dnevnik srpskog samoubice

Čudan je bio prvi susret između Irine i mene. Bilo je to u pekari, jednog dalekog leta 2002. Prišao sam joj sa leđa. Okrenula se. Tada se TO desilo. Progutala me je svojim očima i te oči me nikada neće napustiti, evo i sada 8 godina kasnije osećam taj crni okean koji me je progutao da me nikada više ne bi pustio napolje. Ne mogu da kažem da mi se dopala na prvi pogled, štaviše u tim tamnim crnim očima bilo je previše iskrenog i tužnog za mene. Popričali smo. Odmah je bila ironična. Rekla je da sam na pogrešnom mestu. Ipak, od celog ovog kosmosa, ja sam toga dana mogao samo tu da budem, zato što je samo tu mogla da počne ta nesrećna ljubav...

Vrlo brzo je ušla u mene, ne pitajte me kako, jednostavno je imala tu sposobnost da prođe kroz kožu i tu zauvek ostane. Već sledeći dan smo se opet sreli... Ja sam bio slobodan završivši srednju, a ona osnovnu školu. Imali smo sve vreme ovoga svet. Počeli smo da se srećemo. Najbolje od svega je bilo što se nikada nismo dogovorili da ćemo se naći izuzev jednom. Nismo čak ni živeli u istom kraju grada, ali smo uspevali da se sretnemo na svakih nekoliko dana. Bila su to spajanja, jednostavni zakon fizike koji bi nas privukao.

Leto je brzo prošlo, da ne kažem proletelo, a ja sam ostao snažno vezan za nju. Osećao sam potrebu za njom kao što sam osećao potrebu da dišem, da jedem, da se budim... Ona je već krenula u srednju školu i nekako se sve promenilo. Nije više bilo slobode. Ja sam počeo sa faksom i to sve između nas je počelo da bledi na najgori mogući način. Osećao sam kako to nešto vredno i divno i najbolje klizi kroz moje prste i ide ka ništavilu. Znao sam da zima ništa ne oprašta. 

Desilo se baš to. Mrak zime je došao i pojeo to malo svetlosti. Ostao sam sam. Nije to bio običan osećaj samoće, više je to bio oštar bol u stomaku, bio je to nož koji je prošao unutra i ostavio rupu koju niko neće moći da zakrpi. 

P.S. Više o celoj tragediji čitaćete u ''Dnevniku srpskog samoubice'', a za kraj citiraću velikog maga kosmosa Nick-a Cave...

Some things we plan, we sit and we invent and we plot and cook up,
Others are works of inspiration, of poetry

Pita me sestra kako mi je u Srbiji a ja joj kažem opet : ''Sjajno, do jaja!!!''

Mada, to do jaja mislim bukvalno, zato što me tako jebe ovaj suludi sistem u kome živim. Gospoda iz Biroa za nezaposlene su me obavestili da su me izbrisali iz evidencije. Zašto? Zato što sam zakasnio jedan dan sa pregledom za kurs konobara. Za taj kurs sam se prijavio početkom novembra i odlazio ravno 9 puta da bi prošao sve testove, i sada me brišu zato što sam zakasnio 1 dan na jubilarni 10. test koji su mi spremili... Volim Srbiju, ali me sistem još jednom gura u ilegalu... Ja zvanično ne postojim. Nisam zaposlen a ni nezaposleno lice. Ko sam ja? Verovatno niko, što se njih tiče, verovatno bi bilo najbolje da sam se stvarno samoubio umesto što im prljam parkete koje je uglačao skromni gospodin Dinkić...

Ali, moja sreća bila je još veća kada sam danas krenuo u posetu kolegama iz Telekoma koje rade u Kosovskoj ulici. Portiri su me ljubazno obavestili da sam personna non grata, ili vam- da nisam poželjan u prostorijama Telekoma. Zašto? Pa verovatno zato što moj advokat sprema tužbu protiv Telekoma koji me je 2 godine držao pod ugovorom koji nije zakonit, a nakon što sam dobio otkaz morao sam da pišem molbu da mi taj isti otkaz i uruče(!?!). Sve to da bih mogao da se prijavim na već spomenuti Biro koji mi nije dodelio normalnu zakonitu otpremninu od nekoliko stotina evra da bih imao da jedem hleb i mleko. Nema veze, meni je uvek do jaja, ali će nečije stolice da se drmaju kada budem objavio šta se radilo u ''tranzitnom'' periodu od Srpskog Telekoma do Deutche Telekoma. Za kolege koje nisu upućene, mogu da vam kažem da je Nemački Telekom davno kupio sve potrebne akcije, ali ne brinite, vi ćete sigurno dobiti svojih 1000 eura od velikodušnog ministra finansija... Ja govorim i nemački i englski i francuski pa će mi biti drago da kupcima objasnim rad službi a pogotovu famoznu 9813. Da li ta služba ima veze sa 1389, vi razmislite, malo obrnite brojeve... ja se sećam Miloša Obilića i ostalih junaka koji su te godine poginuli za srpsku zemlju, ali čisto sumnjam da su čelnici koji sede u kožnim foteljama mnogo učili istoriju. Da jesu znali bi i to da se ponavlja, a da je samim tim učiteljica života. 

Ja nikada neću izdati Srbiju, ja sam služio dobro za 9813, ali su Janosha mnogi gazili tamo kao i druge operatere. Vreme je za Istinu.

Teško je pisati ovaj blog, ovde u mojoj zgradi struja nije u redu, pa mi se dešava da redovi ''nestanu'' usled pada napona. Ali, ja sam kao i drugar Tesla, pod viskokim naponom, i mogu da izdržim sve. Uostalom, ja sam se davno srpski samoubio kada sam počeo da radim u Telekomu, sada samo ostavljam trag...