dnevnik srpskog samoubice

Mrtav sam, reče Mirar Mirić

— Autor srpskisamoubica @ 16:20

Dragi moji,

Više nisam mogao. Nisam mogao više da trpim svet oko sebe. Hrabro ću istupiti. Rešio sam da se roknem da Mitrom Mirićom.

Zbogom svima. Pamtite me po dobru...

 http://www.youtube.com/watch?v=blCeAOAN9co


Čujte Srbi najboljeg blogera u Srbiji...

— Autor srpskisamoubica @ 11:22

Dragi moji čitaoci,

Zbog vaše velike podrške i interesovanja rešio sam da nastavim sa pisanjem bloga. Adresa će ostati ista, međutim sve svoje ekplicitne tekstove moraću da objavljujem na engleskom na drugom sajtu. Ovde ćete videti cenzurisane tekstove ''Dnevnika sprskog samoubice''. Ipak, knjiga koja će biti sinteza tekstova sa bloga izaćiće će, ako Gospod pomogne, necenzurisana. 

Ukoliko me plavi anđeli opet napadnu, ondak možda neću biti ni živ, a da ne pričam o svom radu...

Sutra ćete biti obavešteni o novoj adresi na engleskom. Takođe pozivam sve one koje imaju znanje, a i slobodnog vremena da se uključe u prevođenje, već datih tekstova na blogu, sa srpskog na engleski. Šaljite mi na moj mejl: urokio@yahoo.com

Neki ljudi su već uključeni u ovo i ja im se javno zahvaljujem.

Ipak, mislim da su i cenzurisani tekstovi bolji od praznog bloga, ili kako to naš mudri narod kaže: ''Bolje išta nego ništa.''

Išta. Pišta. Gišta.Jebem. Debem. Grebem.Grebem.Greben.Morski.More.Okean. Kosmos.

Ja sam kosmički pisac, ne srpski, ne balkanski, ne svetski nego kosmički. Žene koje su sa Venere znaju za mene. Ljudi sa Neptuna slave me kao spasitelja još od 2004.

Ipak, slavu zemaljsku je najteže dostići. A meni nije stalo do zemaljske slave. Ali mi treba mecena koji će platiti 250 eura da bi mogao da svoj prvi roman objavim necezenzurisan. Posle će sve biti lakše... Sada nije lako...

Takođe, želim da vas obavestim da će moj prvi magnum opus biti posvećen mome čukun-dedi, Dragutinu Kostiću koji je bio jedan najcenjenijih ljudi svoga vremena, inače i kum Bore Stankovića!!! Zanimljivo je da ga nacisti nisu dirali, nije smetao Hitleru. Ipak, zlom masonu Titu je mnogo smetalo što se on preziva na -ić, pa ga je ''sklonio''. Tito, sjajan posao si odigrao za satanu, ali ja ću pomoći da se moj čukun-deda rehabilituje i da mu Srbija oda priznanje za neverovatan rad koji joj je ostavio.

Današnji dnevnik objaviću baš kada je i ''onaj'' dnevnik, dakle u 19,30.


Srbija je večna dok su joj b(l)ogovi verni...

— Autor srpskisamoubica @ 09:44
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Srbija je večna dok su joj DECA verna.

 

Prošlo je više od 12h od vesti o mom hapšenju i pošto nije bilo nikakvih reakcija, ja sam primoran da objavim da ću ugasiti blog ''srpski samoubica''.

 

Hvala velikom bratu, i svim masonskim ložama koje su tajno podržale. Hvala svim alhemičarima koji su mi dali logističku podršku. Ipak, mudre srpske zmije nisu mi dale da prođem...

 

Poručujem dušmanima i plavim anđelima da ja još uvek mirno spavam. Kako spavaju oni, to ne želim da znam...

 

+slava Velikom Neimaru Svemira


Uhapšen bloger srpski samoubica!!!

— Autor srpskisamoubica @ 20:58

Danas su me plavi anđeli uhapsili, zbog ''destruktivnog delovanja na omladinu.

Posle par sati  provodenih na informativnom razgovoru,''objasnili'' su mi da ne smem da pišem takve stvari.

Zvanično saopštenje izdaću sutra, do tada se možete obratiti mome atašeu za javnost, Bojani Moličnik koja će izdati saopštenje na Fejsbuku.

Vaša podrška mi je preko potrebna, krv je pala, njima se ne sviđa šta ja pišem, ako se ni vama ne sviđa, onda je najbolje da ugasim blog. Ako vam se moj blog bar i malo dopada, molim vas da mi pošaljete podršku bilo putem fejsbuka, bloga ili mejla...

Do sutra, ako ga dočekamo...


Sve gore i gore

— Autor srpskisamoubica @ 12:45
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Probudio se u 14h. Svaki dan je sve gore. Zimska depra vlada mojom dušom. Neću se ni danas osećati dobro, to je sigurno.

 

Izašao sam na terasu i video da pored sveg snega nema ni jednog deteta na stazi za sankanje. U vreme mog detinjstva, tuda nije moglo da se prođe od gomile nas koji smo se,  rumeni i srećni,  spuštali se u jedan bolji svet. A da, da ne zaboravim da kažem da mi nismo imali 99 kanala na kablovskoj, da nismo imali sega mega, Internet i igrice. Moj televizor je imao samo dva programa, ali samo je jedan imao jasnu sliku, na drugom kanalu je slika bila mutna. Zato smo imali milion programa u glavi, mi deca prošlog milenijuma.

 

 Sada je ovo jedan lošiji svet. Svet koji ubija ono ljudsko, ono iskonsko. Ne mislim da će smak sveta biti kao u ’’Terminatoru’’,  taj trip sa mašinama koje dižu revoluciju protiv ljudi. Revolucija se već desila, i mi ljudi smo izgubili... Mašine su preuzele kontrolu nad većinom ljudi. Sa tom razlikom što bogati ljudi mogu da kupe dobre mašine koje će dobro da rade za njih. A mi kmetovi srpski, mi možemo da se svi jebemo u bulju sa ovim što imamo. Dakle, samo nas Bog može spasiti. Mene, ne može ni on, ja sam agnostik. Ne verujem da mogu objasniti Boga, a ne mogu da verujem u nešto šta ne mogu objasniti. Mislim da je Hrist bio sjajan lik, ali ovi posle njega su svi govna i jajare. Uključujući i mene.

 

Sad valjda razumete što želim da se roknem. Ako sam ja govno, vreme je da neko povuče vodu. Da odem u pizdu materinu... Bromovi i viski biće ta voda koja će me pročistiti od ovog tela. Ako Irina neće da se vidi sa mnom, mogao bi da odem za Novu godinu. To bi bio odlazak u stilu. Slatki bromazepani i gorki viski. Kakvo društvo za Novu Godinu!!! Sjajno! Ludo ćemo se provesti...

 

Juče sam dobio rezultate sa IQ testa iz Mense. IQ mi je drastično opao. Ta jedina stvar koja mi je držala nadu da sam drugačiji i bolji od drugih sada je pala... Ali Bukovski je lepo rekao: ’’Jedina razlika između mene i ostatka sveta je što sam ja svestan da sam genijalan’’ Isto tako i ja, jednog dana svet će shvatiti, tada verovatno neću biti sa vama, ali ću biti slavan. E to je bitno.

 

Juče sam opet tražio Irinu. Patetičan sam. Toliko me odbija, a ja opet idem pod njen prozor. Ali to je moja jedina sreća. Jedina šansa za izbavljenje. Ali je nada slaba. Sutra ću vam ispričati priču o meni i Irini. Ako dočekam sutra. A verovatno da hoću. Mislim, neću da se roknem pre Nove Godine, to je sigurno. Valjda.

 


Srbin u okovima

— Autor srpskisamoubica @ 11:27
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

Danas neću biti srećan. Ja stvarno ni ne znam ko može da bude srećan zimi. Sneg me plaši. Cipele su mi bušne a noge mokre kada izađem na ulicu. Zato danas neću izlaziti. Kada bi me Irina pozvala, ondak bih izašao. Ali me ona neće pozvati. Zato što je smrdljiva kučka. Ali ni ja nisam mnogo bolji.

 

Oko moje zgrade lete vrane. One su simbol depresije. Ja sam simbol depresije. Samo što one gakću a ja pišem. Nisam mnogo bolji od njih, a u stvari kad bolje razmislim, ne samo to, nego su one bolje od mene. One bar mogu da lete. Ja mogu samo da padnem. Gledao sam onaj film ’’Tajvansku kanastu’’ pre neki dan. Kaže neki citat: ’’Ako smo i pali, bili smo padu skloni’’ Sjajan film, baš govori o tome kako su mladi i perspektivni ljudi uvek namagarčani u ovoj zemlji. I ja sam namagarčen, i zato ću da se roknem. Sve sam spremio, dve litre najboljeg viskija, 5 kutija bromazepana, mislim da će biti dovoljno. A ondak idem u aleju velikana. Ostaće samo ovo delo iza mene. Neka ono svedoči ko me je ubio i zašto su me ubili. Neću ja sam sebe da ubijem, moja ruka će samo da izvrši konačni cilj. Oni su me ubili. Sistem. Nisu mi dali da studiram iako sam bio najbolji student zato što sam rektoru u lice rekao da je svinja koja prima novac ispod ruke i prosuo sam kantu farbe na lice. Naravno da su me šutnuli sa faksa. I naravno da to nije bilo u medijima zato što je rektor tada bio u vladajućoj koaliciji. Ko ih jebe, i onako im je usran faks, ne znam ni što sam se upisao...Ondak mi nisu mi dali da radim. Hteo sam da prodajem knjige na ulici zato što nisam mogao da nađem posao ni u jednoj firmi. Kome treba buntovnik... Počnem da prodajem knjige i dođe inspekcija i policija, uhapsi mi knjige i mene. To je zato što je to narodna policija, a narod ne voli da čita knjige, sem možda kad kenja, a to je samo nekoliko minuta dnevno... I zato sam sad ovde. Prvo sam radio u jednoj štampariji (dakle štampao knjige) ondak sam knjige prodavao a sada jednu knjigu pišem. Knjiga moje smrti, knjiga srpskih ubica, dakle, razumite, neću ja sam sebe da ubijem, ja ću samo da popijem sva ta sranja, oni su me ubili...

 

Jedino što mi pomaže su junky filmovi, kad vidim koliko su tek komani sjebani, ondak mi je lakše. Mislim, bio sam i ja koman, ali sam se skinuo sa sranja... Lepo je živeti na Karaburmi, vidiš sve te likove ovisne o dopu, i ondak ti je lakše. Žao mi je njih, ali žao mi je i sebe. Sve nas je sistem sjebao.

 

Piše danas u novinama da se neki medeved šepuri tamo po zoološkom vrtu. Neće da ide na spavanje. Ja sam malo slabiji medved, ide mi se već na spavanje. Evo tek je podne a meni se već spava. Malo ću da dremnem. Mislim zima nije da čovek radi. Čak i u onoj pričici o cvrčku i mravu, čak i mrav ne radi u zimu. Ali mrav bar radi leti, ja ne. Je ne mogu da radim u sistemu koji me je okovao. Živim sa majkom, od njene plate. Ne smem da vam kažem koliko je njena plata. Stid me je koliko smo postali siromašni...

 

Ali pored svega toga ja bih voleo da provedem doček Nove Godine sa Irinom. Ondak se možda i ne bi ubio...

 

Večeras ima Madradeuš u 20,10. Najbolja moguća depresivna muzika. Uzeću dva broma i malo onog viskija tek da vidim da li šljaka....


Lep dan za samoubistvo

— Autor srpskisamoubica @ 08:25
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Sada je kasno za bilo šta. ’’Nema više vremena za bilo šta’’ baš kao što kaže onaj komentator pre nego što počne da urla ’’Vujović...Vujović... evo šansa... gol, goooooool!!!’’ Ali to može samo u fudbalu, u stvarnom životu je drugačije. U životu kad shvatiš da je kraj onda to znaš duboko u sebi. Nema tu čuda. Veruješ u čuda, dugo, dugo, i onda shvatiš da si namagarčen, da je to neko smislio samo da bi te zajebo. I zato se ja ne nadam. Ima i onaj film ’’Bekstvo iz Šošenka’’, on baš govori o tome, kako ima nade. A nema, stvarno vam kažem. Nema nade. Moram još jednom to da ponovim. Nema nade. Eto zato sam rešio da završim sa tom usranom pričom koja se zove život. Nema sreće, nema ljubavi, nema nade. Zajebana je ta situacija. Mislim, znam da drugi ljude pronalaze smisao negde u životu. I iako su oni smrdljivi mediokriteti, oni bar imaju volje za životom. Ja ne. Možda bi mi Irina dala volje. U stvari, ona bi mi sigurno dala smisao, kada bi me zavolela, ali ona neće. Jurio sam je sto puta i ništa. Prokletnica.

 

Slušam Darkwood Dub ovoga jutra. I oni pevaju ’’čitav kosmos staje u treptaj, u prostor između nas’’ i ja razmišljam o njoj, o o jedinoj, o najboljoj, o savršenoj. Sa njom sam bio srećan, a retko sam bio srećan u životu, retko sam se osećao dobro. Uvek je nešto falilo.Uvek samo malo. Čudi se Andrić kako nam je malo potrebno da budemo srećni i kako nam baš to malo uvek fali. Ja se ne čudim. To malo se zove Irina, a taj prostor između nas je ogrman, iako živimo u istom gradu ona je tako daleko, ona je na drugom kraju sveta. Bilo mi je lakše sa Sanjom, ona je bar živela u Kragujevcu, znao sam da ne mogu da je vidim. Sanja je moja kosmička ljubav. Irina je moja žena, samo što ona to još uvek ne zna. Irina živi u centru Beograda i ja svaki dan prolazim pored njenog prozora.

 

Sam đavo me nagovori da prolazim pored njene zgrade, želim da je vidim, a kada je i vidim to će biti samo kopanje po staroj rani... Ali uz Tamnošumi Dab sve je u redu. Dok njih slušam osećam kao da je Irina tu. A nikad nije bila stvarno. Nikad nije bila pored mene. Mislim to, kao žena. Bila je kao drugar, ali ja to nisam hteo. Hteo nju celu, sve njeno telo i duh. Ali nikada nisam dobio. Sve je prošlo brzo kao san.

 


Nova srpska istorija počinje ovde-Čuda se dešavaju

— Autor srpskisamoubica @ 21:14
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

14.12.2009.

 

Dragi moji prijatelji,

 

Sutra ću početi da objavljujem svoj magnum opus koja sam spremio za vas, prvo na srpskom a onda i na francuskom i na engleskom.

 

Glavna ideja moga dela biće da malo ubrzam kilavu kulturnu evoluciju Srba. Naš narod je pretrpeo užasne stvari u poslednjih sto godina, ili preciznije od početka prvog svetskog rata. Zaista, nevolje nas nisu zaobilazile. Imamo kuću na raskrsnici, i to je mnogima smetalo. Ako budemo mudri, svoj motel na sred puta, možemo da preuredimo, ukrasimo, promenimo ventilaciju i kanalizaciju i dobro ga naplatimo.

 

Ja sam pisac i to će biti moj doprinos. Međutim, već sam razradio čitavu mašineriju koja će pomoći svim mladim i neostvarenim ali kvalitetnim umetnicima da se ostvare.

 

Od vas očekujem samo strpljenje, ko zna šta je magnum opus, zna da je potrebno nekada i više stotina godina da se to ostvari. Dakle, pored toga što sam pisac, ja sam mislilac koji će otvoriti mladima određena vrata za umetnost. Za sada, su u planu 3 umetnosti: književnost, slikarstvo i filmska umetnost. Moji saradnici i ja pomoćićemo mlade umetnike koje se bave ovakvim umetnicima. Moj posao i posao moje organizacije biće da mlade umetnike povežemo sa finansijskim moćnicima koji su voljni da sponzorišu.

 

Ja želim da budem most mladim ljudima, isto onako kao što je meni most bio gospodin De Selbi. On me je uveo u umetničko stvaranje i objasnio mi kako od toga mogu da zaradim novac, pod uslovom da ta umetnost bude stvarno kvalitetna i da ne pravi komprosmise sa publikom. Nema predaje. Ako je umetničko delo kvalitetno, a ljudi ne mogu da je prepoznaju ondak ljudi trebaju da se menjaju a ne umetnik. U tome je nesreća bivših milenijuma, što su umetnici uvek išli mnogo ispred svoga vremena, pa su stvarali dela koja su bila prepoznata u punoj veličini tek kada su oni otišli sa ovoga sveta ili u najboljem slučaju u njihovoj poznoj starosti.

 

Dakle, ja želim da ubrzam kulturno sazrevanje konzumenata umetničkih dela, da bi progresivni umetnici bili u harmoniji sa duhom svoga vremena. Za ostvarenje mojih ciljeva potrebno mi je vaše strpljenjem, ali isto tako i konkretna pomoć, tj. vaš rad. Dakle molim sve one koji su mladi i misle da imaju taletna da poslušaju mudre reči Danila Harmsa:

 

’’Dosta je bilo lenčarenja i nerada! Svakoga dana ima da otvaraš ovu svesku i da ispisuješ najmanje pola stranice. A ako nemaš šta da pišeš, ondak po savetu Gogolja zapiši barem to da ti se danas ništa ne piše. Piši uvek zanimljivo i na pisanje gledaj  kao na praznik’’

 

To je to. To je cela filozofija umetnosti. Svakodnevni i kontinuirani rad. To je bio ključ mog velikog dela. To je ključ uspeha svakoga umetničkog dela...

 

Što se tiče mog literalnog dela, ono je skromno, prvi roman će se objavljivati na Internetu iz prostog razloga što nemam novca da ga odštampam. To nije mnogo novca, ali ja ni toliko nemam, pa je ovo i javni poziv sponzorima da se jave. To međutim mora biti bezuslovna podrška, dakle ne dolaze u obzir nikakvi kompromisi što se tiča sadržaja, moje vraćanje duga biće samo kroz zahvalnicu i slobodan prostor za marketing.

 

Mi Srbi smo jedan topao južnjački narod, teška i hladna vremena u poslenjih 20 godina čini mi se, samo su još više zagrejali to toplo srce u nas. Moja je želja da se Evropi (tu ne mislim samo na EU) i svetu prema kojoj se sve više otvaramo, prikažemo baš u tom svetlu, kao jedan divan narod koji voli i prašta, koji može da se smeje čak i u najtežim trenucima. Pazite, ovo su kvaliteti koje ima retko koji narod u Evropi. Ovo kroz šta smo mi prošli ne bi mogli da prođu neki drugi narodi. O tome govorim i kao vrlini, ali isto tako i kao mani.

 

Preterana trpeljivost vodi u mazohizam, a on je opet povezan sa sadizmom, i to je moj odgovor na pitanje: ’’Zašto je debeli sadista vladao više od decenije ovim divnim narodom?’’ Kada kažem debeli sadista ne mislim ni na jednog čoveka,  mislim na nečastivog, a ko su mu bili sluge na zemlji, to je vaše da mi kažete, ja sam bio mali kada su u Srbiji počele da se događaju zle stvari.

 

Komplet knjiga koje nameravam da objavim pokazaće vam moj put, moja iskušenja i konačno moju pobedu nad nečastivim koji je i u mene ušao u jednom periodu...

 

Put je bio dug, ali kao što već znate sam put do nečega je mnogo zanimljiviji nego dolazak na samu destinaciju. Zato se radujem zbog vas, vi ćete taj divni put kroz moje delo preći prvi put. Sa druge strane, ja ne želim da vi idete mojim putem. Ja želim da svako od vas nađe Pravi put, i ondak će vam svaki trenutak egzistencije biti radost. Ipak da bi došli do tačke gde počinje pravi put, morate proći čistilište, morate biti spremni na žrtve u vama samima. Najveća i najteža žrtva je menjanje vaših mana. Ja vam ne mogu reći kako da menjate svoje mane, ali svako od vas duboko u sebi jasno zna kako se to radi.

 

Za kraj citiraću vam Bukovskog:

’’budi na oprezu.

uvek postoje izlazi.

negde ima svetla.

možda nema mnogo svetla, ali

bolje i to nego

mrak.’’

 

Zahvaljujem vam se na ukazanom vremenu i želim vam prijatan i uspešan nastavak ili večeri.

 

Sutra počinje izdavanje knjige. Molim izdavače da me ne kontaktiraju sam ću štampati svoja dela ako nađem sponzore, a i znate već kako mi kažemo- ko izda pi...


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14

Powered by blog.rs