Osećam to. Tlo mi klizi pod nogama. Ceo moj svet se ruši. To što sam gradio godinama sada neke neočekivane bujice nose u propast. Ne mogu ništa tu da uradim. Sve vreme sam to znao. Svi moje kule i zamkovi koje sam gradio u vazduhu odnele su neki novi vetrovi. I uvek je tako... sve to što je moja bujna imaginacija gradila, realnost je rušila. A realnost u Srbiji je jedna brutalna i zla maćeha...
Opet sam na starom, sada samo još slabiji. Nemam posao, nemam para a nemam ni ljubav.
Ali i sada da umrem znao bi da sam živeo uvek svoj ŽIVOT. Živeo sam svoje snove, grabio sam hrabro ka budućnosti koja je obećavala samo čemer i bol. Prošao sam kroz trnje i stigao do zvezda i tamo mi je bilo lepo. Ali, kada sam se vratio među ljude shvatio sam da oni ne veruju u sjaj zvezda i su toliko duboko ušli u sopstvenu kolotečinu da ne mogu da poveruju da živimo u najboljem od svih svetova, ali da bi se taj svet otvorio pred nama moramo mi sami da uradimo jedan veliki napor... DA OTVORIMO OČI!!! Nisam uspeo da objasnim ljudima koliko je to jednostvna stvar i koliko je lepo ići kroz život i videti ga punim bojama. Ne znam tačno šta mi je falilo da pomognem ljudima oko sebe, ali moguće je da sam u startu pokušao nemoguću misiju. Mislim da ljudi ne mogu da vide život, nego vide samo matricu koja im je do tada otrkivena ili da budem jasniji ne mogu da vide ništa sem tog skučenog vidika koji je definisan najčešće poslom, televizijom, decom, drogama ili ono najgore religioznom dogmom. Kada kažem religiozna dogma, tu podjednako mislim i na one koji su ektremni u hrišćanstvu ili budizmu, nije bitno, ali isto tako i oni koji su ogrezli u estremni agnosticizam ili ateizam. Umerenost je majka mnogih mudrosti...
Opet vam kažem, ja jesam doživeo strašan pad u svom životu, ali nije mi žao, nisam živeo tuđi san, nisam pristao da me porodica, sistem i neprijatelji bace u neki film koji nije moj... Dakle, nije mi žao. Možda je razlika između mene što ja nemam svoje snove, JA ŽIVIM SVOJE SNOVE. Sve što poželim to i pokušam. Cena za to je često prevelika i zbog toga sam mnogo puta bio blizu toga da izgubim život, ali čak i da sam poginuo umro bi sa JEBENO VELIKIM OSMEHOM na licu.
Čak sam doživeo i ono što se zove PRAVA LJUBAV. Bila je to nemoguća ljubav i mnogo je koštala i mene i nju, bila je to grešna ljubav i zabranjena... ali ti trenuci koji smo imali zajedno ostaju za večnost, to što smo preživeli zajedno je život koji sanjaju i anđeli. Ona i ja ostaćemo zauvek razdvojeni ali smo uradili TO! To najslađe zabranjeno voće jeli smo u velikim količinama sve dok nam nije bilo muka...
Ja ostajem u ovom svetu iako sam stvarno bezbroj puta pomislio da okončam i sa životom a i sa ovim pisanjem. Postoje trenuci kada sve izgubi smisao... i ovo pisanje, i ovaj blog, i sva ta ljubav i ceo moj život. Onda sedim na stolici i gledam kako demoni čupaju moju dušu i nose je tamo odakle je i došla-pravo u pakao...
Pakao je divno mesto. Tamo nema nade, ali ni razočarenja. Tamo živi moja duša.
