.
Autor Opet ja — 22 Maj 2015, 15:36
Ovaj puta je vremenski period malo veći: prošlo je 7 meseci. Pravi baksuz ovaj moj dnevnik! Gde god otvorim ja, oni zatvaraju. Nemam para za privatni server pa se moram osloniti na one besplatne.
Autor Za promenu — 10 Dec 2015, 16:56