Dnevnik Srpskog Samoubice, integralna verzija, dan 2,3,4
09.01.2001.
Probudio se u 14,00. Depresija. Napolju nema svetlosti, a nema ni u meni.
Doručkovao i otišao u kafić. Pitao konobaricu kako se zove. Rekla mi je da se zove Ružica.
''Lepo ime''-rekoh.
Samo je uzela bakšiš i okrenula se.
Počinje da me nervira ta Ružica.
10.01.2001.
Odmah, čim sam se probudio, otišao sam u kafić. Razmišljao sam da li da uđem. Treći dan za redom? Ipak ne.
Vratio sam se i uključio televiziju. Majka vikala na mene zato što ništa ne radim.
''Nothing to be done'' citirao sam Semjuela Beketa, ali ona nije shvatila šta sam hteo da kažem. Nije čitala Beketa. Razlika u klasi.
11.01.2001.
Probudio sam se u znoju. Sanjao sam kako me Ružica bode noževima! Kakav je to znak?
Otišao sam u kafić i rekao sam joj:
''Slušaj Ružica, dopadaš mi se i hoću da mi budeš žena.''
Nasmejala se i rekla mi da nisam smešan.
A nisam se šalio.
