Čudan ovaj kosmos, zar ne?
Pakao i raj se tako često smenjuju i to mi je često veoma čudno. Sigurno je da ja vodim drugačiji život i da viđam stvari koje drugima promiču ali to opet nije odgovor...
Recimo danas... bio sam užasno lošeg raspoloženja (a takvo raspoloženje traje već neko vreme kod mene i trajaće sigurno još dugo zato što ne mogu da se uklopim niti snađem u svemu tome što me okružuje, svi ti ljudi i njihovi prohtevi... i ja koji se ne pronalazim ni u jednom od ponuđenih filmova) da, bio sam lošeg raspoloženja zbog svega toga i baš sam bio mračan, ali onda sam doša kući i pustio Stacey Kent i sve to je nestalo, sve ovo mi je izgledalo kao najbolji od svih mogućih svetova. Zvuci njene muzike su me obuzeli i ispunili svaku rupu u mojoj istruliloj duši i obećali joj potpuni oporavak.
Sve to mi nije jasno... kao te smene sunca i kiše, ta brzina i sile koje deluju kroz nas. Ima taj divan film koji se zove ''Shine'' (Sjaj) o tom genijalnom pijanisti i on nekoliko puta izgovori za mene opet genijalnu rečenicu: '' Life is a mistery''.
Gledao sam danas u nebo i sve te oblake koji su nadletali nada mnom i još jednom sam video kako smo mali, a kako je to prostranstvo iznad nas ogromno i kako baš uopšte nismo toliko bitni u ovom kosmosu koliko mislimo i verujemo, a opet veoma smo gordi i verujemo da smo nešto posebno.
Sve mi je to deo neke velike slagalice koje nikada neću u potpunosti moći da sklopim a koja se zove život...
Recimo danas... bio sam užasno lošeg raspoloženja (a takvo raspoloženje traje već neko vreme kod mene i trajaće sigurno još dugo zato što ne mogu da se uklopim niti snađem u svemu tome što me okružuje, svi ti ljudi i njihovi prohtevi... i ja koji se ne pronalazim ni u jednom od ponuđenih filmova) da, bio sam lošeg raspoloženja zbog svega toga i baš sam bio mračan, ali onda sam doša kući i pustio Stacey Kent i sve to je nestalo, sve ovo mi je izgledalo kao najbolji od svih mogućih svetova. Zvuci njene muzike su me obuzeli i ispunili svaku rupu u mojoj istruliloj duši i obećali joj potpuni oporavak.
Sve to mi nije jasno... kao te smene sunca i kiše, ta brzina i sile koje deluju kroz nas. Ima taj divan film koji se zove ''Shine'' (Sjaj) o tom genijalnom pijanisti i on nekoliko puta izgovori za mene opet genijalnu rečenicu: '' Life is a mistery''.
Gledao sam danas u nebo i sve te oblake koji su nadletali nada mnom i još jednom sam video kako smo mali, a kako je to prostranstvo iznad nas ogromno i kako baš uopšte nismo toliko bitni u ovom kosmosu koliko mislimo i verujemo, a opet veoma smo gordi i verujemo da smo nešto posebno.
Sve mi je to deo neke velike slagalice koje nikada neću u potpunosti moći da sklopim a koja se zove život...
6 Komentari |
0 Trekbekovi
Vidim da ti je tesko da shvatis ljudske postupke,i da ti je tesko da se uklopis u okolinu,ali shvati da je zivot pun uspona i padova i nije jednolican.Zivot je kao pozornica,a javnost je podijum na kojoj igramo svoju ulogu.
Autor Djura — 14 Nov 2010, 09:34
Uvek su tu sitnice koje puno znace,sitnice koje uticu da se osecamo bolje.I kad imamo lose dane, ja barem tako razmisljam,iza kise dolazi sunce.Lose raspolozenje je prolazno.Izdrzati.Boriti se!Shine je tako dobar film,dokaz borbe i na kraju i POBEDA.
Autor leopard — 14 Nov 2010, 10:33
Mislim da ljudi cesto misle da su bitniji nego sto jesu...ali i da mnogi ne shvataju velicinu i bitnost koju mogu dosegnuti.
Zapravo,da smo duzni da nesto dobro ucinimo sa sposobnostima i sansom koja nam je data.
Pozdrav.
Autor stepskivuk — 14 Nov 2010, 11:03
Čudan kosmos..?
Ili, možda, čudo u kosmosu što nazivamo životom?
...
Kažeš da se ne možeš uklopiti u svemu što te okružuje..
Ja to posmatram ovako:
Ljudi su vrlo moćna bića i imaju svest. Većina nesvesnih živi u neznanju svojih moći.. neznanje je blaženo stanje.
Ali oni koji su dovoljno svesni, mogu da utiču na mnoge stvari, između ostalog, i na okolinu. Ukoliko smo loše raspoloženi, takav osećaj ćemo stvarati oko nas.. i svako ko se nađe u tom krugu i bude zahvaćen njime, isto će se ponašati.
Sad, možemo biti nemi posmatrač i čekati to sunce nakon kiše.. to je lakše.
A možemo, za početak, sebe prihvatiti takvim kakvim jesmo.
To je prvi korak.
I najteži.
Kada to savladamo, ostali će samo slediti nas.
Nije suština da se mi uklapamo.
Zamisli jedno drvo koje ima veliku krošnju. I zamisli mene kao okolinu tog drveta. A drvo ima jednu granu koja mi baš zaklanja pogled.
I baš mene briga što je drvo lepo i što mi, na kraju, omogućava da dišem i živim.. Ne, meni smeta ta grana, i ne može nikako da se uklopi u moju sliku. JA se ne pomeram.
A drvo kao drvo, ne može se pomerati i menjati kako ko naiđe. Bez obzira koliko bi meni bilo lakše da se drvo samo iščupa i odšeta negde.
Sad, imam izbor. Mogu da odečem granu. Mogu. I drvo će me pustiti da to uradim ne bi li se uklopilo u moju sliku.
Eto rešenja.
A mogu i da se pomerim malo u stranu, levo, desno.. i više mi grana neće zaklanjati pogled, neću morati da je sečem. Jer drvo je tu i postoji jednako kao i ja.
Vidiš, sve je stvar tačke gledišta i izbora.
Mislim da nije suština u uklapanju u okolinu, već u načinu na koji te ta okolina prihvata.
I sad bih ja mogla pisati o ovome satima, jer sam i sama nekada drvo i moje grane štrče na sve strane..
...
A juče je Novi Sad tako blistao u Suncu. I Trg je bio prepun ljudi.
Trg je bio prepun čuda.
Prepun života.
I sve te neke pesme daju privid boljeg raspoloženja kao kada nov mantil prekrije poderanu košulju.
Možemo se šepuriti okolo.
Mogu nas zadivljeno gledati.
Nama je ispod tog mantila jednako hladno.
Kada sledeći put budeš tako raspoložen, odšetaj nekud, nije važno kuda..
Diši.
Jer svaki je čovek bitan, ma koliko bio mali naspram kosmosa.. jer veličina čoveka ne meri se u kilometrima, svetlosnim godinama ili satima..
Meri se iskrama u očima, brojem udaha naspram broja uzdaha i trenucima koji ostavljaju bez daha.
Vidiš li sad koliko si ti bio meni bitan, meni koja te ne poznajem, da sedim ispred računara i pišem..
Svako je bitan.
I sve se računa.
Ako te ja mogu prihvatiti ovde, i ako se možeš jutros uklopiti u mojih pola sata ispijanja kafe.. onda razmisli..
...
Autor blackmoonlight — 14 Nov 2010, 12:56
Zanimljivi komentari za jedan po malo nezaokružen tekst. Hvala na trudu svima, pogotovu za blackmoonlight. Hm, razmislio sam malo o svemu tome, nastaviće misli da se odvijaju.
Da, uvek sam puno hodao.
Autor srpskisamoubica — 20 Nov 2010, 20:05
I ti hodaš..
Jel znaš da se tako nikada neće uhvatiti žila od tebe do zemlje.. tvoj taban nije stvoren za koren..
...
Hajde da hodamo zajedno u ovom virtuelnom svetu..
Autor blackmoonlight — 02 Dec 2010, 20:06