dnevnik srpskog samoubice

  Bogatstvo i siromaštvo imaju zajedničko prokletstvo da učine čoveka robom. (Graf) 

  Ljudi koji poseduju samo spoljna dobra, postaju oholi i bezobzirni. Nije lako bez potpune moralne izgrađenosti podnositi spoljne darove, razumno i uravnoteženo. (Aristotel)

  Bogatstvo čoveka meri se onim za čim ne žudi. (Gandi) 

  Posle plime bogaćenja. dolazi oseka morala. (Vladimir Bulatović) 

  Ljudi više klase otvrdnuli su na potrebe i na nevolje čovečanstva kao i lekari na bolove svojih pacijenata. (Česterfild) 

  Bogatstvo je kao morska voda: što više piješ, sve si žedniji. (Šopenhauer)

  Bogataši su šljam zemlje u svakoj državi. (Česterfild)

  Bog slabo mari za bogatstvo kad dopušta da rđe i glupaci postanu bogati. (Šiler)

  Kao što teška odeća smeta pri kretanju tela, tako i bogatstvo smeta kretanju duše. (Indijski mislilac)

Zvali su me Smrda. Ne znam zašto. Nikada nisam razmišljao o tome. Ne mogu ni da se setim kako mi je bilo pravo ime i prezime. Nadimak su mi dali još dok sam bio mali. Nije mi dopao ali je išao uz mene. Sada ne mogu samoga sebe da zamislim drugačije nego kao Smrdu.

Bio sam sićušan i uvek su me mučili sva deca iz kraja. Pitali bi me:
-Hoćeš da te zovemo Smrda ili da ti lupamo čvrge?
Izabrao bih prvo, ali bi mi oni opet lupali čvrge. Nije bilo pravde za mene. Život mi nije obećavao mnogo.
 
Veliki problem je nastao kada sam vadio ličnu kartu. To je bilo ovako:
-Niste naveli ime i prezime.
-Pa... napisao sam tu. Smrda.
-Smrda?
-Pa, da. Smrda, to je to.
-Ma dečko, bre, moraš puno ime i prezime da mi napišeš.
-Nemam.
-Mora da imaš ime i prezime, to svi imaju.
-Možda sam i imao ali se ne sećam.
Policajac se već hvatao za glavu. Na kraju mi je rekao da odem kući i pitam roditelje.

Otišao sam kući i pitao mamu i tatu. Tata je pio pivo. Gledao je u mehuriće kako se penju ka vrhu čaše. Voleo je to. To ga je valjda opuštalo. Majka se držala za glavu kao i obično. Nisu mi mnogo pomogli.

Rođen u siromašnoj porodici. Često nismo imali dovoljno da jedemo. Tata je bio elokventan čovek. Lepo je govorio, nema šta. Šteta što to nije imao ko da sluša. Uglavnom je imao najdivnije besede kada je bio sam i pijan. Mama je govorila da je on najveća budala koga je ikada upoznala. Mama je bila precizna u rečima.

Sa mnom nisu mnogo pričali. Često nisu ni primećivali da sam tu. To mi je davalo slobodu. Mogao sam da radim šta kod sam hteo. Nisam morao da jedem na vreme i radim domaće zadatke. Išao sam u šumu i pričao sa drvećem, pticama i zečevima. Sa zečevima je, doduše bilo najteže, uvek bi mi pobegli pre nego što sam uspeo da im objasnim sve. U drveću sam pronalazio pouzdanog prijatelja i vernog slušaoca.

Jedna igra mi je bila omiljena. To je sa ’’čiča glišom’’. To je ona stvar, muška, da vam već ne objašnjavam. Moji drugari imali su autiće i razne druge igračke, ali ne i ja. Ja sam vozio ’’čiča glišu napred nazad, što brže bilo bi mi lepše. Na kraju bi tek bilo lepo. Rekao sam mami i tati za moju igru. Tata je podrignuo, a mama mi je lupila šamar. Ni sam ne znam zašto.

Već sam bio veliki kada je, jednog dana, pala je zvezda sa neba i pogodila me u glavu. Zvezda mi je rekla da ću živeti još dve godine. Samo sam se nasmejao. Samo astrolozi veruju u zvezde. Ja ne. Ja sam samo verovao u krov nad glavom i pun stomak. To su bili moji Bogovi.

Nasledio sam od oca talenat za besedništvo. Bilo je divno čuti me! Avaj, sudbina je tako htela da i ja svoju inspiraciju crpim samo kada nema nikoga oko mene. Alkohol se podrazumevao, bez njega život nije imao boje. Tako sam jedan dan sam išao ulicom i objašnjavao sebi novo viđenje Pitagorine teoreme. Divna beseda, šteta što niste bili tu da čujete. Jedan kamion me je razumeo, video sam kako me lepo sluša dok mi se približavao, baš kao nekad drveće. Ali nije me razumeo, nego me zgazio.

To je bilo dve godine nakon što mi se zvezda javila.

Nema više Smrde.

To je bio dan za biro. To nije običan dan. Ustao sam u rano jutro, već negde oko 12.30, stigao samo da se umijem i obučen i onako nerazbuđen pojurio u vrli, novi dan.

Sada ga zovu Zavod za zapošljavanje, ali to ime mi zvuči nekako hladno, previše zvanično. Kada kažem biro, znam da je to-to, mesto gde godina odlazim ni sam više ne znajući zašto. Možda samo da im javim da sam živ. Tu sam, dobro sam. Jeste našli posao? Pa, ne bih bio ovde da jesam, zar ne, hehe? Naravno, naravno, hehe, do sledećeg viđenja.

Ušao sam kod svog čoveka. Dao sam sve od sebe da izgledam noramalno, ali ne znam koliko mi je išlo. Sačekao me je sa standardnom rečenicom:
-Kasnite.
-TO možda tako izgleda, ali verujte mi da ste imali sreće! Ovo je i odlično, inače kasnim mnogo više! Samo akademskih 15.
-I više. Zakasnili ste 18.
-Da, dobro, zanemarljivih akademskih 15, plus još nekoliko zanemarljivih minuta.

Ta stvar sa kašnjenjima je čisto patološka. Dakle, kao neka bolest. Da li bi vi osudili čoveka koji ima astmu. Ne bi. Pa zašto onda jadnog čoveka koji kasni? Od svih patologija mene je jednostavno ta strefila. Možda bih više voleo da sam patološki lažov. Nekako je kreativnije. Bilo bi lepo kada bi pronašli pilule za tu bolest. Lepo popiješ ujutro jednu i ceo dan stižeš na vreme. Rokneš dve i stižeš čak i pre vremena.

Gledao me je tupo. Kada bih bio na nekim bitnim razgovorima, uvek bi mi za oko zapala neka nebtina sitnica i terala me da razmišljam o njoj. Ovoga puta to je bio prozor koji nije najbolje prijanjao. Lepo se videlo kako nije najbolje nalego. To me je zabrinulo! Šta ako padne? Znao sam da se to neće desiti, ali mi to nije davalo mira. Prokleti prozor. Da, ništa od normalnosti danas.

Rešio sam da progovorim:
-Vidite, možda ja i ne bih kasnio da vi nemate ove termine, koje poštenog, nezaposlenog čoveka teraju da se diže od sabajle!
-Sada je 13,45.
-Da, cik zore za mene, verujte mi! Remetite mi moj bioritam. Nezaposlen čovek nema potrebu da se diže pre podne. U suštini, nema potrebu ni posle podne, ali u jednom trenutku i krevet dosadi. Mene ste vi sada naveli da se suočim sa dnevnim gužvama, sa svim tim neptrebnim stvarima koje nezaposlenog čoveka dovode u agoniju.
Ja kad se probudim oko 15h, ja bar još 2-3 sata ostajem nerazbuđen, da bih što više odlagao trenutak kada ču postati potpuno svestan mizerije sopstvenog života. Posle se koriste drugi mehanizmi bekstva od realnosti, ali je ovaj prvi najbitniji. Tako da bih vam ja preporučio da pomerite svoje radno vreme na 16h-22h. Što se mene tiče, mogli bi čak da se viđamo i u trećoj smeni, kada me već jeftino pivo uhvati, tada bi razgovor bio najopušteniji.

Nije znao šta da mi kaže. Objektivno, bio sam u pravu.
-Sedite.

Počeo je da pregleda moje podatke. Imao je tu čudnu naviku da gura u usta onaj držač za naočare, sa strane, što stoji kod ušiju. To me je fasciniralo! Zašto je to radio, uvek sam se pitao. Nisam to nikada probao i neću, ali me je strašno zanimalo. Mislim, ne bi to sigurno radio da to nema neku draž, ne bio onako zadovoljno žmirkao okicama. Možda je imalo ukus euro-krema. Možda je to znak da je latentni homoseksualac, ili da je u prošlom životu bio crv. Misli su furale kroz moju glavu. Niti jedna normalna.

-Da li ste razmišljali o svojoj budućnosti?, počeo je on.
Sada bi ja trebao opet da ga lažem kako mislim da se uskoro zaposlim ili upišem neku višu školu. Nisam  imao strpljenja ovaj put.
-Pa, jesam,
-I?
-Razmišljao sam da se obesim! Ili da skočim sa terase. Mislim da bi to bilo u redu. Da skratim muke.
-Šalite se?
-Ne, realno gledajući moju perspektivu, tu ne može ništa briljantno da se desi, ta stvar sa samoubistvom bi bila odgovarajuća. Ta eutanazija, ni to nije loše.

Nije bio mnogo iznenađen. Davno je navikao na mene.
-Već skoro deset godina vi dolazite kod mene, i nemate ni jedan dan radnog staža. Šta je bilo sa svim onim preporukama što sam vam davao.
-Znate kako, svi ti poslovi nisu bili za mene. Pogledajte moje prste. To su prsti jednog pijaniste, a ne nekog tamo računovođe. Ali mislim da ću ovaj put biti uspešan. Imam neki osečaj da će ta preporuka koju mi date danas, biti ona dobitna. Čak mi je i horoskop dobar.

Naravno, lagao sam kao pas, samo mi je trebao izgovor da mi da još jednu preporuku i produži moje mizerne benificije koje imam sa biroa pa da se vratim kući u krevet.

Počeo je da piše novu preporuku. Naočare više nisu bile u ustima.
-Jeste posećivali Sajmove zapošljavanja?
-Jesam. Prvi put je bilo korektno, posla za mene nije bilo ali je bilo kolača, i one sve devojke što su stajale na štandovima bile su jako prijatne. Drugi put već nije bilo kolača, a ni hostese nisu bile nešto. Onda sam odustao.
-Vi ste zaista fenomen. Vama ništa ne odgovara. Šta bi ste vi hteli da radite u životu, šta da vam tražimo?

Ovo da sam fenomen, to mi se dopalo. Rešio sam da mu se otvorim.
-Vidite, uvek sam hteo da kontrolor leta. Ili astronaut. Uglavnom, nešto vezano za letenje. Ako bude neki probni spejs-šatl, slobodno me prijavite za to. Eto, tu sebe mogu da vidim.
-Nemoguće da za sve ove godine ništa niste radili.
-Dosta dugo več se bavim pisanjem.
-Pisanjem?, izgledao je zainteresovano.
-Da.
-A o čemu pišete.
-Recimo o ovom našem razgovoru, o tome ću da da pišem.
-Zaista?, sad sam ga tek bocnuo.
-Da, pisaću i o vama. Zahvaljujući meni postaćete slavni!
-Imate bujnu maštu.
-Nema to veze sa maštom, samo je pitanje dana kada će svet da prepozna kakvog je genija dobio u meni.
-Da li ste uzeli u obzir da odete da poprilčate sa nekim psihijatrom?
-Ih, čuj uzeo u obzir. Pa, ja se godinama viđam sa njima.
-Šta vam kažu?
-Kažu mi da treba da nađem posao. Onda ja dođem kod vas. A vi bi mene opet kod njih. A da se ja malo ubijem, pa da vas svih rešim muke.

Pogledao je na sat. Već je bilo prošlo dva.
-No, dobro, napisaću vam preporuku za posao i produžiću vam ove kartone.

Brzo smo bili gotovi. Prava stvar u državnoj ustanovi  je doći pre kraj radnog vremena. Sve će da urade, samo da odu kući. Iskustvo. Dao mi je papire i još jednom me pogledao sa nepoverenjem. Ipak je bio zadovoljan ovaj put, nisam napravio nikakav ekces. Prošli put sam mu izmastio ruke od bureka. Šta ću, morao sa da ga jedem u autobusu, strašno sam kasnio, nisam stigao ni jogurt da popijem. A ni ruke da operem. A on mi pružio ruku kad sam ušao. Big mistake.

Obratio sam paznju i prozor je još stajao na svome mestu. To je bilo najbitnije. Sve je u redu u ovom kosmosu.

Izašao sam napolje a kiša je padala. Bacio sam preporuku u kantu i krenuo da gazim kroz bare.

-Od deset izuma, devet je plod lenjosti. (Filip Saunders)

-Problem stvaranja je, u suštini, problem koncentracije. (Spenser)

-U odnosu na njihove životne sisteme, mnogi stvaraoci su kao čovek koji je sagradio ogroman dvorac, a živi u klimavoj kućici. (Kjerkegor)

-Onome ko zna da čeka, vreme otvara sva vrata. (Kineska poslovica)

-Želiš li stvoriti nešto veliko, uloži u to sav svoj život. (Platen)

-Svaki stvaralac je rob svog dela. (Momčilo Nastasijević)

Hm, bilo bi previše preteciozno kada bih rekao da sam ja uspeo da ostanem slobodan, da me ništa od spomenutog u prošlom članku nije dotaklo.

Ali da, jesam uvek birao drugačije puteve nego široki puk, jesam se uvek borio za svoje vreme i svoj mir. Nogama i rukama koprcao sam se za svoju slobodu.

Uspeo sam samo toliko da bi mogao da je moj život ostao uvek otvoren za sve moje snove. Kada god bih osetio da me nešto guši, ustajao sam i lupao šakom od sto. To su mogli biti poslovi, škole, ljudi, devojke, klubovi, razne akcije...
A šta sve bi to praktično značilo? Rano sam shvatio besmislenu igru u koju smo uvučeni od samog početka našeg života. Školski sistem u Srbiji bio je ogroman napor za mene. Recimo, bio sam odličan, nisam imao problem sa učenjem, ali čim sam završio srednju školu sve drugo me je više zanimalo nego fakultet. Iako su me svi videli tamo, nisam to želeo, da svoj život opteretim knjigama koje nemaju veze sa stvarnošću i profesora koji su tu da ispljunu neko tamo sažvakano znanje, da me ubace u njihovu matricu. Mogao bih još dosta da kritikujem obrazovni sistem u Srbiji, čak i da citiram literaturu, ali završiću ovde. Jednostavno mi ispiranje mozga, upućivanje i nametanje autoriteta nije trebalo.

Svoju urođenu studioznost jedino nisam upotrebljavao za studiranje. Nisam odustao od knjiga, ne, ali sam bio sam svoj dekan.

Imao sam ponude da se zaposlim u banci (naravno preko veze) ali sam to odbio bez puno razmišljanja. To bi značilo da bi taj posao možda radio do penzije. To bi značilo da sam se zacementirao. Odbio sam da upadnem u takve zamke.
Hodao sam puno, putovao, radio neobične stvari i rušio granice. To je bila moja visoka škola. Diplome nema, sem one koje nosim u srcu. Klonio sam se vesti, televizije, društveno-političkih pokreta i narodnih zabava. Nikada mi nije bilo dosadno.
To je to. Ima još puno primera, ali to je suština. Radio sam onoliko koliko da zadovoljim svoje osnovne potrebe i ponekad malo luksuza.

Naravno, sve to je uvek bio mač sa dve oštrice. Često pomišljam da sam možda napravio pogrešne izbore, to mi se često dešava kada naiđem na poraze, na depresivne faze, kada dođem do prepreka koje mi na daju dalje. Kada dam auto-gol. Put kojim se ređe ide često dovodi u daleka polja gde nema drugih. Ali teram dalje.

Bar znam da sam napravio svoje izbore.
Znam da sam disao punim plućima.
Znam da sam jeo plodove života koji drugi ne mogu ni da zamisle.
Znam da nisam propustio svoj zov ka slobodi.

Nisam se prepustio kolotečini. Ne.

Evo i jednog citata Knuta Hamsuna na tu temu:

''Sasvim tačno, ne držim se šablona. Zadovoljan sam jednim obrokom na dan, a posle toga se gostim sunčevim sjajem. Zašto bismo uopšte morali da postanemo nešto? To postaju svi drugi, ali nisu zbog toga srećni. Oni su se namučili dok su uspeli, ali izgube svoj mir, njihov živci su istrošeni, neki piju da bi izdržali, ali postaju samo još gori; stalno moraju da idu na visokim štiklama, a ja živim u nekoj baraci i duboko ih žalim.''

Sedeo sam tako danas na jednoj poljani u sred Beograda, na jednom kamenu i pušio cigaretu. Gledao sam ka nebu i video sve te ptice iznad mene kako svečano i lepršavo krivudaju tamo gore. Nije bilo ništa spektakularno u tom prizoru ali je ipak bio čudesan na neki način.

Pomislio na sve te jadne ljude koje nikada neće videti svu tu slobodu kojom ja živim, a koja je tu na dohvat ruke. Većina ljudi je pojedena od mašinerije koja je spremna za njih. Prvo guranje za dobre ocene u osnovnoj školi pa onda, kao, dobra srednja škola, onda počinje laktanje za fakultet. E onda samo razmišljaju kako da daju ispite i ''eh kada završim fakultet''. Onda im se i ta želja ispuni i onda traje duža ili kraća zabrinutost da li će naći dobar posao. Onda kao odahnu kad nađu posao i rade nešto što misle da ima smisla a sistem je napravljen da melje i ubija sve samo da bi nekolicina na vrhu imala za sanjani život. Dok dođu do penzije i ''zasluženog odmora'', dok počnu da shvataju da su uhvaćeni u mašinu kao i svi drugi, sistem je već iscedio svaki komadić smisla iz njih.

Kada pomislim koliko je takvih ljudi onda me ne čudi što biju svoju decu, što ne govore sa roditeljima, što skaču sa mostova, što idu na utakmice da bi nekoga ubili, što glasaju za naciste, što gledaju telvizijski program koji je napravljen za mentalno retardirane ljude itd. Progutali su udicu koja im je spremljena i čvrsto su zagrizl!!!

Ni jednog trenutka nisu pomisli da od života mogu da dobiju mnogo više od života! Bukovski je to lepo objasnio: ''... kada smrt konačno dođe, neće imati ništa da uzme''. Da, verovatno proćerdaju i poslednji atom duše svojim glupim navikama...

Zaista, kakve li oni užasne živote vode?

Pakao i raj se tako često smenjuju i to mi je često veoma čudno. Sigurno je da ja vodim drugačiji život i da viđam stvari koje drugima promiču ali to opet nije odgovor...

Recimo danas... bio sam užasno lošeg raspoloženja (a takvo raspoloženje traje već neko vreme kod mene i trajaće sigurno još dugo zato što ne mogu da se uklopim niti snađem u svemu tome što me okružuje, svi ti ljudi i njihovi prohtevi... i ja koji se ne pronalazim ni u jednom od ponuđenih filmova) da, bio sam lošeg raspoloženja zbog svega toga i baš sam bio mračan, ali onda sam doša kući i pustio Stacey Kent i sve to je nestalo, sve ovo mi je izgledalo kao najbolji od svih mogućih svetova. Zvuci njene muzike su me obuzeli i ispunili svaku rupu u mojoj istruliloj duši i obećali joj potpuni oporavak.

Sve to mi nije jasno... kao te smene sunca i kiše, ta brzina i sile koje deluju kroz nas. Ima taj divan film koji se zove ''Shine'' (Sjaj) o tom genijalnom pijanisti i on nekoliko puta izgovori za mene opet genijalnu rečenicu: '' Life is a mistery''.

Gledao sam danas u nebo i sve te oblake koji su nadletali nada mnom i još jednom sam video kako smo mali, a kako je to prostranstvo iznad nas ogromno i kako baš uopšte nismo toliko bitni u ovom kosmosu koliko mislimo i verujemo, a opet veoma smo gordi i verujemo da smo nešto posebno.

Sve mi je to deo neke velike slagalice koje nikada neću u potpunosti moći da sklopim a koja se zove život...

Kad je isključio TV već je bilo svanulo. Izašao je na terasu. Bilo je leto i sav život se budio. Ptice su radosno cvrkutale. Sve je počinjalo da sija. Gledao je Sunce kako se pomalja iza horizonta. Kao neka svečanost.

Ipak, do njega ništa nije dopiralo. Samo još jedna slika u klizanju sve niže i niže.

Nekada su ga ovakve scene ispunjavale. Jurcao je čitav život za uzbuđenjima. Nije se plašio avantura i izazova, uvek je bio tamo negde blizu ćupa koji je skrivala duga. Rušio je granice, i sve dalje išao u zabranjena polja. Davao je celog sebe i nije se štedeo.  Znao je za pobede i poraze, ali je bio sve bliži cilju. Sveti Gral nije izgledao tako daleko. Skoro da je bio na dohvat ruke.

I onda, kada se najmanje nadao, njegov svet je počeo da se ruši. Shvatio je da to što je gradio nije bila tvrđava koja počivala na čvrstim bedemima, nego samo jedna krhka kula od peska. Sve čemu se nadao, bili su samo snovi. Realnost je bila drugačija i nije imala milosti. Stajao je i gledao kako bajka u koju je verovao počinje polako da nestaje. Svest o tome da sanjarima nema mesta u ovom okrutnom svetu počela je da ga opkoljava. Onda su mu se opet javili glasovi drugih ljudi koji su mu na vreme savetovali da ide utabanim stazama, da put kojim on ide niko do sada nije išao. Sećao se vatre koja je u njemu plamtela kada je kretao tim putevima, goreći u želji da pokaže da on ume i može drugačije... Ali, sada je bio sam usred nekog nepoznatog polja i nije bilo puta nazad. Glasovi razuma su bili u pravu i on je bio izgubljen.

Tog jutra, kao i svakog drugog, to je bilo jasno. Nije čak upalio ni cigaretu, sve mu je bilo besmisleno. Bilo je kasno za kajanje, znao je to.

Ovaj dan nije bio njegov, prihvatio je taj poraz koji je bio svuda oko njega. Za koji trenutak će zaspati, ravnodušan prema svetu koji su gradili poslušni mediokriteti. Očajanje je bilo previše snažno da bi osetio bilo kakvu žal za propuštenim. Dok se oko njega budio život i sve obećavalo najbolje, njega nije bilo tu i on je polako tonuo u san, želeći da nestane zauvek...

Trebalo je da odem kod nekih svojih starijih rođaka, oni mi dođu nešto kao stric i strina, ali ne po direktnoj liniji. Nije da se viđamo često. Uglavnom po nekoj potrebi. Ne mogu da kažem , te posete mi nisu problem. Stari ljudi vole da pričaju. Ja nemam problem da slušam. Problem je onaj deo kada je treba da pričam.

Uglavnom, došao sam, zazvonio i ušao. Sačekao me sok i čokoladne bananice. Dobro, to je lepo. Uglavnom, stric se povukao negde u sobu, a strina je počela da me ispituje, dok sam žvakao bananicu. Sledio je moj standardni raport ko šta radi u porodici, naravno za ove sa kojima ona nije u kontaktu.

Onda sam ja došao na tapet:

-A ti, jel radiš?

-Pa ne radim sad, pišem.

-Pesnik, a? Pusti ti to, piši ti, ali moraš i da radiš.

Ne razumem zašto su ljudi pisanje uvek vezivali sa poezijom. Nisam hteo da ulazim u to.

-Pa ne mogu, probao sam, moram potpuno  da se posvetim pisanju.

-Pa od čega ćeš da živiš?

-Ne znam, nisam o tome razmišljao.

-Batali ti to. Nećeš se od pisanja 'leba najesti. Nađi ti lepo posao, pa da radiš i zarađuješ.

Nisam bio baš sjajan u debatama, valjda sam bio nesiguran. A možda je bila i u pravu. Uostalom, ima bar nekih 60 godina više od mene. Ali sledeći argument me je potpuno dotukao.

-Ma ko danas uopšte i čita, onako iskreno?!?

Stvarno, protiv toga se nije moglo. Obzirom da ona čita Pravdu i Kurir, prepostvaljam da tamo nemaju prikazi knjiga. Verovatno se i knjige ni ne spominju... To je relevantno isto koliko i saobraćajne gužve u Venecueli.

Baš u tom nekom trenutku dok smo ćutali, osetio sam da mi se nešto penje uz vrat. Počešao sam se i našao gusenicu. Verovatno mi se prilepila dok sam šetao po šumi. Strina se odmah uspaničila i počela da urla da je izbacim. Otvorio sam vrata i izneo gusenicu.

-Ubij je. Nemoj da je ostaviš živu, ima da se razmnože pa da ih ima svuda!!!

-Kako da se razmnože kada ima samo jedna... dobro, evo, ubiću je.

Naravno da nisam ubio gusenicu. Ubrzo sam otišao.

Da su Šekspir, Napoleon, Bil Gejts i ostali slušali svoje strine verovatno ne bi bili to što jesu. Pretencioznost i nadobudnost mi nisu bili strani.

Uveče dok sam se tuširao video sam da pauk vredno plete svoju mrežu. Sa njim sam se savršeno dobro razumeo.