dnevnik srpskog samoubice

14.03.2001.

Razmišljao sam o Ružici, Otići ću da je vidim. Ona je ljubav moga života. Skupiću hrabrost. Ja sam muškarac. Ja sam čovek. Sutra idem kod nje.

Sigurno. 

Mada... Šta ako opet neki ćelavi tip bude sa njom. Ne volim ćelave tipove. U vreme moje mladosti oni su se zvali dizelaši. Ne znam kako ih sada zovu...

15.02.2001.

14,25

Beznađe. Ne mogu više. Majka me je kritikovala i rekla mi je da se čak i moja prabaka više kreće od mene. Rekao sam joj da nema gde da se ide. Vikala je na mene, ali me je to malo zanimalo. Nema Nade. Nema ljubavi. Samoubistvo bi sve rešilo.

Ili da me Ružica zavoli. Otići ću kod nje sutra.

17,15

Zvala me sestra iz Nemačke. Pita me kako sam. Ja joj kažem:

''Sjajno. Nama je ovde divno, nemamo hleb i mleko, ali imamo dušu. Kako je tebi?''

Kaže seja:

''Nama loše. Mislim, imamo to, hleb i mleko, ali ovi Nemci nemaju dušu...''

Ona živi u EU, a ja u kurcu.

23,45

Odustao sam od Ružice. Previše je lepa za mene. Mislim da ne bih izdržao sa njom. Bilo bi me sramota da me neko vidi sa njom. Svi bi rekli kako je ona lepa a ja ružan. 

Zašto je to tako?

Popiću rakiju da se smirim.

00,35

Sad sam miran... Slatka rakija je zagrejala moje hladne krvne sudove. Mogao bih i jedan bromazepan da roknem.

01,45

Sada mi je toplo i lepo. Ne treba mi Ružica.

 

03.02.2001.

Ustao, obrijao se, sredio i otišao kod Ružice.

U kafiću bila gužva. Nisam mogao da joj priđem. 

Neki ćelavi majmun pričao sa njom. Odustao sam od svega. Bolje da se ubijem. Moj život je horor. I vreme je da se završi.

Kući sam gledao TV.

Ovaj tip iz grupe R.E.M. pričao kako je život lep. Ništa mu nisam verovao. Nisam ja budala. Znam da je život patnja. Buda je tako rekao. A valjda i Isus. Ne znam šta je Muhamed pričao. Mojsije je rekao da ne kradem, a ja sam maznuo juče knjigu iz knjižare. Eto zato sam proklet.

29.01.2001.

Dani tuge. Dani melanholije. Volim je. Ružicu volim. A ona mene ne. Ona je lepa, a ja ružan.

Kažu da će uskoro smak sveta. Mene baš briga, pravo da vam kažem prijatelji. Boli me ondaK.

Ona me ne voli.

Možda bih mogao da se ubijem. Recimo da skočim sa terase. Let u prazno, let u nirvanu. Ili ne. Neki zemaljski anđeli su mi rekli da sam im potreban ovde na Zemlji. Zemlja treba da se hrani pšenicom a ne krvlju Srba. Ali je ova srpska zemlja navikla da se hrani krvlju svojih potomaka.

Mogao bih da odem kod Ružice i da joj kažem da je volim.

Sutra ću to. 

25.01.2001.

Ja sam ništa. Ti si nula. Čitam knjige po ceo dan, ali mi one ne govore mnogo. Ne govore mi ništa o ljubavi.

A volim samo nju. Ružicu. Napisao bih joj pismo. Ali šta ako joj se ne dopadne.

Sedam i počinjem: 

''Draga Ružice. Ja te volim.''

Nisam umeo dalje. Otišao sam na terasu i zapalio pismo. Duvala je košava sa Dunava.

 

12,13

Popio sam pet rakija i sada mi manje smetaju ovi što buše. Mislim da ću uzeti još jednu.

12,15

Sad sam spreman za novi dan.

U mom životu se ne dešava ništa. Ja sam virgo intacta. Sanjam taj dan kada ću ustati iz kreveta i reći: ''Sada više nisam virgo''.

Ali to se nikada neće desiti. Ne meni. Zasigurno ne meni.

Ja sam ružan čovek.

15.01.2001.

Dani tuge. Dani očajanja. Zaljubio sam se u Ružicu. A nemam hrabrosti da odem do nje. Mislim da je ona najlepša žena na planeti.

Ružica? Jeste. Ma, siguran sam. A ja sam najružniji. NajRužniji i Ružica.

To ide. Ali samo u bajkama.

A ja sam odrastao čovek, neću valjda da verujem u bajke!?!

11.01.2001.

Probudio sam se u znoju. Sanjao sam kako me Ružica bode noževima! Kakav je to znak?

Otišao sam u kafić i rekao sam joj:

''Slušaj Ružice, dopadaš mi se i hoću da mi budeš žena.''

Nasmejala se i rekla mi da nisam smešan.

A nisam se šalio.

10.01.2001.

Odmah, čim sam se probudio, otišao sam u kafić. Razmišljao sam da li da uđem. Treći dan za redom? Ipak ne.

Vratio sam se i uključio televiziju. Majka vikala na mene zato što ništa ne radim.

''Nothing to be done'' citirao sam Semjuela Beketa, ali ona nije shvatila šta sam hteo da kažem. Nije čitala Beketa. Razlika u klasi.

 

09.01.2001.

Probudio se u 14,00. Depresija. Napolju nema svetlosti, a nema ni u meni. 

Doručkovao i otišao u kafić. Pitao konobaricu kako se zove. Rekla mi je da se zove Ružica.

''Lepo ime''-rekoh.

Samo je uzela bakšiš i okrenula se. 

Počinje da me nervira ta Ružica.

08.01.2001.

Probudio se u 13h. Loša volja. Pogane misli.

Pojeo doručak. Otišao do kafića. Konobarica mi se nasmejala. Ali samo zato što sam joj dao bakšiš. Inače ne bi. Znam da sam ružan. Imam bubuljice i nosim naočare. Ja sam ružan čovek.

Kada sam se vratio kući bio sam tužan.

Kupio sam prase i počeo sam da ga gojim.

Zašto?

Pa sutra je Božić, a prase se goji pred Božić.

Svim rusko-pravoslavno orijentisanim hrišćanima želim da poručim:

Hristos se rodi! Vaistinu se rodi.

Ali šta dalje? 

Dakle, razmislite šta ste dobili a šta izgubili Hristosovim rođenjem. Ja sam puno dobio, ali ne slavim ničiji rođendan. Slavim svaki dan u kome sam živ i zdrav. Slavim svaki dan koji mi prođe u miru i ljubavi. Slavim svakog čoveka koji je iskren, častan i vredan. Slavim Hristosa zato što je bio prvi i poslednji među nama. Biblija je stara knjiga, ali još uvek ima mnogo više istine u njoj nego u romanima Ljiljane Habjanović Đurović. Ali je debela. Mislim Biblija. Što jes' jes'. Valjda je zato ljudi ne čitaju. Zato ja volim da čitam Ljilju. Ona mi olakšava život. Pogotovu kada olakšavam svoja creva. Dvostruko olakšanje.

Ah, dobra vremena...

 

 

Vratio sam se iz exila.

Od sutra očekujte nove avanture DnevnikaSrpskogSamoubice.

Ili ne, idem na neptun... Tamo bar nema ljudi, na veneru su već otišli pederi sa veneričnim bolestima...

Ja sam čovek. Uprkos svemu. A i Srbima. A i braći. Kako kojoj braći? Pa našoj braći iz lepe naše. Sve ih volim. A najviše volim ljude sa Neptuna.

Zašto?

Zato što na Neptunu nema ljudi.

A ja jesam. To. Ljud. 

A malo sam i lud.