dnevnik srpskog samoubice

Ubio sam buba-švabu. Nisam znao kako da počnem svoj glupi tekst na svom glupom blogu pa mi je ovo poslužilo kao inspiracija.

Ali stvarno sam je ubio. Video sam je iznad svog kompjutera, skinuo sam papuču i opalio je. Hrabro i bez razmišljanja. Verovatno je ovo pivo što sam popio uticalo na spontanost i odlučnost moje akcije (God bless lonely drinkers). Onda sam uzeo bater-lampu i gledao ispod stola i već sam pomislio da je negde pobegla. Ali nije, bila je tamo negde u prašini (kod mene se ne čisti često, to je stvar stava) i video sam poslednje trzaje njenog malog tela. Verovatno je već bila mrtva, radili su samo još njeni refleksi. Tada mi je već bilo žao, ali bilo je kasno za to. Uhvatio sam je toalet papirom i bacio u WC šolju, ali i to je bila greška. Kad sam je već ubio trebao sam da je bacim u park, u travu, da tamo postane deo prirode. Danas sam sve radio pogrešno. Završilo se ubistvom.

Žao mi je što sam je ubio, ali uhvatila me nespremnog. U svom stanu stvarno dugo nisam video ni jednu bubu, više se ni ne znam šta se radi kad je vidiš. Porazgovaraš sa njom? Pitaš je za koga navija? Sećam se da sam poslednju video kad je bilo bombardovanje 1999. ali sam prilično siguran da ni te nisu živele u kod mene, jednostavno su tu završile u panici egzodusa zbog bombardovanja. Što je čudno, zato što stvarno ne održavam svoj stan, znači deluje malo zapušten (u stvari istina je da mi je jedna bivša devojka rekla da je to najprljaviji stan koji je ikada videla. Shvatio sam to kao kompliment, jer da ja nisam takva  neponovljiva ličnost i pravi baja sigurno ne bi bila u toj prljavštini :) Uostalom, ona je Belgijanka, i to bogata, pa normalno da nije videla ovakvu gajbu u Briselu, centru EU)  Trebalo bi ba sve vrvi od raznih životnjskih vrsta. Mada, možda je tajna baš u tome. Stan je toliko praljav da ni bube više ne žive ovde, jednostavno zaobilaze moju gajbu. Fine by me.

Dugo nisam pisao za ovaj blog, i sada bi trebalo da kažem zašto me nije bilo. Razlog je jednostavan-zimski san. Još davno sam uočio povezanost svoje sudbine sa ritmom života medveda. Preko leta jurcam, putujem i puno stvari se događa, a zimi se jednostvno povučem u svoj stan i izlazim iz njega samo kad moram. Isto kao što medvedi ostaju svojim pećinama. Kada sam počeo da učim francuski shvatio sam da moje ime ima isti koren kao i medved na latinskom! Tada je bilo jasno da sam ja jedan od njih.

Nisam zabušavao u međuvremenu, pisao sam, ali svoj veš nisam iznosio na terasu da se suši. U suštini, nastavljam da verujem da je pisanje jedan duboko intiman čin. Nemam ništa ni protiv ovog, dođe kao neko razgolićivanje pred očima javnosti, a ja nemam sa tim problem, narcisoidan sam dovoljno da to prihvatim.

I tako, opet je deo toga što pišem javno.

Samoubistvo je ostalo pitanje koje dominira mojim rukopisima (onim neobjavljenim), ne kao neki umetnički hir, nego kao egzistencijalno pitanje. Posle još jednog poraza ovog proleća, opet se postavilo pitanje da li sve ovo ima smisla. Odgovora nije bilo. Previše poraza skupilo se u mom životu za relativno mali broj godina. Još proleća 2010., nakon tadašnjeg poraza, bilo mi jasno da sva moja borba i želja ostala uzaludna... Tada je bilo teško, ali kao, nastavio sam pognute glave, a proleća 2011. je sledio novi poraz. Opet sam uložio puno vremena, truda i energije, a na kraju se sve opet završilo porazom. Jasno da je posle toga glas u meni govorio: ''Dokle ćeš više uzalud da se trudiš?''. Moj potpuni krah i poraz desio se baš na dan kada su Nemci bombradovali Beograd,  06.04.1941. Sedamdeset godina kasnije, ja sam bio potpuno poražen i svoj poraz sam prihvatio stoički. Nisam video smisao niti izlaz, ali sam video bekstvo u alkoholu, drogama, književnost. Eto, pisanje je ostalo kao poslednji poziv.

...

Kasno je i svi su utihnuli. Samo se kod mene još čuje tiha muzika Julee Cruise. Sedim na podu i pijem pivo. Meditiram i gledam u daljinu. U stvari , serem, samo cirkam.

Eto, ovaj blog će možda početi da daje još nekih članaka, možda i redovno. Sve zavisi od reakcije publike. Ja nikada neću prestati pisati, to je sigurno. Što bi rek'o Bukovski: ''Da mi odseku obe ruke, pisao bih nogama.'' Ali objavljivanuje i javno razgolićivanuje je neka druga stvar. O da.