dnevnik srpskog samoubice

Medvedi. Eto, njih volim. Ljude ne. Ja sam mizantrop. Kao Molijer. On je bio mizantrop. A bio je i Jevrej. A svi Jevreji su mizantropi. Sem Onog jednog.

Zašto volim medvede? Zato što oni spavaju zimi. Ja da sam medved sigurno se ne bi ubio. Samo bi prespavao zimu. Sjajno! Probudio bi se na proleće k’o nov. Ovako ću morati da se ubijem.

Sinoć sam se ubio sa gajbom piva. Popio sam i 2 broma, čisto da se ne nerviram što sam pijana svinja. Viskija i rakije nema više. Nema ni bromova više. Ostaju mi samo 2 trodona. Ali, sva sreća znam teku. Jednom sam probao da se ubijem sa pivom i trodonima i samo mi je bilo lepo...

Mog čukundedu su ubili komunjare. Nisu oni njega ubili pištoljem, razumite, to bi bila časna smrt, nego su ga ubili novinari ’’Politike’’, tadašnji mladi komunisti. Napisali su takve članke da je on zaglavio u bolnici. Napisali su da je izdajnik srpskog naroda. Moj čukundeda, Dragutin Kostić, bio je, kao i ja, izdajnik srpskog naroda. Baš kao i Onaj što je stradao na krstu. I on je bio izdajnik jevrejskog naroda. Mi izdajnici smo najgora sorta.

Zato ću ja morati u ezgil. Bilo gde, samo ne ovde. Moji tajni saveznici spremili su plan moga spasenja, ukoliko ih zemaljske sile ne ometu.

Postoji samo jedna osoba koja će zaplakati kada ja odem. Ona me zna. Vi, svi drugi, vi samo mislite da me poznajete, zato što čitate šta je pišem. A ovo sve su, u stvari, tekstovi De Selbija. Međutim, niko od vas neće videti De Selbija. Samo Ona zna De Selbija. E njeno ime je lepo. Njeno ime je kao cvet u kosi. Ona se zove...