dnevnik srpskog samoubice

15.02. Medved izlazi iz pećine

— Autor srpskisamoubica @ 12:40

Janosh de Selbi uskoro će zatvoriti ovaj blog.

Obaveštenja i najave za izlazak knjige ''Dnevnik Srpskog Samoubice'' će biti preko grupe P.Z.Belgrade foundation. Grupa će biti otvorena do 15.02. kada će se blog ugasiti.

''Dnevnik Srpskog Samoubice'' će biti objavljen najkasnije do 15.03.2010. ukoliko se ne ispreče nevolje koje su pratile ovaj blog od samog početka. Knjiga će biti posvećena jednom Radovanu koji više nije sa nama telom, ali je duhom ostao zauvek. Amin

Prijatan dan želim vam avatar janosha de selbija...

 


Kocka je bačena, i naravno da je samoubica izgubio...

— Autor srpskisamoubica @ 06:51

Prvo sam počeo da se kockam da ne bih išao da se kurčim po Dorćolu. Jbg, stvarno nisam hteo Marini da pravim probleme. Nisam hteo da se bijem sa Dorčolcima. Ali zajebavali su me. A ja sam besan čovek.

''Čuvaj se besa pravednog čoveka'' kaže jedna narodna umotvorina... I tako se prestao da idem na Dorčol a počeo da idem u kockarnice. Najbolje je što sam odmah počeo da dobijam. Sve više i više.

Ali evo već dva dana se kockam i nikako da  pogodim pobednika. Prvo me u petak zajeb'o New York, a juče i Hjuston. Majku mu, baš nemam sreće.

Kažu ko nema sreće u ljubavi, ima u kocki. A šta ako neko jednostavno nema sreće?


Oštra kritika rada zadužbine ''Ilija Kolarca''!!!

— Autor srpskisamoubica @ 06:31

Ko je bio Ilija Kolarac? Čovek je bio mason koji je osnovao učenje stranih jezika pre nego što je postojao i sam filološki fakultet u Beogradu. Zadužio je Srbiju i Srbe i ostavio im raskošno izdanje u centru grada da obrazuju mlade talente...

Šta se danas radi? Osoblje zadužbine je sebi dalo za pravo da uzme monopol nad licencom EAQUALS, virtuelni pojam koji su smislili tobož da bi potrvdili kvalitet svojih predavanja. A ja sam bio u EAQUALS mnogo pre recimo nego što je šef za katedru francuskog jezika i znao da to  postoji.

Šta se desilo? U decembru prošle godine OSOBLJE ZADUŽBINE KOLARAC je na prevaru produžilo ''članstvo'' u  EAQUALS-u, ne znajući da nisu bitne zvanične posete koje dolaze na već dogovorene časove nego kvalitet časova. A ja kažem da je kvalitet časova očajan. Ja poručujem Evropskoj Uniji da zaobiđe Kolarac od sada.

Čast katedri za engleski jezik koje vodi profesionalci i profesorki Mireli koja je zaista vrstan poznavalac francuskog. Ostalima će fotelje da se drmaju. Ne zato što mali Đokica tako želi, nego zato što nemaju veze sa jezicima koje predaju. Mene Kolarac više neće videti...ali neće ni EU, više svraćati na namešene provere.

Zbogom zadužbino Kolarac, znam da Iliji nije lako što oni za koje je stvorio odlaze, ali čovek je bio genije pa je mogao da pretpostavi da će biti rupa u sistemu, a pacovi prvi iskaču iz broda koji tone...


Politički NEkorektan text

— Autor srpskisamoubica @ 21:37

Kao što već rekoh, posle MTS-a izopšten sam i sa ''Kolarčevog narodnog univerziteta''. Ne mogu da kažem, razlozi su mi saopšteni vrlo korektno, ali mislim da je licemerje ljudi koji rade tamo ona kap koja je prelila čašu...

Reći nekome da ne može da nastavi kurs iz francuskog zato što piše blog koji se zove ''srpski samoubica'' meni izgleda malo suludo, zar ne? Moj blog jeste ludački, ali takav je duh vremena i ja se pitam ko su ti ljudi kojima smeta što je jedan mladi čovek seo i napisao da smo svi sjebani i depresivni, a krivci smo i MI i ONI. Svako od nas ima slobodu izbora, ali kakvu slobodu smo imali mi koji smo se rodili 80-tih godina prošlog milenijuma?

Prva slododa je bila ona koju je jednopartijski sistem nametnuo... Ili za režim ili u zatvoru. Meni su bile milije rešetke nego poslednji komunjarski sistem u Evropi (pazite ne komunistički sistem, to je već skup ideala, a ovo potonje je skup interesa svinja koje se nikada ne zasite). Ondak smo kao izveli tu ''revoluciju'' i doveli američki kapitalizam. Taj sistem nam je dao još veću slobodu... Radi kao crnac ili umri. Opet mi je bila draža smrt i samoubio sam se hiljadu puta sa raznim drogama i alkoholima, uzimao sam količine koje ni jedan junky ne bi uzeo, a kamoli normalan čovek. Nisam uspeo da ubijem svoje telo, a duh je samo ojačao. 

Sada sam na ovom blogu i osećam zidove u koje me je on skučio, ali sam opet srećan, zato što istina oslobađa, do duše najmanje onoga koji je bezočno iznosi pred masu.

Sve više sam nepoželjan u svom gradu i to mi je jasno, ali neću otići, sada mi je sve mnogo draže, baš to što pokušavaju da mi otmu... to malo crne zemlje koja me je donela i koja će me odneti.

Ne želim ništa, samo postavljam pitanja koja nisu korektna i koja se ne dopadaju našim roditeljima. ''Mali, šta se ti buniš?''-uvek su bila njihove reakcije, a ja sam ondak bežao u druge zemlje. Sada sam tu da ostanem, kao svi mi koje niko drugi ne želi.

Beograd je moj grad i niko me neće isterati, a svi koji su došli su dobrodošli da ostanu, ali neka  me ne diraju.


Beogradske harikiri muke...

— Autor srpskisamoubica @ 15:36

Moji preci su mi stalno prenosili usmeno predanje: ’’Čuvaj vrapca u ruci, a pusti goluba na grani.’’ Tako je moj narod uvek bio u psihološkom ratu sa drugim narodima a nikada u miru sa sobom. Kulturološki gledano, najzanimljiviji je nedavni diplomatski rat, na liniji Beograd-Zagreb i sve to kada smo zajedno već faktički ušli u EU.

 

Ja sam rešio. Otvorio sam svoje mladalačke šake i vrapci su pohrili ka nebu. Beli golub je sleteo i preneo mi tajne.

 

Janosh de Selby je zabranjen i u MTS-u, a od danas i u ustanovi za učenje stranih jezika ’’Kolarac’’. Kako i zašto večeras na http://urobor.bloger.hr/.

 

Uz ovakve Srbe meni drugi neprijatelji stvarno nisu potrebni. Neka me beli golub sada prati i u vek vekova. Amin

Dobro jutro Beograde!!!

— Autor srpskisamoubica @ 08:49

Posle teške noći još uvek sam živim i smatram da svi mi koji smo još uvek živi u Beogradu možemo da budemo ponosni na svoju hrabrost ali i ludost.

Ja sam se probudio u smradu sopstvenog alkohola i isparenja istog. Previše tuge udavilo se noćas u meni. Godine poraza i bola, sve svedene na jednostavne reči koje govore blogovima i ljudima koji to možda ne razumeju.

Sinoć je Barselona pala u ''Pioniru''. Pazite, taj klub nema ni jedan poraz u Euroligi ove godine i u paklu titovih i dražinih pionira padne i pokloni se Partizanu. To me raduje. Ne raduje me što sam igrao konačan ishod, pa me je kladionica opet opljačkala, ali me raduje uspeh srpskom tima.

Noćas je ipak Utah Jazz vratila čast u moj novčanik. Jazz-eri, najbelji klub u Americi sigurno su dobro odsvirali dok sam spavao. Hvala im.

A danas? Novi izazovi, nove igre, nove tuge... Život? Sve mi se više sviđa od kako sam se ubio!!!

Stvari koje ne želim, neću i ne mogu da objavljujem na srpskom blogu nalaze se na http://urobor.bloger.hr/

Molim sve kojima se dopada moje pisanje da pristupe grupi P.Z.Belgrade foundation na Fejsbuku i tako podrže roman ''Dnevnik srpskog samoubice'' koji je već zvanično zabranjen...

 


Priča za tešku noć

— Autor srpskisamoubica @ 22:21

Čudan je bio prvi susret između Irine i mene. Bilo je to u pekari, jednog dalekog leta 2002. Prišao sam joj sa leđa. Okrenula se. Tada se TO desilo. Progutala me je svojim očima i te oči me nikada neće napustiti, evo i sada 8 godina kasnije osećam taj crni okean koji me je progutao da me nikada više ne bi pustio napolje. Ne mogu da kažem da mi se dopala na prvi pogled, štaviše u tim tamnim crnim očima bilo je previše iskrenog i tužnog za mene. Popričali smo. Odmah je bila ironična. Rekla je da sam na pogrešnom mestu. Ipak, od celog ovog kosmosa, ja sam toga dana mogao samo tu da budem, zato što je samo tu mogla da počne ta nesrećna ljubav...

Vrlo brzo je ušla u mene, ne pitajte me kako, jednostavno je imala tu sposobnost da prođe kroz kožu i tu zauvek ostane. Već sledeći dan smo se opet sreli... Ja sam bio slobodan završivši srednju, a ona osnovnu školu. Imali smo sve vreme ovoga svet. Počeli smo da se srećemo. Najbolje od svega je bilo što se nikada nismo dogovorili da ćemo se naći izuzev jednom. Nismo čak ni živeli u istom kraju grada, ali smo uspevali da se sretnemo na svakih nekoliko dana. Bila su to spajanja, jednostavni zakon fizike koji bi nas privukao.

Leto je brzo prošlo, da ne kažem proletelo, a ja sam ostao snažno vezan za nju. Osećao sam potrebu za njom kao što sam osećao potrebu da dišem, da jedem, da se budim... Ona je već krenula u srednju školu i nekako se sve promenilo. Nije više bilo slobode. Ja sam počeo sa faksom i to sve između nas je počelo da bledi na najgori mogući način. Osećao sam kako to nešto vredno i divno i najbolje klizi kroz moje prste i ide ka ništavilu. Znao sam da zima ništa ne oprašta. 

Desilo se baš to. Mrak zime je došao i pojeo to malo svetlosti. Ostao sam sam. Nije to bio običan osećaj samoće, više je to bio oštar bol u stomaku, bio je to nož koji je prošao unutra i ostavio rupu koju niko neće moći da zakrpi. 

P.S. Više o celoj tragediji čitaćete u ''Dnevniku srpskog samoubice'', a za kraj citiraću velikog maga kosmosa Nick-a Cave...

Some things we plan, we sit and we invent and we plot and cook up,
Others are works of inspiration, of poetry


xxx Zabranjen!!! xxx

— Autor srpskisamoubica @ 16:36

Pita me sestra kako mi je u Srbiji a ja joj kažem opet : ''Sjajno, do jaja!!!''

Mada, to do jaja mislim bukvalno, zato što me tako jebe ovaj suludi sistem u kome živim. Gospoda iz Biroa za nezaposlene su me obavestili da su me izbrisali iz evidencije. Zašto? Zato što sam zakasnio jedan dan sa pregledom za kurs konobara. Za taj kurs sam se prijavio početkom novembra i odlazio ravno 9 puta da bi prošao sve testove, i sada me brišu zato što sam zakasnio 1 dan na jubilarni 10. test koji su mi spremili... Volim Srbiju, ali me sistem još jednom gura u ilegalu... Ja zvanično ne postojim. Nisam zaposlen a ni nezaposleno lice. Ko sam ja? Verovatno niko, što se njih tiče, verovatno bi bilo najbolje da sam se stvarno samoubio umesto što im prljam parkete koje je uglačao skromni gospodin Dinkić...

Ali, moja sreća bila je još veća kada sam danas krenuo u posetu kolegama iz Telekoma koje rade u Kosovskoj ulici. Portiri su me ljubazno obavestili da sam personna non grata, ili vam- da nisam poželjan u prostorijama Telekoma. Zašto? Pa verovatno zato što moj advokat sprema tužbu protiv Telekoma koji me je 2 godine držao pod ugovorom koji nije zakonit, a nakon što sam dobio otkaz morao sam da pišem molbu da mi taj isti otkaz i uruče(!?!). Sve to da bih mogao da se prijavim na već spomenuti Biro koji mi nije dodelio normalnu zakonitu otpremninu od nekoliko stotina evra da bih imao da jedem hleb i mleko. Nema veze, meni je uvek do jaja, ali će nečije stolice da se drmaju kada budem objavio šta se radilo u ''tranzitnom'' periodu od Srpskog Telekoma do Deutche Telekoma. Za kolege koje nisu upućene, mogu da vam kažem da je Nemački Telekom davno kupio sve potrebne akcije, ali ne brinite, vi ćete sigurno dobiti svojih 1000 eura od velikodušnog ministra finansija... Ja govorim i nemački i englski i francuski pa će mi biti drago da kupcima objasnim rad službi a pogotovu famoznu 9813. Da li ta služba ima veze sa 1389, vi razmislite, malo obrnite brojeve... ja se sećam Miloša Obilića i ostalih junaka koji su te godine poginuli za srpsku zemlju, ali čisto sumnjam da su čelnici koji sede u kožnim foteljama mnogo učili istoriju. Da jesu znali bi i to da se ponavlja, a da je samim tim učiteljica života. 

Ja nikada neću izdati Srbiju, ja sam služio dobro za 9813, ali su Janosha mnogi gazili tamo kao i druge operatere. Vreme je za Istinu.

Teško je pisati ovaj blog, ovde u mojoj zgradi struja nije u redu, pa mi se dešava da redovi ''nestanu'' usled pada napona. Ali, ja sam kao i drugar Tesla, pod viskokim naponom, i mogu da izdržim sve. Uostalom, ja sam se davno srpski samoubio kada sam počeo da radim u Telekomu, sada samo ostavljam trag...

 

 


Klađenje na gubitnika

— Autor srpskisamoubica @ 16:17

Kao burek u rano jutro

Probudio sam se sa užasnom glavoboljom i gubitničkim tiketima na tepihu. Postao sam jedan od njih, ti užasni ljudi što odlaze u kladionice puni znanja, a odlaze praznih džepova. Morao sam da se kockam zato što nisam imao para. Sada nemam ni to malo para što sam imao, ali sam ponosan na sebe. Tesla, Dostojevski, Bukovski, razni heroji i vojkovođe gubili su na kocki ono što su imali. Priznajem, nemam pojma da se kladim, ali nastaviću, strast je jaka i danas ću verovatno opet igrati na pogrešan tim, ali ću se kladiti na Memfis i Golden Stejt. Ipak znam da ću pogoditi. Moram večeras. Večeras se kockam i opijam i napušavam poslednji put. Od sutra sam na dijeti. Srećna mi nova godina...


Bukowski i ja, unija za sva vremena

— Autor srpskisamoubica @ 01:39

Bukowksi je voleo isto što i ja... Kockanje, žene i alkohol. Eto, večeras sam ja sa njim i on je sa mnom ovde, matori vuk se smeje mladom lavu...

Tužan sam bio kad je Buk otišao sa scene devedesetih, tužno mi je bilo zato što sam znao da se nikad neće pojaviti neko tako iskren kao on. Ondak sam počeo da pišem. I eto, večeras sam sam, ali znam da je on tamo na nebu prekontrolisao ovaj blog i rekao:

''Mali, mnogo kenjaš''

Zato mali lav ide da spava, a Buk nastvavlja da pali i žari srca mladih uspaljenica svakog velikog grada.

Long live the king!!!


Okean ideja

— Autor srpskisamoubica @ 23:45

Večeras je sve u redu. Sve je u okeanu. Ja sam kul. Samo još kada bi me ispratili ovi koškarkaši iz NBA što sam se kladio na njih bilo bi sjajno.

Plašim se da ću promašiti ali nema veze, ja se kladim iz zadovoljstva, volim da odem kod moje Sandže i da stavim pare na pogrešan tim. To mi daje neko zadovoljstvo, ne znam kako. Problem je samo ujutro kada se probudim i vidim ''mrtve tikete'' po podu.

Ondak moram da se umijem i uđem u još jedan novi dan u pakao Beograda...

PS Zvala me bivša devojka iz Bosne i sad sam srećan... Možda ću čak i ''mrtve tikete'' da svarim.

 

 


Lep dan u paklu Belog grada

— Autor srpskisamoubica @ 21:40

Samo još jedan dan u paklu ledenog doba Beograda. Neverovatna je količina informacija kojima se  truju moji sugrađani. Da sam gadljiv povraćalo bi mi se. Svi mediji rade za istog gazdu, a oni gaje iluzije o demokratiji, slobodnoj štampi i ostalim glupostima koje EU servira kao ideale. Neću o politici. To je klizav teren, a danas sam već pao na ledu.

Uglavnom, ta nedelja uveče je kraj civilizacije za mene, barem u ovakvom gradu. Svako ima svoju seriju, svoj show i svi su se udobno smestili u programe koji su im drugi smestili da su zaboravili na same sebe. Ja imam svoj šou i odigrava se u mojoj glavi i zato sam usamljen u danima kao što je ovaj.

Ili možda ja ne živim u paklu Belog grada? Možda ja samo živim svoj film i scenario, za razliku od većine koja prihvata sve što mali televizijski prijemnici mogu da im ponude. Priznajem da sam i ja bio težak zavisnik televizijskog programa. Ali sam onda rešio da prošetam. Izgubio sam program koji su mi smislili vladari Vavilona i našao sebe.

Eto, to je moj raj.


Kraj jedne ljubavne priče

— Autor srpskisamoubica @ 05:15

Toga leta Gospodnjeg 2008. završila se jedna velika ljubavna priča. Svi anđeli bili su tamo i plakali zbog njih dvoje.

Ona je rekla: ''Volim te najviše na svetu.''

On je rekao: ''Volim te najviše na svetu.''

Zagrlili su se i rastali. Nije bilo šta više da se kaže. On se okrenuo i otišao. Ona je ostala u bolu.

On nije mogao da izdrži. Rekao je: ''Još jedan put za kraj. Dozvoli mi da dođem još jednom''

Ona nije mogla da izdrži. Rekla je: ''Dođi''

Bili su zajedno u Poslednjoj noći na zemlji. Celo je Nebo slavilo. Anđeli su opet vodili ljubav. Njih dvoje su samo bili tamo, ali njihova tela su već bila daleko. On je morao da se vrati Putu Samuraja, a ona svom Domu anđela. 

Došlo je to poslednje jutro na Zemlji. On je znao da će se vratiti, ona je verovala da je svemu kraj. Bili su srećni i bilo je Sunce i bilo je leto. Njihova omiljena igra je bila pri kraju. Zajedno su jeli i pili i gledali film ''Mali svet''. Taj mali svet bio je Srbija.

''Neću moći bez tebe''-rekla je ona.

''Uvek ćemo biti zajedno''-rekao je on.

Autobus pun samuraja je došao i odveo ga. Samuraji su otišli u rat za ''Našu stvar''. Svi su poginuli. Žrtvovali su svoja tela za ideale. Ona je ostala u suzama. Njene suze oprale su zemlju Srbiju. On se nikad nije vratio, ali se i dalje moli za nju.

Vratiće se jednog dana. Zato što ni jedna ljubavna priča nema kraj. Samo filmovi u Hollywoodu imaju ''the end''. Cigani imaju svoj raj. Tamo idu svi ljubavnici. Tamo su sada njih dvoje.

Došla je i jesen. Hladni vetrovi su počeli da duvaju i on je čuo njen zov. Gospodar mu je dozvolio da dođe kod nje. Vuk dlaku menja, ali ne i ćud. Ipak nije bilo sreće.

Zima 2009. Ledeno doba je okovalo planetu Zemlju. Samo je vatra gorela u njihovim srcima. Anđeo je rekao:''Spojiću ih na razgovor''. Niko ne zna kada i kako ali Clevland Cavaliers su pomogli da se oni porazgovaraju. Smejali su se. Celo Nebo se smejalo. Vatrometi su obeležili dolazak Kineske nove godine. Operater koji je Sanjao da ih je spojio se samo nasmejao. Bitno je bilo da su oboje živi. Vole se, tako pričaju Anđeli sada.

Niko ne zna ko je Samuraj, a ko je Ciganka. Znaju da su negde u centralnoj Srbiji. Ciganka gori iznutra a isto tako i Samuraj. Ali Samuraj nosi plamene mačeve i pije vatrenu vodu. Puši puno cigareta. 

Kada je došlo proleće 2009. zvezde su se smejale.

 


Hapiness, right here, right now

— Autor srpskisamoubica @ 15:06

Indeed, if you live in Serbia, you have no practical reason to be happy. So, why am I happy today?

I spoke with her. I spoke with my ex wife. Suddenly, world seems like a perfect place to live in. I know that we cannot be together, but we live in the same universe and that leaves hope.

Hope is good thing. Maybe the best of all things. And, no good thing ever dies. Amin


Moon shine

— Autor srpskisamoubica @ 01:35

Niko ne zna šta to sija...

Eto, 30.01.2010... Cela Evropa u mraku ali sija neko sa Crne Burme... ko zna odakle neka svedoči.

Mi, Srbi, mali narod, ali voćka čudnovata. Hteo NATO da nas ujede, hteo EU da nas ujede, hteo USA da nas ujede... i mi rekli... grizite sile zemaljske.

Eto, živi smo, posle i999 godina patnje. Čudo se desilo, ali živi smo.

Zato je Janosh de Serbie večeras srećan. Živi smo, braćo i sestre, eto zato sam ja srećan. 


Powered by blog.rs