dnevnik srpskog samoubice

Kao što već rekoh, posle MTS-a izopšten sam i sa ''Kolarčevog narodnog univerziteta''. Ne mogu da kažem, razlozi su mi saopšteni vrlo korektno, ali mislim da je licemerje ljudi koji rade tamo ona kap koja je prelila čašu...

Reći nekome da ne može da nastavi kurs iz francuskog zato što piše blog koji se zove ''srpski samoubica'' meni izgleda malo suludo, zar ne? Moj blog jeste ludački, ali takav je duh vremena i ja se pitam ko su ti ljudi kojima smeta što je jedan mladi čovek seo i napisao da smo svi sjebani i depresivni, a krivci smo i MI i ONI. Svako od nas ima slobodu izbora, ali kakvu slobodu smo imali mi koji smo se rodili 80-tih godina prošlog milenijuma?

Prva slododa je bila ona koju je jednopartijski sistem nametnuo... Ili za režim ili u zatvoru. Meni su bile milije rešetke nego poslednji komunjarski sistem u Evropi (pazite ne komunistički sistem, to je već skup ideala, a ovo potonje je skup interesa svinja koje se nikada ne zasite). Ondak smo kao izveli tu ''revoluciju'' i doveli američki kapitalizam. Taj sistem nam je dao još veću slobodu... Radi kao crnac ili umri. Opet mi je bila draža smrt i samoubio sam se hiljadu puta sa raznim drogama i alkoholima, uzimao sam količine koje ni jedan junky ne bi uzeo, a kamoli normalan čovek. Nisam uspeo da ubijem svoje telo, a duh je samo ojačao. 

Sada sam na ovom blogu i osećam zidove u koje me je on skučio, ali sam opet srećan, zato što istina oslobađa, do duše najmanje onoga koji je bezočno iznosi pred masu.

Sve više sam nepoželjan u svom gradu i to mi je jasno, ali neću otići, sada mi je sve mnogo draže, baš to što pokušavaju da mi otmu... to malo crne zemlje koja me je donela i koja će me odneti.

Ne želim ništa, samo postavljam pitanja koja nisu korektna i koja se ne dopadaju našim roditeljima. ''Mali, šta se ti buniš?''-uvek su bila njihove reakcije, a ja sam ondak bežao u druge zemlje. Sada sam tu da ostanem, kao svi mi koje niko drugi ne želi.

Beograd je moj grad i niko me neće isterati, a svi koji su došli su dobrodošli da ostanu, ali neka  me ne diraju.

Moji preci su mi stalno prenosili usmeno predanje: ’’Čuvaj vrapca u ruci, a pusti goluba na grani.’’ Tako je moj narod uvek bio u psihološkom ratu sa drugim narodima a nikada u miru sa sobom. Kulturološki gledano, najzanimljiviji je nedavni diplomatski rat, na liniji Beograd-Zagreb i sve to kada smo zajedno već faktički ušli u EU.

Ja sam rešio. Otvorio sam svoje mladalačke šake i vrapci su pohrili ka nebu. Beli golub je sleteo i preneo mi tajne.

Janosh de Selby je zabranjen i u MTS-u, a od danas i u ustanovi za učenje stranih jezika ’’Kolarac’’. Kako i zašto večeras na http://urobor.bloger.hr/.