dnevnik srpskog samoubice

Gile (cela kratka priča)

— Autor srpskisamoubica @ 13:41
1.

To je bilo ime njenog psa. Njeno ime nisam nikad saznao. Možda je tako bolje. Možda i nije...

Dan je bio teskoban. Ne, nije bio samo teskoban...moram preciznije da ga definišem, ne bilo fer da ga tako olako okarakterišem. U stvari, dan je bio pun prolećnog sjaja koje se probijalo i najavljivalo svoj dolazak, ali i nekog mraka, zime koja se tajno mrštila i nikako nije nameravala da ode. Valjda su moje misli bile te koje su bile teskobne.

Ulice Dorćola su bile osunčane, ali prazne, a retki Dorćolci rezervisani... i nekako duboko povučeni u sebe.

Pre toga sam bio svog mentora, programera koji mi je pokazivao šta treba da radim. Bilo je to pravo bombardovanje informacijama, i u mojem umu ostavilo je pustoš kao ono „prijateljsko“ bombardavanje Beograda od strane saveznika na Uskrs 1944. Isto tako je i ovo savetovanje bilo krajnje prijateljsko i nije baš savim fer što ga poredim sa tim krvavim bombardovanjem, ali život nije uvek fer. (Baš tu devizu je imao zalepljenu na zidu profesor istorije kada sam išao u školu u Americi. Kada bi neki od nezadovoljnih đaka izgovorio tu vrlo čestu i izlizanu frazu „...but that’s not fair“ na neki njegov gest, on bi se samo malo nasmejao i pokazao na natpis na zidu kao volšebni odgovor). U suštini, sve što sam čuo kod svog mentora meni je korisno, čak i neophodno, ali suočen sa svim tim informacijama, osećao sam se poražen i bespomoćno. Bilo je previše toga, znao sam samo da ni ne znam koliko ne znam i nisam bio siguran da ću moći sve to da naučim i da stvarno budem programer.

Tako pognute glave, krenuo sam pustim ulicama. Dan je stvarno obećavao... proleće je bilo tako blizu da si mogao da ga dodirneš i da ga udahneš, ali duboko u nama je još bila zima i ti naleti topline kao da su jenjavali pred silnim mrakom koji vladao ispod scene.

Hodao sam dugo i polako dremljivim ulicama Doćola. Bilo je oko 17h, ljudi su izgledali nezainteresovano, deca su bila tiha. Bio je taj trenutak kada je dan dovoljno rekao, a noć još nije bila spremna da dođe. Rešio sam da odem na Kalemegdan, popijem pivo, zagledam se u daljinu i razmislim da li sam dovoljno dobar da budem programer. Uostalom, da razmislim da li sam dobar za bilo šta jer sam već više od 30 godina se smucam okolo i tražim sebe, a ni u čemu nisam baš sasvim briljirao...

Ušao sam u Maksi i gledao razna piva. Nisam jedan od onih likova koje jednostavno piju samo Jelen ili Lav. A ne! Pošto sam u svoju ludu glavu utuvio tako prokleto visoko mišljenje o sebi, sve mora da bude veličanstvneno i  posebno za mene, pa je tako i izbor jedne limenke piva proces kome se treba posvetiti... Koje da sipam u svoje grlo? Posle puno nedoumice, pipkanja i razmišljanja usledili su čudni pogledi kasirke kojoj sam već bio sumnjiv.

-Ah, sva ta piva! - priozborio sam glasno i veštački se nasmejao pokazavši rukom ka svim tim limenkama, da bi skinuo sumnju sa sebe i pokazao kako sam krajnje prijateljski nastrojen i bezopasan mladić.

Pogledao sam je krajičkom oca, ali njen blazirani i krajnje policijski pogled ne samo da nije nestao, nego je sada čak i prekrstila ruke. Siguran znak za opasnost! Uvek se čuvaj se besnih kasirki!

Prišao sam joj i rekao u poverenju:

-Znate, u pitanju je moj nećak, prvi put hoće da proba pivo i ja bih da ga častim sa nekim najboljim, a opet da ima manji procenat alkohola.

To laganje je bilo sasvim nepotrebno a njen pogled tek sad nije skretao sa mene i uporno me pratila pogledom kao da u svakom trenutku mogu da izvadim pištolj i prosviram joj glavu. Ili da izvadim bombu. Ah, kad bi znala koliko se gadim na oružje i kakve sam muke imao u vojsci kada sam pogađao sve drugo samo ne mete. A ta nagla potreba da kažem bilo šta samo ne istinu je moja reakcija na stres. Prosto počnem da izmišljam koješta, i to se sve desi u deliću sekunde... kao da imam skladištenu tu ogromnu količinu laži, koje samo čekaju da izlete napolje.

Onda je i onda progovorila, opet ne odustajući od streljanja pogledom:

-Pa uzmite ova voćna piva, ona imaju najmanje alkohola.

Okrenuo sam se i pogledao šarene limenke voćnih piva. Ma ko to uopšte pije?

-Ne, ne, hoću da proba pravo pivo, ne te limunade!

Opet sam se okrenuo ka pivima, i sada je brza odluka pala na crni Badvajzer, on je bio na akciji. Prokleti kapitalizam, razmišljaš, jedeš i piješ onako kako je neko drugi zamislio, neko ko ti ne želi dobro, želi samo tvoj novac, tvoje vreme i tvoje sve. Ali sada nije bilo vreme za razmišljanja o kapitalizmu - upravo zato što su nam oteli to vreme a i dušu... sva te debele guzice koje su kapitalisti, političari, aristokratija, pederokratija, buržoazija, Sionski mudraci, Cija, Bija i naravno Vatikan.

Bilo joj je lakše kada je otkucala pivo i kada sam platio, jer sam otklonio sumnje da sam ogladneli narkoman koji će da joj stavi nož pod vrat i otme ceo pazar. Ne mogu da je krivim, isto kao što ne mogu da krivim ni policajce koje su mi zaustavljali previše mnogo puta na ulicama Beograda ali i drugih gradova. Prosto odgovaram opisu sumnjivog lica. Mršav sam, krećem se brzo i plašljivo kroz urbanu džunglu, i lice mi je stvarno malo usukano kao kod narkomana. Uz to, mene uvek prati buka misli koja tutnji u mojoj glavi, i iako se ona ne čuje, verovatno utiče na neke izraze na mom licu, moju gestikulaciju i način hoda. A možda i ti policajci imaju super moći, baš kao u filmovima o Robokapu, i mogu da čitaju naše misli. Ako zaista mogu tako nešto, onda sam siguran da im se pale svi alarmi kada ja naiđem sa svim mojim mislima koje pljušte po meni kao letnji pljusak. Ipak me najviše nerviraju najviše u velikim supermarketima, oni tipovi iz obezbeđenja koji me uvek prate jer valjda misle da ću da stavim čokoladu pod jaknu i halapljivo je pojedem čim pobegnem iz prodavnice u očajničkoj heroinskoj krizi. Niti volim te glupe čokolade, niti je heroin moja izborna droga (kofein je), i onda kada počnu da me prate počinjem da trpam u korpu i stvari koje mi nisu potrebne, čisto da bih izgledao kao ozbiljan kupac. Možda me baš zbog toga prate?

Proklete digresije, stalno skrećem sa teme i to jedna od mojih glavnih mana. U grob će me oterati. Stalno skrećem sa glavnog puta i gubim se u sitnim slepim ulicama, zaboravivši gde sam krenuo.

Vraćamo se na kasu. Tamo je, kao što rekoh kasirka bila srećna što sam završio svoj Sofijin izbor, te je za kraj, čisto za kraj provukla kroz zube.

-Pa zar detetu da kupite crno pivo koje ima najviše alkohola?

-Eh, pa nije on baš tako mali...

Posle te konstatacije sam samo slegao ramenima, bezazleno se nasmejao a onda se i ujeo se za jezik da bih sprečio novu količinu laži koja je kao lavina pretila da se izruči u tom trenutku.

Nije bilo smisla nastavljati besmisleni šou pred tom finom ženom koja radi svoj posao, uostalom, morao sam da da požurim da bih uhvatio zalazak Sunca sa pivom u ruci i mirom u duši da bi čitav taj dan imao neki smisao...

2.

Prošao sam pored zoološkog vrta i ciljao na onaj deo kod Crkve Sv. Petke. Tu, na samom vrhu putića koji se spušta pored dve crkvice ima jedno mesto koje je obično prazno i koje volim.  Naravno da Kalemegdan nisam voleo zbog gužve, ali ovo je bilo sklonjeno od mase.

Strepio sam da bi neko ipak mogao da sedi tamo, ali mi je laknulo kada sam prišao i video da me moje mesto čeka prazno. Sve je bilo baš kako treba! Seo sam, otvorio pivo, izvadio cigarete i kada sam hteo da zapalim svhatio sam... upaljač! Nemam čim da zapalim cigaretu. Sve drugo je automatski palo u vodu: mesto, pivo, Sunce baš tamo gde treba... Nikako nisam mogao sebi sve da udesim, uvek je nešto falilo! Tu i tamo bi neko prošao, ali obzirom da sam ovo mesto izabrao baš da ih se sklonio od mase, sam sebi sam sad otežao. Sam sam sebi najveći neprijatelj!  Uostalom, bio sam tako prokleto izbirljiv u svemu! Nisam mogao da pitam nekoga ni koliko je sati ako mi ta osoba nije izgledala simpatično. Sve je moralo komplikovano kod mene, i ništa lako. Okrenuo sam se i gledao prolaznike. Niko nije bio prava osoba da ih pitam da li imaju vatre. Uostalom, i to pitanje: „Da li imate vatre?“ je zvučalo tako prokleto prometejski i proročki. Istina je da smo bili na vrhu brda, ali ovo sigurno nije bio Olimp. Niti ja želim da ukradem vatru, samo da je pozajmim. Ali verovatno je Prometej krenuo sa tom forom. Jednom kada je uzmeš, ona uzme tebe i ti postaješ vatra. Vatra, vatra, vatra. Kada tu reč izgovoriš previše puta stvarno osetiš kao da goriš. Naravno, vatra može da se preskoči, i da se upita jednostavno: „Imate upaljač?“. Ali šta ako imaju šibice? Situacija u tom slučaju postaje neprijatna, skoro nepodnošljiva. Ma svašta mi je prolazilo kroz glavu i kao uvek previše sam razmišljao i analizirao, i nikada nisam bio spreman za akciju, uvek je bila još jedna stvar koju moram da uradim da bih konačno odvažio i „skočio u vodu“. A voda je uvek hladna. Eto, sada posle vatre dolazi voda, kao što posle Sunca dolazi kiša. Sve te misli tutnjale su kao brzi voz, ali ni jedna od njih nije mogla da upali cigaretu, i ona je stajala u mojoj ruci usamljeno. Osećao sam se kao nesrećni dirigent koji je zaboravio drugi štap i sada ga okrestar gleda zbunjeno a njemu ostaje jedino da se znoji i osećao potpuno promašeno u životu.

Situacija je postala beznadežna.

Ali onda mi je prišao pas. Bio je to jedan od onih nezainteresovanih pasa koji ne želi da ti priđe sasvim blizu, čak ni da te pogleda, i odmah mi se dopao. Ne volim pse daveže. Ne volim ni ljude daveže, kad smo već kod toga. Par sekundi posle psa pojavila se i ona. Devojka. Pozvala je psa. Tada sam saznao da se zove Gile. Moje besmislene misli su utihnule i kao da je krenula neka tiha, ali snažna muzika, muzika koja prožima i prolazi kroz celog tebe i stiže do kosti. Previše prokletih filmova u mom životu, i onda se naravno dešavaju takve stvari u mojoj uvek konfuznoj glavi.

Pogledao sam i odmah mi je bilo jasno da je to upravo TO. My own personal Jesus! Moja spasiteljica. Ona će sigurno imati upaljač da mi upali cigaretu i vatre da zapali strasti i život u meni. Da me digne u vazduh i napravi Feniksa od mene! Imaćemo osmoro dece, i jedno će se zvati kao njen pas.

Sva sreća da mi je stvarno trebao upaljač, jer da nije bilo tog izgovora, evo šta bih ja uradio... Sedeo bih i posmatrao je, divio se njenoj lepoti i zamišljao njen blistavi um i vrcavi duh. Onda bi došao taj trenutak treba da joj priđem i samo započnem bilo kakav razgovor. Ali ne, kao što rekoh jednostavnost nije moja vrlina. Morao bih da smislim nešto neverovatno originalno i da kažem nešto što do sada nije čula ni od jednog ljudskog bića. Prosto „Ćao, ja sam... Ćao, kako si?... Ćao je l’ se poznajemo?“ i druge gluposti koje govore mladići kada upoznaju devojke, a ne, nikada tako nešto neće izaći iz mojih usta. Na taj način često ispadnem totalna budala zato što kažem nešto što se ispostavi da nije bilo ni malo originalno i zvuči kretenski, i svako „Ćao, je l’ se znamo možda?“ bi bilo mnogo bolje. Uglavnom, kada vidim devojku koja mi se dopada nastupa period užasne mentalne torture koju sam sebi nepotrebno namećem. U tom razmišljanju, u 99% slučaja trenutak proleti, devojka prođe a ja ostanem sa svojim tupavim i jalovim mislima...

Ovaj put sam imao sreće da nije bilo svega toga! Bar ne za sad.

Skočio sam na noge i krenuo ka njoj. Ona je apsolutno bila prava osoba koju ću da pitam da li ima upaljač. Prometej i sve te gluposti koje su mi se vrzmale po glavi su bile daleko iza mene i sada je samo ona sijala u mojim očima. Kako sam joj prišao bilo je sve jasnije da je ona mnogo više od osobe koja će mi zapaliti cigaretu. Ona je možda... TA! Ona je možda ona prava! To sam pomislio hiljadu puta do sada i svih hiljadu puta bio u krivu, ali jednom ću valjda biti u pravu. Irina je možda bila TA, mada zanimljivo da za nju uopšte nisam pomislio da bi mogla da bude TA kada sam je prvi put video. Štaviše bila mi je vrlo nesimpatična, onako mršava i sa buljavim očima, ali Irina je deo neke druge priče, priče koja nema ni početak ni kraj, ni mesto ni vreme...

Ljubazno sam je pitao da li ima vatre i ona je brzo izvadila iz džep i pružila mi. Da li je ona bila TA, to još nisam mogao da znam, ali sam konačno upalio cigaretu, a i to je neka sreća. Njenu ruku koja mi pruža upaljač video sam u usporenom snimku, svaki milisekund je bio značajan. Opet sam imao taj fantastičan osećaj da smo u nekom filmu. Ovo je mogao da bude početak veze koja će biti obeležena dramatičnim scenama, preokretima od kojih zastaje dah i prevrće se utroba. Sve je bilo značajno u toj sceni jer je tu sve počelo. U daljini sam čuo neku muziku, možda je to bio Jeff Buckley ili Nick Cave, i bila je sasvim tiha, jer je morao da se čuje zvuk njene jakne i zvuk upaljača kao i zvuk mog i njenog disanja koje je bilo ubrzano usled uzbuđenja. Moje uzbuđenje jer je ona možda TA, a njeno verovatno strah da sam možda phihopata koji će da je siluje a njenog psa baci u Dunav. Zapalio sam cigretu muški, kao svi junaci iz crno-belih filmova i povukao puno dima u sebe, da bih mogao da je pogledam tim dubokim pogledom dok sam je pružao upaljač nazad. Ona je uspešno izbegavala moj pogled do tog poslednjeg trenutka, a tada je morala da pogleda u te oči koje su je tako nežno isčekivale, kao crveni tepih koji čeka spuštanje njenog ljupkog stopala. Iako nije to želela, morala je da me pogleda, baš kao što je ona jabuka morala da padne na glavu Izaka Njutn-a. Kada je to uradila, kada joj je pogled bespomoćno odlutao ka mojim očima, tada su srela dva sveta koja ću uskoro postati jedno, ti kratki pogledi su razmenili više nego što bi hiljade reči rekle... i sve je odmah bilo jasno... Jasno je bilo ta je to bila ljubav, i ne bilo koja ljubav, nego ona ljubav koja pomera granice, ona ljubav koja tutnji, ljubav koja će pre da bukne i sagori nego da izbledi,  i samo tada če da odleti veličanstveno ka nebu odakle je i došla. Ljubav koja nije laka ali koja je prava i koja ne zna za pitanja i banalnosti, ljubav koja ne kuca na vrata nego ulazi kao promaja kroz sve prozore i obuzima celu kuću i kojoj više ništa neće biti isto kao što je bilo do sada...

Evo dok ovo pišem sav sam se naježio i uzdrhtao ali možda to nije zbog fantastične moći moje priče, nego zbog terase koju sam ostavio otvorenu, a nije baš tako toplo više...

Ali sve to je samo moja mašta, i moj život je uvek bio na tankoj liniji između mašte i realnosti, jer realnost nikada nije bila dovoljno dobra, a mašta je uvek bila bujna, poslušna i njen svet je uvek davao mnogo više. Bilo je perioda moga života kada se ta tanka linija istoplila pod snažnim udarima moje maše i tada sam prosto živeo neku vrstu kreativne šizofrenije, štizofrenije koja nije bila bolest, nego neka vrsta blagoslova, jer tada je moj život bio proizvod mojih želja, i sve što se dešavalo je blistalo i bilo upućeno ka meni, i ja sam bio stvarno bitan na ovom svetu, i jedini koji je stvarno bitan, a neko ko je uvek imao goleme ego-tripove i verovao da je predodređen za velika dela, to je ostvarenje sna, da se čitav svet okreće oko njega. Skoro svaka osoba na ovom svetu veruje da se svet pomalo okreće baš oko nje, ali ja to nisam verovao pomalo, to je bila moja jasna predstava sveta koja mi je očitavala kao takva u svakoj sceni. Nisam imao nikakve halucinacije, niti izmišljenje prijatelje koje sam samo ja video, niti sam pričao sa zidovima. Nije to bila ta vrsta ludila. Svet sam video kristalno jasno, kao i svi drugi. Ali način tumačenja svega što video je bio ono što je bilo iskrivljeno na fenomenalan način. Svaku reč koju sam čuo, svaka scena koju sam video oko sebe, meni je saopštavala nešto što sam samo ja mogao da razumem. Možda je paranoja neka vrsta najboljeg opisa, ali moja paranoja je bila pozitivna, ne kao neko radi protiv mene, ne, ne, baš obrnuto. Nego, kao da svi rade za mene i moju sreću. Teško je naravno to sve opisati, a moja stanja su se i menjala... mislim da sam za kratko vreme uspeo da promenim nekoliko raznih dijagnoza, kao gladan čovek u restoranu koji naručuje razna jela i od svake isproba po malo. Ni ne pokušavajte da shvatite šta se sa mnom stvarno dešavalo, jer bi to značilo da ste podjednako ludi kao ja, a to svakako nije preporuka Svetske Zdravstvene Organizacije.

No, ovoga puta na Kalemegdanu, velika iluzija je bila kao sneg koji provejava, ne kao nekada kada ume da bude kao snežna oluja pred kojom moraš da staneš i da se u potpunosti suočiš sa njom, pre nego što te obori na leđa. Ova blaga vejavica me je držala kratko a realnost je vrlo brzo svečano ali grubo umarširala nazad i ubila svaku iluziju bez milosti.

3.

Istina je bila da se sve završilo brzo, bez razgovora i sasvim tiho bez fanfara. Samo mi je pružila upaljač, ja zapalio nadajući se njenom pogledu koji je uporno pratio psa, ali nisam dobio taj pogled koji sam toliko želeo, on je sa psa preleteo na upaljač, onda opet na psa i onda je počeo da udaljava, isto kao i ona, a ja sam malo zastao za njom.

Taj trenutak kada se stvarnost vraća na velika vrata a snovi nestaju raspršeni kao dim od cigarete na promaji je bolan. Još par sekundi postojala je suluda nada da će se ona okrenuti i dotrčati mi u zagrljaj bez reči, baš kao Marija i Boba kad se sretnu na mostu u Novom Sadu, u drugom delu Žikine dinastije... ali nada traje kratko, baš kao i sreća, a očajanje koje nastupa kada se brutalna i ružna stvarnost vrati ostaje večno.

Svi znamo da snovi imaju skoro istu vrednost kao java, jer da li leptir sanja da je čovek ili čovek sanja da je leptir, nikada nećemo saznati... ali san je sada gotov, i ja sam seo i zagledao se daleko. Cigareta je imala gorki ukus poraza jer devojka-kojoj-ne-znam-ni-ime je otišla i verovatno se više nikada nećemo sresti... Ubrzano sam sipao pivo u sebe i to jeste bila neka uteha, ali slaba i kratka uteha ni blizu duga kao prazno osećanja poraza koje će me obuzeti kada ustanem i krenem kući...

Pokušao sam veštački da pustim u svojoj glavi neku pesmu, koja bi bila kao odjavna špica, ali ništa dobro ili odgovarajuće za ovu scenu mi nije padalo napamet. Baš ništa mi nije padalo napamet. Samo sam tužno gledao svoje patike i pitao se zašto su me dovele ovde, i zašto me uopšte vode okolo, kada nikad ništa ne nađem, bar ne ono što želim... Ali patike su ćutale, kao što uvek imaju taj običaj. „Ali patike, dignite se iz sopstvenog pepela kao feniks, skočite i odvedite me do nje!“-rekao sam im pun nade. Očekivao sam njihov odgovor da sam ja taj koji mora da skoči a da će me one pratiti u svakoj avanturi, ali kao što rekoh, patike nisu sjajan sagovornik, za razliku od ogledala ili šolje pune kafe.

Pala mi je napamet pesma „Run to the hills“ od Iron Maiden-a. Veoma loš izbor za odjavnu špicu, ali ništa drugo nije bilo na repertoaru. Evo, pobegao sam na brdo, pošto svi znamo da Kale znači brdo, kako je to lepo opisao u svom čuvenom govoru naš veliki državnik Ivica Dačić (mada Kale znači i Gospodar vremena, ali nećemo sad o tome, obzirom da stalno kasnim Kale i ja nismo u sjajnim odnosima i to sam mu nekoliko puta rekao, ali je uporno ponavljao neku priču o bureku). Dobro, pobegao sam i šta sad? Bežanje od problema je na lošem glasu, ali je sasvim legitimna opcija. Jedini problem sa tim je što problemi neće da odustanu od jurnjave, prokleti bili, i treba biti spreman za večiti maraton i imati izuzetnu kondiciju za tu atletsku disciplinu. Ta jurnjava postaje besmislena, ali šta je alternativa tome? Hvatanje u koštac sa problemima? Ma ko još to hoće, molim vas?

Da li sam mogao sa tim da se suočim? Kao i uvek kada je stvarnost pretila na tako grub način, odgovor je bio „ne“. Snažno, odlučno, skoro kao prkosno rusko ne, baš takav je zid koji sam počeo da gradim u glavi da bio izgradio neki bolji svet, neki malo prihvatljiviji svet, neku bolju mogućnost za mene.

Vrlo brzo sam napravio čitavu konstrukciju u svojoj glavi. Svaki dan sedeću na tom mestu i čekaću je da ponovo dođe. Sedeću tu, i gledaću u horizont, i u Dunav, i piću pivo dok ne dođe opet. Napisaću ceo roman. Ne može da promaši! Biće pun isčekivanja... ni sam neću znati da li će ona ikada ponovo doći tu i to će romanu davati fantastičnu neizvesnost. Da li će Gile ponovo proći tuda dok ja sedim i čekam da zapalim cigaretu?

U svakom slučaju biće to veliko delo, kako god da se završi. Namere su čiste, uzvišene, iskrene i nema razloga da i roman ne bude takav. Svaki dan biće još jedna cigla u monstruoznom projektu kojem nema kraja. Možda počnem i poeziju da pišem. Nebo će me gledati pravo u oči i voleće me jer sam hrabar i spreman da poginem za ljubav. „Nebo nema miljenike“ rekao je Remark, ali šta on zna? Taj isti Remark nam saopštava u naslovu drugo romana da „Na Zapadu ništa nije novo“, a stalno neke novotarije sa Zapada. Tako ću biti miljenik neba i dok tamo budem sedeo nad amnom će bdeti osmeh zadovoljstvatog neba iznad mene.

Onda će ona jednog dana doći. Moj život će se promeniti. Roman će doživeti uspeh. Ja ću postati slavan. Volećemo se. Ona će me razumeti. Ona će biti sve ono što sam čekao čitav život! Imaćemo osmoro dece i jedno od njih će otkriti lek za sidu i rak. Drugo dete će biti prva ljudska osoba koja će sleteti na Mars i proglasiti je delom Velike Srbije. Šešelj neće biti živ, ali će mu se kosti ugodno meškoljiti u grobu. Treće dete će da bleji na ćošku i pije pivo sa ortacima, jer ne može baš svako da bude genije.

Svega toga ne bi bilo da sam taj dan poneo upaljač.

Pomišljao sam da dam oglas u kojem je tražim. Neki kao onaj u filmu Ghost world. „Pozdrav svima, ako si ti možda devojka koja je tog i tog dana šetala kuče koje se zove Gile Kalemegdanom, molim te mi se javi zarad osnivanja porodice i pravljenja osmoro dece koji će da reše sve svetske probleme i da prošire teritorije Velike Srbije ne samo do Tokija nego i na druge planete(možda tada ta ideja treba da se preimenuje u Kosmička Srbija, ali to ćemo da ostavimo njima da se bave). Jeste, istina je da će jedno dete će samo da pije pivo na ćošku, ali Bože moj. Uostalom, videćeš, to dete će ti biti najdraže, jer će svi ovi drugi da zapale u beli svet i u crni kosmos, a on će uvek da svraća da ti žicka lovu za pivo i cigarete. Javi se samo što pre, čekaju nas velika dela i puno seksa, jer osmoro dece nam neće doneti rode!“ Mada... nisam siguran da takvi oglasi postoje kod nas. Jedino mi ostaje „Sve za ljubav“? Možda bi čak i blam pojavljivanja u tako nekoj nakaradnoj emisiji bio vredan svega?

Da li je ona stvarno TA?

To pitanje je odzvanjalo glasno mojim mislima dok je Sunce nezainteresovano zalazilo, piva više nije bilo, a hladnoća je postajala sve više nepodnošljiva i ja sam morao da ustanem i krenem nazad kući. Bio sam zbunjen jer su moja sanjarenja nastavljala da vode tešku bitku sa čvrstom realnošću koja nikako nije htela da ustukne, kao bokser koji ima hiljadu života i posle svakog nokdauna ustaje i sve jači se vraća u borbu.

Jasno je bilo jedino da sam morao da krenem ka svom stanu gde me čeka isti ona praznina koju sam ostavio kada sam krenuo.

Ili ću kad odključam vrata ući i videti da je ona TA, i da me čeka sa toplim čajem sa pitanjem kako mi je protekao dan. Možda čak i Gile skoči na mene i lizne me u euforiji dobrodošlice. Možda je upravo tada direktan prenos sa Marsa i naš sin zabada srpsku zastavu i iz džepa vadi viljušku da bi pokazao da „na srpskom dvoru mi sa viljuškom boc, a Švaba s’ rukama, usta ga jebem“. Viljušku zabada pored zastave, kao simbol pobede. Možda Gile glasno zalaje i mi se svi dobroćudno nasmejemo, kao nekoj anegdoti.

Možda i ne...

Zgužvao sam limenku, bacio je u kantu i krenuo kući spreman na sve.

Gile (poslednji 3. deo)

— Autor srpskisamoubica @ 18:20

Istina je bila da se sve završilo brzo, bez razgovora i sasvim tiho bez fanfara. Samo mi je pružila upaljač, ja zapalio nadajući se njenom pogledu koji je uporno pratio psa, ali nisam dobio taj pogled koji sam toliko želeo, on je sa psa preleteo na upaljač, onda opet na psa i onda je počeo da udaljava, isto kao i ona, a ja sam malo zastao za njom.

Taj trenutak kada se stvarnost vraća na velika vrata a snovi nestaju raspršeni kao dim od cigarete na promaji je bolan. Još par sekundi postojala je suluda nada da će se ona okrenuti i dotrčati mi u zagrljaj bez reči, baš kao Marija i Boba kad se sretnu na mostu u Novom Sadu, u drugom delu Žikine dinastije... ali nada traje kratko, baš kao i sreća, a očajanje koje nastupa kada se brutalna i ružna stvarnost vrati ostaje večno.

Svi znamo da snovi imaju skoro istu vrednost kao java, jer da li leptir sanja da je čovek ili čovek sanja da je leptir, nikada nećemo saznati... ali san je sada gotov, i ja sam seo i zagledao se daleko. Cigareta je imala gorki ukus poraza jer devojka-kojoj-ne-znam-ni-ime je otišla i verovatno se više nikada nećemo sresti... Ubrzano sam sipao pivo u sebe i to jeste bila neka uteha, ali slaba i kratka uteha ni blizu duga kao prazno osećanja poraza koje će me obuzeti kada ustanem i krenem kući...

Pokušao sam veštački da pustim u svojoj glavi neku pesmu, koja bi bila kao odjavna špica, ali ništa dobro ili odgovarajuće za ovu scenu mi nije padalo napamet. Baš ništa mi nije padalo napamet. Samo sam tužno gledao svoje patike i pitao se zašto su me dovele ovde, i zašto me uopšte vode okolo, kada nikad ništa ne nađem, bar ne ono što želim... Ali patike su ćutale, kao što uvek imaju taj običaj. „Ali patike, dignite se iz sopstvenog pepela kao feniks, skočite i odvedite me do nje!“-rekao sam im pun nade. Očekivao sam njihov odgovor da sam ja taj koji mora da skoči a da će me one pratiti u svakoj avanturi, ali kao što rekoh, patike nisu sjajan sagovornik, za razliku od ogledala ili šolje pune kafe.

Pala mi je napamet pesma „Run to the hills“ od Iron Maiden-a. Veoma loš izbor za odjavnu špicu, ali ništa drugo nije bilo na repertoaru. Evo, pobegao sam na brdo, pošto svi znamo da Kale znači brdo, kako je to lepo opisao u svom čuvenom govoru naš veliki državnik Ivica Dačić (mada Kale znači i Gospodar vremena, ali nećemo sad o tome, obzirom da stalno kasnim Kale i ja nismo u sjajnim odnosima i to sam mu nekoliko puta rekao, ali je uporno ponavljao neku priču o bureku). Dobro, pobegao sam i šta sad? Bežanje od problema je na lošem glasu, ali je sasvim legitimna opcija. Jedini problem sa tim je što problemi neće da odustanu od jurnjave, prokleti bili, i treba biti spreman za večiti maraton i imati izuzetnu kondiciju za tu atletsku disciplinu. Ta jurnjava postaje besmislena, ali šta je alternativa tome? Hvatanje u koštac sa problemima? Ma ko još to hoće, molim vas?

Da li sam mogao sa tim da se suočim? Kao i uvek kada je stvarnost pretila na tako grub način, odgovor je bio „ne“. Snažno, odlučno, skoro kao prkosno rusko ne, baš takav je zid koji sam počeo da gradim u glavi da bio izgradio neki bolji svet, neki malo prihvatljiviji svet, neku bolju mogućnost za mene.

Vrlo brzo sam napravio čitavu konstrukciju u svojoj glavi. Svaki dan sedeću na tom mestu i čekaću je da ponovo dođe. Sedeću tu, i gledaću u horizont, i u Dunav, i piću pivo dok ne dođe opet. Napisaću ceo roman. Ne može da promaši! Biće pun isčekivanja... ni sam neću znati da li će ona ikada ponovo doći tu i to će romanu davati fantastičnu neizvesnost. Da li će Gile ponovo proći tuda dok ja sedim i čekam da zapalim cigaretu?

U svakom slučaju biće to veliko delo, kako god da se završi. Namere su čiste, uzvišene, iskrene i nema razloga da i roman ne bude takav. Svaki dan biće još jedna cigla u monstruoznom projektu kojem nema kraja. Možda počnem i poeziju da pišem. Nebo će me gledati pravo u oči i voleće me jer sam hrabar i spreman da poginem za ljubav. „Nebo nema miljenike“ rekao je Remark, ali šta on zna? Taj isti Remark nam saopštava u naslovu drugo romana da „Na Zapadu ništa nije novo“, a stalno neke novotarije sa Zapada. Tako ću biti miljenik neba i dok tamo budem sedeo nad amnom će bdeti osmeh zadovoljstvatog neba iznad mene.

Onda će ona jednog dana doći. Moj život će se promeniti. Roman će doživeti uspeh. Ja ću postati slavan. Volećemo se. Ona će me razumeti. Ona će biti sve ono što sam čekao čitav život! Imaćemo osmoro dece i jedno od njih će otkriti lek za sidu i rak. Drugo dete će biti prva ljudska osoba koja će sleteti na Mars i proglasiti je delom Velike Srbije. Šešelj neće biti živ, ali će mu se kosti ugodno meškoljiti u grobu. Treće dete će da bleji na ćošku i pije pivo sa ortacima, jer ne može baš svako da bude genije.

Svega toga ne bi bilo da sam taj dan poneo upaljač.

Pomišljao sam da dam oglas u kojem je tražim. Neki kao onaj u filmu Ghost world. „Pozdrav svima, ako si ti možda devojka koja je tog i tog dana šetala kuče koje se zove Gile Kalemegdanom, molim te mi se javi zarad osnivanja porodice i pravljenja osmoro dece koji će da reše sve svetske probleme i da prošire teritorije Velike Srbije ne samo do Tokija nego i na druge planete(možda tada ta ideja treba da se preimenuje u Kosmička Srbija, ali to ćemo da ostavimo njima da se bave). Jeste, istina je da će jedno dete će samo da pije pivo na ćošku, ali Bože moj. Uostalom, videćeš, to dete će ti biti najdraže, jer će svi ovi drugi da zapale u beli svet i u crni kosmos, a on će uvek da svraća da ti žicka lovu za pivo i cigarete. Javi se samo što pre, čekaju nas velika dela i puno seksa, jer osmoro dece nam neće doneti rode!“ Mada... nisam siguran da takvi oglasi postoje kod nas. Jedino mi ostaje „Sve za ljubav“? Možda bi čak i blam pojavljivanja u tako nekoj nakaradnoj emisiji bio vredan svega?

Da li je ona stvarno TA?

To pitanje je odzvanjalo glasno mojim mislima dok je Sunce nezainteresovano zalazilo, pivo je već bilo pri kraju i imalo je onaj bljutav ukus, a hladnoća je postajala sve više nepodnošljiva i ja sam morao da ustanem i krenem nazad kući. Bio sam zbunjen jer su moja sanjarenja nastavljala da vode tešku bitku sa čvrstom realnošću koja nikako nije htela da ustukne, kao bokser koji ima hiljadu života i posle svakog nokdauna ustaje i sve jači se vraća u borbu.

Jasno je bilo jedino da sam morao da krenem ka svom stanu gde me čeka isti ona praznina koju sam ostavio kada sam krenuo.

Ili ću kad odključam vrata ući i videti da je ona TA, i da me čeka sa toplim čajem i sa pitanjem kako mi je protekao dan. Možda čak i Gile skoči na mene i lizne me u euforiji dobrodošlice. Možda je upravo tada direktan prenos sa Marsa i naš sin zabada srpsku zastavu i iz džepa vadi viljušku da bi pokazao da „na srpskom dvoru mi sa viljuškom boc, a Švaba s’ rukama, usta ga jebem“. Viljušku zabada pored zastave, kao simbol pobede. Možda Gile glasno zalaje i mi se svi dobroćudno nasmejemo, kao nekoj anegdoti.

Možda i ne...

Zgužvao sam limenku, bacio je u kantu i krenuo kući spreman na sve.

Gile (2. deo)

— Autor srpskisamoubica @ 22:15

Prošao sam pored zoološkog vrta i ciljao na onaj deo kod Crkve Sv. Petke. Tu, na samom vrhu putića koji se spušta pored dve crkvice ima jedno mesto koje je obično prazno i koje volim.  Naravno da Kalemegdan nisam voleo zbog gužve, ali ovo je bilo sklonjeno od mase.

Strepio sam da bi neko ipak mogao da sedi tamo, ali mi je laknulo kada sam prišao i video da me moje mesto čeka prazno. Sve je bilo baš kako treba! Seo sam, otvorio pivo, izvadio cigarete i kada sam hteo da zapalim svhatio sam... upaljač! Nemam čim da zapalim cigaretu. Sve drugo je automatski palo u vodu: mesto, pivo, Sunce baš tamo gde treba... Nikako nisam mogao sebi sve da udesim, uvek je nešto falilo! Tu i tamo bi neko prošao, ali obzirom da sam ovo mesto izabrao baš da ih se sklonio od mase, sam sebi sam sad otežao. Sam sam sebi najveći neprijatelj!  Uostalom, bio sam tako prokleto izbirljiv u svemu! Nisam mogao da pitam nekoga ni koliko je sati ako mi ta osoba nije izgledala simpatično. Sve je moralo komplikovano kod mene, i ništa lako. Okrenuo sam se i gledao prolaznike. Niko nije bio prava osoba da ih pitam da li imaju vatre. Uostalom, i to pitanje: „Da li imate vatre?“ je zvučalo tako prokleto prometejski i proročki. Istina je da smo bili na vrhu brda, ali ovo sigurno nije bio Olimp. Niti ja želim da ukradem vatru, samo da je pozajmim. Ali verovatno je Prometej krenuo sa tom forom. Jednom kada je uzmeš, ona uzme tebe i ti postaješ vatra. Vatra, vatra, vatra. Kada tu reč izgovoriš previše puta stvarno osetiš kao da goriš. Naravno, vatra može da se preskoči, i da se upita jednostavno: „Imate upaljač?“. Ali šta ako imaju šibice? Situacija u tom slučaju postaje neprijatna, skoro nepodnošljiva. Ma svašta mi je prolazilo kroz glavu i kao uvek previše sam razmišljao i analizirao, i nikada nisam bio spreman za akciju, uvek je bila još jedna stvar koju moram da uradim da bih konačno odvažio i „skočio u vodu“. A voda je uvek hladna. Eto, sada posle vatre dolazi voda, kao što posle Sunca dolazi kiša. Sve te misli tutnjale su kao brzi voz, ali ni jedna od njih nije mogla da upali cigaretu, i ona je stajala u mojoj ruci usamljeno. Osećao sam se kao nesrećni dirigent koji je zaboravio drugi štap i sada ga okrestar gleda zbunjeno a njemu ostaje jedino da se znoji i osećao potpuno promašeno u životu.

Situacija je postala beznadežna.

Ali onda mi je prišao pas. Bio je to jedan od onih nezainteresovanih pasa koji ne želi da ti priđe sasvim blizu, čak ni da te pogleda, i odmah mi se dopao. Ne volim pse daveže. Ne volim ni ljude daveže, kad smo već kod toga. Par sekundi posle psa pojavila se i ona. Devojka. Pozvala je psa. Tada sam saznao da se zove Gile. Moje besmislene misli su utihnule i kao da je krenula neka tiha, ali snažna muzika, muzika koja prožima i prolazi kroz celog tebe i stiže do kosti. Previše prokletih filmova u mom životu, i onda se naravno dešavaju takve stvari u mojoj uvek konfuznoj glavi.

Pogledao sam i odmah mi je bilo jasno da je to upravo TO. My own personal Jesus! Moja spasiteljica. Ona će sigurno imati upaljač da mi upali cigaretu i vatre da zapali strasti i život u meni. Da me digne u vazduh i napravi Feniksa od mene! Imaćemo osmoro dece, i jedno će se zvati kao njen pas.

Sva sreća da mi je stvarno trebao upaljač, jer da nije bilo tog izgovora, evo šta bih ja uradio... Sedeo bih i posmatrao je, divio se njenoj lepoti i zamišljao njen blistavi um i vrcavi duh. Onda bi došao taj trenutak treba da joj priđem i samo započnem bilo kakav razgovor. Ali ne, kao što rekoh jednostavnost nije moja vrlina. Morao bih da smislim nešto neverovatno originalno i da kažem nešto što do sada nije čula ni od jednog ljudskog bića. Prosto „Ćao, ja sam... Ćao, kako si?... Ćao je l’ se poznajemo?“ i druge gluposti koje govore mladići kada upoznaju devojke, a ne, nikada tako nešto neće izaći iz mojih usta. Na taj način često ispadnem totalna budala zato što kažem nešto što se ispostavi da nije bilo ni malo originalno i zvuči kretenski, i svako „Ćao, je l’ se znamo možda?“ bi bilo mnogo bolje. Uglavnom, kada vidim devojku koja mi se dopada nastupa period užasne mentalne torture koju sam sebi nepotrebno namećem. U tom razmišljanju, u 99% slučaja trenutak proleti, devojka prođe a ja ostanem sa svojim tupavim i jalovim mislima...

Ovaj put sam imao sreće da nije bilo svega toga! Bar ne za sad.

Skočio sam na noge i krenuo ka njoj. Ona je apsolutno bila prava osoba koju ću da pitam da li ima upaljač. Prometej i sve te gluposti koje su mi se vrzmale po glavi su bile daleko iza mene i sada je samo ona sijala u mojim očima. Kako sam joj prišao bilo je sve jasnije da je ona mnogo više od osobe koja će mi zapaliti cigaretu. Ona je možda... TA! Ona je možda ona prava! To sam pomislio hiljadu puta do sada i svih hiljadu puta bio u krivu, ali jednom ću valjda biti u pravu. Irina je možda bila TA, mada zanimljivo da za nju uopšte nisam pomislio da bi mogla da bude TA kada sam je prvi put video. Štaviše bila mi je vrlo nesimpatična, onako mršava i sa buljavim očima, ali Irina je deo neke druge priče, priče koja nema ni početak ni kraj, ni mesto ni vreme...

Ljubazno sam je pitao da li ima vatre i ona je brzo izvadila iz džep i pružila mi. Da li je ona bila TA, to još nisam mogao da znam, ali sam konačno upalio cigaretu, a i to je neka sreća. Njenu ruku koja mi pruža upaljač video sam u usporenom snimku, svaki milisekund je bio značajan. Opet sam imao taj fantastičan osećaj da smo u nekom filmu. Ovo je mogao da bude početak veze koja će biti obeležena dramatičnim scenama, preokretima od kojih zastaje dah i prevrće se utroba. Sve je bilo značajno u toj sceni jer je tu sve počelo. U daljini sam čuo neku muziku, možda je to bio Jeff Buckley ili Nick Cave, i bila je sasvim tiha, jer je morao da se čuje zvuk njene jakne i zvuk upaljača kao i zvuk mog i njenog disanja koje je bilo ubrzano usled uzbuđenja. Moje uzbuđenje jer je ona možda TA, a njeno verovatno strah da sam možda phihopata koji će da je siluje a njenog psa baci u Dunav. Zapalio sam cigretu muški, kao svi junaci iz crno-belih filmova i povukao puno dima u sebe, da bih mogao da je pogledam tim dubokim pogledom dok sam je pružao upaljač nazad. Ona je uspešno izbegavala moj pogled do tog poslednjeg trenutka, a tada je morala da pogleda u te oči koje su je tako nežno isčekivale, kao crveni tepih koji čeka spuštanje njenog ljupkog stopala. Iako nije to želela, morala je da me pogleda, baš kao što je ona jabuka morala da padne na glavu Izaka Njutn-a. Kada je to uradila, kada joj je pogled bespomoćno odlutao ka mojim očima, tada su srela dva sveta koja ću uskoro postati jedno, ti kratki pogledi su razmenili više nego što bi hiljade reči rekle... i sve je odmah bilo jasno... Jasno je bilo ta je to bila ljubav, i ne bilo koja ljubav, nego ona ljubav koja pomera granice, ona ljubav koja tutnji, ljubav koja će pre da bukne i sagori nego da izbledi,  i samo tada če da odleti veličanstveno ka nebu odakle je i došla. Ljubav koja nije laka ali koja je prava i koja ne zna za pitanja i banalnosti, ljubav koja ne kuca na vrata nego ulazi kao promaja kroz sve prozore i obuzima celu kuću i kojoj više ništa neće biti isto kao što je bilo do sada...

Evo dok ovo pišem sav sam se naježio i uzdrhtao ali možda to nije zbog fantastične moći moje priče, nego zbog terase koju sam ostavio otvorenu, a nije baš tako toplo više...

Ali sve to je samo moja mašta, i moj život je uvek bio na tankoj liniji između mašte i realnosti, jer realnost nikada nije bila dovoljno dobra, a mašta je uvek bila bujna, poslušna i njen svet je uvek davao mnogo više. Bilo je perioda moga života kada se ta tanka linija istoplila pod snažnim udarima moje maše i tada sam prosto živeo neku vrstu kreativne šizofrenije, štizofrenije koja nije bila bolest, nego neka vrsta blagoslova, jer tada je moj život bio proizvod mojih želja, i sve što se dešavalo je blistalo i bilo upućeno ka meni, i ja sam bio stvarno bitan na ovom svetu, i jedini koji je stvarno bitan, a neko ko je uvek imao goleme ego-tripove i verovao da je predodređen za velika dela, to je ostvarenje sna, da se čitav svet okreće oko njega. Skoro svaka osoba na ovom svetu veruje da se svet pomalo okreće baš oko nje, ali ja to nisam verovao pomalo, to je bila moja jasna predstava sveta koja mi je očitavala kao takva u svakoj sceni. Nisam imao nikakve halucinacije, niti izmišljenje prijatelje koje sam samo ja video, niti sam pričao sa zidovima. Nije to bila ta vrsta ludila. Svet sam video kristalno jasno, kao i svi drugi. Ali način tumačenja svega što video je bio ono što je bilo iskrivljeno na fenomenalan način. Svaku reč koju sam čuo, svaka scena koju sam video oko sebe, meni je saopštavala nešto što sam samo ja mogao da razumem. Možda je paranoja neka vrsta najboljeg opisa, ali moja paranoja je bila pozitivna, ne kao neko radi protiv mene, ne, ne, baš obrnuto. Nego, kao da svi rade za mene i moju sreću. Teško je naravno to sve opisati, a moja stanja su se i menjala... mislim da sam za kratko vreme uspeo da promenim nekoliko raznih dijagnoza, kao gladan čovek u restoranu koji naručuje razna jela i od svake isproba po malo. Ni ne pokušavajte da shvatite šta se sa mnom stvarno dešavalo, jer bi to značilo da ste podjednako ludi kao ja, a to svakako nije preporuka Svetske Zdravstvene Organizacije.

No, ovoga puta na Kalemegdanu, velika iluzija je bila kao sneg koji provejava, ne kao nekada kada ume da bude kao snežna oluja pred kojom moraš da staneš i da se u potpunosti suočiš sa njom, pre nego što te obori na leđa. Ova blaga vejavica me je držala kratko a realnost je vrlo brzo svečano ali grubo umarširala nazad i ubila svaku iluziju bez milosti.

(nastaviće se)

Gile (1. deo)

— Autor srpskisamoubica @ 21:09

 

To je bilo ime njenog psa. Njeno ime nisam nikad saznao. Možda je tako bolje. Možda i nije...

Dan je bio teskoban. Ne, nije bio samo teskoban...moram preciznije da ga definišem, ne bilo fer da ga tako olako okarakterišem. U stvari, dan je bio pun prolećnog sjaja koje se probijalo i najavljivalo svoj dolazak, ali i nekog mraka, zime koja se tajno mrštila i nikako nije nameravala da ode. Valjda su moje misli bile te koje su bile teskobne.

Ulice Dorćola su bile osunčane, ali prazne, a retki Dorćolci rezervisani... i nekako duboko povučeni u sebe.

Pre toga sam bio svog mentora, programera koji mi je pokazivao šta treba da radim. Bilo je to pravo bombardovanje informacijama, i u mojem umu ostavilo je pustoš kao ono „prijateljsko“ bombardavanje Beograda od strane saveznika na Uskrs 1944. Isto tako je i ovo savetovanje bilo krajnje prijateljsko i nije baš savim fer što ga poredim sa tim krvavim bombardovanjem, ali život nije uvek fer. (Baš tu devizu je imao zalepljenu na zidu profesor istorije kada sam išao u školu u Americi. Kada bi neki od nezadovoljnih đaka izgovorio tu vrlo čestu i izlizanu frazu „...but that’s not fair“ na neki njegov gest, on bi se samo malo nasmejao i pokazao na natpis na zidu kao volšebni odgovor). U suštini, sve što sam čuo kod svog mentora meni je korisno, čak i neophodno, ali suočen sa svim tim informacijama, osećao sam se poražen i bespomoćno. Bilo je previše toga, znao sam samo da ni ne znam koliko ne znam i nisam bio siguran da ću moći sve to da naučim i da stvarno budem programer.

Tako pognute glave, krenuo sam pustim ulicama. Dan je stvarno obećavao... proleće je bilo tako blizu da si mogao da ga dodirneš i da ga udahneš, ali duboko u nama je još bila zima i ti naleti topline kao da su jenjavali pred silnim mrakom koji vladao ispod scene.

Hodao sam dugo i polako dremljivim ulicama Doćola. Bilo je oko 17h, ljudi su izgledali nezainteresovano, deca su bila tiha. Bio je taj trenutak kada je dan dovoljno rekao, a noć još nije bila spremna da dođe. Rešio sam da odem na Kalemegdan, popijem pivo, zagledam se u daljinu i razmislim da li sam dovoljno dobar da budem programer. Uostalom, da razmislim da li sam dobar za bilo šta jer sam već više od 30 godina se smucam okolo i tražim sebe, a ni u čemu nisam baš sasvim briljirao...

Ušao sam u Maksi i gledao razna piva. Nisam jedan od onih likova koje jednostavno piju samo Jelen ili Lav. A ne! Pošto sam u svoju ludu glavu utuvio tako prokleto visoko mišljenje o sebi, sve mora da bude veličanstvneno i  posebno za mene, pa je tako i izbor jedne limenke piva proces kome se treba posvetiti... Koje da sipam u svoje grlo? Posle puno nedoumice, pipkanja i razmišljanja usledili su čudni pogledi kasirke kojoj sam već bio sumnjiv.

-Ah, sva ta piva! - priozborio sam glasno i veštački se nasmejao pokazavši rukom ka svim tim limenkama, da bi skinuo sumnju sa sebe i pokazao kako sam krajnje prijateljski nastrojen i bezopasan mladić.

Pogledao sam je krajičkom oca, ali njen blazirani i krajnje policijski pogled ne samo da nije nestao, nego je sada čak i prekrstila ruke. Siguran znak za opasnost! Uvek se čuvaj se besnih kasirki!

Prišao sam joj i rekao u poverenju:

-Znate, u pitanju je moj nećak, prvi put hoće da proba pivo i ja bih da ga častim sa nekim najboljim, a opet da ima manji procenat alkohola.

To laganje je bilo sasvim nepotrebno a njen pogled tek sad nije skretao sa mene i uporno me pratila pogledom kao da u svakom trenutku mogu da izvadim pištolj i prosviram joj glavu. Ili da izvadim bombu. Ah, kad bi znala koliko se gadim na oružje i kakve sam muke imao u vojsci kada sam pogađao sve drugo samo ne mete. A ta nagla potreba da kažem bilo šta samo ne istinu je moja reakcija na stres. Prosto počnem da izmišljam koješta, i to se sve desi u deliću sekunde... kao da imam skladištenu tu ogromnu količinu laži, koje samo čekaju da izlete napolje.

Onda je i onda progovorila, opet ne odustajući od streljanja pogledom:

-Pa uzmite ova voćna piva, ona imaju najmanje alkohola.

Okrenuo sam se i pogledao šarene limenke voćnih piva. Ma ko to uopšte pije?

-Ne, ne, hoću da proba pravo pivo, ne te limunade!

Opet sam se okrenuo ka pivima, i sada je brza odluka pala na crni Badvajzer, on je bio na akciji. Prokleti kapitalizam, razmišljaš, jedeš i piješ onako kako je neko drugi zamislio, neko ko ti ne želi dobro, želi samo tvoj novac, tvoje vreme i tvoje sve. Ali sada nije bilo vreme za razmišljanja o kapitalizmu - upravo zato što su nam oteli to vreme a i dušu... sva te debele guzice koje su kapitalisti, političari, aristokratija, pederokratija, buržoazija, Sionski mudraci, Cija, Bija i naravno Vatikan.

Bilo joj je lakše kada je otkucala pivo i kada sam platio, jer sam otklonio sumnje da sam ogladneli narkoman koji će da joj stavi nož pod vrat i otme ceo pazar. Ne mogu da je krivim, isto kao što ne mogu da krivim ni policajce koje su mi zaustavljali previše mnogo puta na ulicama Beograda ali i drugih gradova. Prosto odgovaram opisu sumnjivog lica. Mršav sam, krećem se brzo i plašljivo kroz urbanu džunglu, i lice mi je stvarno malo usukano kao kod narkomana. Uz to, mene uvek prati buka misli koja tutnji u mojoj glavi, i iako se ona ne čuje, verovatno utiče na neke izraze na mom licu, moju gestikulaciju i način hoda. A možda i ti policajci imaju super moći, baš kao u filmovima o Robokapu, i mogu da čitaju naše misli. Ako zaista mogu tako nešto, onda sam siguran da im se pale svi alarmi kada ja naiđem sa svim mojim mislima koje pljušte po meni kao letnji pljusak. Ipak me najviše nerviraju najviše u velikim supermarketima, oni tipovi iz obezbeđenja koji me uvek prate jer valjda misle da ću da stavim čokoladu pod jaknu i halapljivo je pojedem čim pobegnem iz prodavnice u očajničkoj heroinskoj krizi. Niti volim te glupe čokolade, niti je heroin moja izborna droga (kofein je), i onda kada počnu da me prate počinjem da trpam u korpu i stvari koje mi nisu potrebne, čisto da bih izgledao kao ozbiljan kupac. Možda me baš zbog toga prate?

Proklete digresije, stalno skrećem sa teme i to jedna od mojih glavnih mana. U grob će me oterati. Stalno skrećem sa glavnog puta i gubim se u sitnim slepim ulicama, zaboravivši gde sam krenuo.

Vraćamo se na kasu. Tamo je, kao što rekoh kasirka bila srećna što sam završio svoj Sofijin izbor, te je za kraj, čisto za kraj provukla kroz zube.

-Pa zar detetu da kupite crno pivo koje ima najviše alkohola?

-Eh, pa nije on baš tako mali...

Posle te konstatacije sam samo slegao ramenima, bezazleno se nasmejao a onda se i ujeo se za jezik da bih sprečio novu količinu laži koja je kao lavina pretila da se izruči u tom trenutku.

Nije bilo smisla nastavljati besmisleni šou pred tom finom ženom koja radi svoj posao, uostalom, morao sam da da požurim da bih uhvatio zalazak Sunca sa pivom u ruci i mirom u duši da bi čitav taj dan imao neki smisao...

(nastaviće se...)


A zašto ti stalno kasniš?

— Autor srpskisamoubica @ 09:38


Ko rano rani, dve sreće grabi, a ko kasno kasni...?

Ja!

Ja kasnim!

Imam problem sa kašnjenjem od kako znam za sebe! Pokušavao sam da to rešim na mnogo načina, obećavao sebi kule i gradove ako stignem na vreme, i isto tako pretio sebi razne sankcije ako ne stignem, ali ne vredi. Tu i tamo, ponekad bih uspeo, ali nikada mi stizanje na vreme nije prešlo u naviku. To što se u ovoj zemlji malo šta dešava na vreme je slab izgovor. Pričao sam sa raznim psiholozima i psihijatrima o tome, ali ni sa njima nisam uspeo da utvrdim razlog tome niti da iskorenim tu zlu naviku.

Uostalom, majka mi uvek priča da je moj otac oduvek kasnio, možda je to deo mog genetskog koda kao boja očiju, i oblik ušiju?

I tako... opet sam kasnio u „Telekom“. Nije to bilo ništa novo, ali ovoga puta sam već napravio preveliki niz, i kasnio sam više od pola sata. Potrošio sam sve moguće izgovore i sve nemoguće priče i nije bilo realno da se opet desilo su navijači upali u moj autobus i demolirali ga a ja jedva izvukao živu glavu, ili da se pored mene onesvestila jedna divna baka koju sam morao da vodim u bolnicu. Dosta tih izmišljotina sam izvlačio iz crne hronike, i one su stvarno dešavale na beogradskim ulicama, doduše ne meni. Ali, mogle su i meni. Da mi se još i tako nešto dešavalo dok kasnim kasnio bih po dva, tri sata. Kada bih se stvarno desio neki zastoj u saobraćaju, prvo bih počeo da se nerviram, a onda bih shvatio da je moje kašnjenje upravo opravdano baš tim, i postajao bih mnogo opušteniji...

Nije bilo smisla da žurim, pa sam kupio pivo i seo preko puta u park, da razmislim. Ovaj put mi je trebalo nešto više od opravdanja, neki konretan dokaz. Sampovređivanje više nije dolazilo u obzir, i to jednom probao, čak je i uspelo. Istina je da sam se tada posekao pri brijanju, ali ranica je bila vrlo izdašna krvlju, pa sam natopio nekoliko maramica i izgledalo je kao da sam stvarno iskasapljen. Nije to bila neka velika posekina, pa sam morao da svaku kapljicu krvi dobro iskoristim i rasporedim na maramici da bi to izgledalo ubedljivo. Ali šta sam mogao ovaj put da radim? Da lupam glavom u zidu? Da sečem vene? Ma ne...

Radio sam u međusmeni, od 11h, i u parku je bilo neke dece koja su se igrala. Tada mi je sinula spasonosna ideja, kao kada se upali sijalica onom Proki Pronalazaču iz stripova sa Paja Patkom! Ideja koja će me neće spasiti samo ovaj put nego koja će otvoriti vrata za neka naredna izvlačenja i izmišljanja. Dete! Vanbračno dete!

Dakle, odmah sam ostavio pivo i pojurio prema klincima da izaberem neko koje će biti najpogodnije za čitavu konstrukciju laži koja se u mojoj glavi sada stvarala brzinom munje. Nisam mogao ove najmanje, oni ne bi mogli ni rečenicu da sastave, nego je bio tu neki klinac od 6-7 godina, na njega je pao izbor. Nije bilo vremena za gubljenje pa sam mu odmah pritrčao. Imao je neku odvratnu gumenu loptu za koju sam se ja kao zainteresovao...

-Ćao, šta radiš?
-Mama mi je rekla da ne pričam sa nepoznatim ljudima.
-Čuj, pusti me tih maminih fora, daj ruku, evo ja sam Janoš, sad se poznajemo. Kako se ti zoveš?
-Miloš.
-Eto, skoro su nam i imena slična! Čuj, trebaćeš mi na 15-20 minuta, platiću ti celih 200 dinara, i posle možeš da nastaviš da se igraš.
Tad je već malo stao i zamislio se.
-Može za 500 dinara, da mogu da kupim onaj veliki Deltin sladoled!
-U' jeee', al' si skup! 'Aj za 300?
-Ali onda neću moći da kupim veliki Deltin sladoled...
-Pa kupi neki manji.
-Ali ja hoću taj veliki.

Mali je baš bio uporan, a ja sam bio blizu otkazu, pa sam morao da prihvatim ultimatum koje je ovo dete postavljalo vrlo vešt diplomatski način sa izrazom lica koji pretpostavljam da se zove poker-face. Kažem pretpostavljam jer nikada nisam igrao poker pa ne znam kakvi sve izrazi lica postoje u toj igri. Verovatno da ne bih ni znao za taj pojam da Lady Gaga nije ponovila trizibilion puta „pa-pa-pa-pa-pa-poker-face“.

-Dobro, slušaj ovako, ti se zoveš, recimo... Marko i ti si moj vanbračni sin, ja sam to tek jutros saznao i moram da te čuvam danas, pošto ti je majka otišla u Niš...
-Ali ja se zovem Miloš.
-Ne, znam ja to sine, evo već te zovem sine, kontaš... Ali mi ćemo sada glumimo, i ti ćeš da budeš Marko, ime Miloš izgleda kao da sam ga na brzinu izislio obzirom da se ja zovem Janoš.
-Ali ti nisi izmislio da se ja zovem Miloš, ja se stvarno zovem tako.
-Ne, znam, ali nekako je čudno da...
Koncept glume mu nije bio baš jasan pa me je bledo gledao. Izgleda da nije bio baš najbistriji. Ili su mu samo pregovori i diplomatija išli od ruke. Već sam počeo da gledam da li ima neko drugo dete, ali nekako... Miloš mi je već postao drag, skoro da je tupav koliko i ja. Skroz bi mogao bi da prođe za mog sina, imao je taj tupav i iznenađeni izraz lica, kao da ništa ne shvata šta se događa.
-Dobro, nema veze, zovi se kako hoćeš, u suštini je bitno da ćutiš i klimaš glavom stalno. Hajde sad ponovi to za mnom.
-Šta?
-Ponovi za mnom ovo: „Bitno je da ćutim i da klimam glavom stalno“. Ponovi to pet puta, molim te.
-Bitno je...ehmm..
-Da ćutim i...
-I...ehmmm...
-Joj, nema veze, očigledno da Holivud nije za tebe.

Uzeo sam ga za ruku i poveo u "Telekom". Krenuo sam odmah kod supervizora. Kucnuo sam i brzo ušao. Trebalo je što pre sve završiti jer nisam baš ni smislio najbolje priču, a mali Miloš sigurno neće zablistati kao Leonardo Di Kaprio u "Titaniku". A nisam ni ja Kejt Vinslet baš.

-Mile, sam kratko nešto da vam kažem...
-Ma jesam li vam sto puta rekao da me ne zovete Mile, nego po prezimenu!
Već je počinjao da se dernja, nije sjajno raspoložen.
-Milence, moram brzo, pošto žurim.
-Gde žurite čoveče, pa tek vam počinje smena...
-O tome se i radi, ne mogu da ostanem danas na poslu, ovo je moj sin, Miloš.
Sad već ni ja nisam bio siguran koje je njegovo pravo ime a koje izmišljeno i koju priču treba da serviramo supervizoru kao zakasneli doručak.
-Ali rekao si da zovem Marko.
-Ma da, Marko, nisam uspeo najbolje da uhvatim ime kada mi ga je bišva devojka jutros utrapila na železničkoj stanici.

Mile supervizor je besno gledao. Sva sreća da je situacija bila toliko nebulozna da nije odmah mogao da me uhvati u laži.

-Ma šta vi pričate?
-Gledajte, zove me bivša devojka jutros i kaže mi "Dođi odmah na železničku stanicu da uzmeš svoje dete, ja moram pod hitno u Niš, muž mi je pobegao i sad se tamo kocka i kurva". Znate mene, ja koji bi život dao za druge, odmah skočim na noge i dođem na stanicu i ona mi samo uvali Marka... to jest Miloša, i eto sad moram da ga čuvam dok se ona ne vrati iz Niša. A znate kako ide sporo taj voz do Niša. Ja kad sam išao u vojsku...
-Dosta sa vašom pričom, dakle danas ste shvatili da imate i dete.
-Da, svašta čovek nauči.
-A zašto se klati ovoliko, kakvi su mu to tikovi glavom?
Približio mi se i onda tiho upitao na politički najkorektniji način.
-Da nije retardiran u razvoju?

Poslednji deo je rekao tiho tako da nisam ni čuo najbolje, ali Miloš je očigledno celu scenu pratio pažljivije nego ja. Istog trenutka ga je šutnuo u nogu i razdrao se.

-Ti si retardiran, ćelavi. To mi je on rekao da klimam glavom sve vreme.

Mile je ustuknuo i počeo da maše rukama.

-Vodite to derište odavde, molim vas. Vratite se kad rešite vaše bračne probleme.
-Pa de facto, to nisu moji bračni problemi, nego njeni...
-Izlazite!

Očigledno da Mile i Miloš nisu bili na istim talasnim dužinama, ali situacija je bila idealna jer smo relativno brzo završili pa me nije uhvatio u laži u priči koju sam smišljao takoreći u samom razgovoru.

...

Kupio sam Milošu veliki Deltin sladoled na koji je navalio prstima, a sebi pivo, pa smo tako sedeli u parku. U stvari odigrao je odlično svoju ulogu. Bio sam ponosan na njega. Izborio mi je nekoliko slobodnih dana. Prosto bi voleo da je moj sin. Ispričao mi je da će uskoro da krene u školu i da voli Mesija i Barselonu. Ja sam njemu isrpičao da me u "Telekomu" baš ne vole, često kasnim i zabušavam.

A onda me je to pitao:

-A zašto ti stalno kasniš?

Otpio sam gutljaj piva i zamislio se. Nisam znao odgovor na to pitanje. Prošlo je 13h, pa sam se pozdravio sa Milošem i krenuo nazad kući. Sunce je bilo blago a nebo milostivo prema meni toga dana.

U magnovenju

— Autor srpskisamoubica @ 19:10

To je bio jedan od onih snova, u kojima, kada se probudiš imaš osećaj da nešto nisi završio, da moraš da se što pre vratiš u san da bi to što bolje uradio. Buđenje predstavlja najgoru od svih opcija, jer jedino što si trebao, da završiš to što je bilo, nisi uradio. Budiš se poražen i obeshrabren, jer ako ni u snovima nisi uspeo da uradiš šta treba, kako onda da budeš dobar u stvarnosti koja je 100 puta teža.

Bio sam svega toga svestan u magnovenju (ova reč je vrlo sofisticirana i sigurno je nikad ne bih znao da nije Goblina. Inače pre nego što sam saznao šta tačno znači, bio sam ubeđen da je to neko malo mesto u Srbiji gde su Goblini doživeli prosvetljenje ili katarzu ili neku drugu divnu božansku stvar).

Uložio sam sav napor volje koji sam mogao da se što pre vratim u san. Samo je trebalo okrenuti jastuk i završiti san koji sanjam. Samo što nije bilo jastuka. Nisam bio u krevetu. Spavao sam na stolovima u Telekomu. Da, bila je pauza, i ja nisam mogao da odolim praznoj sobi za odmor i praznim stolovima. Naravno, rekao sam sebi “samo jedan minut”. A posle jednog minuta poželeo sam još jedan, a posle tog, naravno, još jedan i posle toga nisam više ništa posebno želeo, sve je bilo u redu, bar na neko vreme. Zadremao sam

Možda bih i mogao da nekako zaspim odmah da nije bilo tog iritatnog zvuka koji je trajao dugo i nikako nije hteo da prestane. Prvo mi se činilo da je kao neko šištanje, možda one stare lokomotive.

Onda sam postao svestan gde sam i šta se dešava, ali sam uporno odbijao da otvorim oči. Znao sam da svet koji me čeka na javi nikako ne može da bude bolji od snova. Čak ni od košmara. Svaki košmar ima kraj, java ne.

Dakle, sada sam bio siguran da neko cokće nad mojoj glavom. U tom zvuku već sam jasno razaznao prezir koji se sve više pretvarao u mržnju.

Morao sam da otvorim oči. Bila je to moja čarobna supervizorka nad mojoj glavom.

-Pa zar ovde da spavaš?
-?
-Spojio si dva stola i zaspao ovde gde neki ljudi jedu!
-Pa i ja jedem ovde, ako ćemo za pravo…

Naravno, mrzim kada ljudi kažu “ako ćemo za pravo”. Prvo, zvuči malo kretenski, drugo, ima puno tog nekog ja-sam-pravu-a-ti-nisi stava i treće šta to uopšte znači? “Ako ćemo za pravo”! A šta ako mi lepo nećemo za pravo, nego za krivo. No, nije ni bitno to sada, rekao sam to valjda zato što baš mrzim tu glupu konstrukciju reči, mada je to više bilo neko buncanje. Uglavnom sada više ništa nije bilo u redu, a ona je bila ta koja mi je oduzela moj mir. Sve je mirisalo na poraz.

Jasno je bilo da je i ona poražena. Već dugo je htela da me najuri, ali je procedura za otkaz u Telekomu bila toliko komplikovana i duga, da je odustala. Uostalom, plaćali su nas tako malo i držali na nekim fantomskim ugovorima da smo im se isplatili u svakom slučaju. Nije mogla da me trpi, ali joj je bilo još teže da pokreće pitanje mog otkaza. Ja, sa druge strane, mrzeo sam svoj posao, ali isto tako nisam mogao da dam otkaz, trebale su mi pare.

U šahu: pat.

Sela je na stolicu pored mene i pogledala me značajno. Mržnja se polako pretvarala u radoznalost. Verovatno je veoma zanimalo, bukvalno je fasciniralo kako crv kao ja uopšte može da postoji, kako može tako da se ponaša i zašto to radi. Bio sam srećan da je fasciniram, bar na neki način. Uostalom, ja sam imao skoro ista takva pitanja u vezi nje. Već vam je jasno da nismo bili u ljubavi.

Da je pušila(tad je još moglo da se puši unutra), sada bi upalila cigaretu, duboko uvukla dim u sebe, pogledala još jednom u mene, pa u prazan prostor i onda izbacila dim, prateći njegovu putanju. Često je imala taj ritual kad mora da se suoči sa mnom u duelu jedan na jedan. Ali nije pušila, a nisam ni ja, i nije bilo ničega što bi, na bilo koji način olakšalo ovu mučnu situaciju.

Najgore od svega je što mi se nekad ona dopala. Naime, kada sam počinjao da radim, ona je bila operater, i bila je prva osoba koja mi se stvarno dopala u Telekomu. Imala je te buljave, verne oči koje su prolazile duboko u mene, i činile da uzdrhtim iznutra. Poseća je na Irinu, a na mojoj estetskoj lestvici nema ništa iznad.

Malo smo razmenjivali poglede ali sam onda dopustio glavi da padne i bio sam opet u ležećoj poziciji. Na ta dva gola i prazna stola osećao sam se kao pred operaciju. Ali, ovde nije bilo doktora. Ili što je bilo još gore, nije bilo anestezije. Samo ja i ona. Čuo sam neke brze korake kako ulaze u prostoriju i verovatno zatečena situacijom, ta osoba je brže-bolje izašla.

Uvek sam se branio ćutanjem. Mislio sam da je to najbolja taktika. To sam radio i u vojsci. "You have a right to remain silent!", bila je rečenica koju smo svi čuli 1000 puta u američkim filmovima, i meni se vremenom dopala. Šta drugo može čovek nego da ućuti. Ali čak ni to nije pomagalo. U suštini, ništa nije moglo da pomogne.

Na neki način mi je bilo žao nje. Život bi joj bio lakši da nije mene koji sam joj stalno pravio probleme. Isto tako, žao mi je bilo i onog majmunolikog vodnika koga sam stalno nervirao u vojsci. Ali mnogo više od svih njih mi je bilo žao samoga sebe. Ja sam ipak bio ispod svih njih i morao sam da ih trpim isto kao i oni mene.

Dok sam tako ležao na stolu i gledao u plafon, postajalo mi je sve neudobnije. U trenutku sam se setio "Google", kako tamo imaju one super sobe za pauzu i razne terene za odbojku i golf i sve. Imali su i sobe za dremku.

Počeo sam:

-Znate, u Google-u...
-Nemoj, molim te da počinješ! Kada budeš vratio te stolove dođi kod mene u kancelariju.

Izašla je sporim koracima iz prostorije. U svakom udaru njenih štikla u pod čuo sam njeno očajničko razmišljanje šta da radi sa mnom. Znala je da ne može ništa. Možda počne da nekontrolisano viče i besni na mene još jedan put. Nije kao da će me to učiniti boljim operaterom, ali će bar pomoći njoj da izbaci svoje frustracije. A i to je nešto. Uzmi sve što ti život pruža, baš kao što kaže ona pesma. Ako je to neki nesrećnik koji se našao u pogrešno vreme u pogrešnom radnom okruženju, iskoristi nesrećnika kao što bi iskoristila neki džak koji možeš da udaraš do besvesti da si se našla u nekom skladištu. Posle svih tih udaraca, osećaš se bar malo bolje. Verovatno je tako razmišljala. Možda i nije puno razmišljala. Uvek me kopkalo šta drugi ljudi razmišljaju a istina je da oni to ne čini tako mnogo, ni blizu koliko ja i da se prosto prepuštaju situacijama i ponašaju spontano.

Ležao sam sa stolovima i gledao u plafon.

Šta sad?

Dva sata do Beograda

— Autor srpskisamoubica @ 19:01
-Ne hvala, neću, ja sam veganka.
-To je ono kad nećeš da jedeš meso?
-Ne, nije samo meso... O Bože, koliko je neukih ovde u Srbiji.  Ne jedem ništa što je životinjskog porekla.
-Kakvog porekla?
-Ma nije ni bitno, uglavnom neću, ne jedem kačkavalj.
-Pa nisi mi baš jasna...
-Nisi ni ti meni jasan kad svako jutro jedeš slaninu i čvarke!
-Pa hrana na usta ulazi, uostalom kako znaš da svako jutro jedem slaninu? Nekad jedem i paštetu, nekad šunku... šta je tu problem? Pa ne mogu čaj da doručkujem. Šta ti jedeš za doručak?
-Pirinčane galete.
-Šta bre?
-E dečko, sve je u redu, samo ti krkaj tu slaninu, a mene sad ostavi na miru.
-Ma kažem ti nije slanina baš svako jutro, znaš kako kaže naš narod "bolje slaninica nego pica". Hehe... a tebe baš briga za naš narod i šta on ima da kaže, a? Ti si jedna od ovih evropskih, je l' tako? Vi ste posisali svu mudrost ovoga sveta...
-Važi, u pravu si, ja sam jedna od tih, sad me ostavi da čitam.
-A i ona je dobra, "fuck the nato, fuck the pizza, all we need is..."
-Znam, znam, gibanica, samo nam gibanica treba i sve će biti u redu. Jasno mi je šta hočeš da kažeš, sad si mi sve objasnio..
Vraća se čitanju i mumla sebi u bradu: Ništa nam drugo ne treba, samo nam masna gibanica fali...
-Ali do Beograda imamo još dva sata, zar ne bi bilo bolje da se družimo, da ostavimo malo nauku da se odmori, a ja eto možda i naučim nešto od tebe, da mi objasniš kakva si ti veganica i to sve.
Ona ćuti sad i čita. Posle par sekundi, ipak...
-Nije veganica nego veganka. Bože svašta pričaš stvarno, bolje bi bilo i tebi da pričitaš neku knjigu, nešto bi naučio.
-Eto, sad si i zla! Ma mani se knjiga, eto čovek hoće sa tobom malo da popriča, k'o da sam ne znam šta hteo. Ma je l' gledaš ti televiziju, ta tvoja Evropa bre počela da se raspada, bolje ti gledaj malo svoj narod, u se i u svoje kljuse... Evo Englezi odoše, teroristi ih ubijaju na svakom koraku. Što kod nas nema terorista?!? Znaš zašto nema?
-Verovatno jer jedemo puno slanine, pa smo mnogo pametni?
-Pa nego šta smo nego pametni, jesmo sad posrnuli malo u poslednjih dvaest godina, ali to je... A znaš zašto nema terorista i bombi? Zato što mi nikad nismo bili, bre, kolonijalisti i imperijalisti, i nismo, bre nikad hteli nešto što je tuđe.
Oboje ćute. Ona čita, on žvaće kačkavalj i zamišljeno gleda kroz prozor, ohrabren sopstvenim mislima. Onda se nagne i pogleda naslov knjige.
-Harukimuruki... A to je harikiri, ono kad se Japanci ubijaju... e baš lepe stvari ti čitaš, znao sam da je neka boleština, e znao sam da si takva, čim sam video tvoju crnu majcu i ta krvava slova na engleskom. E majke mi sam znao! A stvarno bi radije seo na bilo koje drugo mesto, nego sam zakasnio, a sve puno... Pa nećeš valjda da mi se ubiješ posle te knjige? Ma i ja bi se ubio kad bi morao da živim bez pečenja i šnicli za ručak. Pa šta bre vi za slavu jedete... a da, vi Evropljani ne slavite slavu...
Ona skida naočare, zatvara knjigu i hvata se za glavu.
-Hajde molim te prestani, molim te. Kao prvo, ovo nije harikiri, ovo je Haruki Murakami, japanski pisac, roman je "Norveška šuma". Kao drugo, ako nastaviš da me daviš, stvarno ću da se ubijem pre nego što dođemo do Beograda. Bože...
Besno vraća naočare, stavlja obe ruke na roman, vidno iznervirana odvraća pogled, i prazno gleda kroz prozor.
-Bože, pa Bože, a kladim se da nisi ni vernik. Samo mi, molim te, reci jesi ti jedna od onih agnostika ili ateista.
Sad ona diže pogled i njen pogleda kao da krije blagu zainteresovanost.
-Aha, aha, hehe, nisi to očekivala, da znam ko su agnostici. E baš je tako jednog sedela pored mene jedna pametnica kao ti, i pitam je ja koju slavu slavi, a ona meni kaže da je agnostik i da ne slavi slavu. Meni ovaj kačkavalj ovde stao, ovde! (diže glavu revoltirano i pokazuje na grlo). I pitam je ja, pa kako bre slavu da ne slaviš, a ona kaže pa tako lepo, ja sam agnostik, i još mi se smeje u lice, zamisli. Kaže mi to, valjda kako ona ni ne zna da li veruje ili tako nešto, uglavnom sva se hvalila kako ona nije zapravo ateista. Ajoj, šta će sve narod da izmisli da ne radi na njivi. Haha, i ja joj kažem, pa ako ti ne znaš ni da li veruješ ni ne, šta ti onda znaš? Znaš šta mi je rekla?
-Šta ti je rekla?
-Rekla mi da zna da sam ja kreten i da zna da bi bila srećnija kad bi umuknuo!
-Lepo ti je rekla, stvarno.
-Ma znam, ali...
-Aj sad me stvarno pusti malo da čitam, evo posle kad izadjemo na cigaretu, pričaćeš mi koga si još sve sretao u autobusu.
-Aaaaa, stvarno sam sreo znaš kakve sve čudake...
-Ali na pauzi.
-Pa nema više pauza do Beograda.
-Ajde molim te bar 5 minuta ćuti, 5 minuta da se odmorim od tebe!
On sad okreće glavu na drugu stranu, malo je razočaran, ali nema predaje...
-A kladim se da po ceo dan visiš na Fejsbuku, znači hoćeš da se družiš sa ljudima kad nisu stvarni, a ovde, pravi život bre, e to ne valja, eh...(sad već kao da priča samom sebi) Bože, pa Bože... sad znaš da zoveš Boga, a za slavu ne znaš da zoveš goste.
Ustaje i ide do vozača.
-Majstore, daj bre neku muziku da slušamo, k'o na sahrani smo.
-Sine, posle će pola autobusa da mi se buni jer neće narodnjake. Kako ja svima da udovoljim, aj mi reci.
-Pa narodnu, nego šta nego narodnu, neka Mozzarta sluša njegov narod, mi imamo Miroslava Ilića, pa i Cecu, šta fali Ceci, ja kad se setim kad sam bio na Ušću, e majstore, ne možeš da zamisliš koliko ljudi na sve strane, to bre cela Srbija došla da vidi čudo od žene...
-Dobro, dobro, evo puštam muziku, samo idi sedi sad na mesto, sine, aj molim te.
Vraća se na mesto, seda malo zadovoljniji, sa zvučnika kreće muzika.
Ona opet zatvara knjigu besno i gleda ga.
-To si ga sigurno ti nagovorio da pusti muziku, a? Sad ne mogu da čitam dok mi je ovaj zavija nad glavom da nije suzu pustio, dok je kiša pljuštala.
-Ako nećeš da čitaš taman da mi objasniš zašto ne jedeš kačkavalj. E a pazi, ovaj ti je domaći, majka napravi uvek za put, nema ti bolje hrane za autobus, moš ceo dan da ga jedeš.
Ona prevrće očima i odmahuje glavom za sebe, ali onda se smiri.
-Ne jedem ništa što dolazi od životinja, eto to ti je vegan.
-Šta ti imaš protiv životinja? Šta ti one smetaju?
-Ja veoma volim životinje i zato neću neko da ih ubija ili maltretira da bih ja imala šta da stavim na tanjir.
-Ništa što dolazi od životinja, ali sve dolazi od životinja, pa šta ti jedeš?!? Sem tih... kako si rekla, galeta?
-Pa ne dolazi sve od životinja, kukuruz, raž, voće, povrće, sve to ne dolazi od životinja, eto ti šta jedem.
-Raž, raž konji jedu, haha.
-Važi, čula sam sve te fore, jako je to smešno što razmišljaš isto kao što su i tvoji dedovi pre 200 godina.
-Ma ne, nego kako ću da razmišljam, molim te, nego kako ću nego kao svoji.
-Nema nikakvog napretka u tom razmišljanju, ne idete napred, ne idete u korak sa vremenom.
-Važi što vi idete u korak sa vremenom, sad vam pederi i lezbejke šetaju gradom!
-Dobro, neću o tome.
-Okej, okej, znači ništa što je životinjsko. A jaja?
Ona cokće, klima glavom.
-Ni jaja? Au...
-Ni jaja, ni sir, ni mleko, ni med.
Sad je gleda širom otvorenih očiju. I usta.
-Ni med?
-Ne, ni med.
-Pa što ne med?
-Pa i pčele su životinje.
-Ali med je najzdravija stvar na svetu, ja se ne sećam da sam se ikadzakašljao zato što stalno jedem med. Ma ne mogu da verujem, ni med... A mast na hleba?
Ona opet odmahuje glavom u neverici.
-A jabuku, jabuku jedeš?
-Da, naravno, jabuke da.
-Pa i jabuku boli kad je ti zagrizeš. Još ako je iseckaš na komadiće, pa je nabodeš viljuškom, misliš da ona ne pati.
-Ne, mislim da ne pati.
-E pa to ti misliš. Hoćeš jabuku da ti dam?
-Ne, hvala.
U tom trenutku autobus koči i skreće sa puta. Izbezumljeni pogledi, vrištanje i jauci uskoro zamenjuje apsolutna tišina.
On je kao i ostali potpuno deformisan i u magnovenju smrti, on vidi komadić svoga kačkavalja blizu svog smrvljenog lica i izusti svoje poslednje:
-Ali kačkavalj, domaći kačkavalj...


Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?

— Autor srpskisamoubica @ 15:43
Sećam se kada sam bio u vojsci.

Tada sam slobodu gledao kao nešto najuzvišenije, kao na vrhunsku nedosanjanu sreću! Stalno sam maštao kako ću hodati, recimo ulicama oko Beograđanke, sa jednim posebnim osećajem zadovoljstva... Istina je da sam tim istim ulicama mnogo puta šetao depresivan ili loše raspoložen pre vojske, ali sada sam iskusio šta znači biti lišen slobode i mislio sam da ću kada izađem iz vojske svet gledati drugim očima!

Ne. Nisam dobro mislio. Istina, nekoliko dana nakon skidanja iz vojske stvarno sam imao tu sreću zbog slobode, ali je to vrlo brzo izbledelo. Pored Beograđanke sam opet prolazio kao pored još jedne zgrade...

Vuč(ićev)ić: 2 in 1

— Autor srpskisamoubica @ 16:53
Šta li se ove nedelje sprema u kulinarskoj radionici Pusi-lipsa i njegovog poniznog šegrta?

Provalio sam ih! Već dve nedelje za redom, baš kao slučajno, negde u kasno jutro i rano popodne počinje da se dešava nešto na TV ekranima. Baš sada kada je zima i kada kada je većina ljudi u svojim domovima sa verovatno uključenim televizorom, bilo da ide u pozadini ili se uzbudljivo gleda. Kreću stvari na koje čovek ne može a da ne odreaguje, bilo interesovanjem, gađenjem, strepnjom ili (a ovo je najbitnije) strahom i panikom.

Kao što reče Ivo Andrić: "Možda je u početku bilo i drugih motiva, ali danas je glavni strah. Od straha su ljudi zli, surovi i podli, od straha su darežljivi, čak i dobri."

Elem, pre dve nedelje je po našim televizorima Vučićević skakao i vikao kako je neizbežan državni udar, a prošle nedelje, u drugoj epizodi naše omiljene serije o Džoržu, premijer (?!?) je išao na poligraf.

Voleo bih da je ovo jedini nastavak, recimo kao "Kill Bill" i da se serijal neće razvlačiti na mnogo delova kao Roki, Terminator ili (nedajBože) Ratovi Zvezda.

Teši me i ta činjanica da su se prosto ispucali. Kad su već u prvoj nedelji pričali o državnom udaru, nisu ostavili mnogo prostora za razvijanje radnje. Čak i najlošiji dramski pisac mogao bih da ih pouči da se ne kreće sa tim. Pa neće Kasandra i Luis David da se smuvaju u prvoj epizodi! Ne, trebali su brate, da počnu sa tim što je neka starleta naučila okultizam i baca crnu magiju na nekog ministra. Pa možda tek u petom delu da neko radi Vučiću o glavi... A ovako prc! Već drugi deo sa premijerovim odlaskom u policiju je bio, kao u slučaju mnogih nastavaka, limunada i razočarenje. Čak i visokobudžetna scena Stefanovića sa sve onim tipovima u maskirnim uniformama nije bilo preterano uzbudljiva, jer je klimaks odavno prošao a preuranjeni ograzam je sve pokvario.

Mislim, šta sada da smisle da bi prebacili ona dva dela? Da su se intelegentna bića iz svemira pojavila u Surdulici, i da su od svih ljudi na zemlji poželeli sa pričaju jedino sa premijerom čudnih usta? Pa možda, ali to bi možda oduševilo ljubitelje SF-a, ali običan narod ipak voli realizam.

U iščekivanju novih epizoda naše omiljene serije o Džordžu pogledajmo još jednom najzaniljvije momente iz prošle epizode...

"Šta vidimo sada na našim malim ekranima TV prijemnika? 16000 policajaca jure Neustrašivog Premijera ulicama grada Čikaga da bi ga podvrglo poligrafu!

Premijer normalno hoda, bole njega za policajce.

Vidimo ga, čeka ga 16000 policajaca  i ostalog stanovništva grada Čikaga, koje se skupilo na licu mesta, pošto se građanstvo uvek skupi na licu mesta, je li... Vidimo, ima puno stanovništa, staraca, žena i ostale dece.

On prilazi policajcima i kaže:
-Štaaaaa je bilo?

A 16000 policajaca odgovara:
-Nemamo pojma!"

Iskreno pismo našem premijeru Vučiću

— Autor srpskisamoubica @ 22:13
Dragi Aleksandre,

Daj prestani bre da mi ložiš kevu da ti rade o glavi, ona brine da li ćeš da preživiš, i još više brine da će da zaustave ovaj neverovatan napredak koji ostvarujemo u poslednje vreme!

Baka se isto prepala!

Aco, druže, daj nemoj da ih ložiš, nego iskreno priznaj pred kamerama koje te prate svuda da ako neko hoće da naudi ovoj zemlji treba samo da se moli da ti dugo i zdravo poživiš i da vladaš ovim narodom što duže! Tako će najlakše da nas potamane neprijatelji naši! Nema potrebe da teroristi da pale i ruše naše zgrade kad nam se i same ruše od nebrige i nemara. Što bi nas bilo ko ubijao, kad ćemo i ovako da skapamo od gladi? Alek, stari, pa kako će da nam postave bombu u metrou kad mi ni nemamo metro?

Znam, ti sad misliš, "šta lupa ovaj mali, pa nisam lud da sve to priznam", i nisi ti lud Acke moj, ali narod jeste i glup i lud čim te je izabrao, tako da čak i ako im ovo lepo kažeš, opet će te izabrati!

Nemoj, Aciška, više da praviš cirkus za nedeljno popodne, molim te!
Ne brini za izbore, pobedićeš ti svakako i glasaće za tebe tvoj narod u svakom slučaju, i volećete kao što majka voli svoje dete, kakvo god ono bilo!

Tako te i ja mnogo volim i pozdravljam te i želim ti prijatan dan.

I nemoj da se preteruješ sa radom, ne treba ni sa čim preterivati, pa ni sa radom, znam da svi pričaju da možeš da ne piškiš 17 sati i da ti radni dan traje 25 sati, ali treba i ti da odmoriš dušu i da se ispiškiš k’o čovek.

Puno pozdrava od tvog

De Selbija

U magnovenju

— Autor srpskisamoubica @ 20:09
To je bio jedan od onih snova, u kojima, kada se probudiš imaš osećaj da nešto nisi završio, da moraš da se što pre vratiš u san da bi to što bolje uradio. Buđenje predstavlja najgoru od svih opcija, jer jedino što si trebao, da završiš to što je bilo, taj san, nisi uradio. Budiš se poražen i obeshrabren, jer ako ni u snovima nisi uspeo da uradiš šta treba, kako onda da budeš dobar u stvarnosti koja je 100 puta teža.

Bio sam svega toga svestan u magnovenju( ova reč je veoma sofisticirana i sigurno je nikad ne bih znao da nije Goblina. Inače pre nego što sam saznao šta tačno znači, bio sam ubeđen da je to neko malo mesto u Srbiji gde su Goblini doživeli prosvetljenje ili katarzu ili neku drugu divnu božansku stvar).

Uložio sam sav napor volje koji sam mogao da se što pre vratim u san. Samo je trebalo okrenuti jastuk i zavširi san koji sanjam. Samo što nije bilo jastuka. I nisam bio u krevetu. Spavao sam na stolovima u Telekomu. Da, bila je pauza, i ja nisam mogao da odolim praznoj sobi za odmor i zadremam na stolu.

Možda bih i mogao da nekako zaspim odmah da nije bilo tog iritatnog zvuka koji je trajao dugo i nikako nije hteo da prestane. Prvo mi se činilo da je kao neko šištanje, možda one stare lokomotive.

Onda sam postao svestan gde sam i šta se dešava, ali sam uporno odbijao da otvorim oči. Znao sam da svet koji me čeka na javi nikako ne može da bude bolji od snova. Čak ni od košmara. Svaki košmar ima kraj, java ne.

Dakle, sada sam bio siguran da neko cokće nad mojoj glavom. U tom zvuku već sam jasno razaznao prezir koji se sve više pretvarao u mržnju.

Morao sam da otvorim oči. Bila je to moja čarobna supervizorka nad mojoj glavom.

-Pa zar ovde da spavaš?
-?
-Spojio si dva stola i zaspao ovde gde neki ljudi jedu!
-I ja jedem ovde.

Jasno je bilo da je i ona poražena. Već dugo je htela da me najuri, ali je procedura za otkaz u Telekomu bila toliko komplikovana i duga, da je odustala. Nije mogla da me trpi, ali joj je bilo još teže da pokreće pitanje mog otkaza. Ja, sa druge strane, mrzeo sam svoj posao, ali isto tako nisam mogao da dam otkaz, trebale su mi pare.
U šahu: pat.

Sela je na stolicu pored mene i pogledala me značajno. Mržnja se polako pretvarala u radoznalost. Uvek ju je veoma zanimalo kako crv kao ja uopšte može da postoji, kako može tako da se ponaša i zašto to radi. Ja sam imao skoro ista takva pitanja u vezi nje. Da je pušila(tad je još moglo da se puši unutra), sada bi upalila cigaretu, duboko uvukla dim u sebe, pogledala još jednom u mene, pa u prazan prostor i onda izbacila dim, prateći njegovu putanju. Ali nije pušila, a nisam ni ja, i nije bilo ničega što bi, na bilo koji način olakšalo ovu mučnu situaciju.

Najgore od svega je što mi se nekad ona dopala. Naime, kada sam počinjao da radim, ona je bila operater, i bila je prva osoba koja mi se stvarno dopala u Telekomu. Imala je te buljave, verne oči koje su prolazile duboko u mene, i činile da uzdrhtim iznutra.

Malo smo razmenjivali poglede ali mi je onda glava opet pala u sto i bio sam u ležećoj poziciji. Na ta dva gola i prazna stola osećao sam se kao pred operaciju. Ali, ovde nije bilo doktora. Ili što je bilo još gore, nije bilo anestezije. Samo ja i ona. Čuo sam neke brze korake kako ulaze u prostoriju i verovatno zatečena situacijom, ta osoba je brže bolje izašla.

Uvek sam se branio ćutanjem. Mislio sam da je to najbolja taktika. To sam radio i u vojsci. "You have a right to remain silent!", bila je rečenica koju smo svi čuli 1000 puta u američkim filmovima, i meni se vremenom dopala. Šta drugo može čovek nego da ućuti. Ali čak ni to nije pomagalo. U suštini, ništa nije moglo da pomogne.

Na neki način mi je bilo žao nje. Život bi joj bio lakši da nije mene koji sam joj stalno pravio probleme. Žao mi je bilo i onog majmunolikog vodnika koga sam stalno nervirao u vojsci. Ali mnogo više od svih njih mi je bilo žao samoga sebe. Ja sam ipak bio ispod svih njih i morao sam da ih trpim isto kao i oni mene.

Dok sam tako ležao na stolu i gledao u plafon, postajalo mi je sve neudobnije. U trenutku sam se setio "Google", kako tamo imaju one super sobe za pauzu i razne terene za odbojku i golf i sve. Imali su i sobe za dremku.

Počeo sam:

-Znate, u Google-u...
-Nemoj, molim te da počinješ! Kada budeš vratio te stolove dođi kod mene u kancelariju.

Izašla je sporim koracima iz prostorije. U svakom udaru njenih štikla u pod čuo sam njeno razmišljanje šta da radi sa mnom. Znala je da ne može ništa. Možda da se malo izdernja još jedan put. Nije kao da će me to učiniti boljim operaterom, ali će bar pomoći njoj da izbaci svoje frustracije. A i to je nešto.

Ležao sam sa stolovima i gledao u plafon.

Šta sad?

Žvake

— Autor srpskisamoubica @ 16:57
-Mesec...
-Šta s' njim?
-Kao, nauka nam kaže da on kruži oko Zemlje...
-Pa da.
-Ali nije tako. To je samo propaganda. Kao što su pričali da je zemlja ravna.
-Pa šta onda radi?
-Nisam siguran baš, ali sve je to reklama za žvake.
-?
-Da, kažu da Mesec orbitira oko Zemljine ose, ali to je samo reklama za žvake Orbit. Ceo dan te bombarduju sa tim reklamama "Jedi pij žvaći". I onda su oni tamo u tim marketinškim timovima sedeli i smislili kako da se reklamiraju i preko noći. Sedeli, sedeli i setili se. I sad svaki put kada vidiš Mesec ti se u podsvesti setiš da on orbitira i naravno poželiš Orbit žvaku. Tako su povećali prodaju žvaka u noćnim satima. Tako mu je to, što bi rekao Kurt Vonegat.
-VonegUt!
-Ne, ne, pitao sam neke Nemce, kaže se Vonegat.
-Ali ti ne pričaš sa strancima...
-Morao sam ovo da ih pitam.
-Šta još kažu Nemci?
-Kažu da više neće biti ratova! To je sigurno, šta god pričali na vestima.
-Jesi ih i to pitao?
-Ne, to su mi sami rekli, još uvek imaju potrebu da se operu od Hitlera. Uopšte nisu opušteni, vi’š kako smo mi opušteni što se tiče ratova devedesetih. Ko je kriv? Niko nije kriv, Bože moj, dešava se, bilo puno oružja, mi Balkanci volimo da prangijamo, zaneli smo se malo...
-No, što se tiče orbitiranja... pa valjda je prvo nastala ta tvrdnja da Mesec orbitira oko Zemlje pa onda žvake.
-A ne. Veza između uzroka i posledice je često veoma tesna i isprepletana na način na koji ne možemo ni da pretpostavimo. Štaviše, kosmos je veoma bučan, no ono što mi zovemo čula, pogotovu čulo sluha je na veoma niskim frenkvecijama, takvim da ne možemo da... da se laički izrazim, "da čujemo istinu".
-Stvarno?
-Da, ali već sam ti previše rekao, to je moj problem, previše pričam svoje ideje i onda vidim neko snimio film, ili spot, ili reklamu, ili napisao knjigu po mojoj ideji. To mi se stalno dešava, a ne mogu da dokažem. Stalno nas prisluškuju i posmatraju.
-Šta ti kažu psihijatri?
-Kažu da treba da nađem posao. Posao, ej! Ali, i oni su deo zavere naravno, ti psihijatri, rade za ove. Pa posao bi mi ubio ideje!

Samo još jedan dan na putu ka ničemu

— Autor srpskisamoubica @ 20:33
Tašmajdan. Seo sam u park sa limenkom piva. Pre toga sam uzeo kombinaciju lekova koje je trebala da dovede do toga da budem više inspirisan za pisanje. Tako sam sedeo i čekao neku sjajnu ideju. To je uglavnom sve što radim u životu: sedim i čekam da mi nešto padne sa neba. Ali, sa neba jedino pada kiša! Ponekad sneg. To mi ne pomaže mnogo u životu. Nije ni bitno, u ovom suludom društvu jedino iluzije mogu nesmetano da se uzgajaju. Ne treba očekivati previše. Samo jedno malo čudo, samo jedno malo čudo posle koga će sve biti u redu, to je sve što mi treba Bože! Evo, može da se desi baš ovde u parku!

Znao sam da će to doći baš sad. Ideja koja će uzdrmati same temelje civilizacije! Prokletstvo, nemam papir i olovku da sve to zapišem, ali nema veze, biće toliko jasno da neću moći da zaboravim.

Čekam.

Dok je pivo klizilo niz moje grlo ipak se ništa nije dešavalo. Samo ljudi koji prolaze. Vedri ljudi, mračni ljudi, veliki ljudi, mali ljudi, ljudi sa naočarima za Sunce, ljudi koji me gledaju, ljudi sa decom. Vreme je prolazilo, a ništa genijalno mi nije palo na pamet. Nekako mi je bilo sve jasnije da ništa ni neću smisliti. Bio sam samo još jedan mladić koji besposleno sedi u parku. Bez ideje, bez ljubavi, bez para. Večnost i ja. Šta bi Fante uradio na mom mestu? Da li bi Bodler ovako sedeo ili bi otišao negde? Da li je Ivo Andrić ikada sedeo na ovoj klupi?

Jedno dete koje je jedva hodalo polako mi je prišlo dok ga je otac držao na povodcu. Da, baš je imao onaj kaiš kao za pse. Dete mi se približilo i osmehivalo. Onda je nešto mlatilo rukama. Na kraju me značajno pogledalo i uhvatilo se za glavu. Posle se taj mali malo udaljio i onda se vratio do mene. Opet se uhvatio za glavu. Da li je to trebalo nešto da znači? Možda je on bio medijum! Možda je to dete koje jedva hoda htelo da mi kaže da Boga više boli glava od mene i mojih želja. Možda je tako i bilo, ali kako sam mogao da znam?

Ipak, bio sam tamo, nisam se predao i povukao uprkos svemu. Borio sam se na svoj način. Želeo sam da načinim nešto veliko od svog života, nešto što će ceo kosmos da osvetli. Samo što još nisam znao kako. Možda sam želeo previše a činio premalo, ali nisam odustajao.

Pivo je bilo odvratno, pa sam ustao čim sam ga popio. Bukovski je preporučio da kad god nam dođe da se ubijemo odemo da gledamo patke. Kaže da to opušta živce i pomaže. Ali gde ja da nađem patke u Beogradu?

Prilično prazan i tmuran, ustao sam, zgužvao sam limenku, bacio je u kantu i bez cilja krenuo ka centru grada.

Kosmos, ovaj iznad nas

— Autor srpskisamoubica @ 22:30
Žena i ja sedimo na terasi. Oboje pušimo, Gledamo u ružnu, jeftinu, novu zgradu. Nekada te zgrade nije bilo i gledali smo u horizont. Često bi gledali izlazak Sunca, kada bi ostali budni duboko u noć i plitko ujutro. Možda je ne bih ni osvojio da nisam imao tu terasu sa pogledom u jutarnji raj.

Sada gledamo u izgubljeni raj. Ali još uvek imamo cigarete. Nekad i viski. Život je sasvim dobar kada pogledaš. Biti srećan je vrlo lako. No, to ne možeš nikome da objasniš. Ili znaš ili ne znaš. Ili osećaš to ili ne.

Rano poslepodne. Deca se igraju u parku, još ih nema puno. Roditelji su tamo negde, u nekoj mašini za mlevenje duša.


-Šta misliš, da li smo sami u kosmosu?

Obično bi pričali o takvim bitnim stvarima, umetnosti, nauci, nebu...

-Pa... ako i ima tamo nekoga, verovatno nam se smeje po ceo dan. Ne nama, ali ljudskoj rasi.
-Možda se smeju i nama.
-Možda, i mi smo smešni sa ovim cigaretama i dimom koji si diže iz naših usta.
-Ljudski rod je šljam!
-Ljudski rod je glavobolja kosmosa!

Naravno, komšije su uživale da slušaju šta pričamo i da posle prepričavaju. Jadnici, njihovi životi su bili tako prazni! Nisu mogli da vide dalje od svog praga, televizije i magične linije kuća-posao koja ih je držala i nije puštala.
Svi su mislili da smo malo ludi. U stvari, mi smo mislili da oni misle da smo malo ludi, a oni su verovatno mislili da smo puno ludi. Sve je stvar ukusa, i pogleda na svet.

-Da li će ikada da nam se jave?

To moja žena pita. Ne misli na komšije, misli na ta nepoznata bića iz kosmosa. Meni je lako da razmišljam o tome, jer mi se crna čokolada topi u ustima, dok je zalivam vrelom kafom. Iz sobe se čuje John Coltrane - My favorite things. Sve ove male stvari bile su istina moje omiljene stvari, i činile su da sve te druge velike stvari koje su se dešavale dole ispod naše terase, na ulicama i našim životima izgledaju podnošljivo. Srbija u kojoj smo odrastali bilo je tužno i teskobno mesto, ali nije li uvek takav život na Zemlji, bez obzira gde i kada?

-Možda nam se jave...
-Šta će da nam kažu?
-Reći će nam... pa ne znam, baš ne znam šta bi nam rekli. Možda samo da nastavimo šou, da oni gore uživaju gledajući. Sigurno da nema ništa ovako uzbudljivo i zabavno u kosmosu. Nije kao da je zabavno gledati kako se na Marsu ceo dan ništa ne pomera na onoj hladnoći. Mi smo ti, kad pogledaš, klovnovi kosmosa!
 -Nije to laka uloga...
-Nama je lako ovde na terasi.
-Da, život je dobar.

Neko dete je urlalo dole ispod.

-Možda smo mi greška u kosmosu?

To se ja pitam naglas.

-Pa... kosmos je dovoljno veliki da sebi dozvoli neke greške.
-I šta ćemo sad?

Pita moja žena i gleda me značajno. Gasim cigaretu i pogledam ka ružnoj zgradi.

-A da skuvaš još jednu kafu?

Pisanje pomaže, zar ne?

— Autor srpskisamoubica @ 17:20
Isto tako, želeo bih da motivišem ljude da i oni počnu da pišu. Istina, ja ne mislim da će to dati neki kvalitet, nije to razlog. Ja mislim da je oko 99% onoga što ljudi pišu totalno đubre. Nemojte me pogrešno shvatiti, i sebe ubrajam u tih 99%.

Ipak, pisanje je odličan ventil. Na neka pisma gde su mu fanovi hvalili njegova dela i rekli mu da im je pomoglo da prežive, Bukovski odgovara da mu je drago, ali da je on pisao jer je to njemu pomoglo da preživi i pregura teške dane, i naravno da mu je drago ako to može sada da uradi još za nekoga. Dakle, poenta je u tome da PISANJE POMAŽE. Meni kao introvertnoj osobi pisanje i najbolji ventil, ali mislim da bi svakom prijalo, treba samo razviti naviku. Početak je težak, kao i svaki, ali posle ide lakše. Mislim da je sada tako nešto potrebno više nego ikada jer se ljudi sve manje druže i sve se više povlače u svoje domove gde su okruženi tehnologijom koja ih sve više udaljava od sebe i društva.

Treba pisati zato što pomaže.

Treba i objavljivati jer još više pomaže kada vidite da postoji još neko tamo ko će čuti vaš glas(možda vapaj!) i reagovati. Pokazaće vam da niste sami. Pokazaće vam drugi ljudi cene vaš trud. U krajnjem slučaju, možda će vam ukazati da imate dara za pisanje, mada je to najmanje bitno. Bitnije je izraziti se, napisati svoj bol, i on će time oslabiti, vremenom možda i nestati. Bitno je sagledati svoj problem, a svaki problem kada se osvetli postaje drugačiji, i shvatite da nije sve tako strašno kao što vam je u prvom trenutku izgledalo.

Kaže Valjarević za pisanje blogova: "Mislim da se tu ljudi oduševljavaju time da mogu celom svetu da saopšte šta misle, ali u stvari ,ajde se potrudi i  reci nešto što stvarno treba da kažeš."

To je bitno. Budi originalan!

Pišite! Čuda ne dešavaju preko noći, ali se dešavaju strpljenjem i upornošću. Ja to znam, gledao sam sebe godinama.

Čuva blog pisca svog!

U to ime,

Živeli!
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14  Sledeći»

Powered by blog.rs