Sloboda, za ovde ili poneti
Hm, bilo bi previše preteciozno kada bih rekao da sam ja uspeo da ostanem slobodan, da me ništa od spomenutog u prošlom članku nije dotaklo.
Ali da, jesam uvek birao drugačije puteve nego široki puk, jesam se uvek borio za svoje vreme i svoj mir. Nogama i rukama koprcao sam se za svoju slobodu.
Uspeo sam samo toliko da bi mogao da je moj život ostao uvek otvoren za sve moje snove. Kada god bih osetio da me nešto guši, ustajao sam i lupao šakom od sto. To su mogli biti poslovi, škole, ljudi, devojke, klubovi, razne akcije...
A šta sve bi to praktično značilo? Rano sam shvatio besmislenu igru u koju smo uvučeni od samog početka našeg života. Školski sistem u Srbiji bio je ogroman napor za mene. Recimo, bio sam odličan, nisam imao problem sa učenjem, ali čim sam završio srednju školu sve drugo me je više zanimalo nego fakultet. Iako su me svi videli tamo, nisam to želeo, da svoj život opteretim knjigama koje nemaju veze sa stvarnošću i profesora koji su tu da ispljunu neko tamo sažvakano znanje, da me ubace u njihovu matricu. Mogao bih još dosta da kritikujem obrazovni sistem u Srbiji, čak i da citiram literaturu, ali završiću ovde. Jednostavno mi ispiranje mozga, upućivanje i nametanje autoriteta nije trebalo.
Svoju urođenu studioznost jedino nisam upotrebljavao za studiranje. Nisam odustao od knjiga, ne, ali sam bio sam svoj dekan.
Imao sam ponude da se zaposlim u banci (naravno preko veze) ali sam to odbio bez puno razmišljanja. To bi značilo da bi taj posao možda radio do penzije. To bi značilo da sam se zacementirao. Odbio sam da upadnem u takve zamke.
Hodao sam puno, putovao, radio neobične stvari i rušio granice. To je bila moja visoka škola. Diplome nema, sem one koje nosim u srcu. Klonio sam se vesti, televizije, društveno-političkih pokreta i narodnih zabava. Nikada mi nije bilo dosadno.
To je to. Ima još puno primera, ali to je suština. Radio sam onoliko koliko da zadovoljim svoje osnovne potrebe i ponekad malo luksuza.
Naravno, sve to je uvek bio mač sa dve oštrice. Često pomišljam da sam možda napravio pogrešne izbore, to mi se često dešava kada naiđem na poraze, na depresivne faze, kada dođem do prepreka koje mi na daju dalje. Kada dam auto-gol. Put kojim se ređe ide često dovodi u daleka polja gde nema drugih. Ali teram dalje.
Bar znam da sam napravio svoje izbore.
Znam da sam disao punim plućima.
Znam da sam jeo plodove života koji drugi ne mogu ni da zamisle.
Znam da nisam propustio svoj zov ka slobodi.
Nisam se prepustio kolotečini. Ne.
Evo i jednog citata Knuta Hamsuna na tu temu:
''Sasvim tačno, ne držim se šablona. Zadovoljan sam jednim obrokom na dan, a posle toga se gostim sunčevim sjajem. Zašto bismo uopšte morali da postanemo nešto? To postaju svi drugi, ali nisu zbog toga srećni. Oni su se namučili dok su uspeli, ali izgube svoj mir, njihov živci su istrošeni, neki piju da bi izdržali, ali postaju samo još gori; stalno moraju da idu na visokim štiklama, a ja živim u nekoj baraci i duboko ih žalim.''
Ali da, jesam uvek birao drugačije puteve nego široki puk, jesam se uvek borio za svoje vreme i svoj mir. Nogama i rukama koprcao sam se za svoju slobodu.
Uspeo sam samo toliko da bi mogao da je moj život ostao uvek otvoren za sve moje snove. Kada god bih osetio da me nešto guši, ustajao sam i lupao šakom od sto. To su mogli biti poslovi, škole, ljudi, devojke, klubovi, razne akcije...
A šta sve bi to praktično značilo? Rano sam shvatio besmislenu igru u koju smo uvučeni od samog početka našeg života. Školski sistem u Srbiji bio je ogroman napor za mene. Recimo, bio sam odličan, nisam imao problem sa učenjem, ali čim sam završio srednju školu sve drugo me je više zanimalo nego fakultet. Iako su me svi videli tamo, nisam to želeo, da svoj život opteretim knjigama koje nemaju veze sa stvarnošću i profesora koji su tu da ispljunu neko tamo sažvakano znanje, da me ubace u njihovu matricu. Mogao bih još dosta da kritikujem obrazovni sistem u Srbiji, čak i da citiram literaturu, ali završiću ovde. Jednostavno mi ispiranje mozga, upućivanje i nametanje autoriteta nije trebalo.
Svoju urođenu studioznost jedino nisam upotrebljavao za studiranje. Nisam odustao od knjiga, ne, ali sam bio sam svoj dekan.
Imao sam ponude da se zaposlim u banci (naravno preko veze) ali sam to odbio bez puno razmišljanja. To bi značilo da bi taj posao možda radio do penzije. To bi značilo da sam se zacementirao. Odbio sam da upadnem u takve zamke.
Hodao sam puno, putovao, radio neobične stvari i rušio granice. To je bila moja visoka škola. Diplome nema, sem one koje nosim u srcu. Klonio sam se vesti, televizije, društveno-političkih pokreta i narodnih zabava. Nikada mi nije bilo dosadno.
To je to. Ima još puno primera, ali to je suština. Radio sam onoliko koliko da zadovoljim svoje osnovne potrebe i ponekad malo luksuza.
Naravno, sve to je uvek bio mač sa dve oštrice. Često pomišljam da sam možda napravio pogrešne izbore, to mi se često dešava kada naiđem na poraze, na depresivne faze, kada dođem do prepreka koje mi na daju dalje. Kada dam auto-gol. Put kojim se ređe ide često dovodi u daleka polja gde nema drugih. Ali teram dalje.
Bar znam da sam napravio svoje izbore.
Znam da sam disao punim plućima.
Znam da sam jeo plodove života koji drugi ne mogu ni da zamisle.
Znam da nisam propustio svoj zov ka slobodi.
Nisam se prepustio kolotečini. Ne.
Evo i jednog citata Knuta Hamsuna na tu temu:
''Sasvim tačno, ne držim se šablona. Zadovoljan sam jednim obrokom na dan, a posle toga se gostim sunčevim sjajem. Zašto bismo uopšte morali da postanemo nešto? To postaju svi drugi, ali nisu zbog toga srećni. Oni su se namučili dok su uspeli, ali izgube svoj mir, njihov živci su istrošeni, neki piju da bi izdržali, ali postaju samo još gori; stalno moraju da idu na visokim štiklama, a ja živim u nekoj baraci i duboko ih žalim.''
14 Komentari |
0 Trekbekovi
čOVEČE!Lepo je kad dobiješ čitav post kao odgovor.Sviđa mi se odgovor.Da li treba da ti postavim novo pitanje?
Autor didiland — 26 Nov 2010, 18:39
Sloboda - još jedna večna tema. Sada bi najlakše bilo reći samo napred budi slobodan... i ostale fraze. Međutim to nije dobronamjeran komentar. Apsolutna i idealna sloboda nije moguća, a sam pokušaj da se ostvari je jako bolan. Nismo sami, u stalnoj smo interakciji sa ljudima. Nečega se možemo odreći, ali kad tad susrećeš se sa sistemom. Umetnost je ostvariti bezbroj "malih" sloboda a ne osamiti se i ne isključiti iz društva, koje nesporno u izvesnoj meri ograničava slobodu.
Autor Janakis — 26 Nov 2010, 18:45
Evo jednog mog primera.Bio sam primljen na budzet nekog jakog fakulteta, ali sam brzo odustao, jer sam jos brze shvatio gde sam upao.Ni ja necu da budem rob sistema.Zadovoljavam se malim stvarima i uvek volim ono sto radim.Ne mogu da radim ono sto ne volim samo zbog tih prokletih para.Kad mi dosadi posao trazim drugi.Kad te razocaraju prijatelji trazis druge.Ostati slobodan do kraja...Veliki pozdrav!
Autor leopard — 26 Nov 2010, 19:35
didiland
Pa eto, potrudio sam se da dam taj odgovor, zato što stvarno stojim iza toga što pričam. Neke teme na mom blogu su plod fikcije, ali stavovi su moji.
U svakom slučaju tek se spremam da počne da pršti na sve strane, ovaj blog tek treba da zasija :)
Autor srpskisamoubica — 27 Nov 2010, 00:00
Janakis
Da, slažem se da je idealna sloboda san. Moja sloboda je uslovna, stalno malo raste, ali ona prava i najveća sloboda, mislim da dolazi usled duhovnog rasta, a to se dostiže godinama, vekovima... Ne bih da ulazim u temu te najviše slobode, zato što bi to izazvalo mnogo polemika a to mi nije cilj.
Da, sistem nas uvek uhodi, koliko god otišli daleko, opet nalećemo na njega.
A naći zlatnu sredinu, da, to je cilj...
Autor srpskisamoubica — 27 Nov 2010, 00:05
leopard
That's what I am talking about :)
Ako budemo dovoljno mudri da izaberemo prave puteve, znaćemo zašto smo živeli i osmeh zadovoljstva krasiće naša lica čak i kada budemo zarasli u sede brade.
Autor srpskisamoubica — 27 Nov 2010, 00:08
Nisi jedini u toj slobodi.
I moja prica je preslikana iz tvog teksta.
Uvek bezim iz gomile,sablona...uspehom smatram samo ono sto mene ispunjava,a ciljeve svetine ne smatram svojima.
Odavno je vecina pristala da bude programirana.
Jedina je razlika sto ja i dalje volim svet i ljude,a kod tebe,bar se tako cini,isijava bunt i tvrdoglavost.
Pozdrav!
Dobro je da si ponovo tu...
Autor stepskivuk — 27 Nov 2010, 07:03
Zar ne radimo to svi(koji smo se okupili na ovom blogu)?Bežimo iz šablona i gomile...
Možda i ne bežimo.Možda se jednostavno toliko razlikujemo od te gomile,da je nemoguće staviti nas u neki šablon.Svi smo mi različiti,to stoji.Neki su ipak previše različiti...
Autor didiland — 27 Nov 2010, 09:36
stepski vuk
Da, u pravu si, verovatno da si otišao dalje u duhovnom rastu ako možeš da voliš ljude i svet. Meni je to dolazilo samo u određenim fazama. Tačno, još uvek je kod mene dominatan bunt i tvrdoglavost. Neprihvatanje sveta i njegovo stalno negiranje. Stalno bekstvo u sve moguće pravce.
Buntovnik bez razloga (James Dean), ta karma me odavno prati, ja sam je izabrao, mada mi se činilo da razloga za bunt uvek ima.
Autor srpskisamoubica — 27 Nov 2010, 16:06
Ako vec nisi,procitaj Stepskog vuka,Hermana Hessea...mada je on odavno obavezna lektira i redovna faza svakog ko misli.
Pre si mi buntovnik tog tipa.
Verujem da ce tvoj bunt vremenom da se pretvori u tiho sazaljenje sveta i svetine.
Nadmoc koju intelekt nudi,cesto dovede do tuge i usamljenosti...i sazaljenja prema ovom i ovakvom svetu.
Dzems Din jeste ikona jednog vremena,ali je u stvari bio nesretnik koji nije znao da se nosi sa mnogim stvarima koje mu je drustvo nametnulo.
Ti znas.
Pozdrav!
Autor stepskivuk — 27 Nov 2010, 16:10
didiland
Nisam baš siguran da je većina na ovom blogu ta ekipa koja uporno beži od gomile. Naravno, ima nas raznih, ali mislim da je i ovde kao i svuda dominantan široki puk. Ne bih sada da nabrajam blogove koje se bave isključivo temama koje serviraju mediji, ali ima ih dosta. I čitani su prilično. Ali to je u redu. Naš glas treba da stigne i do njih. Ne bi ni bilo dobro kada bi to bila grupa totalnih osobenjaka, to bi već mirisalo na sektu.
Autor srpskisamoubica — 27 Nov 2010, 16:10
Da, jesam pročitao ''Stepskog vuka'' davno, ali ne znam, nisam se baš oduševio, možda sam previše očekivao od te knjige. Ono ''samo za ludake'' na početku mi je previše obećavalo. Prošao sam Sidartu i Demijana, Demijan mi se najviše dopao, mada ne ni blizu kao neke druge knjige.
Možda bi trebao da pročitam Stepskog vuka po drugi put.
Dobro žongliraš rečima, dopada mi se!!!
Autor srpskisamoubica — 27 Nov 2010, 16:18
Mislim da je Pavic rekao da svaki knjigu moramo procitati tri puta.
Prvi put,drugi put kada imamo godina koliko i glavni junak i na kraju i treci put.Onda kada smo stariji od vecine aktera...jedino tako cemo umeti da zivot sagledamo iz svih uglova,naravno ako je knjizevnost imitacija zivota.
Drago mi je da ti se dopada kako "zongliram" i nadam se da se to odnosi i na postove na mom blogu,a ne samo na komentare koje ovde ostavim...
Dakako,ne moram reci da u mnostvu blogova samo one retke citam redovno.
Medju njima i tvoj.
Svidjaju mi se teme koje dotices,mnogo mi se dopada stav...a najvise stil.
BUduci da sam lenj,najvise volim da citam one koji pisu sa jasnom idejom,pregledno i bez suvisne potrebe da se dopadnu...
Pozdrav!
Autor stepskivuk — 27 Nov 2010, 16:27
Da, dopada mi se tvoja poezija, jasno me asocira na nekog našeg poznatog pesnika, mada ne mogu tačno da kažem na koga. Možda Zmaj ili Šantić, ali možda i ne.
Rekao bih da svako može da piše prozu,a poeziju samo odabrani. Isto važi i za čitanje. Ja sam samo u nekim fazama uzletao sa stihovima, no uglavnom kratko. Voleo bih da više vremena provodim sa poezijom. Da.
Autor srpskisamoubica — 27 Nov 2010, 17:43