dnevnik srpskog samoubice

Zvali su me Smrda. Ne znam zašto. Nikada nisam razmišljao o tome. Ne mogu ni da se setim kako mi je bilo pravo ime i prezime. Nadimak su mi dali još dok sam bio mali. Nije mi dopao ali je išao uz mene. Sada ne mogu samoga sebe da zamislim drugačije nego kao Smrdu.

Bio sam sićušan i uvek su me mučili sva deca iz kraja. Pitali bi me:
-Hoćeš da te zovemo Smrda ili da ti lupamo čvrge?
Izabrao bih prvo, ali bi mi oni opet lupali čvrge. Nije bilo pravde za mene. Život mi nije obećavao mnogo.
 
Veliki problem je nastao kada sam vadio ličnu kartu. To je bilo ovako:
-Niste naveli ime i prezime.
-Pa... napisao sam tu. Smrda.
-Smrda?
-Pa, da. Smrda, to je to.
-Ma dečko, bre, moraš puno ime i prezime da mi napišeš.
-Nemam.
-Mora da imaš ime i prezime, to svi imaju.
-Možda sam i imao ali se ne sećam.
Policajac se već hvatao za glavu. Na kraju mi je rekao da odem kući i pitam roditelje.

Otišao sam kući i pitao mamu i tatu. Tata je pio pivo. Gledao je u mehuriće kako se penju ka vrhu čaše. Voleo je to. To ga je valjda opuštalo. Majka se držala za glavu kao i obično. Nisu mi mnogo pomogli.

Rođen u siromašnoj porodici. Često nismo imali dovoljno da jedemo. Tata je bio elokventan čovek. Lepo je govorio, nema šta. Šteta što to nije imao ko da sluša. Uglavnom je imao najdivnije besede kada je bio sam i pijan. Mama je govorila da je on najveća budala koga je ikada upoznala. Mama je bila precizna u rečima.

Sa mnom nisu mnogo pričali. Često nisu ni primećivali da sam tu. To mi je davalo slobodu. Mogao sam da radim šta kod sam hteo. Nisam morao da jedem na vreme i radim domaće zadatke. Išao sam u šumu i pričao sa drvećem, pticama i zečevima. Sa zečevima je, doduše bilo najteže, uvek bi mi pobegli pre nego što sam uspeo da im objasnim sve. U drveću sam pronalazio pouzdanog prijatelja i vernog slušaoca.

Jedna igra mi je bila omiljena. To je sa ’’čiča glišom’’. To je ona stvar, muška, da vam već ne objašnjavam. Moji drugari imali su autiće i razne druge igračke, ali ne i ja. Ja sam vozio ’’čiča glišu napred nazad, što brže bilo bi mi lepše. Na kraju bi tek bilo lepo. Rekao sam mami i tati za moju igru. Tata je podrignuo, a mama mi je lupila šamar. Ni sam ne znam zašto.

Već sam bio veliki kada je, jednog dana, pala je zvezda sa neba i pogodila me u glavu. Zvezda mi je rekla da ću živeti još dve godine. Samo sam se nasmejao. Samo astrolozi veruju u zvezde. Ja ne. Ja sam samo verovao u krov nad glavom i pun stomak. To su bili moji Bogovi.

Nasledio sam od oca talenat za besedništvo. Bilo je divno čuti me! Avaj, sudbina je tako htela da i ja svoju inspiraciju crpim samo kada nema nikoga oko mene. Alkohol se podrazumevao, bez njega život nije imao boje. Tako sam jedan dan sam išao ulicom i objašnjavao sebi novo viđenje Pitagorine teoreme. Divna beseda, šteta što niste bili tu da čujete. Jedan kamion me je razumeo, video sam kako me lepo sluša dok mi se približavao, baš kao nekad drveće. Ali nije me razumeo, nego me zgazio.

To je bilo dve godine nakon što mi se zvezda javila.

Nema više Smrde.