dnevnik srpskog samoubice

Sve zavisi od tebe

— Autor srpskisamoubica @ 12:22

''I dobro upamti da do poslednjeg trenutka nisi izgubljen.

Nisi spolja osuđen na prokletstvo.

Ti sam sebe držiš u prokletstvu.

Sve zavisi od tebe.

Svaka duše se rađa cela i svoju celinu ne može izgubiti.

Budi pametan, povrati svoju celovitost.

Leka ima svuda.

Pij vino!

Ono što ti ja nudim, to je ulje čistote, ulje zanosa.

Pij, ostalo će srediti vino.''

Bela Hamvaš-Filozofija vina


Savršen dan

— Autor srpskisamoubica @ 12:13
Da, ovo će definitivno biti jedan od tih dana.

Sunce sija bez ikakvih prepreka na nebu i čini da moja duša blista od sreće. Neću biti na ovom blogu i neću dan provesti pasivno gledajući život preko Interneta, nego ću biti tamo sa vama, uživajući u životu i ovim najlepšim danima proleća.

Isto bih preporučio i vama. Izađite u najbližu šumu i udahnite vazduh. Još uvek je lepo napolju i vazduh nije toliko zagađen. Nećete dobiti rak kože koliko god se ovi na vrhu medija trudili da vas ubede u to. Zagađenje je najviše mentalno i sa medija vam stalno poručuju upravo to, kako je napolju svet prljav, gadan, kako su svuda ubistva i kako je sve tužno i ružno. Oni vam poručuju da je bolje da ostanete iz njihovo televizijsko zaglupljivanje ili još bolje igranje igrica i besmisleno surfovanje Internetom...

A ja vam kažem da nije. Da vam je bolje da izađete napolje i suočite se sa životom. A razlog je vrlo jednostavan:

ŽIVOT JE IPAK LEP!!! A svako povlačenje u čauru kolotečine i zavisnosti od mas medija vas sve više zatvara u tu opnu koja vas sprečava da probijete kroz nju i vidite kako taj život može biti čudesan na nekim mestima na kojima niste ni sanjali da postoje!

Još ste tu? Šta čekate? 'Ajde, flašicu vode i u prirodu!

Uprkos

— Autor srpskisamoubica @ 12:05

Uprkos tome što CIA sprema novi veliki pokolj u Iranu

Uprkos tome što se već svakodnevno prave pokolji u Iraku, Avganistanu i Pakistanu zbog nafte

Uprkos tome što moj narod slavi i uzdiže koljače a uporno odbija pismenost i kulturu

Uprkos tome što moje komšije govore kao divlje životinje kada se pare u džungli

Uprkos tome što drugi komšija renovira i lupa u stanu samo subotom i nedeljom (jel' su to beše bili dani za odmor u neko davno vreme?)

Uprkos tome što nemam nikakvu perspektivu u ovoj svojoj domovini

A tamo daleko sam samo još jedan varvar sa divljeg balkana

Uprkos krizi, bedi, gladi i smaku sveta koji nam obećavaju

Uprkos razvitku civilizacije koja isto gazi siromašne i slabe kao pre 3.000 godina

Ja sam ovoga jutra nasmejan gledao drvo pored moje terase.

To drvo mi je reklo da će ipak sve biti u redu.


Jest' da ne možeš da nađeš posao, al' bar možeš da se smuvaš na Career days

— Autor srpskisamoubica @ 20:36

Sav ozbiljan obrijan i sve sa naočarima otišao sam na taj Career days čisto radi reda, kao da pokažem kako mi je ipak stalo da nađem posao a ništa nije dalje od istine.

No, sa ''Carreer days''-a sam izašao sam osmehom do ušiju, da nisam žurio još bih ostao da se zabavljam. Mislim da je ključ mog uspeha bio u opuštenosti... Znao sam da sam došao zbog protokola i da nemam ništa tamo da nađem.

A našao sam sve i svašta!!! Verujte mi da je zabava bila kao da sam bio na Exitu, ili bar na Beer festu!!! :)

Uglavnom, to sam i očekivao a osećaj me nije prevario, a to je da će tamo biti mnogo prelepih mladih dama.  To se valjda zove ''parenje očiju''. Najbolje što su ove mlade dame plaćene da budu predusretljive i da vam daju (naravno lažnu) nadu da ćete se zaposliti baš kod njih u firmi. Nisam mogao da se zamajavam sa njima i slušam kako mi obećvaju ''sjajne mogućnosti napredovanja'' u okviru njihove firme, pa sam im to odmah stavio do znanja da nisam zbog toga tu, tako da sam sa njima mogao da ćaskam u jednom opuštenom tonu. Ah, baš je bilo prijatno... kao da smo na plaži :) Divno, kao da sam čuo talase okeana u daljini...

Ali, čujte i počujte, to nije sve.

Prvo, moram da vam kažem da sam na jednom štandu jeo neke kolačiće koji su bili prva liga!!! Nekoliko vrsta čokoladnih i raznih drugih filova... ah milina!!! Baš sam na tom štandu rekao (naravno sa punim ustima šećera) nekoj krupnijoj gospođi kako mi, neženje,  prosto žudimo za ove trenutke kada možemo da se rokamo kolačima na tuđ račun. Ona mi je rekla da ću ipak morati da nađem ženu a ja njoj da je brak protiv moje religije!?! Mislim da se nismo baš razumeli, ali važno je da smo debela i ja, pomažnjavali pola onih kolača dok su one budale što kao nude poslove pričali o nečem skroz dosadno, sigurno o poslovima firme. Eh, bilo je nečeg emocionalnog u tom trpanju kolača u usta!!!

To nije najbolje od svega. Naime, tu su bile neke ženskinje koje su delile besplatne ''Ultra energy'', onaj novi energetski napitak!!! Uzeo sam tri! Baš sam komentarisao sa njima kako je super kako ovde možeš da popiješ energetski i onda se kao naložiš pa nađeš posao. Ipak, nisam zagrizao tu udicu da upražnjavam kofein za besmisleno jurcanje po tim štandovima i tri limenke sam ubacio u kesu, zatrebaće mi energija ovih dana proleća!

Pokupio sam još nekih bombona, a da vidite tek što sam maznuo hemijske!!! Svih mogućih firmi! A dali su mi čak i neku kao ''anti-stres'' lopticu, kao stegneš je i anti-streseš se... nije loša fora...

Kada sam odlazio, rekao sam jednoj devojci koja je tek dolazila za sve moguće đakonije koje sam dobio i rekao joj da ni slučajno ne očekuje posao, a ona je odgovorila da se ni ne nada poslu. Najbolje od svega je što se nasmejala na moje kometare a došla je očigledno smorena.

Ma ko hoće da nađe posao neka lepo diluje drogu ili ubija, to se najviše isplati u ovoj zemlji.

P.S. Čuo sam da u subotu opet ima neki sajam zapošljavanja tako da ću možda opet na žurku!!!

 


Janoš de Selbi se obrijao

— Autor srpskisamoubica @ 12:31
A ako nastavi ovako lepo vreme, ko zna, sve je moguće, možda se čak i okupam posle duge zimske pauze...Amin

Uglavnom, tako obrijan ( a još sam stavio i cvikere sa dioptrijom da bih izgledao pametnije) sam se zaputio na ''Career days'', tu sprdnju koju ova vlast reklamira kao ''šansu za mlade''.

O tome kako sam se proveo čitajte u sutrašnjem izdanju naše i vaše ''TV Revije''.

Da li da ustanem ili da odustanem?

— Autor srpskisamoubica @ 11:04

To pitanje, veliko skoro kao ono šekspirijansko ''to be or not to be'', javilo mi se jutros. Rešio sam se za ovo drugo, kao ko zna koliko puta do sada. Štaviše, mislim da i nije postojala ozbiljna dilema. Kada je alarm zazvonio čuo sam kapljice kiše kako mi lupkaju po prozoru i znao sam da će svaka borba biti izlišna...

Nije da nisam blago pokušao, jednom sam sam sebi ozbiljno rekao: ''Samo još pet minuta'', ali je alarm išao na 10 minuta tako da ni ova nije laž nije bila ni malo ubedljiva.

Čak sam u jednom trenutku i ustao. Rekao sam sebi: ''Sada je stvarno dosta, vreme je da se razbudim!'' Otišao sam do WC-a, malo stajao u sobi i razmišljao ali me onda tek sva ta borba umorila i vratio sam se u topli krevet.

Čudo jedno, za sve ove moje godine sulude mladosti probao sam skoro sve moguće droge, lekove i alkohole. Ništa me nije ni blizu radilo kao spavanje, a pogotovu to produžavanje spavanja, tih čuvenih ''5 minuta''. U filmu ''Trainspotting'' za heroin kažu ''better than sex'', a meni se baš ta rečenica mnogo puta vrtela po glavi dok sam produžavao spavanje. Pošto je za ekipu iz ''Trainspottinga'' heroin najbolji, čak im je bolji i od seksa, baš tako se meni to valjanje po posteljini čini boljim i od seksa i od heroina i od svega. By the way, kaže mi majka da ništa ne valjam, a ja joj kažem: ''Ma valjam se bre svako jutro i znaš kako uživam!!! :)

Uglavnom, ostao sam u krevetu ovog teškog jutra. Otac bi mi verovatno rekao da su mnogi sagradili kuće, završili fakultete i zaradili milione eura i dolara dok sam se ja izležavao. A mene baš malo zabole za to što su oni postigli! Koga briga za te diplome, kuće i silne novce? Sigurno je da to danas donosi bolji materijalni status, ali to može svako da postigne uz malo truda... Sa druge strane ko će za 1.000 godina znati za te sitne uspehe? Niko! A ja već 14 godina uporno rečima gradim novu vavilonsku kulu sa željom napravim nešto čvrsto i trajno...

Tako su obaveze tamo negde strpljivo čekale dok je car sanjao svoje blažene snove.


Ko je pisac što piše ova sranja na ovom blogu?

— Autor srpskisamoubica @ 17:39

Kakav bre mir? Kakvi lepi dani? Kakav spokoj? Gde je onaj srpski samoubica koji je pljuvao po svemu živom?!? Odgovor je jasan; vanzemaljci su ga kindapovali i stavili neku seka persu da piše pederske tesktove!!! Nema drugog objašnjenja.

Pravi Janoš de Selbi je verovatno tamo negde gore, njegova duša sada mrači neka tamo bića u dalekom kosmosu...

Na ovom blogu sada će verovatno biti neki dosadni tekstovi o ljubavi, miru, toleranciji i razumevanju i svim tim dosadnim stvarima koje vole samo pederi i lezbejke.

Tužno ali istinito. Ovaj blog je uvek bio pun mržnje i ova skretnica može da znači će ovo mesto postati NORMALNO!!!

Preostaje mi samo da napišem peticiju: ''Vratite Janoša de Selbija da bi mogao da kenja po svemu živom, ovaj folirant je dosadan!!!''

Potpisi će biti skupljani po lokalnim pekarama uz kupovinu bureka sa sirom ( burek sam mesom ne dolazi u obzir zato što ima onog crnog luka pa će da se usmrde gospoda drugovi peticionari).

Mada ja više volem burek s' meso, a još da ste videli moju lokalnu pekarku znali bi kako može da bude zanimljivo kada proživljavate pekarske epizode kao onaj Slavko Štimac onom filmu ''Varljivo leto 68''... ili je to bila 69? Nije ni bitno, bitno je da je Perica naučio da MESI!!!


Kišni dan koji miriše na zen

— Autor srpskisamoubica @ 15:53

Uglavnom ne volim kišu. Ali danas, ova kiša mi je spustila moje ego-tripove i pomogla da shvatim da sam ja isto što i svi vi.

Čovek.


Unutrašnji mir

— Autor srpskisamoubica @ 14:19

Samo te dve reči. Eto to nam je poželela razredna, profesorka srpskog, na završnom govoru po primanju diplome srednje škole. Ta čovečica je bila mudrac, psiholog i imala je to nešto magično u sebi što je ljude činilo boljim.

Mnogo puta sam pomislio na te dve reči u godinama koje su uledile nakon srednje škole. Mnogo puta sam uplovio u sigurnu luku unutrašnjeg mira. Žao mi je što neki ljudi nikada neće shvatiti blagodet tog osećanja. Previše su okupirani novcem, ženama, decom, fudbalom, televizijom, plaćanjem računa i kredita.

A možda i nisu imali tu sreću da im neko uopšte kaže te dve reči. Možda nisu sreli takvog heroja kakav je bila moja razredna.

Ostaću jednostavan i ja ću njoj reći samo jednu reč:

HVALA!


Lep dan... ZAISTA LEP DAN!!!

— Autor srpskisamoubica @ 12:22

Opet jutros kada sam izašao napolje spopalo me to lepo raspoloženje iz ''vedra neba''. A bar da je nebo bilo stvarno vedro pa kao ono... proleće, Sunce, cvrkut ptica i onda kao taj optimizam. Ali ne, jutros je vreme bilo skroz kilavo i totalno oblačno.

Tako sam hodao i stvarno uživao u životu, bez nekog preteranog razloga... Bilo mi je jednostavno lepo. Razlozi? Nema razloga. Štaviše, jutros sam se probudio i video da sam poslednje pare opet prokockao u NBA. Stanje u mom privatnom životu je kritično, još uvek nemam love, nemam posao i nemam devojku. Čak sam uspeo da zaratim sa pola porodice zbog mog književnog rada. Oni smatraju da je moje mesto na nekoj građevinskoj skeli, na mestu nekog ko broji novac u banci, u nekoj fabrici... Jedino me ne vide kao pisca. Oni misle da pisanje ima veze sa zaradom i slavom. Za mene je pisanje način života, ja sam odavno žrvtovao sve što imam zarad pisanja. Pre bih bio gladan pisac, nego debeli i srećni radnik u banci. Mediokritetski život mi se iskreno gadi i pre bih pristao na osudu, izgnanstvo pa čak i smrt nego da ga budem taj šrafčić, ta ulogica koja mi je spremljena u nakaradnom sistemu vrednostiu kome žive svi.

To je moja snaga... Da budem najjače kad je najteže. Da se smejem kada bih trebao da se gušim u suzama od čemera i jada koji me je okružio.

Nastasja me pita da li sam se zaljubio i mogu da kažem da nisam. Ipak, za mene je zaljubljenost jedno konstatno stanje duha. Ta moja jedna velika ljubav više nije sa mnom, ali ona još uvek živi sa mnom i budi se sa mnom, ako ništa drugo onda kroz sećanja. Nisam baš neki ekspert za sadašnjost i njegovo magično ''ovde i sada''. Dok sam bio sa njom bilo je puno svađa i tuča... i bio je jedan lep dan, pa onda 3 loša itd. A sada, kada sve to pogledam, sve to mi izgleda kao raj, zato što sam voleo i bio voljen. Ti dani kada smo se budili i odmah po buđenju izmišljali izgovore da ne idemo na posao, a opet morali smo da izmišljamo drugačije razloge obzirom da smo radili u istoj kancelariji... ti dani koje smo provodili potpuno slobodni ispunjeni svetlošću, ljubavlju i srećom još uvek mi greju srce. Ti dani i ta ljubav biće sigurno inspiracija za neki veliki ljubavni roman.

Eto, iako nemam baš ni jednog objektivnog razloga ja sam ovog jutra srećan. Realnost će sigurno još jednom doći da me razuveri i pokaže mi kako je stvar mnogo teža i ružnija, ali znam ja i bolje od toga...


Nevidljivi pas

— Autor srpskisamoubica @ 21:04
Šetao ja sa ortakom po kraju i hodamo mi kroz mrak kad se ja presečem...
-Jebo te, vidi onog psa koliki je!?!
-Aha, prava džukela! Pojeo bi nas dok kažeš keks...

Stao sam ukopan na mestu. Hodali smo kroz neki mračni šumarak a ta zver nas je čekala na kraju puta, tamo gde počinje ulica i civilizacija. Toga ima na Karaburmi, nagli prelaz iz divljine ka grubom asfaltu i surovim tragovima civilizacije. Morao sam da stanem. Izmislio sam da moram da pišem, ortak nije bio ni blizu uplašen kao ja.

Ondak smo nastavili da hodamo. Sav sam se odsekao. Probao sam sa onom tehnikom kada nećeš da misliš o tome što te opseda nego skreneš misli na nešto drugo. Znate, ona tehnika kada vam se javlja preuranjena ejakulacija pa mislite na bilo šta samo da bi skrenuli misli. Nemam ja problem sa preuranjenom ejakulacijom, ali video sam na filmovima da ovi mladi Ameri, foliranti imaju. Jebi ga, oni imaju Mek, mi imamo tvrd... stara priča... No, da se mi vratimo na našu priču, ja tako počnem da šaram mislima... Majkl Džordan zakucava preko trojice, Bin Laden mi siluje majku, moji papagaji lete po raju, čovek skače go sa Beograđanke...

Ništa mi nije pomoglo. Zver nas je čekala i ja sam se, da mi oprostite na francuskom, usr’o od straha. Samo mi je ostalo da se polako približavam i čekam svoju najgoru od svih mogućih smrti... Karaburmska džukela me rasrtgne i ostaju delovi moga tela kao ostacti jednog mladog čoveka koji je hteo da bude umetnik ali mu porodica, sistem i nivo obrazovanja nije to dozvoljavalo. Nije baš da sam žalio sebe, ali jeste bila šteta. Ako ništa drugo, bar sam lep. Eto, bar zbog toga je šteta.

Uglavnom, sigurnim hodom približavao sam onom što sam mislio da je moja sigurna smrt. I baš kad sam mislio da je sve gotovo video sam da to nije nikakav pas, a kamo li nekakva zver, bila je to obična bara, a zraci ulične svetiljke su se odbijale na neobičan način od nje, kreirajući čudne oblike i veliku iluziju... Biću živ!!! Moj život nije gotov! Bio sam veoma srećan i želeo sam da podelim to sa ortakom.
-Vidi to je samo bara!!!
Ondak sam video da nema nikog pored mene. Sam sam šetao.

Uh, to se zove istripovati se... A ne znam da li ćete mi verovati kad vam kažem da sam bio strejt?
Dobro, znam da nećete...

Nisam bio strejt.

Ali nisam preterao.

Samo malo.

U nedeljnom specijalu SRBSKOG SAMOUBICE gledaćete...

— Autor srpskisamoubica @ 22:34

Kako je Janosh de Selby razvio super sposobnosti da razgovara da uličnim barama i psima...

Sve to na ovom blogu oko 20,10.

Pa birajte, ili u prljavu masu koja gleda ZAM (zabava miliona) u vidu ''Bele lađe'' ili nešto drugačije u vidu SRBSKOG SAMOUBICE.

Nije svejedno. Ko gleda televiziju nije iz mog plemena i neka me se kloni. 

A ostali... priđite i čujte mudrosti.

Do sutra!!!


Mir

— Autor srpskisamoubica @ 12:12

Sedeo sam jutros i pušio cigaretu uz muziku i čaj, i to je bilo to... Bio sam srećan, doživeo sam taj mir koji sam dugo tražio. Taj fantastični osećaj da je sve u redu, da je uvek i bilo...

Svi su na svojim pozicijama i svako je dobar. Ljubav je svuda. Mir je nekako tiho ušao u mene.

I znate šta još mislim? Da me nikada više neće napustiti.

Hvala Bogu.


Pad

— Autor srpskisamoubica @ 11:30

Osećam to. Tlo mi klizi pod nogama. Ceo moj svet se ruši. To što sam gradio godinama sada neke neočekivane bujice nose u propast. Ne mogu ništa tu da uradim. Sve vreme sam to znao. Svi moje kule i zamkovi koje sam gradio u vazduhu odnele su neki novi vetrovi. I uvek je tako... sve to što je moja bujna imaginacija gradila, realnost je rušila. A realnost u Srbiji je jedna brutalna i zla maćeha...

Opet sam na starom, sada samo još slabiji. Nemam posao, nemam para a nemam ni ljubav.

Ali i sada da umrem znao bi da sam živeo uvek svoj ŽIVOT. Živeo sam svoje snove, grabio sam hrabro ka budućnosti koja je obećavala samo čemer i bol. Prošao sam kroz trnje i stigao do zvezda i tamo mi je bilo lepo. Ali, kada sam se vratio među ljude shvatio sam da oni ne veruju u sjaj zvezda i su toliko duboko ušli u sopstvenu kolotečinu da ne mogu da poveruju da živimo u najboljem od svih svetova, ali da bi se taj svet otvorio pred nama moramo mi sami da uradimo jedan veliki napor... DA OTVORIMO OČI!!! Nisam uspeo da objasnim ljudima koliko je to jednostvna stvar i koliko je lepo ići kroz život i videti ga punim bojama. Ne znam tačno šta mi je falilo da pomognem ljudima oko sebe, ali moguće je da sam u startu pokušao  nemoguću misiju. Mislim da ljudi ne mogu da vide život, nego vide samo matricu koja im je do tada otrkivena ili da budem jasniji ne mogu da vide ništa sem tog skučenog vidika koji je definisan najčešće poslom, televizijom, decom, drogama ili ono najgore religioznom dogmom. Kada kažem  religiozna dogma, tu podjednako mislim i na one koji su ektremni u hrišćanstvu ili budizmu, nije bitno, ali isto tako i oni koji su ogrezli u estremni agnosticizam ili ateizam. Umerenost je majka mnogih mudrosti...

Opet vam kažem, ja jesam doživeo strašan pad u svom životu, ali nije mi žao, nisam živeo tuđi san, nisam pristao da me porodica, sistem i neprijatelji bace u neki film koji nije moj... Dakle, nije mi žao. Možda je razlika između mene što ja nemam svoje snove, JA ŽIVIM SVOJE SNOVE. Sve što poželim to i pokušam. Cena za to je često prevelika i zbog toga sam mnogo puta bio blizu toga da izgubim život, ali čak i da sam poginuo umro bi sa JEBENO VELIKIM OSMEHOM na licu.

Čak sam doživeo i ono što se zove PRAVA LJUBAV. Bila je to nemoguća ljubav i mnogo je koštala i mene i nju, bila je to grešna ljubav i zabranjena... ali ti trenuci koji smo imali zajedno ostaju za večnost, to što smo preživeli zajedno je život koji sanjaju i anđeli. Ona i ja ostaćemo zauvek razdvojeni ali smo uradili TO! To najslađe zabranjeno voće  jeli smo u velikim količinama sve dok nam nije bilo muka...

Ja ostajem u ovom svetu iako sam stvarno bezbroj puta pomislio da okončam i sa životom a i sa ovim pisanjem. Postoje trenuci kada sve izgubi smisao... i ovo pisanje, i ovaj blog, i sva ta ljubav i ceo moj život. Onda sedim na stolici i gledam kako demoni čupaju moju dušu i nose je tamo odakle je i došla-pravo u pakao...

Pakao je divno mesto. Tamo nema nade, ali ni razočarenja. Tamo živi moja duša.


Blog umire prirodnom smrću...a ne samoubistvom

— Autor srpskisamoubica @ 15:50

Tačno sedam dana nisam pisao za ovaj blog i nije bilo ni jednog komentara. Shvatiću to kao da su se ljudi zasitili mojih baljezganja.

Neću da vam obećavam više da ću ugasiti ovaj blog ali će usred nezainteresovanosti publike biti primoran da više pišem za http://urobor.bloger.hr/ i za moj novi blog na B92.

Blog bez komentara, to je kao... ''Pesma bez bola k'o tekma bez gola''

Šteta.


Powered by blog.rs