dnevnik srpskog samoubice

Samo još jedan dan na putu ka ničemu

— Autor srpskisamoubica @ 20:33
Tašmajdan. Seo sam u park sa limenkom piva. Pre toga sam uzeo kombinaciju lekova koje je trebala da dovede do toga da budem više inspirisan za pisanje. Tako sam sedeo i čekao neku sjajnu ideju. To je uglavnom sve što radim u životu: sedim i čekam da mi nešto padne sa neba. Ali, sa neba jedino pada kiša! Ponekad sneg. To mi ne pomaže mnogo u životu. Nije ni bitno, u ovom suludom društvu jedino iluzije mogu nesmetano da se uzgajaju. Ne treba očekivati previše. Samo jedno malo čudo, samo jedno malo čudo posle koga će sve biti u redu, to je sve što mi treba Bože! Evo, može da se desi baš ovde u parku!

Znao sam da će to doći baš sad. Ideja koja će uzdrmati same temelje civilizacije! Prokletstvo, nemam papir i olovku da sve to zapišem, ali nema veze, biće toliko jasno da neću moći da zaboravim.

Čekam.

Dok je pivo klizilo niz moje grlo ipak se ništa nije dešavalo. Samo ljudi koji prolaze. Vedri ljudi, mračni ljudi, veliki ljudi, mali ljudi, ljudi sa naočarima za Sunce, ljudi koji me gledaju, ljudi sa decom. Vreme je prolazilo, a ništa genijalno mi nije palo na pamet. Nekako mi je bilo sve jasnije da ništa ni neću smisliti. Bio sam samo još jedan mladić koji besposleno sedi u parku. Bez ideje, bez ljubavi, bez para. Večnost i ja. Šta bi Fante uradio na mom mestu? Da li bi Bodler ovako sedeo ili bi otišao negde? Da li je Ivo Andrić ikada sedeo na ovoj klupi?

Jedno dete koje je jedva hodalo polako mi je prišlo dok ga je otac držao na povodcu. Da, baš je imao onaj kaiš kao za pse. Dete mi se približilo i osmehivalo. Onda je nešto mlatilo rukama. Na kraju me značajno pogledalo i uhvatilo se za glavu. Posle se taj mali malo udaljio i onda se vratio do mene. Opet se uhvatio za glavu. Da li je to trebalo nešto da znači? Možda je on bio medijum! Možda je to dete koje jedva hoda htelo da mi kaže da Boga više boli glava od mene i mojih želja. Možda je tako i bilo, ali kako sam mogao da znam?

Ipak, bio sam tamo, nisam se predao i povukao uprkos svemu. Borio sam se na svoj način. Želeo sam da načinim nešto veliko od svog života, nešto što će ceo kosmos da osvetli. Samo što još nisam znao kako. Možda sam želeo previše a činio premalo, ali nisam odustajao.

Pivo je bilo odvratno, pa sam ustao čim sam ga popio. Bukovski je preporučio da kad god nam dođe da se ubijemo odemo da gledamo patke. Kaže da to opušta živce i pomaže. Ali gde ja da nađem patke u Beogradu?

Prilično prazan i tmuran, ustao sam, zgužvao sam limenku, bacio je u kantu i bez cilja krenuo ka centru grada.

Kosmos, ovaj iznad nas

— Autor srpskisamoubica @ 22:30
Žena i ja sedimo na terasi. Oboje pušimo, Gledamo u ružnu, jeftinu, novu zgradu. Nekada te zgrade nije bilo i gledali smo u horizont. Često bi gledali izlazak Sunca, kada bi ostali budni duboko u noć i plitko ujutro. Možda je ne bih ni osvojio da nisam imao tu terasu sa pogledom u jutarnji raj.

Sada gledamo u izgubljeni raj. Ali još uvek imamo cigarete. Nekad i viski. Život je sasvim dobar kada pogledaš. Biti srećan je vrlo lako. No, to ne možeš nikome da objasniš. Ili znaš ili ne znaš. Ili osećaš to ili ne.

Rano poslepodne. Deca se igraju u parku, još ih nema puno. Roditelji su tamo negde, u nekoj mašini za mlevenje duša.


-Šta misliš, da li smo sami u kosmosu?

Obično bi pričali o takvim bitnim stvarima, umetnosti, nauci, nebu...

-Pa... ako i ima tamo nekoga, verovatno nam se smeje po ceo dan. Ne nama, ali ljudskoj rasi.
-Možda se smeju i nama.
-Možda, i mi smo smešni sa ovim cigaretama i dimom koji si diže iz naših usta.
-Ljudski rod je šljam!
-Ljudski rod je glavobolja kosmosa!

Naravno, komšije su uživale da slušaju šta pričamo i da posle prepričavaju. Jadnici, njihovi životi su bili tako prazni! Nisu mogli da vide dalje od svog praga, televizije i magične linije kuća-posao koja ih je držala i nije puštala.
Svi su mislili da smo malo ludi. U stvari, mi smo mislili da oni misle da smo malo ludi, a oni su verovatno mislili da smo puno ludi. Sve je stvar ukusa, i pogleda na svet.

-Da li će ikada da nam se jave?

To moja žena pita. Ne misli na komšije, misli na ta nepoznata bića iz kosmosa. Meni je lako da razmišljam o tome, jer mi se crna čokolada topi u ustima, dok je zalivam vrelom kafom. Iz sobe se čuje John Coltrane - My favorite things. Sve ove male stvari bile su istina moje omiljene stvari, i činile su da sve te druge velike stvari koje su se dešavale dole ispod naše terase, na ulicama i našim životima izgledaju podnošljivo. Srbija u kojoj smo odrastali bilo je tužno i teskobno mesto, ali nije li uvek takav život na Zemlji, bez obzira gde i kada?

-Možda nam se jave...
-Šta će da nam kažu?
-Reći će nam... pa ne znam, baš ne znam šta bi nam rekli. Možda samo da nastavimo šou, da oni gore uživaju gledajući. Sigurno da nema ništa ovako uzbudljivo i zabavno u kosmosu. Nije kao da je zabavno gledati kako se na Marsu ceo dan ništa ne pomera na onoj hladnoći. Mi smo ti, kad pogledaš, klovnovi kosmosa!
 -Nije to laka uloga...
-Nama je lako ovde na terasi.
-Da, život je dobar.

Neko dete je urlalo dole ispod.

-Možda smo mi greška u kosmosu?

To se ja pitam naglas.

-Pa... kosmos je dovoljno veliki da sebi dozvoli neke greške.
-I šta ćemo sad?

Pita moja žena i gleda me značajno. Gasim cigaretu i pogledam ka ružnoj zgradi.

-A da skuvaš još jednu kafu?

Pisanje pomaže, zar ne?

— Autor srpskisamoubica @ 17:20
Isto tako, želeo bih da motivišem ljude da i oni počnu da pišu. Istina, ja ne mislim da će to dati neki kvalitet, nije to razlog. Ja mislim da je oko 99% onoga što ljudi pišu totalno đubre. Nemojte me pogrešno shvatiti, i sebe ubrajam u tih 99%.

Ipak, pisanje je odličan ventil. Na neka pisma gde su mu fanovi hvalili njegova dela i rekli mu da im je pomoglo da prežive, Bukovski odgovara da mu je drago, ali da je on pisao jer je to njemu pomoglo da preživi i pregura teške dane, i naravno da mu je drago ako to može sada da uradi još za nekoga. Dakle, poenta je u tome da PISANJE POMAŽE. Meni kao introvertnoj osobi pisanje i najbolji ventil, ali mislim da bi svakom prijalo, treba samo razviti naviku. Početak je težak, kao i svaki, ali posle ide lakše. Mislim da je sada tako nešto potrebno više nego ikada jer se ljudi sve manje druže i sve se više povlače u svoje domove gde su okruženi tehnologijom koja ih sve više udaljava od sebe i društva.

Treba pisati zato što pomaže.

Treba i objavljivati jer još više pomaže kada vidite da postoji još neko tamo ko će čuti vaš glas(možda vapaj!) i reagovati. Pokazaće vam da niste sami. Pokazaće vam drugi ljudi cene vaš trud. U krajnjem slučaju, možda će vam ukazati da imate dara za pisanje, mada je to najmanje bitno. Bitnije je izraziti se, napisati svoj bol, i on će time oslabiti, vremenom možda i nestati. Bitno je sagledati svoj problem, a svaki problem kada se osvetli postaje drugačiji, i shvatite da nije sve tako strašno kao što vam je u prvom trenutku izgledalo.

Kaže Valjarević za pisanje blogova: "Mislim da se tu ljudi oduševljavaju time da mogu celom svetu da saopšte šta misle, ali u stvari ,ajde se potrudi i  reci nešto što stvarno treba da kažeš."

To je bitno. Budi originalan!

Pišite! Čuda ne dešavaju preko noći, ali se dešavaju strpljenjem i upornošću. Ja to znam, gledao sam sebe godinama.

Čuva blog pisca svog!

U to ime,

Živeli!

-14: Čačkam nos

— Autor srpskisamoubica @ 21:24

Priznajem, radim to. Nisam od onih koji to kriju.

Mada, sama činjenica da o tome pišem znači da nemam inspiracija, a možda ni talenta za ozbiljno i kvalitetno pisanje.

Ali Harms kaže:

"Dosta je bilo lenčarenja i nerada! Svakoga dana ima da otvaraš ovu svesku i da ispisuješ najmanje pola stranice. A ako nemaš šta da pišeš, onda po savetu Gogolja zapiši barem to da ti se danas ništa ne piše. Piši uvek zanimljivo i na pisanje gledaj  kao na praznik."

Dakle, slušam Harmsa.

Eto, nekoliko redova.

Bitan je kontinuitet. Kao trening.

P.S.Čačkam i kosu, imam perut.


-15: Samo jedna misao za danas

— Autor srpskisamoubica @ 21:23
Nisu vremena teška, nego smo mi slaboga duha.

-16.-ti dan: Kiša

— Autor srpskisamoubica @ 21:18

Mladi čovek sedi i puši cigaretu. Gleda kroz prozor. Napolju pada kiša. Čuje se avion kako proleće iznad. Muzika koju sluša je kao i vreme: tiha, svečana i tužna.

Mladi čovek želi da napiše jednu kratku priču koja će biti zaista dobra. Za sada ne zna koja će biti tema. Ali on zna; ta priča će ga naći i on će je napisati.



Telefonofobija

— Autor srpskisamoubica @ 19:15

Na znam tačno kada sam razvio tu fobiju, ali čini mi se da je zauvek bila tu. Naime, mislim da ta fobija ni ne postoji u udžbenicima medicine. To me i teši, konačno ću ostaviti nekakav trag na ovoj planeti. Recimo, De Selbijev sindrom!

Radi se o ovome. Imam veliki problem sa pričanjem telefonom, bilo mobilnim ili fiksnim. Ili je bolje reći da nemam problem, pošto ih gotovo ni ne koristim. Ne znam tačno šta je tu problem, možda to što ne mogu da gledam u sagovornika. Ne vidim gestikulaciju, mimiku... Dakle, ukoliko moram nekoga da zovem imam veliku tremu, baš kao pred bitan ispit. Glas mi podrhtava, pomalo gubim dah, a srce ubrzano lupa. Ruke su mi ledene. Kada počnem razgovor počinjem i da se znojim. Dok pričam šetam se od jednog kraja sobe do drugog. Ako je razgovor duži, verovatno pređem i par kilometara! Naravno, sve to gledam da izbegnem. Recimo, ako mi treba neka informacija iz neke agencije, radnje ili servisa radije ću da odem na drugi kraj grada, nego da pozovem telefonom. Često mi se desi, kad tako odem negde, da mi kažu: ''Pa mogli ste telefonom da nas pozovete, niste morali da dolazite!'' Onda ja slažem da sam baš tu prolazio. 

Telefonska sekretarica, naravno, meni je mnogo pomogla i na tom sam izumu zaista zahvalan čovečanstvu. Pre toga njenog dolaska moram sam da strepim ko zove i kakvog će karaktera da bude razgovor. Tada još nije bilo ni indentifikacije, da vas podsetim. Ovako je lakše sa sekretaricom. Nekad se čak i javim, kada sam mentalno spreman i shvatim da mogu da pričam sa osobom koja se predstavila na sekretaricom. Naravno, takve situacije su retke.

Mobilni nisam imao dugo godina, štaviše, bio sam veliki pobornik njihovog nekorišćenja. Ipak, kada sam se zaljubio u jednu Riječanku, morao sam da ga nabavim, jer je SMS bio najlakši način komunikacije. (Fejsbuk sam takođe otvorio zbog jedne ljubavi). Naravno, ljudi se ljute što ne odgovaram danima na pozive (SMS mi nije problem). Niko ne razume moje stanje. Generacijama posle mene će biti lakše, jer će moći prosto da odgovore da je u pitanju De Selbijev sindrom, i ljudi će ih razumeti, kao što razumeju čoveka koji se plaši zatvorenog prostora.

Ipak, danas sam uspeo ono što mesecima odlažem; da pozovem agenta za neki posao koji čekam. Kod njega, na žalost, ne može da se ode, jer je retko u kancelariji. Gutao sam gnedle pre neko što sam pozvao, ali sam znao da sada moram i da ne mogu više da odlažem. Skupio sam snage i uradio to hrabro!

Ali đubre se nije javilo...


Novi početak

— Autor srpskisamoubica @ 14:00

Sećam se da sam nekad bio srećan. To je bilo davno, doduše. Toliko davno da se čini kao da je to bio neki drugi život.

Na radiju je glupa muzika, ali ne mogu da uhvatim ni jednu bolju stanicu.

Ne znam ni o čemu da pišem, ali i to će doći, bitno je da sam ovde.

Moj drugar je juče rekao da se ceo život neprestano menjamo i da je to bitan proces. Da je najteže pobediti sebe ali da je to najbitnije.

Svaki početak je težak! Međutim, novi početak je izgleda još teži. Tu mislim na stvari koje si već započeo ali si stao. Sigurno, lakše je time što znaš da možeš da počneš, ali isto tako te još više prati to spoznaja da si ipak pao i da nisi uspeo da izguraš ono što si započeo. Naravno, krenuću opet, ali ništa ne može da mi garantuje da neću opet pasti. Štaviše, vrlo verovatno da opet neću uspeti. Nije to obeshrabrenost, to je čista statistika. 

ali...

''If you're going to try, go all the way. Otherwise don't even start. This could mean losing girlfriends, wives, relatives, jobs, and maybe your mind. It could mean not eating for three or four days. It could mean freezing on a park bench. It could mean jail. It could mean derision. It could mean mockery, isolation. Isolation is the gift. All the others are a test of your endurance. Of how much you really want to do it. And you'll do it, despite rejection in the worst odds. And it will be better than anything else you can imagine. If you're going to try, go all the way. There is no other feeling like that. You will be alone with the gods. And the nights will flame with fire. You will ride life straight to perfect laughter. It's the only good fight there is. '' (Charles Bukowski)


Čovek sa biroa

— Autor srpskisamoubica @ 21:12
Odlazak na biro. Tradicija i nužnost. Skoro svečanost u životu u životu jednog nezaposlenog. Doduše, ni jedan nezaposleni ne voli tu neophodnost, ali to povlači bar neku akciju. Pokucao sam na vrata i ušao. Moj čovek me je pogledao iznad naočara. Klimnuo je glavom nezainteresovano i rekao mi da sednem. Ovaj put se ništa spektakularno nije desilo. Overio mi je sve papire.

Na kraju me je pitao:
-Šta ćemo dalje?
Rešio sam da ga uklonim. Da ga ubijem ako hoćete. Naravno, bez krvi i oružja. Jednostavno, mojom tastaturom.
-Nema dalje, kratko odgovorih.
-Kako nema dalje?, pitao je lenjo, gledajući u papire i u kompjuter.
-Lepo, nema dalje, rešio sam da vi nestanete iz moga dela.
-Da li ćete mi i ovaj put pričati neke bajke kao i obično? Šta ste ovaj put smislili, pogledao me je kratko.
-Upravo se o tome i radi. Ovaj put neče biti nikakvih bajki, moraću da vas suočim sa stvarnom situacijom. A to baš proizliazi iz toga što nisam ništa smislio za ovo naše viđenje. Niste mi više inspirativni.
-Ne znam o čemu pričate.
Morao sam da saspem istinu u lice. Znao sam da će to biti bolno.
-Vi ne postojite stvarno. Vi ste izmišljeni lik. Služite za ismevanje i porugu čitaocima mojih kratkih priča, uglavnom na blogu.
-A je li? Ovaj put stvarno imate nešto novo.
Skinuo je naočare i pogledao me značajno.
-Vidim da mi ne verujete. Navešću vam jedan primer. Probajte da kažete nešto svoje, nešto što ste potpuno sami smislili. Bilo šta. A ja neću smisliti narednu rečenicu za vas. Dakle, da vidimo da li vi imate svoju svest, ili ste deo moje mašte.
Naravno, ništa nije mogao da kaže. Bez mene on je bio samo marioneta. U trenutku je počeo da sve shvata. Počeo je da se znoji i labavi kravatu.
-Ali, to ne može biti.
-O da, može.
Lupio je šakom u sto.
-Ali evo, lupio sam šakom o sto. To sam sam uradio.
-Netačno. Sve sam ja smislio kao vašu reakciju. Takođe, i taj znoj koji vam curka, a ti besmisleni pokreti sa kravatom.
-Ah, ah... ponavljao je.
-Nemojte se ljutiti. Nekome je život majka a nekome maćeha. Vama nije ni jedno ni drugo. Vi ste jednostavno izmišljeni. Da sam zaposlen u bacni, ili da sam advokat, bilo šta drugo a da nisam pisac, vi ne bi ste ni postojali. Stvari su jasne.
-Da li ima nade da ostanem u životu?
-Ne baš. Jedino, ako bih ja postao šizofreničar i počeo da živim u vašem svetu.
-Pa je l' ima šanse?
-Šta?
-To, da postanete šizofreničar?
-Teško, ja imam bujnu maštu, ali ipak znam da razdvojim realnost od fikcije.
-Vi ste onda Bog.
-A ne. To je pogrešna pretpostavka. Da sam ja Bog, vi bi postojali kao čovek od krvi i mesa. Uostalom, Bog je jedan za one koji veruju. A vi ste samo jedan običan lik u mojim kratkim pričama.
Ćutao je i gledao u pod.
-Šta ćemo sada?
-Ništa posebno. Završiću ovu priču uskoro i vi se više nećete pojavljivati. Možda imate pravo na poslednju želju. To ću vam dozvoliti da sami smislite. Toliko ste ipak zaslužili. Proveli smo neke lepe trenutke nas dvojica. Dakle, samo zamislite u vašoj glavi i želja će vam biti odmah ispunjena.
Već u sledećem trenutku on je bio na meni. Njegovi mesnati prsti stezali su me oko vrata. Gubio sam dah. Radnici u svim državnim ustanovama uvek su bili lukavi. Umeli su da prevare sistem. Da pronađu rupu u zakonu. Ali, ovo nisam očekivao od njega. Na svu sreću, vrata od kancelarije su bila otvorena i neko od njegovih kolega je video. Ubrzo, nekoliko ljudi ga je držalo u uglu sobu, dok sam ja dolazio sebi.
-Ne, pustite me, kako ne razumete, niko od nas ne postoji, svi smo mi samo epizodne uloge u njegovoj glavi. Moramo ga ubiti, kako vam nije jasno!
Prirodno, zvučao je kao ludak. To nije moglo tek tako da se izgovara. Ubrzo su ga odvezla kola hitne pomoći.

Čovek sa biroa je otišao da se nikada ne vrati.

Dok napolju crvčak svira

— Autor srpskisamoubica @ 16:24
Marijana, sasvim normalna devojka, modernih shvatanja, solidan student Beogradskog univerziteta. Đorđetova devojka.
Đorđe, nenormalni i nadobudni mladi pisac, koji dane provodi sedeći kući, neuspešno pokušavajući da smisli početak svog prvog romana. Pati od insomnie, mada se njegova psiho-patologija verovatno ne završava na tome. Za sebe tvrdi da je neshvaćeni genije i da će nadmašiti sve velike pisce, uključujući i Šekspira. Marijanin dečko.

Noć je. Sat pokazuje 03:50. Telefon zvoni u Marijaninom stanu. Ona ga pušta da zvoni do prekida centrale. Telefon zvoni drugi put i Marijana je ovaj put primorana da ustane i javi se kako bi okončala buku.

-Halo?
-E stvarno, koliko ti treba da se javiš. Ja čekam sa druge strane, znaš!, reče on uvređeno.
Nije mogla ništa da mu odgovori. Zbunjenost.
-Pa dobro, molim te, šta radiš?-pitao je Đorđe.
-A šta misliš da radim?, počinjao je bes u njoj da radi.
-Nemam pojma šta radiš, samo znam da moram da te čekam dok se javiš na telefon.
-SPAVAM! To je obično ono što ljudi rade u četri sata noću.
-A to... Pa kako si?
-Probudio si me, podigao iz kreveta u sred noći i sada bi malo da ćaskaš, je li to u pitanju?
-Što je l' se tebi ćaska?
Držala se za glavu u neverici.
-Možemo i da ćaskamo ako hoćeš, ali hteo sam da ti saopštim nešto važno, reče Đorđe.
-Da nije tvoj otac...(otac mu je bio teško bolestan, pa se smrt očekivala svakog dana)
-Ma ne, nije moj otac u pitanju. Konačno sam smislio kako da počnem roman! Zamisli! A ideja mi je sve vreme bila tako reći pred nosem. Jesi spremna da se iznenadiš?
-...
-Verovatno si uzbuđena. Vidi. Radi se o jednom mladom piscu. On želi da napiše roman, ali ne može da nađe temu. Ima tešku situaciju i u prvoj glavi on se bori sa sopstvenim demonima, pokušavajući da smisli ubedljiv početak. Šta kažeš?
-To je tvoja neverovatna ideja?!?
-Da. Priznaćeš da sam briljirao.
-To je tvoja ideja zbog koje si me probudio u sred noći?
-Da, odlično, znači i tebi se dopada!
-Šta je u tome originalno?
-Kako ne shvataš, pa sve! Nisi se ti baš razbudila. Sada mi to otvara mnoga vrata, njemu sada može pasti na pamet bilo šta kao tema romana. Imam otvoren put.
- U tih nekoliko rečenica si samo opisao svoj život, upravo taj koji ti ne donosi ni malo inspiracije. Tu nema ničega kreativnog, štaviše...
-Šta? Ma ne, ti samo još nisi shvatila celinu ideje. Ah, stvarno je teško biti shvaćen u današnjem svetu. Videćeš, izdavači će se otimati oko ovakve ideje. A šta ima kod tebe?
-Misliš, sem što spavam?
-Da.
-Pa uglavnom se noću dok spavam, apsolutno ništa ne dešava.
-Aha
-I sada bi nastavila sa tom suludom radnjom ako je to u redu sa tobom?
-Zar ćeš moći da spavaš posle ovakve uzbudljive ideje koje sam ti rekao? Haha, pa ti si stvarno čudo!
-Meni to hoće ponekad, znaš kad sam uzbuđena, da zaspim, Jesi mi sve ispričao?
-Gde ćeš više od ovoga! Tebe baš čovek ne može da zadovolji.
-Ja odoh da spavam.
-Šta već? Pa ja sam mislio da se vidimo i da proslavimo.
-SAD?!?
-Da, dok je vruće!
-Ne, vidi. A što ti ne bi ubacio baš ovakav razgovor u svoj roman, eto baš taj mladi pisac zove svoju devojku. To će mu već dati razradu.
-Jaooo. Pa to je sjajna ideja! Kako se JA toga nisam setio? Pa ovo je još bolje!
-Nema sumnje.
-Moram da idem, da napišem sve to!
-E baš mi je žao!
Prekinuo je u žurbi.
Ona je ovoga puta isključila zvono. Težak je život partizanski, govorilo se. E drugovi partizani, nemate vi pojma!

Probušena karta (ili neumeće uličnog startovanja)

— Autor srpskisamoubica @ 22:05

 To je bio jedan od onih dana. Išla sam ulicom i spazila kartu za prevoz na trotoaru. Sagnula sam se da pogledam da nije slučajno neotikucana. Dok ja nezadovoljno gledam probušenu kartu prolazi tip pored mene, zastaje i nekulturno me zagleda. Produžava dalje uz okretanje glave. Razočarana bacam kartu i sa tugom u očima nastavih dalje put ka toplom domu gde me naravno svi znaju.

Na kraju iste ulice palim cigaretu kada me preseče strani glas iza leđa.

-Izvini, devojko, izvini!!!

Kada se okrenem shvatam da je to isti tip od malopre.

-Da nisi ti malopre gledala kartu na ulici?
-Jesam.
-A zašto?
-Da je uzmem ako je čitava.
-A šta misliš da je neko lud da baca cele karte?
Već na prvi pogled je bilo jasno ko je lud, ali sam ga ipak udostojila odgovora.
-Ne mislim, ali može i da ispadne, ne mora da znači da je bačena.
-Zašto pušiš?
-Zato što volim.
-Ha, voliš... ja sam to ostavio davno, moraš da prestaneš da pušiš!
Dok ćutim i produžavam dalje on uporno nastavlja svoju priču.
-Znaš...krenuo sam u drugom pravcu ali sam morao da se vratim i krenem za tobom....da ti kažem da ne radiš više to.
-Šta da ne radim?, strpljenje je več počinjalo da me izdaje.
-Da gledaš karte po ulici, degradirajuće je.
-Baš me briga!
-Zamisli neki dobar frajer prolazi, ako vidi tako nešto neće ti prići.
-Pa šta, baš me briga. Uostalom, ti si mi prišao. Doduše, ti nisi baš neki DOBAR frajer... pokušala sam da ga obeshrabrim ali je on nastavlja da monotono melje.
-Ti samo misliš da te nije briga, imaš taj buntovnički stav, ali tvoja slika u društvu je veoma bitna i to šta neko može da priča.
-Neka priča ko šta hoće!
- Nije to baš tako...
Nije prestajao da priča.
-Hajde uzmi moj broj, pa ako ti je nekada frka za kartu, odvešću te gde treba.
-Ne hvala, imam kartu.
-Ali možda nekada kada budeš žurila, jel studiraš?
-Da.
-Eto na primer... Kreneš na ispit i nemaš kartu, zovneš me i odbacim te.
-A ne, kada imam tako važne stvari, kartu kupim unapred....
-A šta ako se desi....
Prekinem ga...
-U krajnjem slučaju šarmiraću kontrolora.
Smeška se...
-Hajde uzmi moj broj, mogu svašta da naučim od tebe i ti od mene.
-A da naučiš od mene kako se okreću leđa i ide u suprotnom pravcu?!?
-Možda se pokaješ iza ćoška...
-Možda me i zgazi auto iza ćoška! Nikada se ne zna, sve je moguće.
-Kakva ti je to glupa percepcija života....
-Možda je tvoja glupa, mi živimo samo u trenutku i to je sve što imamo.
-Pa iskoristi onda ovaj trenutak i uzmi moj broj, mogu svašta od tebe da naučim.
-Neću!
-A je li koliko dugo pušiš?
-Ne znam!
-Kako ne znaš. Dve, tri, pet, deset godina?
Tu prevrnem očima i opet kažem da ne znam, možda pet.
-Je l’ te smaram? Ako te smaram možeš da se okreneš i odeš u svakom trenutku.
-E tu si u pravu, aj zdravo.
-Kako se zoveš?
-Bojana.
-Ja sam Vlada, drago mi je.

Posle rukovanja sam se okrenula i otišla, on me je gledao još neko vreme i krenuo svojim putem.

(hvala Bojani M. na inspiraciji i kosturu teksta)


Kornjača i zec

— Autor srpskisamoubica @ 23:08
Krenuo ja da prošetam šumom. Lep dan, nema šta da se prigovori. Odmah naletim na zeca. Pogledam ga ja, a on sedi i odmara. Posmatra me odsutno. Pitam ga ja šta radi tu.
-Ma ništa pusti me, vidiš da odmaram. Trkam se sa kornjačom, ali pošto je ona mnogo spora ja ovde sedim i odmaram.
-Ah, ne!, uzviknuh ja.
I sve mu lepo objasnim. Ispričam mu opšte poznatu basnu. Kako se on odmara ali da to nije dobro za njega. Opustiće se previše i zaspaće, a kornjača će za to vreme da pobedi.
-Hajde, skoči na noge, i pojuri!
Zec me pogleda ozbiljno. Onda se namršti.
-Ti misliš da si mnogo pametan?
-Mislim da sam verovatno jedan od najpametnijih ljudi ikada rođenih.
-Da, to TI misliš. Ali ja ću da ti kažem jednu stvar.
Bio sam spreman da čujem najdivniju stvar na svetu o meni, kad zec reče:
-Ti si jedna budala, eto šta si ti!!!
Prokleti zec, pomislih, šteta što nisam poneo pušku da mu zatvorim brbljiva usta. Nastavio je da priča.
-Kretenu! Ti misliš da je sve u pobedi! A šta ako meni nije bitno da pobedim kornjaču? Šta ako je meni bitno učestvati? Ja sam zec zen budista, i ti me nećeš shvatiti zato što jedan prokleti degenerik, ali kod nas zen budista nije sve u pobedi. Kornjača me nikada ne bi pobedila da sam se ja potrudio. Zato sam je ja namerno pustio da pobedi, da bi mogla bar jednom u životu da pomisli da je brza, razumeš? Meni ta pobeda ništa ne bi značila, a njoj će to biti praznik.
-Aha, rekoh zamislivši se.
-Aha, aha, jer vidiš kakav si ti imbelcil.
-A mogao bi ti malo da prestaneš sa uvredama. Kako bi se ti osećao da te ja nazovem ''Uške'', samo zbog tvojih džinovskih ušiju.
Tog trenutka zec mi priđe i iz sve snage šutnu me u moje testise.
-Od svega na svetu, najviše mrzim kada se ljudi sprdaju sa veličinom mojih ušiju. Spomeni to još jednom i decu ćeš moći jedino da usvojiš!!!
Lud zec, a još zen budista, prođe mi kroz glavu dok sa se krivio sa nesnosnim bolom u testisima.
-Uostalom, nastavi on, da sam pobedio koranjaču, tu ne bi bilo ništa spektakularno i ja ne bih bio u dotičnoj basni. Kada pas ujede čoveka, tu nema ništa posebno, ali čovek ujeo psa, to je već neka vest!

Zec me je gledao pun prezira. Očigledno me je nadmudrio. Nije mi dovoljno što se osećam inferiorno i pun kompleksa u odnosu na većinu ljudskih bića, sad je i ovaj zec morao da me podjebava.
Onda me priupita:
-A čime se ti, nesrećo, baviš?
-Pišem
-Pisac? Jesi siguran?
Pogledao sam ka dole.
-Pa ne baš.
-Evo ja ću da ti kažem. Nisi ti nikakav pisac! Kradeš Bogu dane, eto šta radiš!!! Nego ti lepo motiku u ruke, pa udri. Da vidiš kako ćeš slatko da spavaš posle. Ako već mene pitaš, najbolje bi bilo da sadiš šargarepe. To ti je biznis. Mi, zečevi, bi ti bili zahvalni.
-Razmisliću tome.
-Opet on. Pa to je i problem, ti samo razmišljaš. Kažem ti, baci se u akciju.
Nisam više znao šta da kažem. Na neki čudan i izvitoperen način, bio je u pravu. Izvadio je kesicu sa belim praškom.
-Slušaj, uzmi ovog speeda i odnesi kornjači, ne mogu ceo dan da čekam da pobedi. Nemoj slučajno ti da se igraš sa tim speedom, znam da vi pisci volite te stimulativne stvari.

Nervozan neki zec. Posle sam čuo da je uhapšen zato što je ispisivao grafite: ’’Rodilo mi grožđe na vrbi’’, ’’Masturbacija nije zločin’’ i ’’Svako voli da prdi’’. U zatvoru je pročitao ’’Anu Karenjinu’’ od Tolstoja i posle toga oduzeo sebi život skočivši u wc šolju.

Slava mu.

Kao Švarceneger, vratiću se ja

— Autor srpskisamoubica @ 17:08

Razlog što dugo nisam pisao na ovom blogu je jednostavan: hteo sam da povratnički tekst bude nešto izvanredno, nešto vanserijsko, nešto što je toliko genijalno da nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Hteo sam da to bude kao veliki prasak, posle koga ništa nije onako kako je bilo.

Da budem konkretniji, hteo sam da se vratim upravo onako kako se Arnold Švarcenger vratio u policijsku stanicu, nakon čuvene rečenice: ''I'll be back'', u prvom delu Terminatora. Za sve one koji su zaboravili evo kako je to izgledalo.

http://www.youtube.com/watch?v=soYDuaurNKY

Dakle, eto tako sam hteo da se vratim, na velika vrata, bučno, snažno i beskompromisno. Čekao sam, razmišljao, vreme je prolazilo ali nisam u sebi pronašao nešto tako fantastično. Ako ne mogu tako onda ne vredim, razmišljao sam. Povukao sam se u sebe i nadao sam se tom danu, TOM DANU kada ću biti spreman da izvedem neki potez za koji će prosto svi okrenuti glavu.

Naravno, taj dan nikada nije došao.

Filmovi (pogotovu holivudski) uspeli su lepo da mi isperu mozak kada sam bio mlađi i kada sam spoljne utiske primao mnogo intenzivnije, tako da su ostavili duboke tragove u mojoj duši. Baveći se manje sobom i ljudima iz svog okruženja, sve dublje sam ronio u te paralelne svetove i tamo pronalazio zadovoljstvo. Sada, kada pogledam na sve to, istina je da su me holivudski filmovi upropastili. Nisam mogao da odolim njihovoj sladunjavosti i poverovao sam da će i moj život pre ili kasnije imati ''happy end'' baš kao i što je imao skoro svaki film u tom šablonu.

Poverovao sam u američki san kroz te filmove sa 15-16 godina. Sa 17 godina sam otišao u te Sjedinjene Američke Države, i konačno počeo da stvarno živim taj san. Bio je to sigurno najbolji period moga života, tada sam shvatio koliko vredna, drugačija i bolja osoba mogu da budem u inspirativnom okruženju. Avaj, moj ostvareni san nije dugo trajao. Baš tu gde sam bio najsrećniji i gde sam konačno osetio koliko je život lep posle godina mučenja u Srbiji, desilo se nešto u mojoj glavi. Jednostavno sam pukao. A ti prokleti filmovi su mi se konačno obili o glavu. Nisam više mogao da razlikujem stvarnost od fikcije. Jeste to bio najbolji trip ikad ali sam vrlo brzo svojim ponašanjem bio gotovo deportovan.

Što je najgore, nikada nisam prestao da ih gledam i volim. Istina je da sam smanjio broj filmova koje gledam, ali sam još uvek prilično navučen. Vremenom sam profilisao svoj ukus, i počeo da gledam kvalitetnije filmove, ali nisam uspeo da se skinem sa američkih ''razbijača blagajna'' (upravo sam preveo block-buster u duhu srpskog jezika i to je sjajno). Često dok sam gledao neki umetnički film, jedan od onih dubokih (i dosadnih) prosto bih poželeo da sam na nekom drugom mestu i gledam Adam Sandlera kako se sapliće, pada i izaziva salve smeha u nekoj glupoj komediji. Naravno, dosta sam se pronašao u filmovima koji govore o luzerima i tipovima na margini društva. Ipak, uglavnom bi i oni doživeli neku čudesnu promenu u filmu i završili srećno na kraju. Čekajući tako nešto u svom životu on mi polako klizi i prolazi.

Čekajući taj dan,

pozdravlja vas De Selbi.


Sasvim zatupljen

— Autor srpskisamoubica @ 04:44

(Strpljenje i mirenje sa sudbinom treba da budu vrline mladića koji su u tvom položaju-Onore de Balzak)

Ništa nisam uradio onako kako sam planirao. A onda je počeo derbi u fudbalu. Rekao sam sebi: ''Samo pet minuta, da vidim atmosferu, pa gasim''. Pet po pet, odgledao sam celo prvo poluvreme. Zato sam sebi obećao da ću drugo poluvreme da provedem produktivnije i uradim nešto kontruktivno. Ali između mene i TV-a, bolje se kladite na ovo drugo. Nekada sam danima i mesecima mogao bez TV-a, jasno tada sam imao svoju viziju o svom životu, znao sam šta radim. Sada je drugačije, maksimalno sam se zatupeo, a od vizija je jača tele-vizija. Tako da sam i drugo poluvreme proveo gledajući fudbalere kako trče. Dobra stvar je što je Partizan pobedio, to me je činilo srećnim bar pet minuta. A kada se završila utakmica krenula je griža savest. Mogao sam mnogo kreativnije da provedem ta dva sata... Da sam išao na utakmicu, bar bi bio među ljudima i navijao. Ceo dan sam proveo radeći pogrešne stvari. Verovatno i ceo život.

Sedeo sam i razmišljao o sebi, o svojoj zatupljenosti i propuštenim šansama. Priča mog života.

Nisam bio srećan. Čekao sam. Ni sam više ne znam šta tačno ali sam čekao NEŠTO. Možda neko čudo. Možda drugu šansu. Možda savršenu ljubav. Dani su prolazili, a ja sam stajao u mestu. Ništa novo se nije događalo. Nije to čak bilo ni mrtvo more, pre da je bila bara koja je presušila i u kojoj nije bilo ni malo života. Drugi su rasli, zarađivali pare, probijali se, gazili, muvali nešto, dobijali decu, polagali ispite, a ja sam samo nezainteresovano gledao.

Mrak me je pokrio, presamitio i pojeo. Maštao sam u toj sobi o nemogućim ljubavima, a svet je tamo nastavljao svoje. Umrtvljen i tup, sedeo sam i gledao u prazno. Ništa plemenito ni čudesno nije bilo u meni. Previše sam razmišljao, bilo je vreme za akciju.

Ali kakvu?

Sutra je novi dan, što bi rekla Skarlet O'Hara, ali šta to meni znači? Nije moj dan, to je sigurno. Ali doći će i moj dan. Možda ne sutra, ni prekosutra, možda ne ni ove godine, ali će doći.  Biću spreman da zagrlim svetlost, sa osmehom na licu. Biće to još jedna nemoguća bitka...

 


Ubio sam buba-švabu

— Autor srpskisamoubica @ 02:20
Ubio sam buba-švabu. Nisam znao kako da počnem svoj glupi tekst na svom glupom blogu pa mi je ovo poslužilo kao inspiracija.

Ali stvarno sam je ubio. Video sam je iznad svog kompjutera, skinuo sam papuču i opalio je. Hrabro i bez razmišljanja. Verovatno je ovo pivo što sam popio uticalo na spontanost i odlučnost moje akcije (God bless lonely drinkers). Onda sam uzeo bater-lampu i gledao ispod stola i već sam pomislio da je negde pobegla. Ali nije, bila je tamo negde u prašini (kod mene se ne čisti često, to je stvar stava) i video sam poslednje trzaje njenog malog tela. Verovatno je već bila mrtva, radili su samo još njeni refleksi. Tada mi je već bilo žao, ali bilo je kasno za to. Uhvatio sam je toalet papirom i bacio u WC šolju, ali i to je bila greška. Kad sam je već ubio trebao sam da je bacim u park, u travu, da tamo postane deo prirode. Danas sam sve radio pogrešno. Završilo se ubistvom.

Žao mi je što sam je ubio, ali uhvatila me nespremnog. U svom stanu stvarno dugo nisam video ni jednu bubu, više se ni ne znam šta se radi kad je vidiš. Porazgovaraš sa njom? Pitaš je za koga navija? Sećam se da sam poslednju video kad je bilo bombardovanje 1999. ali sam prilično siguran da ni te nisu živele u kod mene, jednostavno su tu završile u panici egzodusa zbog bombardovanja. Što je čudno, zato što stvarno ne održavam svoj stan, znači deluje malo zapušten (u stvari istina je da mi je jedna bivša devojka rekla da je to najprljaviji stan koji je ikada videla. Shvatio sam to kao kompliment, jer da ja nisam takva  neponovljiva ličnost i pravi baja sigurno ne bi bila u toj prljavštini :) Uostalom, ona je Belgijanka, i to bogata, pa normalno da nije videla ovakvu gajbu u Briselu, centru EU)  Trebalo bi ba sve vrvi od raznih životnjskih vrsta. Mada, možda je tajna baš u tome. Stan je toliko praljav da ni bube više ne žive ovde, jednostavno zaobilaze moju gajbu. Fine by me.

Dugo nisam pisao za ovaj blog, i sada bi trebalo da kažem zašto me nije bilo. Razlog je jednostavan-zimski san. Još davno sam uočio povezanost svoje sudbine sa ritmom života medveda. Preko leta jurcam, putujem i puno stvari se događa, a zimi se jednostvno povučem u svoj stan i izlazim iz njega samo kad moram. Isto kao što medvedi ostaju svojim pećinama. Kada sam počeo da učim francuski shvatio sam da moje ime ima isti koren kao i medved na latinskom! Tada je bilo jasno da sam ja jedan od njih.

Nisam zabušavao u međuvremenu, pisao sam, ali svoj veš nisam iznosio na terasu da se suši. U suštini, nastavljam da verujem da je pisanje jedan duboko intiman čin. Nemam ništa ni protiv ovog, dođe kao neko razgolićivanje pred očima javnosti, a ja nemam sa tim problem, narcisoidan sam dovoljno da to prihvatim.

I tako, opet je deo toga što pišem javno.

Samoubistvo je ostalo pitanje koje dominira mojim rukopisima (onim neobjavljenim), ne kao neki umetnički hir, nego kao egzistencijalno pitanje. Posle još jednog poraza ovog proleća, opet se postavilo pitanje da li sve ovo ima smisla. Odgovora nije bilo. Previše poraza skupilo se u mom životu za relativno mali broj godina. Još proleća 2010., nakon tadašnjeg poraza, bilo mi jasno da sva moja borba i želja ostala uzaludna... Tada je bilo teško, ali kao, nastavio sam pognute glave, a proleća 2011. je sledio novi poraz. Opet sam uložio puno vremena, truda i energije, a na kraju se sve opet završilo porazom. Jasno da je posle toga glas u meni govorio: ''Dokle ćeš više uzalud da se trudiš?''. Moj potpuni krah i poraz desio se baš na dan kada su Nemci bombradovali Beograd,  06.04.1941. Sedamdeset godina kasnije, ja sam bio potpuno poražen i svoj poraz sam prihvatio stoički. Nisam video smisao niti izlaz, ali sam video bekstvo u alkoholu, drogama, književnost. Eto, pisanje je ostalo kao poslednji poziv.

...

Kasno je i svi su utihnuli. Samo se kod mene još čuje tiha muzika Julee Cruise. Sedim na podu i pijem pivo. Meditiram i gledam u daljinu. U stvari , serem, samo cirkam.

Eto, ovaj blog će možda početi da daje još nekih članaka, možda i redovno. Sve zavisi od reakcije publike. Ja nikada neću prestati pisati, to je sigurno. Što bi rek'o Bukovski: ''Da mi odseku obe ruke, pisao bih nogama.'' Ali objavljivanuje i javno razgolićivanuje je neka druga stvar. O da.

 

 

 

Powered by blog.rs