dnevnik srpskog samoubice

To je bio dan za biro. To nije običan dan. Ustao sam u rano jutro, već negde oko 12.30, stigao samo da se umijem i obučen i onako nerazbuđen pojurio u vrli, novi dan.

Sada ga zovu Zavod za zapošljavanje, ali to ime mi zvuči nekako hladno, previše zvanično. Kada kažem biro, znam da je to-to, mesto gde godina odlazim ni sam više ne znajući zašto. Možda samo da im javim da sam živ. Tu sam, dobro sam. Jeste našli posao? Pa, ne bih bio ovde da jesam, zar ne, hehe? Naravno, naravno, hehe, do sledećeg viđenja.

Ušao sam kod svog čoveka. Dao sam sve od sebe da izgledam noramalno, ali ne znam koliko mi je išlo. Sačekao me je sa standardnom rečenicom:
-Kasnite.
-TO možda tako izgleda, ali verujte mi da ste imali sreće! Ovo je i odlično, inače kasnim mnogo više! Samo akademskih 15.
-I više. Zakasnili ste 18.
-Da, dobro, zanemarljivih akademskih 15, plus još nekoliko zanemarljivih minuta.

Ta stvar sa kašnjenjima je čisto patološka. Dakle, kao neka bolest. Da li bi vi osudili čoveka koji ima astmu. Ne bi. Pa zašto onda jadnog čoveka koji kasni? Od svih patologija mene je jednostavno ta strefila. Možda bih više voleo da sam patološki lažov. Nekako je kreativnije. Bilo bi lepo kada bi pronašli pilule za tu bolest. Lepo popiješ ujutro jednu i ceo dan stižeš na vreme. Rokneš dve i stižeš čak i pre vremena.

Gledao me je tupo. Kada bih bio na nekim bitnim razgovorima, uvek bi mi za oko zapala neka nebtina sitnica i terala me da razmišljam o njoj. Ovoga puta to je bio prozor koji nije najbolje prijanjao. Lepo se videlo kako nije najbolje nalego. To me je zabrinulo! Šta ako padne? Znao sam da se to neće desiti, ali mi to nije davalo mira. Prokleti prozor. Da, ništa od normalnosti danas.

Rešio sam da progovorim:
-Vidite, možda ja i ne bih kasnio da vi nemate ove termine, koje poštenog, nezaposlenog čoveka teraju da se diže od sabajle!
-Sada je 13,45.
-Da, cik zore za mene, verujte mi! Remetite mi moj bioritam. Nezaposlen čovek nema potrebu da se diže pre podne. U suštini, nema potrebu ni posle podne, ali u jednom trenutku i krevet dosadi. Mene ste vi sada naveli da se suočim sa dnevnim gužvama, sa svim tim neptrebnim stvarima koje nezaposlenog čoveka dovode u agoniju.
Ja kad se probudim oko 15h, ja bar još 2-3 sata ostajem nerazbuđen, da bih što više odlagao trenutak kada ču postati potpuno svestan mizerije sopstvenog života. Posle se koriste drugi mehanizmi bekstva od realnosti, ali je ovaj prvi najbitniji. Tako da bih vam ja preporučio da pomerite svoje radno vreme na 16h-22h. Što se mene tiče, mogli bi čak da se viđamo i u trećoj smeni, kada me već jeftino pivo uhvati, tada bi razgovor bio najopušteniji.

Nije znao šta da mi kaže. Objektivno, bio sam u pravu.
-Sedite.

Počeo je da pregleda moje podatke. Imao je tu čudnu naviku da gura u usta onaj držač za naočare, sa strane, što stoji kod ušiju. To me je fasciniralo! Zašto je to radio, uvek sam se pitao. Nisam to nikada probao i neću, ali me je strašno zanimalo. Mislim, ne bi to sigurno radio da to nema neku draž, ne bio onako zadovoljno žmirkao okicama. Možda je imalo ukus euro-krema. Možda je to znak da je latentni homoseksualac, ili da je u prošlom životu bio crv. Misli su furale kroz moju glavu. Niti jedna normalna.

-Da li ste razmišljali o svojoj budućnosti?, počeo je on.
Sada bi ja trebao opet da ga lažem kako mislim da se uskoro zaposlim ili upišem neku višu školu. Nisam  imao strpljenja ovaj put.
-Pa, jesam,
-I?
-Razmišljao sam da se obesim! Ili da skočim sa terase. Mislim da bi to bilo u redu. Da skratim muke.
-Šalite se?
-Ne, realno gledajući moju perspektivu, tu ne može ništa briljantno da se desi, ta stvar sa samoubistvom bi bila odgovarajuća. Ta eutanazija, ni to nije loše.

Nije bio mnogo iznenađen. Davno je navikao na mene.
-Već skoro deset godina vi dolazite kod mene, i nemate ni jedan dan radnog staža. Šta je bilo sa svim onim preporukama što sam vam davao.
-Znate kako, svi ti poslovi nisu bili za mene. Pogledajte moje prste. To su prsti jednog pijaniste, a ne nekog tamo računovođe. Ali mislim da ću ovaj put biti uspešan. Imam neki osečaj da će ta preporuka koju mi date danas, biti ona dobitna. Čak mi je i horoskop dobar.

Naravno, lagao sam kao pas, samo mi je trebao izgovor da mi da još jednu preporuku i produži moje mizerne benificije koje imam sa biroa pa da se vratim kući u krevet.

Počeo je da piše novu preporuku. Naočare više nisu bile u ustima.
-Jeste posećivali Sajmove zapošljavanja?
-Jesam. Prvi put je bilo korektno, posla za mene nije bilo ali je bilo kolača, i one sve devojke što su stajale na štandovima bile su jako prijatne. Drugi put već nije bilo kolača, a ni hostese nisu bile nešto. Onda sam odustao.
-Vi ste zaista fenomen. Vama ništa ne odgovara. Šta bi ste vi hteli da radite u životu, šta da vam tražimo?

Ovo da sam fenomen, to mi se dopalo. Rešio sam da mu se otvorim.
-Vidite, uvek sam hteo da kontrolor leta. Ili astronaut. Uglavnom, nešto vezano za letenje. Ako bude neki probni spejs-šatl, slobodno me prijavite za to. Eto, tu sebe mogu da vidim.
-Nemoguće da za sve ove godine ništa niste radili.
-Dosta dugo več se bavim pisanjem.
-Pisanjem?, izgledao je zainteresovano.
-Da.
-A o čemu pišete.
-Recimo o ovom našem razgovoru, o tome ću da da pišem.
-Zaista?, sad sam ga tek bocnuo.
-Da, pisaću i o vama. Zahvaljujući meni postaćete slavni!
-Imate bujnu maštu.
-Nema to veze sa maštom, samo je pitanje dana kada će svet da prepozna kakvog je genija dobio u meni.
-Da li ste uzeli u obzir da odete da poprilčate sa nekim psihijatrom?
-Ih, čuj uzeo u obzir. Pa, ja se godinama viđam sa njima.
-Šta vam kažu?
-Kažu mi da treba da nađem posao. Onda ja dođem kod vas. A vi bi mene opet kod njih. A da se ja malo ubijem, pa da vas svih rešim muke.

Pogledao je na sat. Već je bilo prošlo dva.
-No, dobro, napisaću vam preporuku za posao i produžiću vam ove kartone.

Brzo smo bili gotovi. Prava stvar u državnoj ustanovi  je doći pre kraj radnog vremena. Sve će da urade, samo da odu kući. Iskustvo. Dao mi je papire i još jednom me pogledao sa nepoverenjem. Ipak je bio zadovoljan ovaj put, nisam napravio nikakav ekces. Prošli put sam mu izmastio ruke od bureka. Šta ću, morao sa da ga jedem u autobusu, strašno sam kasnio, nisam stigao ni jogurt da popijem. A ni ruke da operem. A on mi pružio ruku kad sam ušao. Big mistake.

Obratio sam paznju i prozor je još stajao na svome mestu. To je bilo najbitnije. Sve je u redu u ovom kosmosu.

Izašao sam napolje a kiša je padala. Bacio sam preporuku u kantu i krenuo da gazim kroz bare.