dnevnik srpskog samoubice

Dva sata do Beograda

— Autor srpskisamoubica @ 19:01
-Ne hvala, neću, ja sam veganka.
-To je ono kad nećeš da jedeš meso?
-Ne, nije samo meso... O Bože, koliko je neukih ovde u Srbiji.  Ne jedem ništa što je životinjskog porekla.
-Kakvog porekla?
-Ma nije ni bitno, uglavnom neću, ne jedem kačkavalj.
-Pa nisi mi baš jasna...
-Nisi ni ti meni jasan kad svako jutro jedeš slaninu i čvarke!
-Pa hrana na usta ulazi, uostalom kako znaš da svako jutro jedem slaninu? Nekad jedem i paštetu, nekad šunku... šta je tu problem? Pa ne mogu čaj da doručkujem. Šta ti jedeš za doručak?
-Pirinčane galete.
-Šta bre?
-E dečko, sve je u redu, samo ti krkaj tu slaninu, a mene sad ostavi na miru.
-Ma kažem ti nije slanina baš svako jutro, znaš kako kaže naš narod "bolje slaninica nego pica". Hehe... a tebe baš briga za naš narod i šta on ima da kaže, a? Ti si jedna od ovih evropskih, je l' tako? Vi ste posisali svu mudrost ovoga sveta...
-Važi, u pravu si, ja sam jedna od tih, sad me ostavi da čitam.
-A i ona je dobra, "fuck the nato, fuck the pizza, all we need is..."
-Znam, znam, gibanica, samo nam gibanica treba i sve će biti u redu. Jasno mi je šta hočeš da kažeš, sad si mi sve objasnio..
Vraća se čitanju i mumla sebi u bradu: Ništa nam drugo ne treba, samo nam masna gibanica fali...
-Ali do Beograda imamo još dva sata, zar ne bi bilo bolje da se družimo, da ostavimo malo nauku da se odmori, a ja eto možda i naučim nešto od tebe, da mi objasniš kakva si ti veganica i to sve.
Ona ćuti sad i čita. Posle par sekundi, ipak...
-Nije veganica nego veganka. Bože svašta pričaš stvarno, bolje bi bilo i tebi da pričitaš neku knjigu, nešto bi naučio.
-Eto, sad si i zla! Ma mani se knjiga, eto čovek hoće sa tobom malo da popriča, k'o da sam ne znam šta hteo. Ma je l' gledaš ti televiziju, ta tvoja Evropa bre počela da se raspada, bolje ti gledaj malo svoj narod, u se i u svoje kljuse... Evo Englezi odoše, teroristi ih ubijaju na svakom koraku. Što kod nas nema terorista?!? Znaš zašto nema?
-Verovatno jer jedemo puno slanine, pa smo mnogo pametni?
-Pa nego šta smo nego pametni, jesmo sad posrnuli malo u poslednjih dvaest godina, ali to je... A znaš zašto nema terorista i bombi? Zato što mi nikad nismo bili, bre, kolonijalisti i imperijalisti, i nismo, bre nikad hteli nešto što je tuđe.
Oboje ćute. Ona čita, on žvaće kačkavalj i zamišljeno gleda kroz prozor, ohrabren sopstvenim mislima. Onda se nagne i pogleda naslov knjige.
-Harukimuruki... A to je harikiri, ono kad se Japanci ubijaju... e baš lepe stvari ti čitaš, znao sam da je neka boleština, e znao sam da si takva, čim sam video tvoju crnu majcu i ta krvava slova na engleskom. E majke mi sam znao! A stvarno bi radije seo na bilo koje drugo mesto, nego sam zakasnio, a sve puno... Pa nećeš valjda da mi se ubiješ posle te knjige? Ma i ja bi se ubio kad bi morao da živim bez pečenja i šnicli za ručak. Pa šta bre vi za slavu jedete... a da, vi Evropljani ne slavite slavu...
Ona skida naočare, zatvara knjigu i hvata se za glavu.
-Hajde molim te prestani, molim te. Kao prvo, ovo nije harikiri, ovo je Haruki Murakami, japanski pisac, roman je "Norveška šuma". Kao drugo, ako nastaviš da me daviš, stvarno ću da se ubijem pre nego što dođemo do Beograda. Bože...
Besno vraća naočare, stavlja obe ruke na roman, vidno iznervirana odvraća pogled, i prazno gleda kroz prozor.
-Bože, pa Bože, a kladim se da nisi ni vernik. Samo mi, molim te, reci jesi ti jedna od onih agnostika ili ateista.
Sad ona diže pogled i njen pogleda kao da krije blagu zainteresovanost.
-Aha, aha, hehe, nisi to očekivala, da znam ko su agnostici. E baš je tako jednog sedela pored mene jedna pametnica kao ti, i pitam je ja koju slavu slavi, a ona meni kaže da je agnostik i da ne slavi slavu. Meni ovaj kačkavalj ovde stao, ovde! (diže glavu revoltirano i pokazuje na grlo). I pitam je ja, pa kako bre slavu da ne slaviš, a ona kaže pa tako lepo, ja sam agnostik, i još mi se smeje u lice, zamisli. Kaže mi to, valjda kako ona ni ne zna da li veruje ili tako nešto, uglavnom sva se hvalila kako ona nije zapravo ateista. Ajoj, šta će sve narod da izmisli da ne radi na njivi. Haha, i ja joj kažem, pa ako ti ne znaš ni da li veruješ ni ne, šta ti onda znaš? Znaš šta mi je rekla?
-Šta ti je rekla?
-Rekla mi da zna da sam ja kreten i da zna da bi bila srećnija kad bi umuknuo!
-Lepo ti je rekla, stvarno.
-Ma znam, ali...
-Aj sad me stvarno pusti malo da čitam, evo posle kad izadjemo na cigaretu, pričaćeš mi koga si još sve sretao u autobusu.
-Aaaaa, stvarno sam sreo znaš kakve sve čudake...
-Ali na pauzi.
-Pa nema više pauza do Beograda.
-Ajde molim te bar 5 minuta ćuti, 5 minuta da se odmorim od tebe!
On sad okreće glavu na drugu stranu, malo je razočaran, ali nema predaje...
-A kladim se da po ceo dan visiš na Fejsbuku, znači hoćeš da se družiš sa ljudima kad nisu stvarni, a ovde, pravi život bre, e to ne valja, eh...(sad već kao da priča samom sebi) Bože, pa Bože... sad znaš da zoveš Boga, a za slavu ne znaš da zoveš goste.
Ustaje i ide do vozača.
-Majstore, daj bre neku muziku da slušamo, k'o na sahrani smo.
-Sine, posle će pola autobusa da mi se buni jer neće narodnjake. Kako ja svima da udovoljim, aj mi reci.
-Pa narodnu, nego šta nego narodnu, neka Mozzarta sluša njegov narod, mi imamo Miroslava Ilića, pa i Cecu, šta fali Ceci, ja kad se setim kad sam bio na Ušću, e majstore, ne možeš da zamisliš koliko ljudi na sve strane, to bre cela Srbija došla da vidi čudo od žene...
-Dobro, dobro, evo puštam muziku, samo idi sedi sad na mesto, sine, aj molim te.
Vraća se na mesto, seda malo zadovoljniji, sa zvučnika kreće muzika.
Ona opet zatvara knjigu besno i gleda ga.
-To si ga sigurno ti nagovorio da pusti muziku, a? Sad ne mogu da čitam dok mi je ovaj zavija nad glavom da nije suzu pustio, dok je kiša pljuštala.
-Ako nećeš da čitaš taman da mi objasniš zašto ne jedeš kačkavalj. E a pazi, ovaj ti je domaći, majka napravi uvek za put, nema ti bolje hrane za autobus, moš ceo dan da ga jedeš.
Ona prevrće očima i odmahuje glavom za sebe, ali onda se smiri.
-Ne jedem ništa što dolazi od životinja, eto to ti je vegan.
-Šta ti imaš protiv životinja? Šta ti one smetaju?
-Ja veoma volim životinje i zato neću neko da ih ubija ili maltretira da bih ja imala šta da stavim na tanjir.
-Ništa što dolazi od životinja, ali sve dolazi od životinja, pa šta ti jedeš?!? Sem tih... kako si rekla, galeta?
-Pa ne dolazi sve od životinja, kukuruz, raž, voće, povrće, sve to ne dolazi od životinja, eto ti šta jedem.
-Raž, raž konji jedu, haha.
-Važi, čula sam sve te fore, jako je to smešno što razmišljaš isto kao što su i tvoji dedovi pre 200 godina.
-Ma ne, nego kako ću da razmišljam, molim te, nego kako ću nego kao svoji.
-Nema nikakvog napretka u tom razmišljanju, ne idete napred, ne idete u korak sa vremenom.
-Važi što vi idete u korak sa vremenom, sad vam pederi i lezbejke šetaju gradom!
-Dobro, neću o tome.
-Okej, okej, znači ništa što je životinjsko. A jaja?
Ona cokće, klima glavom.
-Ni jaja? Au...
-Ni jaja, ni sir, ni mleko, ni med.
Sad je gleda širom otvorenih očiju. I usta.
-Ni med?
-Ne, ni med.
-Pa što ne med?
-Pa i pčele su životinje.
-Ali med je najzdravija stvar na svetu, ja se ne sećam da sam se ikadzakašljao zato što stalno jedem med. Ma ne mogu da verujem, ni med... A mast na hleba?
Ona opet odmahuje glavom u neverici.
-A jabuku, jabuku jedeš?
-Da, naravno, jabuke da.
-Pa i jabuku boli kad je ti zagrizeš. Još ako je iseckaš na komadiće, pa je nabodeš viljuškom, misliš da ona ne pati.
-Ne, mislim da ne pati.
-E pa to ti misliš. Hoćeš jabuku da ti dam?
-Ne, hvala.
U tom trenutku autobus koči i skreće sa puta. Izbezumljeni pogledi, vrištanje i jauci uskoro zamenjuje apsolutna tišina.
On je kao i ostali potpuno deformisan i u magnovenju smrti, on vidi komadić svoga kačkavalja blizu svog smrvljenog lica i izusti svoje poslednje:
-Ali kačkavalj, domaći kačkavalj...


Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?

— Autor srpskisamoubica @ 15:43
Sećam se kada sam bio u vojsci.

Tada sam slobodu gledao kao nešto najuzvišenije, kao na vrhunsku nedosanjanu sreću! Stalno sam maštao kako ću hodati, recimo ulicama oko Beograđanke, sa jednim posebnim osećajem zadovoljstva... Istina je da sam tim istim ulicama mnogo puta šetao depresivan ili loše raspoložen pre vojske, ali sada sam iskusio šta znači biti lišen slobode i mislio sam da ću kada izađem iz vojske svet gledati drugim očima!

Ne. Nisam dobro mislio. Istina, nekoliko dana nakon skidanja iz vojske stvarno sam imao tu sreću zbog slobode, ali je to vrlo brzo izbledelo. Pored Beograđanke sam opet prolazio kao pored još jedne zgrade...

Vuč(ićev)ić: 2 in 1

— Autor srpskisamoubica @ 16:53
Šta li se ove nedelje sprema u kulinarskoj radionici Pusi-lipsa i njegovog poniznog šegrta?

Provalio sam ih! Već dve nedelje za redom, baš kao slučajno, negde u kasno jutro i rano popodne počinje da se dešava nešto na TV ekranima. Baš sada kada je zima i kada kada je većina ljudi u svojim domovima sa verovatno uključenim televizorom, bilo da ide u pozadini ili se uzbudljivo gleda. Kreću stvari na koje čovek ne može a da ne odreaguje, bilo interesovanjem, gađenjem, strepnjom ili (a ovo je najbitnije) strahom i panikom.

Kao što reče Ivo Andrić: "Možda je u početku bilo i drugih motiva, ali danas je glavni strah. Od straha su ljudi zli, surovi i podli, od straha su darežljivi, čak i dobri."

Elem, pre dve nedelje je po našim televizorima Vučićević skakao i vikao kako je neizbežan državni udar, a prošle nedelje, u drugoj epizodi naše omiljene serije o Džoržu, premijer (?!?) je išao na poligraf.

Voleo bih da je ovo jedini nastavak, recimo kao "Kill Bill" i da se serijal neće razvlačiti na mnogo delova kao Roki, Terminator ili (nedajBože) Ratovi Zvezda.

Teši me i ta činjanica da su se prosto ispucali. Kad su već u prvoj nedelji pričali o državnom udaru, nisu ostavili mnogo prostora za razvijanje radnje. Čak i najlošiji dramski pisac mogao bih da ih pouči da se ne kreće sa tim. Pa neće Kasandra i Luis David da se smuvaju u prvoj epizodi! Ne, trebali su brate, da počnu sa tim što je neka starleta naučila okultizam i baca crnu magiju na nekog ministra. Pa možda tek u petom delu da neko radi Vučiću o glavi... A ovako prc! Već drugi deo sa premijerovim odlaskom u policiju je bio, kao u slučaju mnogih nastavaka, limunada i razočarenje. Čak i visokobudžetna scena Stefanovića sa sve onim tipovima u maskirnim uniformama nije bilo preterano uzbudljiva, jer je klimaks odavno prošao a preuranjeni ograzam je sve pokvario.

Mislim, šta sada da smisle da bi prebacili ona dva dela? Da su se intelegentna bića iz svemira pojavila u Surdulici, i da su od svih ljudi na zemlji poželeli sa pričaju jedino sa premijerom čudnih usta? Pa možda, ali to bi možda oduševilo ljubitelje SF-a, ali običan narod ipak voli realizam.

U iščekivanju novih epizoda naše omiljene serije o Džordžu pogledajmo još jednom najzaniljvije momente iz prošle epizode...

"Šta vidimo sada na našim malim ekranima TV prijemnika? 16000 policajaca jure Neustrašivog Premijera ulicama grada Čikaga da bi ga podvrglo poligrafu!

Premijer normalno hoda, bole njega za policajce.

Vidimo ga, čeka ga 16000 policajaca  i ostalog stanovništva grada Čikaga, koje se skupilo na licu mesta, pošto se građanstvo uvek skupi na licu mesta, je li... Vidimo, ima puno stanovništa, staraca, žena i ostale dece.

On prilazi policajcima i kaže:
-Štaaaaa je bilo?

A 16000 policajaca odgovara:
-Nemamo pojma!"

Iskreno pismo našem premijeru Vučiću

— Autor srpskisamoubica @ 22:13
Dragi Aleksandre,

Daj prestani bre da mi ložiš kevu da ti rade o glavi, ona brine da li ćeš da preživiš, i još više brine da će da zaustave ovaj neverovatan napredak koji ostvarujemo u poslednje vreme!

Baka se isto prepala!

Aco, druže, daj nemoj da ih ložiš, nego iskreno priznaj pred kamerama koje te prate svuda da ako neko hoće da naudi ovoj zemlji treba samo da se moli da ti dugo i zdravo poživiš i da vladaš ovim narodom što duže! Tako će najlakše da nas potamane neprijatelji naši! Nema potrebe da teroristi da pale i ruše naše zgrade kad nam se i same ruše od nebrige i nemara. Što bi nas bilo ko ubijao, kad ćemo i ovako da skapamo od gladi? Alek, stari, pa kako će da nam postave bombu u metrou kad mi ni nemamo metro?

Znam, ti sad misliš, "šta lupa ovaj mali, pa nisam lud da sve to priznam", i nisi ti lud Acke moj, ali narod jeste i glup i lud čim te je izabrao, tako da čak i ako im ovo lepo kažeš, opet će te izabrati!

Nemoj, Aciška, više da praviš cirkus za nedeljno popodne, molim te!
Ne brini za izbore, pobedićeš ti svakako i glasaće za tebe tvoj narod u svakom slučaju, i volećete kao što majka voli svoje dete, kakvo god ono bilo!

Tako te i ja mnogo volim i pozdravljam te i želim ti prijatan dan.

I nemoj da se preteruješ sa radom, ne treba ni sa čim preterivati, pa ni sa radom, znam da svi pričaju da možeš da ne piškiš 17 sati i da ti radni dan traje 25 sati, ali treba i ti da odmoriš dušu i da se ispiškiš k’o čovek.

Puno pozdrava od tvog

De Selbija

U magnovenju

— Autor srpskisamoubica @ 20:09
To je bio jedan od onih snova, u kojima, kada se probudiš imaš osećaj da nešto nisi završio, da moraš da se što pre vratiš u san da bi to što bolje uradio. Buđenje predstavlja najgoru od svih opcija, jer jedino što si trebao, da završiš to što je bilo, taj san, nisi uradio. Budiš se poražen i obeshrabren, jer ako ni u snovima nisi uspeo da uradiš šta treba, kako onda da budeš dobar u stvarnosti koja je 100 puta teža.

Bio sam svega toga svestan u magnovenju( ova reč je veoma sofisticirana i sigurno je nikad ne bih znao da nije Goblina. Inače pre nego što sam saznao šta tačno znači, bio sam ubeđen da je to neko malo mesto u Srbiji gde su Goblini doživeli prosvetljenje ili katarzu ili neku drugu divnu božansku stvar).

Uložio sam sav napor volje koji sam mogao da se što pre vratim u san. Samo je trebalo okrenuti jastuk i zavširi san koji sanjam. Samo što nije bilo jastuka. I nisam bio u krevetu. Spavao sam na stolovima u Telekomu. Da, bila je pauza, i ja nisam mogao da odolim praznoj sobi za odmor i zadremam na stolu.

Možda bih i mogao da nekako zaspim odmah da nije bilo tog iritatnog zvuka koji je trajao dugo i nikako nije hteo da prestane. Prvo mi se činilo da je kao neko šištanje, možda one stare lokomotive.

Onda sam postao svestan gde sam i šta se dešava, ali sam uporno odbijao da otvorim oči. Znao sam da svet koji me čeka na javi nikako ne može da bude bolji od snova. Čak ni od košmara. Svaki košmar ima kraj, java ne.

Dakle, sada sam bio siguran da neko cokće nad mojoj glavom. U tom zvuku već sam jasno razaznao prezir koji se sve više pretvarao u mržnju.

Morao sam da otvorim oči. Bila je to moja čarobna supervizorka nad mojoj glavom.

-Pa zar ovde da spavaš?
-?
-Spojio si dva stola i zaspao ovde gde neki ljudi jedu!
-I ja jedem ovde.

Jasno je bilo da je i ona poražena. Već dugo je htela da me najuri, ali je procedura za otkaz u Telekomu bila toliko komplikovana i duga, da je odustala. Nije mogla da me trpi, ali joj je bilo još teže da pokreće pitanje mog otkaza. Ja, sa druge strane, mrzeo sam svoj posao, ali isto tako nisam mogao da dam otkaz, trebale su mi pare.
U šahu: pat.

Sela je na stolicu pored mene i pogledala me značajno. Mržnja se polako pretvarala u radoznalost. Uvek ju je veoma zanimalo kako crv kao ja uopšte može da postoji, kako može tako da se ponaša i zašto to radi. Ja sam imao skoro ista takva pitanja u vezi nje. Da je pušila(tad je još moglo da se puši unutra), sada bi upalila cigaretu, duboko uvukla dim u sebe, pogledala još jednom u mene, pa u prazan prostor i onda izbacila dim, prateći njegovu putanju. Ali nije pušila, a nisam ni ja, i nije bilo ničega što bi, na bilo koji način olakšalo ovu mučnu situaciju.

Najgore od svega je što mi se nekad ona dopala. Naime, kada sam počinjao da radim, ona je bila operater, i bila je prva osoba koja mi se stvarno dopala u Telekomu. Imala je te buljave, verne oči koje su prolazile duboko u mene, i činile da uzdrhtim iznutra.

Malo smo razmenjivali poglede ali mi je onda glava opet pala u sto i bio sam u ležećoj poziciji. Na ta dva gola i prazna stola osećao sam se kao pred operaciju. Ali, ovde nije bilo doktora. Ili što je bilo još gore, nije bilo anestezije. Samo ja i ona. Čuo sam neke brze korake kako ulaze u prostoriju i verovatno zatečena situacijom, ta osoba je brže bolje izašla.

Uvek sam se branio ćutanjem. Mislio sam da je to najbolja taktika. To sam radio i u vojsci. "You have a right to remain silent!", bila je rečenica koju smo svi čuli 1000 puta u američkim filmovima, i meni se vremenom dopala. Šta drugo može čovek nego da ućuti. Ali čak ni to nije pomagalo. U suštini, ništa nije moglo da pomogne.

Na neki način mi je bilo žao nje. Život bi joj bio lakši da nije mene koji sam joj stalno pravio probleme. Žao mi je bilo i onog majmunolikog vodnika koga sam stalno nervirao u vojsci. Ali mnogo više od svih njih mi je bilo žao samoga sebe. Ja sam ipak bio ispod svih njih i morao sam da ih trpim isto kao i oni mene.

Dok sam tako ležao na stolu i gledao u plafon, postajalo mi je sve neudobnije. U trenutku sam se setio "Google", kako tamo imaju one super sobe za pauzu i razne terene za odbojku i golf i sve. Imali su i sobe za dremku.

Počeo sam:

-Znate, u Google-u...
-Nemoj, molim te da počinješ! Kada budeš vratio te stolove dođi kod mene u kancelariju.

Izašla je sporim koracima iz prostorije. U svakom udaru njenih štikla u pod čuo sam njeno razmišljanje šta da radi sa mnom. Znala je da ne može ništa. Možda da se malo izdernja još jedan put. Nije kao da će me to učiniti boljim operaterom, ali će bar pomoći njoj da izbaci svoje frustracije. A i to je nešto.

Ležao sam sa stolovima i gledao u plafon.

Šta sad?

Žvake

— Autor srpskisamoubica @ 16:57
-Mesec...
-Šta s' njim?
-Kao, nauka nam kaže da on kruži oko Zemlje...
-Pa da.
-Ali nije tako. To je samo propaganda. Kao što su pričali da je zemlja ravna.
-Pa šta onda radi?
-Nisam siguran baš, ali sve je to reklama za žvake.
-?
-Da, kažu da Mesec orbitira oko Zemljine ose, ali to je samo reklama za žvake Orbit. Ceo dan te bombarduju sa tim reklamama "Jedi pij žvaći". I onda su oni tamo u tim marketinškim timovima sedeli i smislili kako da se reklamiraju i preko noći. Sedeli, sedeli i setili se. I sad svaki put kada vidiš Mesec ti se u podsvesti setiš da on orbitira i naravno poželiš Orbit žvaku. Tako su povećali prodaju žvaka u noćnim satima. Tako mu je to, što bi rekao Kurt Vonegat.
-VonegUt!
-Ne, ne, pitao sam neke Nemce, kaže se Vonegat.
-Ali ti ne pričaš sa strancima...
-Morao sam ovo da ih pitam.
-Šta još kažu Nemci?
-Kažu da više neće biti ratova! To je sigurno, šta god pričali na vestima.
-Jesi ih i to pitao?
-Ne, to su mi sami rekli, još uvek imaju potrebu da se operu od Hitlera. Uopšte nisu opušteni, vi’š kako smo mi opušteni što se tiče ratova devedesetih. Ko je kriv? Niko nije kriv, Bože moj, dešava se, bilo puno oružja, mi Balkanci volimo da prangijamo, zaneli smo se malo...
-No, što se tiče orbitiranja... pa valjda je prvo nastala ta tvrdnja da Mesec orbitira oko Zemlje pa onda žvake.
-A ne. Veza između uzroka i posledice je često veoma tesna i isprepletana na način na koji ne možemo ni da pretpostavimo. Štaviše, kosmos je veoma bučan, no ono što mi zovemo čula, pogotovu čulo sluha je na veoma niskim frenkvecijama, takvim da ne možemo da... da se laički izrazim, "da čujemo istinu".
-Stvarno?
-Da, ali već sam ti previše rekao, to je moj problem, previše pričam svoje ideje i onda vidim neko snimio film, ili spot, ili reklamu, ili napisao knjigu po mojoj ideji. To mi se stalno dešava, a ne mogu da dokažem. Stalno nas prisluškuju i posmatraju.
-Šta ti kažu psihijatri?
-Kažu da treba da nađem posao. Posao, ej! Ali, i oni su deo zavere naravno, ti psihijatri, rade za ove. Pa posao bi mi ubio ideje!

Samo još jedan dan na putu ka ničemu

— Autor srpskisamoubica @ 20:33
Tašmajdan. Seo sam u park sa limenkom piva. Pre toga sam uzeo kombinaciju lekova koje je trebala da dovede do toga da budem više inspirisan za pisanje. Tako sam sedeo i čekao neku sjajnu ideju. To je uglavnom sve što radim u životu: sedim i čekam da mi nešto padne sa neba. Ali, sa neba jedino pada kiša! Ponekad sneg. To mi ne pomaže mnogo u životu. Nije ni bitno, u ovom suludom društvu jedino iluzije mogu nesmetano da se uzgajaju. Ne treba očekivati previše. Samo jedno malo čudo, samo jedno malo čudo posle koga će sve biti u redu, to je sve što mi treba Bože! Evo, može da se desi baš ovde u parku!

Znao sam da će to doći baš sad. Ideja koja će uzdrmati same temelje civilizacije! Prokletstvo, nemam papir i olovku da sve to zapišem, ali nema veze, biće toliko jasno da neću moći da zaboravim.

Čekam.

Dok je pivo klizilo niz moje grlo ipak se ništa nije dešavalo. Samo ljudi koji prolaze. Vedri ljudi, mračni ljudi, veliki ljudi, mali ljudi, ljudi sa naočarima za Sunce, ljudi koji me gledaju, ljudi sa decom. Vreme je prolazilo, a ništa genijalno mi nije palo na pamet. Nekako mi je bilo sve jasnije da ništa ni neću smisliti. Bio sam samo još jedan mladić koji besposleno sedi u parku. Bez ideje, bez ljubavi, bez para. Večnost i ja. Šta bi Fante uradio na mom mestu? Da li bi Bodler ovako sedeo ili bi otišao negde? Da li je Ivo Andrić ikada sedeo na ovoj klupi?

Jedno dete koje je jedva hodalo polako mi je prišlo dok ga je otac držao na povodcu. Da, baš je imao onaj kaiš kao za pse. Dete mi se približilo i osmehivalo. Onda je nešto mlatilo rukama. Na kraju me značajno pogledalo i uhvatilo se za glavu. Posle se taj mali malo udaljio i onda se vratio do mene. Opet se uhvatio za glavu. Da li je to trebalo nešto da znači? Možda je on bio medijum! Možda je to dete koje jedva hoda htelo da mi kaže da Boga više boli glava od mene i mojih želja. Možda je tako i bilo, ali kako sam mogao da znam?

Ipak, bio sam tamo, nisam se predao i povukao uprkos svemu. Borio sam se na svoj način. Želeo sam da načinim nešto veliko od svog života, nešto što će ceo kosmos da osvetli. Samo što još nisam znao kako. Možda sam želeo previše a činio premalo, ali nisam odustajao.

Pivo je bilo odvratno, pa sam ustao čim sam ga popio. Bukovski je preporučio da kad god nam dođe da se ubijemo odemo da gledamo patke. Kaže da to opušta živce i pomaže. Ali gde ja da nađem patke u Beogradu?

Prilično prazan i tmuran, ustao sam, zgužvao sam limenku, bacio je u kantu i bez cilja krenuo ka centru grada.

Kosmos, ovaj iznad nas

— Autor srpskisamoubica @ 22:30
Žena i ja sedimo na terasi. Oboje pušimo, Gledamo u ružnu, jeftinu, novu zgradu. Nekada te zgrade nije bilo i gledali smo u horizont. Često bi gledali izlazak Sunca, kada bi ostali budni duboko u noć i plitko ujutro. Možda je ne bih ni osvojio da nisam imao tu terasu sa pogledom u jutarnji raj.

Sada gledamo u izgubljeni raj. Ali još uvek imamo cigarete. Nekad i viski. Život je sasvim dobar kada pogledaš. Biti srećan je vrlo lako. No, to ne možeš nikome da objasniš. Ili znaš ili ne znaš. Ili osećaš to ili ne.

Rano poslepodne. Deca se igraju u parku, još ih nema puno. Roditelji su tamo negde, u nekoj mašini za mlevenje duša.


-Šta misliš, da li smo sami u kosmosu?

Obično bi pričali o takvim bitnim stvarima, umetnosti, nauci, nebu...

-Pa... ako i ima tamo nekoga, verovatno nam se smeje po ceo dan. Ne nama, ali ljudskoj rasi.
-Možda se smeju i nama.
-Možda, i mi smo smešni sa ovim cigaretama i dimom koji si diže iz naših usta.
-Ljudski rod je šljam!
-Ljudski rod je glavobolja kosmosa!

Naravno, komšije su uživale da slušaju šta pričamo i da posle prepričavaju. Jadnici, njihovi životi su bili tako prazni! Nisu mogli da vide dalje od svog praga, televizije i magične linije kuća-posao koja ih je držala i nije puštala.
Svi su mislili da smo malo ludi. U stvari, mi smo mislili da oni misle da smo malo ludi, a oni su verovatno mislili da smo puno ludi. Sve je stvar ukusa, i pogleda na svet.

-Da li će ikada da nam se jave?

To moja žena pita. Ne misli na komšije, misli na ta nepoznata bića iz kosmosa. Meni je lako da razmišljam o tome, jer mi se crna čokolada topi u ustima, dok je zalivam vrelom kafom. Iz sobe se čuje John Coltrane - My favorite things. Sve ove male stvari bile su istina moje omiljene stvari, i činile su da sve te druge velike stvari koje su se dešavale dole ispod naše terase, na ulicama i našim životima izgledaju podnošljivo. Srbija u kojoj smo odrastali bilo je tužno i teskobno mesto, ali nije li uvek takav život na Zemlji, bez obzira gde i kada?

-Možda nam se jave...
-Šta će da nam kažu?
-Reći će nam... pa ne znam, baš ne znam šta bi nam rekli. Možda samo da nastavimo šou, da oni gore uživaju gledajući. Sigurno da nema ništa ovako uzbudljivo i zabavno u kosmosu. Nije kao da je zabavno gledati kako se na Marsu ceo dan ništa ne pomera na onoj hladnoći. Mi smo ti, kad pogledaš, klovnovi kosmosa!
 -Nije to laka uloga...
-Nama je lako ovde na terasi.
-Da, život je dobar.

Neko dete je urlalo dole ispod.

-Možda smo mi greška u kosmosu?

To se ja pitam naglas.

-Pa... kosmos je dovoljno veliki da sebi dozvoli neke greške.
-I šta ćemo sad?

Pita moja žena i gleda me značajno. Gasim cigaretu i pogledam ka ružnoj zgradi.

-A da skuvaš još jednu kafu?

Pisanje pomaže, zar ne?

— Autor srpskisamoubica @ 17:20
Isto tako, želeo bih da motivišem ljude da i oni počnu da pišu. Istina, ja ne mislim da će to dati neki kvalitet, nije to razlog. Ja mislim da je oko 99% onoga što ljudi pišu totalno đubre. Nemojte me pogrešno shvatiti, i sebe ubrajam u tih 99%.

Ipak, pisanje je odličan ventil. Na neka pisma gde su mu fanovi hvalili njegova dela i rekli mu da im je pomoglo da prežive, Bukovski odgovara da mu je drago, ali da je on pisao jer je to njemu pomoglo da preživi i pregura teške dane, i naravno da mu je drago ako to može sada da uradi još za nekoga. Dakle, poenta je u tome da PISANJE POMAŽE. Meni kao introvertnoj osobi pisanje i najbolji ventil, ali mislim da bi svakom prijalo, treba samo razviti naviku. Početak je težak, kao i svaki, ali posle ide lakše. Mislim da je sada tako nešto potrebno više nego ikada jer se ljudi sve manje druže i sve se više povlače u svoje domove gde su okruženi tehnologijom koja ih sve više udaljava od sebe i društva.

Treba pisati zato što pomaže.

Treba i objavljivati jer još više pomaže kada vidite da postoji još neko tamo ko će čuti vaš glas(možda vapaj!) i reagovati. Pokazaće vam da niste sami. Pokazaće vam drugi ljudi cene vaš trud. U krajnjem slučaju, možda će vam ukazati da imate dara za pisanje, mada je to najmanje bitno. Bitnije je izraziti se, napisati svoj bol, i on će time oslabiti, vremenom možda i nestati. Bitno je sagledati svoj problem, a svaki problem kada se osvetli postaje drugačiji, i shvatite da nije sve tako strašno kao što vam je u prvom trenutku izgledalo.

Kaže Valjarević za pisanje blogova: "Mislim da se tu ljudi oduševljavaju time da mogu celom svetu da saopšte šta misle, ali u stvari ,ajde se potrudi i  reci nešto što stvarno treba da kažeš."

To je bitno. Budi originalan!

Pišite! Čuda ne dešavaju preko noći, ali se dešavaju strpljenjem i upornošću. Ja to znam, gledao sam sebe godinama.

Čuva blog pisca svog!

U to ime,

Živeli!

-14: Čačkam nos

— Autor srpskisamoubica @ 21:24

Priznajem, radim to. Nisam od onih koji to kriju.

Mada, sama činjenica da o tome pišem znači da nemam inspiracija, a možda ni talenta za ozbiljno i kvalitetno pisanje.

Ali Harms kaže:

"Dosta je bilo lenčarenja i nerada! Svakoga dana ima da otvaraš ovu svesku i da ispisuješ najmanje pola stranice. A ako nemaš šta da pišeš, onda po savetu Gogolja zapiši barem to da ti se danas ništa ne piše. Piši uvek zanimljivo i na pisanje gledaj  kao na praznik."

Dakle, slušam Harmsa.

Eto, nekoliko redova.

Bitan je kontinuitet. Kao trening.

P.S.Čačkam i kosu, imam perut.


-15: Samo jedna misao za danas

— Autor srpskisamoubica @ 21:23
Nisu vremena teška, nego smo mi slaboga duha.

-16.-ti dan: Kiša

— Autor srpskisamoubica @ 21:18

Mladi čovek sedi i puši cigaretu. Gleda kroz prozor. Napolju pada kiša. Čuje se avion kako proleće iznad. Muzika koju sluša je kao i vreme: tiha, svečana i tužna.

Mladi čovek želi da napiše jednu kratku priču koja će biti zaista dobra. Za sada ne zna koja će biti tema. Ali on zna; ta priča će ga naći i on će je napisati.



Telefonofobija

— Autor srpskisamoubica @ 19:15

Na znam tačno kada sam razvio tu fobiju, ali čini mi se da je zauvek bila tu. Naime, mislim da ta fobija ni ne postoji u udžbenicima medicine. To me i teši, konačno ću ostaviti nekakav trag na ovoj planeti. Recimo, De Selbijev sindrom!

Radi se o ovome. Imam veliki problem sa pričanjem telefonom, bilo mobilnim ili fiksnim. Ili je bolje reći da nemam problem, pošto ih gotovo ni ne koristim. Ne znam tačno šta je tu problem, možda to što ne mogu da gledam u sagovornika. Ne vidim gestikulaciju, mimiku... Dakle, ukoliko moram nekoga da zovem imam veliku tremu, baš kao pred bitan ispit. Glas mi podrhtava, pomalo gubim dah, a srce ubrzano lupa. Ruke su mi ledene. Kada počnem razgovor počinjem i da se znojim. Dok pričam šetam se od jednog kraja sobe do drugog. Ako je razgovor duži, verovatno pređem i par kilometara! Naravno, sve to gledam da izbegnem. Recimo, ako mi treba neka informacija iz neke agencije, radnje ili servisa radije ću da odem na drugi kraj grada, nego da pozovem telefonom. Često mi se desi, kad tako odem negde, da mi kažu: ''Pa mogli ste telefonom da nas pozovete, niste morali da dolazite!'' Onda ja slažem da sam baš tu prolazio. 

Telefonska sekretarica, naravno, meni je mnogo pomogla i na tom sam izumu zaista zahvalan čovečanstvu. Pre toga njenog dolaska moram sam da strepim ko zove i kakvog će karaktera da bude razgovor. Tada još nije bilo ni indentifikacije, da vas podsetim. Ovako je lakše sa sekretaricom. Nekad se čak i javim, kada sam mentalno spreman i shvatim da mogu da pričam sa osobom koja se predstavila na sekretaricom. Naravno, takve situacije su retke.

Mobilni nisam imao dugo godina, štaviše, bio sam veliki pobornik njihovog nekorišćenja. Ipak, kada sam se zaljubio u jednu Riječanku, morao sam da ga nabavim, jer je SMS bio najlakši način komunikacije. (Fejsbuk sam takođe otvorio zbog jedne ljubavi). Naravno, ljudi se ljute što ne odgovaram danima na pozive (SMS mi nije problem). Niko ne razume moje stanje. Generacijama posle mene će biti lakše, jer će moći prosto da odgovore da je u pitanju De Selbijev sindrom, i ljudi će ih razumeti, kao što razumeju čoveka koji se plaši zatvorenog prostora.

Ipak, danas sam uspeo ono što mesecima odlažem; da pozovem agenta za neki posao koji čekam. Kod njega, na žalost, ne može da se ode, jer je retko u kancelariji. Gutao sam gnedle pre neko što sam pozvao, ali sam znao da sada moram i da ne mogu više da odlažem. Skupio sam snage i uradio to hrabro!

Ali đubre se nije javilo...


Novi početak

— Autor srpskisamoubica @ 14:00

Sećam se da sam nekad bio srećan. To je bilo davno, doduše. Toliko davno da se čini kao da je to bio neki drugi život.

Na radiju je glupa muzika, ali ne mogu da uhvatim ni jednu bolju stanicu.

Ne znam ni o čemu da pišem, ali i to će doći, bitno je da sam ovde.

Moj drugar je juče rekao da se ceo život neprestano menjamo i da je to bitan proces. Da je najteže pobediti sebe ali da je to najbitnije.

Svaki početak je težak! Međutim, novi početak je izgleda još teži. Tu mislim na stvari koje si već započeo ali si stao. Sigurno, lakše je time što znaš da možeš da počneš, ali isto tako te još više prati to spoznaja da si ipak pao i da nisi uspeo da izguraš ono što si započeo. Naravno, krenuću opet, ali ništa ne može da mi garantuje da neću opet pasti. Štaviše, vrlo verovatno da opet neću uspeti. Nije to obeshrabrenost, to je čista statistika. 

ali...

''If you're going to try, go all the way. Otherwise don't even start. This could mean losing girlfriends, wives, relatives, jobs, and maybe your mind. It could mean not eating for three or four days. It could mean freezing on a park bench. It could mean jail. It could mean derision. It could mean mockery, isolation. Isolation is the gift. All the others are a test of your endurance. Of how much you really want to do it. And you'll do it, despite rejection in the worst odds. And it will be better than anything else you can imagine. If you're going to try, go all the way. There is no other feeling like that. You will be alone with the gods. And the nights will flame with fire. You will ride life straight to perfect laughter. It's the only good fight there is. '' (Charles Bukowski)


Čovek sa biroa

— Autor srpskisamoubica @ 21:12
Odlazak na biro. Tradicija i nužnost. Skoro svečanost u životu u životu jednog nezaposlenog. Doduše, ni jedan nezaposleni ne voli tu neophodnost, ali to povlači bar neku akciju. Pokucao sam na vrata i ušao. Moj čovek me je pogledao iznad naočara. Klimnuo je glavom nezainteresovano i rekao mi da sednem. Ovaj put se ništa spektakularno nije desilo. Overio mi je sve papire.

Na kraju me je pitao:
-Šta ćemo dalje?
Rešio sam da ga uklonim. Da ga ubijem ako hoćete. Naravno, bez krvi i oružja. Jednostavno, mojom tastaturom.
-Nema dalje, kratko odgovorih.
-Kako nema dalje?, pitao je lenjo, gledajući u papire i u kompjuter.
-Lepo, nema dalje, rešio sam da vi nestanete iz moga dela.
-Da li ćete mi i ovaj put pričati neke bajke kao i obično? Šta ste ovaj put smislili, pogledao me je kratko.
-Upravo se o tome i radi. Ovaj put neče biti nikakvih bajki, moraću da vas suočim sa stvarnom situacijom. A to baš proizliazi iz toga što nisam ništa smislio za ovo naše viđenje. Niste mi više inspirativni.
-Ne znam o čemu pričate.
Morao sam da saspem istinu u lice. Znao sam da će to biti bolno.
-Vi ne postojite stvarno. Vi ste izmišljeni lik. Služite za ismevanje i porugu čitaocima mojih kratkih priča, uglavnom na blogu.
-A je li? Ovaj put stvarno imate nešto novo.
Skinuo je naočare i pogledao me značajno.
-Vidim da mi ne verujete. Navešću vam jedan primer. Probajte da kažete nešto svoje, nešto što ste potpuno sami smislili. Bilo šta. A ja neću smisliti narednu rečenicu za vas. Dakle, da vidimo da li vi imate svoju svest, ili ste deo moje mašte.
Naravno, ništa nije mogao da kaže. Bez mene on je bio samo marioneta. U trenutku je počeo da sve shvata. Počeo je da se znoji i labavi kravatu.
-Ali, to ne može biti.
-O da, može.
Lupio je šakom u sto.
-Ali evo, lupio sam šakom o sto. To sam sam uradio.
-Netačno. Sve sam ja smislio kao vašu reakciju. Takođe, i taj znoj koji vam curka, a ti besmisleni pokreti sa kravatom.
-Ah, ah... ponavljao je.
-Nemojte se ljutiti. Nekome je život majka a nekome maćeha. Vama nije ni jedno ni drugo. Vi ste jednostavno izmišljeni. Da sam zaposlen u bacni, ili da sam advokat, bilo šta drugo a da nisam pisac, vi ne bi ste ni postojali. Stvari su jasne.
-Da li ima nade da ostanem u životu?
-Ne baš. Jedino, ako bih ja postao šizofreničar i počeo da živim u vašem svetu.
-Pa je l' ima šanse?
-Šta?
-To, da postanete šizofreničar?
-Teško, ja imam bujnu maštu, ali ipak znam da razdvojim realnost od fikcije.
-Vi ste onda Bog.
-A ne. To je pogrešna pretpostavka. Da sam ja Bog, vi bi postojali kao čovek od krvi i mesa. Uostalom, Bog je jedan za one koji veruju. A vi ste samo jedan običan lik u mojim kratkim pričama.
Ćutao je i gledao u pod.
-Šta ćemo sada?
-Ništa posebno. Završiću ovu priču uskoro i vi se više nećete pojavljivati. Možda imate pravo na poslednju želju. To ću vam dozvoliti da sami smislite. Toliko ste ipak zaslužili. Proveli smo neke lepe trenutke nas dvojica. Dakle, samo zamislite u vašoj glavi i želja će vam biti odmah ispunjena.
Već u sledećem trenutku on je bio na meni. Njegovi mesnati prsti stezali su me oko vrata. Gubio sam dah. Radnici u svim državnim ustanovama uvek su bili lukavi. Umeli su da prevare sistem. Da pronađu rupu u zakonu. Ali, ovo nisam očekivao od njega. Na svu sreću, vrata od kancelarije su bila otvorena i neko od njegovih kolega je video. Ubrzo, nekoliko ljudi ga je držalo u uglu sobu, dok sam ja dolazio sebi.
-Ne, pustite me, kako ne razumete, niko od nas ne postoji, svi smo mi samo epizodne uloge u njegovoj glavi. Moramo ga ubiti, kako vam nije jasno!
Prirodno, zvučao je kao ludak. To nije moglo tek tako da se izgovara. Ubrzo su ga odvezla kola hitne pomoći.

Čovek sa biroa je otišao da se nikada ne vrati.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13  Sledeći»

Powered by blog.rs