dnevnik srpskog samoubice

Odlazak sa bloga

— Autor srpskisamoubica @ 20:46
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Legao sam u 07h ujutro. Gledao sam TV celu noć. Nije bilo ništa posebno, ali bolje i to nego da razmišljam o sebi. Volim vikende, iako ništa ne radim u toku nedelje tek u subotu se opustim. Tada mi moj nerad lakše pada.

 

Ustao sam u 14,30. Ne mogu da kažem da sam bio nesrećan, volim ovakve dane sa niskim pristiskom, opušten sam i sve mi je lako.

 

Juče sam opet imao problema sa policijom. Po ko zna koji put, napali su me bez razloga. Iz tog, a i iz još nekih razloga koje sam pominjao najavljujem zatvaranje bloga. Knjiga će biti distribuirana na razne načine, možete je kopirati, preštampavati, umnožavati...

 

Bićete obavešteni o svemu.

 

17,39

 

Zlo je oko mene. Zlo postajem i ja. Samoubistvo nije rešenje ali je sigurno izlaz. Moram otići odavde. Nemam mira u ovoj zemlji, u ovom gradu, u ovom stanu. A ni jedna druga zemlja me ne želi. Samo majka Zemlja me još želi. Njoj se jedino mogu predati. Tamo ispod zemlje čeka me pakao ali ja to biram. Da li će mi Gospod Bog oprostiti? Ne znam ni da li on postoji pa tako ne mogu da znam da li će uopšte doći pred njegov sud. Iza mene ostaje moje literalno delo. Ono je moj svedok, neka ono svedoči da li sam ja izvršio samoubistvo ili su me drugi gurnuli dole u oganj. Ne plašim se. Moja krv biće žrtva, mojih 3000 strana ostaće da opameti sve mlade i stare Srbe da se ne zezaju sa onima koji ostavljaju trag, bilo na slikarskom platnu ili na papiru.

 

Ja odlazim u san. Kada se probudim znam da će sve biti drugačije, znam da će biti jedan bolji svet, zato što od ovoga ni pakao nije gori. Mocart je umro baš kad je počeo da piše Rekvijem.

 

U meni je bitka. Sukob zla koje me opkružuje i dobra u meni. Ja sam hrabar ali ne znam da li je moje telo dovoljno jako. Teška su to pitanja, ali mislim da je svaki zdravorazumski odgovor negativan. A ja sam pozitivan i zato moram da krenem u rat. Ili da stanem na stranu zla koje je oko mene ili da stanem sam u sebe i počnem da se branim. Vrane su me opkružile. Depresija me slama. Da li mogu da se odbranim?

 

Ovaj put da.

 

Ovoga puta ja krećem u napad!!! Svelošću u sebi teram sve vrane, daleko od sebe. Moj štap je najjače oružje na ovom kontinentu. Zato mašem sa njim i teram crne vrane daleko od mene. Pucam svojim rečima i ubijam sve što je zlo. Pomažem sve što je slabo i siromašno... Da, ja sam spreman za bitku. Da, moje reči su vojska dobrih anđela koja čeka da napadne poslednji bastion zla na zemlji. Da, moje reči proteraće satanu, sada i uvek u vekove vekova. Amin


No more serbian sucide

— Autor srpskisamoubica @ 11:44

Neću više da pišem na ovom blogu. Sjebali su mi ruku i sada moram da pišem samo sa jednom, ko hoće neka naruči knjigu, ko neće- želim mu ugodan život u Srbiji.

To naravno nije moguće, mislim  normalan život u Srbiji, ali govorim hipotetički.

Zbogom.


Idem na Laneta ovih dana, više i ne tugujem...

— Autor srpskisamoubica @ 10:32
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Ako se ne ubijem, idem da slušam Željka Joksimovića. Kad bolje razmislim, možda ondak ipak bolje da se ubijem.

 

Lane moje ovih dana
Vise i ne tugujem
Pitam samo da l' si sama
Ljude koje ne cujem

Lane moje nocas kreni
Nije vazno bilo s' kim
Nadji nekog nalik meni
Da te barem ne volim

Da te vise ne volim...

 

Mudar čoek ovaj Željko. Mada ga baš ne kontam. Mislim, jel tuguje ili ne... Jel voli lane, ili želi da ga neko drugi pojede. Ja ne volim da jedem lan. Trla baba lan, da joj prođe dan. A ja sam svoju baku naterao da žvakuće žvaku.

 

Moja majka voli Želju. Navijala je za Želju na pesmi Evrovizije. Moja majka je mudrac. Voli ona i Cecu i Sneki, i Mitra Mirića, naravno. To vam je taj protokol Sionskih mudraca. To su u stvari naše estradne zvezde. Recimo Sneki... Ima ta pesma ’’Caki, caki, cale, kupi mi sandale, samo pazi cale da ne budu male’’. Ko kaže da ona nije mudrac taj je slagao.

Pazite, ona je Cakiju sve rekla, i šta joj treba, čak i broj cipele. Eto zato ja ne slušam, ovu stranu muziku što puštaju na onim kanalima gde se ne misli ’’ružičasto’’. Jedino pink ima pravu domaću emisiju... ’’Zvezde granda’’ Pa ti ljudi su divni. Ne samo da sijaju na nebu kao zvezde nego su i grandiozni. I miris i ukus, što bi reko Prle iz otpisanih. Eto tako ja volim. A ne ovi mladi što idu na neki tamo tehno, pa samo tuc-tuc. To bre ne valja za mozak. Još se i drogiraju. Sramota! Ili ovi što slušaju rege i pušu travu. Pusti ti vetar da puše a ti radi nesrećniče.

 

Ja glasam za Palmu. Palma je takođe Sionski mudrac... Kaže car:

"Političari u Srbiji trebaju biti poslednji u redu za vakcinaciju protiv novog gripa, jer oni već imaju jedan imunitet i drugi će im biti previše. Političari ne smeju kada je u pitanju vakcinisanje protiv novog gripa biti privilegovani u odnosu na ostale građane Srbije"

 

I glasam za šefa kućnog saveta. On je danas u svojem obraćanju svome narodu rekao:

- Ko pocepa ovaj spisak, daBogdamu crkne mašina ili TV.

 

Ja sam mislio da pocepam spisak, ali nemam TV, a mašina i ovako ne radi, pa je glupo da diram Boga bez potrebe.

 

Ako želite da vidite moju novu kolekciju slika koja se zove:

''Are you being Serbed'' pošaljite mi Fejsbuk zahtev na Madas Huso. To je moj  brat Madas, on živi u kući pored mene, a blizu predsednika republike Srbije. Ja podržavam sve zemaljske predsednike i molim se za njih. Pošto je za njih napravljen novi prsten u paklu i mislim da je na 666. spratu, njima je potreban sva moguća pomoć da se spasu...

 

Svojim čitaocima želim prijatan i ugodan dan, meni neće biti, najebaću zbog svojih tekstova...

 

 


Medvedi sada spavaju

— Autor srpskisamoubica @ 08:33
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Medvedi. Eto, njih volim. Ljude ne. Ja sam mizantrop. Kao Molijer. On je bio mizantrop. A bio je i Jevrej. A svi Jevreji su mizantropi. Sem Onog jednog.

 

Zašto volim medvede? Zato što oni spavaju zimi. Ja da sam medved sigurno se ne bi ubio. Samo bi prespavao zimu. Sjajno! Probudio bi se na proleće k’o nov. Ovako ću morati da se ubijem.

 

Sinoć sam se ubio sa gajbom piva. Popio sam i 2 broma, čisto da se ne nerviram što sam pijana svinja. Viskija i rakije nema više. Nema ni bromova više. Ostaju mi samo 2 trodona. Ali, sva sreća znam teku. Jednom sam probao da se ubijem sa pivom i trodonima i samo mi je bilo lepo...

 

Mog čukundedu su ubili komunjare. Nisu oni njega ubili pištoljem, razumite, to bi bila časna smrt, nego su ga ubili novinari ’’Politike’’, tadašnji mladi komunisti. Napisali su takve članke da je on zaglavio u bolnici. Napisali su da je izdajnik srpskog naroda. Moj čukundeda, Dragutin Kostić, bio je, kao i ja, izdajnik srpskog naroda. Baš kao i Onaj što je stradao na krstu. I on je bio izdajnik jevrejskog naroda. Mi izdajnici smo najgora sorta.

 

Zato ću ja morati u ezgil. Bilo gde, samo ne ovde. Moji tajni saveznici spremili su plan moga spasenja, ukoliko ih zemaljske sile ne ometu.

 

Postoji samo jedna osoba koja će zaplakati kada ja odem. Ona me zna. Vi, svi drugi, vi samo mislite da me poznajete, zato što čitate šta je pišem. A ovo sve su, u stvari, tekstovi De Selbija. Međutim, niko od vas neće videti De Selbija. Samo Ona zna De Selbija. E njeno ime je lepo. Njeno ime je kao cvet u kosi. Ona se zove...

 

 


Koplje pravde

— Autor srpskisamoubica @ 07:02

Đorđe je uzeo koplje pravde i došao u jedan Beli grad. Taj grad je bio skoro potpuno porušen. Ostalo je samo par kuća, tu je nekada davno prošla jedna horda divljih Slovena i ništa nije ostalo od grada kakav je nekad postojao.

Đorđe je bio iz plemena judejskog i zato su ga i proterali. Beligrađani nisu voleli nikoga ko nije bio iz njihovog plemena.

Kada je ušao u Beli grad, naišao je na patuljka. Patuljak ga je upitao: ''Ko si ti?''

Đorđe je hteo da kaže svoje ime, ali se umesto slova čuo bolan vučji krik...

Zaplakao je i vratio se među vukove.

Do sutra...

PS Ko hoće već može da naruči moj prvi roman preko Facebooka, grupa se zove

Rezervacija za ''Dnevnik Srpskog Samoubice''

Požurite, zato što će srpski tiraž biti limitiran na 2000 primeraka, sve dalje će se štampati na stranim jezicima... Cena je 600 din.

Prijatan dan želi vam sprski samoudica.

 

 


Nisam bir'o biro

— Autor srpskisamoubica @ 10:16
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Morao sam jutros da ustanem u 8h da bih stigao na biro. Možete da zamislite koji šok za telo, obzirom da sam legao u 7h. Kada je zazvonio sat lepo sam video kako mi se topi mozak od tuge. Melanholija, depresija, osećanje beznađa. Želeo sam samo još 5 minuta da ostanem u toplom, slatkom krevetu koji je moj jedini pravi prijatelj... I ostao sam još 5. A ondak još 5. Pa još 5. Pa sam isključio alarm. Kada sam ponovo otvorio oči video sam da je već 11,35!!! Sranje! A ovaj tip na birou već me mrzi. Prošli put mi je rekao da nikada nije video mladića koji je toliko nezainteresovan da nađe posao. Rekao sam mu da mi ga popuši. Ondak sam izašao iz njegove kancelarije. Danas ću morati da se izvinjavam. I moraću da mu se pravdam zašto sam zakasnio...

Prokletstvo! Morao sam u autobusu, onako gladan i bez kafe, da smišljam izgovor zašto sam zakasnio.

Imao sam 3 opcije:

1. Da kažem da sam bio u vojsci. To nije baš ubedljivo zato što sam mu već pričao da ne bih išao u vojsku ni kada bi me puškom terali

2. Da kažem da me je opet boleo stomak, to sam iskoristio 5 od 7 poslednjih puta.

3. Da kažem da radim na crno, ali ne smem da mu kažem gde zato što radim za mafiju, ili još bolje da radim za CIJU.

Na kraju sam od silnog razmišljanja zaspao u autobusu i promašio stanicu. Stigao sam  kod njega u 13,52. Oni rade do 14h, taman je hteo da zaključa kancelariju.

-Dobro jutro, rekoh ja držeći se za stomak. Ko ga jebe, imaju ti hronični stomačni virusi.

-Jutro je odavno prošlo, momčino.

Da, nisam vam rekao. Ima ta stvar sa tipom koja me najviše nervira, a to je da su vi koji dođu kod njega na torturu ''momčine''. Mislim da i devojke tako oslovljavlja, jebeni moron.

-Ma i ja sam se rano probudio, nego počeo stomak da me boli još od 7h, baš kad sam ustao, da bih stigao kod vas na vreme... I ondak ja krenem da se spremam i kažem sebi ''Uroše, onaj pošten čovek na birou te čeka tamo, stisni zube i kreni hrabro u novi dan''. I kad sam stisnuo zube, ja se, da prostite, ukakio. I evo tek oko 13h mi bilo bolje.

-Dobro, ajde sedi, ja sam već krenuo.

-Što se mene tiče možete vi da idete, samo da mi produžite markicu za prevoz, znate ja svaki dan jurcam po gradu da bih našao posao, ali svuda popunjeno, svi kažu dođi sutra, a ja dođem sutra, a oni kažu, ne danas nego sutra, i ondak sam ih pitao od kada važi danas, da bih znao kada je sutra...

-Momčino, moram nešto da te pitam. -prekinu me debeli.

-Samo izvolite, gospodine.

-Zašto toliko lažeš?

-Ma ne lažem, nego me boli stomak, evo sve me pecka ovde.

A stvarno me peckalo, ništa nisam pojeo, a ni kafu nisam popio. Da stvar bude gora, on je na stolu imao neki burek sa sirom, pa sam čekao da se okrene, da bi ga strpao u džep. Ali me je on fiksirao sa svojim biro očima. Ondak sam zanemeo. Verovatno zna neku crnu magiju, šta li.

-Kad ćeš ti da nađeš posao, momčino?

Bio je uporan sa tim momčino... Baš mi je išao na živce. Zamišljao sam kako mu guram onaj burek u usta, zajedno sa mišom od kompjutera. 

-Jao, pa ja sam zaboravio!!! Pa moram da idem kod dede u bolnicu. Jao, kol'ko je već, to? Au, već je dva sata. Ajde samo lupite mi pečat pa da ja idem u bolnicu. I jel imate možda 100 dinara da kupim dedi čokoladu? Deda jadan, on nema zube, al'čokoladu može da sisa...

-Ti si kreten momčino, evo ti pečat, i ovo malo sitnog što imam.

Kad sam krenuo namignuo sam mu i poslao sam mu poljubac. Jedino sam burek zaboravio da mu maznem... Kad sam izašao sa biroa, video sam da mi je dao samo 34 dinara. Dobro, bar za pivo. Problem je bio što ova glupa kasirka nije htela da mi da flašu na ličnu kartu, pa sam morao da pijem ispred radnje k'o poslednji klošar. Lepo mi je počeo dan.

18,00

Popio sam još 5 piva i već se osećam bolje, još malo rakije i biće lepo veče...

Nego, ako želite da pomognete moj projekat pristupite grupi Napred Urke, kao što sam najavio, ova grupa baviće se svim mladim ljudima u Srbiji koje su sopstveni roditelji i narod prezreo, prognao i oterao negde daleko... Ja sam još uvek ovde u Srbiji, ali moj egzil je blizu, moji sledbenici će nastaviti moj rad, ja ću vam se javiti jednog dana opet.

 


Bio jednom jedan Đorđe

— Autor srpskisamoubica @ 16:20

Bio jednom jedan Đorđe. Taj Đorđe je bio jedan mali dečak u jednom velikom carstvu. U tom carstvu je vladalo paganstvo i neznaboštvo i mali Đoka se plašio svih.

Jednog dana, dođe mu u san njegov Anđeo čuvar i reče mu: 

''Ustani Đokice, vreme je tvoje došlo a njihovo prošlo, vreme je da im objaviš da moraju da odu da bi ti i tvoj porod imali mesta da se namnožite i zasnujete bolji rod.''

Ali se Đokica uplaši i vrati se u san.

Ondak Gospod posla De Selbija, Božijeg izaslanika na zemlji. De Selbi je star čovek, priča se da ima preko 150 godina njegovog života na zemlji. Zemaljci nisu znali za De Selbija, koga su Anglikanci zvali De Selfish, zato što je propovedao samo za svoj narod. A narod De Selbija beše u egzodusu već nekoliko stoleća.

De Selbi dođe Đorđu i reče mu:

''Ustani Đokice, vreme je tvoje došlo a njihovo prošlo, vreme je da im objaviš da moraju da odu da bi ti i tvoj porod imali mesta da se namnožite i zasnujete bolji rod.''

A Đokica se još više uplaši i pobeže u šumu. Tamo je živeo sa vucima i lavovima. Oni ga podigoše i naučiše kako da bude čovek među vukovima i vuk među čovekima. On se vrati u svoju otadžbinu i tamo nađoše stanje mnogo gore nego što je bilo kada je krenuo... Sve ga je to podsećalo na Vavilon, kako po lepoti, tako i po grehu...

Đorđe se vrati među vukove i uze koplje pravde.

Do sutra...


U ovakvim danima poželim da živim

— Autor srpskisamoubica @ 11:49

''Sunce sija. Sneg se otopio. Da li je to kraj mojih patnji? Ili samo zatišje pred novu buru?

Ne mogu to znati. Ipak, radosno se osmehujem Suncu i zahvaljujem Gospodaru Bogu što mi je dao još jedan dan. Možda ovo bude poslednji. Ako je tako ondak idem da ga proživim, idem da dišem poslednje zrake Sunca što dobijam.

Ako mi nije poslednji opet ću izaći napolje da se radosno osmehujem svakom prolazniku, svakom dobrom i lošem biću koje hoda ovim sumornim gradom. Ja znam da je ovo moderni Vavilon, ovo gde ja živim, ali ondak sam i ja Vavilonac, ondak sam i ja grešnik kao i svi ostali, ni malo bolji, ni malo lošiji. Radostiću se danas njoj, mojoj obećanoj Irini koju neću videti još dugo. Ona ne zna da mi živimo u istom tom Vavilonu i dan kada je sretnem opet ona će me obasuti baš kao i ovo Sunce.

Da, život je dobar. Da, život je najbolji. Da, ona je tu negde oko moga srca, luta još tražeći me, ali ja imam strpljenja. Da, Gospodar Bog moj mora biti milostiv kada mi je dao ovakav dan...

Spreman sam za dalje. Mislim da samoubistvo ne postoji. Ali ne znam. Nisam probao. Sem možda jednom, ali TarmiRićmi nije bio jači od moga tela. Da, ja ostajem ovde. A vi kako hoćete.''

Tačno u podne tako je govorio Jovan de Selbi.

Lepe li priče, pomisli Đorđe Krivokuća.

 


Apel blogerima za pomoć

— Autor srpskisamoubica @ 06:21

Najboljem srpskom b(l)logeru je potrebna vaša moralna podrška... Da bi moje delo bilo objavljeno putem koji nije neslobodan, potrebno je da podržite Fejsbuk grupu Madas Huso...

Prvih 100 koji podrže grupu dobijaju besplatnu knjigu Dnevnik srpskog samoubice!!!

PS Prvih 300 dobija popust 50%.

Za sada počinjem objavljivanje bloga na engleskom kao što sam obećao...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

+gloria

21.12.2012.

I am Nothing Without Love

I got up when it was already dark, at 4.30 PM. I wanted to kill myself, but I have run out of whiskey, I finished it last night. There is some plum brandy, but I’d rather not kill myself with plum brandy.

 So I had to enter a new day. There is one good thing in my life and her name is Dijana. But Dijana has a lover, his name is Spenser and I am unimportant to her. And Spenser works for the blue angels, and I have only one pair of balls, and both were broken on Friday. 

I don’t know what to do today. There is nothing else.

 I keep falling into hibernation, more and more every day. For the New Year’s Eve I’ll go to sleep forever, unless Irina calls me. But she won’t, I know the whore too well.

 I can’t see well in the dark, I’ll turn on the TV. 

The fucking winter, no light. I cannot be happy in winter. I cannot be happy, ever, especially not in winter. That’s why I have given in to the sweet black depression… The demons have come, they are eating at my soul, and I have let them. Maybe I’ll be better tomorrow… Though I doubt it.

 

19,00 

I am nothing without love. I have been like this for a long time, and it can hurt, I sometimes moan, I am often patient. God’s Will is something that shouldn’t be doubted. If there is God. If not, then I really don’t know.

 

21,00 

Hard days. A sad youth. Wasted years.

 Still, there is strength and determination. Refusing to obey. Freedom won. Too much freedom won. Days of joy, all those days that I slept through.

 The Devil in the TV. But I have to turn the TV on, there is no other light…

 

 


Yes, I will have to go

— Autor srpskisamoubica @ 22:43

I have to go

I have to loose

I have to start writing in English, obviously there is no law against writing in English. Or French. Mais, vous, les Serbes, vous ne comprenez pas Francais...

So, it will be English.

Sorry for all of you who don't understand English, it was either that or burning the blog down...

Good night to ya all...


Egzil za blogere!!!

— Autor srpskisamoubica @ 14:51

Obzirom na razgovore koje sam imao danas sa zelenim zvaničnicima, mogu vam samo reći da ću vam početi pisati na engleskom. Ili iz egzila.

Ovde nemam slobode.


Green angels all around me

— Autor srpskisamoubica @ 10:40

Danas vam se neću obratiti zato što ću imati problema za zelenim anđelima (čitaj:vojskom)

Poželite mi sreću.


Bez ljubavi sam ništa

— Autor srpskisamoubica @ 18:27
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Ustao po mraku, u 16,30. Hteo da se ubijem, ali nemam više viskija, popio sam ga sinoć. Ima neka rakija, ali ne bih da se ubijem rakijom.

 

Zato sam morao da uđem u novi dan. Ima jedna dobra stvar u mom životu i ona se zove Dijana. Ali Dijana ima svog ljubavnika Spensera, i ja joj nisam bitan. A Spenser radi za plave anđele, a ja imam samo dva jaja, i oba su mi slomili u petak...

 

Ne znam šta da radim danas. Nema više ništa.

 

Padam i ja sve više u zimski san. Za doček ću zaspati zauvek, sem ako mi se možda Irina ne javi... Ali neće kurva, znam je dobro...

 

Ne vidim dobro u mraku, upaliću TV.

 

.Jebena zima, nema svetlosti. Ne mogu da budem srećan zimi. Ne mogu nikad da budem srećan, ali zimi pogotovu. Zato sam se prepustio slatkoj crnoj depresiji... Demoni su došli da mi jedu dušu i ja sam ih pustio. Možda mi sutra bude bolje...Mada, čisto sumnjam.

 

19,00

 

Bez ljubavi sam ništa. Tako sam ja već dugo vremena, i ume to da boli, ponekad jaučem, često sam strpljiv. Božija Promisao je nešto u šta ne treba sumnjati. Ako Bog postoji, ako ne, ondak ne znam.

 

21,00

 

Teški dani. Tužna mladost. Ptotraćene godine.

 

Ipak, čvrstina i odlučnost. Nepokoravanje tuđoj volji. Osvojena i preterana sloboda... Dani sreće, svi oni dani koje sam prespavao.

 

Đavo u televiziji. Ali moram da ga upalim, nema drugog svetla...


Dnevnik iz pakla, uživo

— Autor srpskisamoubica @ 21:13
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Čim sam se probudio video sam vrane. Bilo ih je desetak blizu mog prozora. Ali čak i moje vrane su fine. Ne grakću. Samo su me gledale dok sam se meškoljio po krevetu. Nisam video ni jedan razlog da ustanem, ali sam to ipak uradio. Nije bilo druge, a već je bilo 15,30. Mrak je skoro pao, zima je počela... Zima koju neću završiti...

 

Zato sam odmah uzeo onog viskija što sam spremio za sudnji dan. Kako sam krenuo, ništa mi neće ostati, a para nemam da kupim novi. A ne ide slatke bromazepane da mešam sa pivom... Eh, muka...

 

Još jedan dan, eto to me čeka posle par dobrih trenutaka sa mojim najboljim prijateljem Chivasom. Nema nade, to je kristalno jasno, davno sam to shvatio... Nemam ni ljubavi. Ne volim nikog sem možda Irinu. E da, obećao sam vam nesrećnu priču o meni i Irini Voronini.

 

Sve je počelo veoma davno, proleća Gospodnjeg 2002.

 

Prvi put sam je video ispred pekare. Nešto sam je pitao. Tražio sam neku njenu drugaricu pa sam morao nju da pitam. Rekla mi je da se zove Irina. Mada je meni više izgledala kao Irena, ali dobro, to sada nije bitno. Bitno je da mi se uopšte nije dopala. Bila mi je krajnje antipatična.

 

Mrzi me da vam pričam o Irini. Ona je dosadna. Zato sam otišao kod mog brata De Selbija, i on mi je odmah ispričao jednu anegdotu:

 

Bio jednom jedan bogat čovek. Taj čovek je pun straha ali onog demonskog straha, dakle iracionalnog straha. Kada je počela epidemija svinjskog gripa, on se uplašio da ne umre od svinjskog gripa. Pozvao taj čovek maksijev kontakt centar koji se bavi prevencijom svinjskog gripa i pitao ih šta on treba da uradi da se ne bi zarazio. Kontakt ljudi mu rekli da jede puno vitamina i pije puno čajeva. On otišao u Maksi i kupio mnogo voća i čajeva. Ondak je počeo da jede puno voća. Kada je pojeo mnogo voća, otišao je i kupio brdo voća. Kada je pojeo brdo voća nestalo mu je para i otišao u banku i pokupio sav novac i za  sav novac kupio voće i čajeve. Maksi mu je prodao sve voće koje je imao. Kada je pojeo planinu voća umro je od vitaminoze, ali su ga demoni spasili bar od svinjskog gripa. Bio je srećan što nije umro od svinjskog gripa. Neka mu je laka zemlja.

 

PS U nastavku programa pogledajte seriju o Džordžu, a i kratak prilog kako se omladina zabavlja u paklu...

 


Vesti iz pakla

— Autor srpskisamoubica @ 16:32
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Dalja obraćanja ću raditi iz pakla. Tu sam dospeo, pošto sam se ubio. Mada će moji saradnici raditi i na zemlji, ali Srbiji, a to je isto pakao, tako da smo svi blizu i toplo nam je, zato što srpski političari greju ruke sa onim nečastivim što zove se Lucifer.

 

Moram da vam priznam da postajem sve popularniji!!! Sve više golubova dolazi na moju terasu, ja im čitam svoja dela dok oni jedu, samo me uvek začudi zašto uvek odu pre nego što završim. Kakve ima veze što su pojeli hleb ako im ja još čitam. Nevaljali golubovi!!! E što me nerviraju... Ali dok jedu, da vidite kako lepo slušaju, jest’ da me ne gledaju, gledaju u hranu, ali me slušaju... a to je bitno. Zato što sam ja govornik. Kad Car Uroš priča čak i golubovi ćute!!!


Powered by blog.rs