Sloboda, za ovde ili poneti
Hm, bilo bi previše preteciozno kada bih rekao da sam ja uspeo da ostanem slobodan, da me ništa od spomenutog u prošlom članku nije dotaklo.
Ali da, jesam uvek birao drugačije puteve nego široki puk, jesam se uvek borio za svoje vreme i svoj mir. Nogama i rukama koprcao sam se za svoju slobodu.
Uspeo sam samo toliko da bi mogao da je moj život ostao uvek otvoren za sve moje snove. Kada god bih osetio da me nešto guši, ustajao sam i lupao šakom od sto. To su mogli biti poslovi, škole, ljudi, devojke, klubovi, razne akcije...
A šta sve bi to praktično značilo? Rano sam shvatio besmislenu igru u koju smo uvučeni od samog početka našeg života. Školski sistem u Srbiji bio je ogroman napor za mene. Recimo, bio sam odličan, nisam imao problem sa učenjem, ali čim sam završio srednju školu sve drugo me je više zanimalo nego fakultet. Iako su me svi videli tamo, nisam to želeo, da svoj život opteretim knjigama koje nemaju veze sa stvarnošću i profesora koji su tu da ispljunu neko tamo sažvakano znanje, da me ubace u njihovu matricu. Mogao bih još dosta da kritikujem obrazovni sistem u Srbiji, čak i da citiram literaturu, ali završiću ovde. Jednostavno mi ispiranje mozga, upućivanje i nametanje autoriteta nije trebalo.
Svoju urođenu studioznost jedino nisam upotrebljavao za studiranje. Nisam odustao od knjiga, ne, ali sam bio sam svoj dekan.
Imao sam ponude da se zaposlim u banci (naravno preko veze) ali sam to odbio bez puno razmišljanja. To bi značilo da bi taj posao možda radio do penzije. To bi značilo da sam se zacementirao. Odbio sam da upadnem u takve zamke.
Hodao sam puno, putovao, radio neobične stvari i rušio granice. To je bila moja visoka škola. Diplome nema, sem one koje nosim u srcu. Klonio sam se vesti, televizije, društveno-političkih pokreta i narodnih zabava. Nikada mi nije bilo dosadno.
To je to. Ima još puno primera, ali to je suština. Radio sam onoliko koliko da zadovoljim svoje osnovne potrebe i ponekad malo luksuza.
Naravno, sve to je uvek bio mač sa dve oštrice. Često pomišljam da sam možda napravio pogrešne izbore, to mi se često dešava kada naiđem na poraze, na depresivne faze, kada dođem do prepreka koje mi na daju dalje. Kada dam auto-gol. Put kojim se ređe ide često dovodi u daleka polja gde nema drugih. Ali teram dalje.
Bar znam da sam napravio svoje izbore.
Znam da sam disao punim plućima.
Znam da sam jeo plodove života koji drugi ne mogu ni da zamisle.
Znam da nisam propustio svoj zov ka slobodi.
Nisam se prepustio kolotečini. Ne.
Evo i jednog citata Knuta Hamsuna na tu temu:
''Sasvim tačno, ne držim se šablona. Zadovoljan sam jednim obrokom na dan, a posle toga se gostim sunčevim sjajem. Zašto bismo uopšte morali da postanemo nešto? To postaju svi drugi, ali nisu zbog toga srećni. Oni su se namučili dok su uspeli, ali izgube svoj mir, njihov živci su istrošeni, neki piju da bi izdržali, ali postaju samo još gori; stalno moraju da idu na visokim štiklama, a ja živim u nekoj baraci i duboko ih žalim.''
Ali da, jesam uvek birao drugačije puteve nego široki puk, jesam se uvek borio za svoje vreme i svoj mir. Nogama i rukama koprcao sam se za svoju slobodu.
Uspeo sam samo toliko da bi mogao da je moj život ostao uvek otvoren za sve moje snove. Kada god bih osetio da me nešto guši, ustajao sam i lupao šakom od sto. To su mogli biti poslovi, škole, ljudi, devojke, klubovi, razne akcije...
A šta sve bi to praktično značilo? Rano sam shvatio besmislenu igru u koju smo uvučeni od samog početka našeg života. Školski sistem u Srbiji bio je ogroman napor za mene. Recimo, bio sam odličan, nisam imao problem sa učenjem, ali čim sam završio srednju školu sve drugo me je više zanimalo nego fakultet. Iako su me svi videli tamo, nisam to želeo, da svoj život opteretim knjigama koje nemaju veze sa stvarnošću i profesora koji su tu da ispljunu neko tamo sažvakano znanje, da me ubace u njihovu matricu. Mogao bih još dosta da kritikujem obrazovni sistem u Srbiji, čak i da citiram literaturu, ali završiću ovde. Jednostavno mi ispiranje mozga, upućivanje i nametanje autoriteta nije trebalo.
Svoju urođenu studioznost jedino nisam upotrebljavao za studiranje. Nisam odustao od knjiga, ne, ali sam bio sam svoj dekan.
Imao sam ponude da se zaposlim u banci (naravno preko veze) ali sam to odbio bez puno razmišljanja. To bi značilo da bi taj posao možda radio do penzije. To bi značilo da sam se zacementirao. Odbio sam da upadnem u takve zamke.
Hodao sam puno, putovao, radio neobične stvari i rušio granice. To je bila moja visoka škola. Diplome nema, sem one koje nosim u srcu. Klonio sam se vesti, televizije, društveno-političkih pokreta i narodnih zabava. Nikada mi nije bilo dosadno.
To je to. Ima još puno primera, ali to je suština. Radio sam onoliko koliko da zadovoljim svoje osnovne potrebe i ponekad malo luksuza.
Naravno, sve to je uvek bio mač sa dve oštrice. Često pomišljam da sam možda napravio pogrešne izbore, to mi se često dešava kada naiđem na poraze, na depresivne faze, kada dođem do prepreka koje mi na daju dalje. Kada dam auto-gol. Put kojim se ređe ide često dovodi u daleka polja gde nema drugih. Ali teram dalje.
Bar znam da sam napravio svoje izbore.
Znam da sam disao punim plućima.
Znam da sam jeo plodove života koji drugi ne mogu ni da zamisle.
Znam da nisam propustio svoj zov ka slobodi.
Nisam se prepustio kolotečini. Ne.
Evo i jednog citata Knuta Hamsuna na tu temu:
''Sasvim tačno, ne držim se šablona. Zadovoljan sam jednim obrokom na dan, a posle toga se gostim sunčevim sjajem. Zašto bismo uopšte morali da postanemo nešto? To postaju svi drugi, ali nisu zbog toga srećni. Oni su se namučili dok su uspeli, ali izgube svoj mir, njihov živci su istrošeni, neki piju da bi izdržali, ali postaju samo još gori; stalno moraju da idu na visokim štiklama, a ja živim u nekoj baraci i duboko ih žalim.''
14 Komentari |
0 Trekbekovi
